Južno-kavkaske impresije – Čito gVrito #2


Dok sam prvi deo utisaka pisao u kišnom Tbilisiju, ovaj drugi nema tu geografsku sreću da bude pisan tamo već u Beogradu. Ceo opis se zaustavio u vozu za Jerevan, družbi uz dve flaše Ararata i skoro celodnevnom mučninom.

Pri izlasku iz voza naši novi jermenski poznanici su hteli da vide kako se držimo. Stigli smo negde oko 6-7 ujutro, ali grad je još uvek bio u tami. Da li zbog možda pogrešne procene vremenske zone u koju su ubacili Jermeniju ili nešto drugo, u svakom slučaju svaki dan bi tek oko pola 8 – 8 svanjavalo, a većina radnji je tek od 9 – 9:30 počinjala da radi. Za utehu radio je metro. Dovukli smo se zajedno sa našim novim poljskim poznanicima do ulice Kijevijan gde smo već ranije iznajmili hostel. Ali javilo se nekoliko problema: 1) Mučnina i nedostatak toaleta. 2) Prazne baterije i odsustvo interneta kako bi se adresa proverila. 3) Nemogućnost pronalaska date adrese. Stavka 3) će pratiti skoro ceo boravak u Jerevanu.

Negde u nekom od prolaza upitam starijeg čoveka za ulicu i broj. U sledećim minutima, čovek alarmira sve poznanike i nepoznanike da nam pomognu u pronalasku. Nakon što je njegov prijatelj „Predsednik“ rekao da zna gde treba da idemo. Pričam sa starijim čovekom o Paradžanovu, kaže bio je ekscentričan, ali poznavao ga je. Isto pitam i „Predsednika“ (kao da sam neki fan), i on ga je poznavao.

A sad, zašto „Predsednik“, čovek je inače lutkar, tačnije radi u lutkarskom pozorištu, ali ako sam ga dobro shvatio, zovu ga da igra predsedničke uloge u filmovima. Pronalazimo hostel, tačnije spolja običnu kuću, a iznutra fensi kućetina sa ogromnim sobama iz 19. veka. Rastajemo se od Bartoša i Anje uz dogovor da se uveče vidimo, a mi krećemo uz kućno tretiranje mamurluka supicama i nekim mlečnim (nus)produktima kao i čajem. Slučajno otkrivam jermensku verziju kiselog mleka u vidu čarobnog napitka macun.

Tek uveče se odlučujemo da odemo do centra i nađemo se na večeri sa našim poljskim znancima. Lutamo i ragledamo Jerevan. Na prvi pogled ni traga onoj šarenolikosti Tbilisija. Kasnije ću i saznati za razlog. Dosta je tu sovjetskog, ogromnih zgrada, planski građeno. Sve je to nastalo posle revolucije i dolazaka Sovjeta u Jermeniju, grad je rušen pa pravljen planski u prstenovima sa nekoliko bulevara koji ga presecaju. Definitivno dve tačke oko koje sve gravitira su zgrada Opere i Trg slobode. Večeramo svi zajedno u jednom od lanca restorana „Panduk“. Počinje i muzika, neki tip se diže i počinje da igra uz nju. Kasnije saznajemo da sve to i nije baš spontano već da idu od jednog do drugog, ali dobra predstava za strance. Ako ništa, deluje da je igrač zbario i devojku koju je pored nas neki tip izveo na večeru, a ona se bacala u sevdah i naručje razigranog Jermena.

Kasnimo na metro, odlučujemo da isprobamo taksi. Vozač deli podsećanja na neko sovjetsko doba dok sve nije počelo da se zakuvava još ’88, kako su pre toga svi živeli zajedno i Jermeni i Azeri. I u njegovom stablu „Rat i mir“, na radiju stanica klasične muzike 0-24, i vožnja smešno jeftina i za srpski standard, malo više od jednog eura. U razgovoru saznajemo da je njegova baba bila još kao devojčica izbeglica iz Karsa. Pitam ga za razlike između zapadnojermenskog i istočnojermenskog. Kaže da sem par reči, zapadnojermenski ne može da razume.

Sutradan padamo s nogu pokušavajući da pronađemo broj određene ulice. Brojevi su tako suludo razbacani, a svaki pokušaj bi najčešće krunisao neuspeh. Teški smog je prekrio grad i horizont, dan utakmice Jermenija – Crna Gora i po gradu srećemo crnogorske navijače. Kasnije uz razgovor s njima saznajem da su iz Podgorice. Poželim im sreću. Ujutro dobijam izveštaj od Bartoša koji je bio na utakmici koju su Crnogorci nakon 2:0 izgubili sa 3:2. Kaže, Jermeni se raduju kao da su osvojili svetsko prvenstvo, eksplozija oduševljenja. Par dana kasnije će mi i ovo ispričati: Pri rezultatu 2:0 sam se smorio i mislio da napustim utakmicu. Tad ceo stadion počinje da skandira DU-PE, DU-PE, DU-PE!!! Reč koja i na poljskom ima isto značenje kao i na srpskom. Očigledno je upalilo, jer ili su Jermeni počeli da pomeraju dupe ili je ušao igrač takvog imena. Izgleda da su sportske emocije obrnuto proporcionalne ekonomskom siromaštvu. Kasnije će nam K. ispričati i muke kako Jermenija kod kuće nikog odavno nije pobedila, bar 6 godina, a toliki je i bar broj selektora koje su promenili.

Mi se u sunčanu subotu odlučujemo na pokret u pravcu muzeja Sergeja Paradžanova. Kuća se nalaz liticama iznad reke Hrazdan, na samom kraju grada. Ulazak u muzej i sam muzej su delovali kao prilika da se zaviri u čaroban um ovog genijalca. Bar da se stekne neki dojam delića kreativnosti. Tu su kostimi, skice, kolaži, instalacije od stakla koje je radio Paradžanov. Jedna od soba je kopija njegove sobe iz Tbilisija. Na spratu sve vreme na ekranu ide film Sajat Nova (Boja nara internacionalno ime). Slike drugarstva sa Tarkovskim. Čak ni u zatvoru (Zoni) ovakav um nije mogao da miruje, i tu je njegova kreativnost našla pukotine da se probije. Jedan od najzanimljivijih stvari koje bi mi promakle oku je kod instalacije Jurik. Bolja polovina mi skreće pažnju na nalepnicu EI Niš na jednom komadu stakla.

paradzanov-muzej

Mala digresija za menađere i brend i ostale kapitalističke novotvorevine. Setio sam i izvanrednog Bergmanovog filma „Tišina“ i rakije užičke šljivovice u jednom kadru. A sada i nalepnice EI Niš. Zar postoji bolji način da vas neko reklamira?

paradzanov-tarkovski

U povratku na početku naše ulice upoznajemo divnog uličnog prodavca knjiga, i sramota me je što nisam upamtio ime ovog divnog čoveka, velikog ljubitelja filma. Filmofil koji svake godine ide na moskovski filmski festival da bi gledao nova ostvarenja autorskog filma. Delimo impresije povodom filma Alekseja Germana Mlađeg i filma „Pod električnim oblacima“, definitivno nije kao tatko mu. Seća se on i dosta jugoslovenskih filmova, a od ovih novijih, to jedino Kusturica. Na kraju, obećava mi da će mi pokloniti knjigu režisera Eljdara Rjazanova sutradan. I zaista, sutradan kad smo prolazili, izvukao je knjigu za poklon. Ima istančan smisao za humor i vrlo živopisno priča. Dve najčešće reči koje sam od njega čuo su „urodi“ (idioti/kreteni/izrodi/…) i „zabralji“ (odneli) kad bih pitao za neki od naslova. Čak je drugi dan gledao i kakvo je vreme kod nas u Srbiji. Zapravo, svi ljudi u Jermeniji su ovakvi, topli, divni, vole strance, ne zato što su stranci, već zato što su oni takvi.

Konačno kupujemo sim karticu kako bi mogli da dozivamo sve one divne Jermene koji su nam dali svoje brojeve telefona. Odlučujemo da pozovemo K. Poziva me da dođemo u bilijar klub. Ispostavlja se da je bilijar klub njegov, a kuća je tu odmah pored. Proveli smo divno i toplo veče u njegovom domu zajedno sa njegovom suprugom i njegovim prijateljima. Diskutovali o raznim stvarima. Pošto K. radi pri državnoj službi, rekao je u jednom trenutku (bolja polovina je čula ovaj deo, ja ne), da mu baš i nije dozvoljeno druženje sa strancima, zbog toga držim njegovo ime u tajnosti. Ali to nije toliko ni važno. Opet se na stolu našla i flaša konjaka, oči su zakolutale i želudac prevrnuo, pa se zarad gostinskog dobra otvorila flaša jermenskog vina. K. nam priča da svaka kuća u Jermeniji (a i Gruziji) ima vinovu lozu, a i zaista smo to i primetili, i da grožđe rađa tokom cele godine, čak i zimi. Posluženi smo i narom iz Nagorno Karabaha. K. kao izvanredno obrazovan i inteligentan čovek je dobar sagovornik za dobro pojašnjenje koječega vezanog za Jermeniju. Jermenija je danas proruski nastrojena zemlja. Ruska vojska prema dogovoru čuva granicu prema Turskoj i Iranu (ako se ne varam za Iran). Ali opao je taj uticaj vezan za ruski jezik, koji se u školi više ne uči toliko kao ranije i ne na taj način. Zbog toga K. svoju decu šalje i na privatne časove kod lektora za ruski jezik kako bi mu deca što pravilnije pričala ruski. Ne iz nekog pukog rusofilstva već potrebe, ekonomske i svakodnevne. Ali da ne zamaram ovom pričom. Njegov prijatelj nas uveče vraća u hostel.

Nedelja, odlazimo na buvljak preporuku što zbog knjiga, što zbog suvenira. Malo dalje od Trga republike je buvljak koji je samo vikendom otvoren. Od knjiga se baš i nisam usrećio, ali opet je tu bio još jedan prodavac, neka divna duša. Zna koješta o Srbiji. I bio je bar treći fan Slobodana Miloševića, koji je tamo u Jermeniji poistovećen sa borbom protiv Amerike i imperijalizma. Verovatno i mi tako doživljavamo i Kastra i Ugo Čaveza, ne znam. Nisam hteo da im kvarim lepe reči o Slobi, ali u sebi sam se mislio: Ne daj Bože nikome. U svakom slučaju poželeo je sve najbolje i nama i njima, i našim državama. I nije jedini Jermen koji je tako govorio. Za razliku od našeg usputnog i forme radi zdravica i želja za državu i narod, ovde se zaista tako misli. Sve je to lišeno patetike, a tu je i jaka nada da će jednog dana biti bolje, bez obzira da li ste gore ili dole u hijerarhiji. Odakle to osećanje izbija u Jermenija, to baš i ne znam, ali im se divim zbog toga. Voleo bih da i mi delimo taj osećaj patriotizma, ne nacionalizma, već prosto borbe i nade u bolju budućnost.

Moguće je da sve to potiče iz tla, puštam sebi sada maštu na volju. Onog „biblijskog tla“ kako je to jednom rekao Andrej Tarkovski tokom svog boravka u Jerevanu. A ko sve nije putovao i tražio nadahnuće u Jermeniji? Andrej Beli, Osim Mandeljštam, Vasili Grosman su ostavili zapise sa svojih putovanja i boravaka. Tarkovski je obilazio manastire možda u potrazi za duhovnom inspiracijom za novi film, ko zna. Ubrzo nakon toga je emigrirao. Njegov otac Arsenij je prevodio jermensku poeziju na ruski, isto to je radio i Vasili Brjusov. A jermenska poezija je nepresušni okean, od Grigora Narekacija i Sajat Nove pa do dana današnjeg i divne spisateljice proze, kod nas još neprevođene, Narine Abgarjan.

U nedelju odlučujemo da skratimo boravak za dan ranije i sutradan otputujemo nazad za Tbilisi. Neke stvari se prosto nisu poklopile između nas i Jerevana. Da li je taj početni mamurluk bio razlog ili nešto drugo, ne znam. Pre povratka u Tbilisi u ponedeljak veče hvatamo lokalnu maršutku prema Hor Virapu gde je smešten manastir još iz 5. veka. Tu je prema istorijiskim kazivanjima i zapisima bio zatočen Sveti Grigorije Prosvetitelj. Celih 14 godina je proveo u rupi ispod zemlje, ostavljen tu da satrune, jednom dnevno mu je kroz rupu jedna žena ubacivala hleb sve to vreme. Ta ćelija i dan danas postoji i do nje se spušta metalnim merdevinama. Mala, kružna prostorija. Car se tek nakon proviđenja i niza nesrećnih okolnosti setio Grigorija za kog je mislio da je odavno satrunuo. Izvukao ga iz rupe, preobratio se u hrišćanstvo i tako je Jermenija postala prva zemlja na svetu koja je hrišćanstvo uzela za zvaničnu religiju. Sam Hor Virap se nalazi bukvalno na samoj granici, ispod manastira je bodljikava žica koja deli Jermeniju od Turske i Ararata. Konačno pogled na Ararat. Mitski Ararat koji za Jermene ima mnogo veći značaj. Ko zna koliko je Jermena reklo: „Za nas Ararat ima posebno značenje, za Turke je to samo obična planina“. Dolazimo u trenutku venčanja, za koje će se ispostaviti da je u pitanju par Jezida. Sam manastir se nalazi na uzvišenju, ispod njega je ogromno državno groblje.

horvirap

Provodimo nekoliko sati tu. Ali ne mogu a da ne primetim table za turiste koje je finansirao USAID. Aman, pa zar i vi braćo, zar i vama neko drugi mora table da diže i finansira? Zašto? Da li ste i vi Džan pleme, a niste? I mada se jedni drugima obraćate sa Džan…

Ostaje žal zbog neodlaska u Nacionalnu galeriju i Muzej rukopisa. Negde sam pročitao, a najverovatnije u knjizi Rišarda Kapušćinskog „Imperija“, da su Jermeni sve svoje važne rukopise delili u nekoliko komada, i tako bi svako sa sobom nosio deo i spasavao bar deo knjige. Za razliku od srpskog običaja kojim se služio Vuk Karadžić da otcepiš list ili odneseš deo knjige i prodaš da bi uzeo neki keš. Vuče, Vuče, bubo lenja, šta će reći pokolenja?

Vraćamo se nazad na autoput da iščekujemo našu maršutku, tu nas je od Hor Virapa odbacila neka mlada žena koja slabije govori ruski. Uz put dok se vozimo u njenoj Ladi priča nam da su njen suprug i muž u Moskvi. Nailazi neka druga maršutka koja vozi do gradića odakle idu maršutke na svakih pet minuta za Jerevan. Opet stiska i gužva, prolazimo pored baze ruskih pograničnih trupa. Pakujemo svi, trčimo na voz i povratak za Tbilisi. Ovog puta bez Ararata i družbe naroda. Stižemo u rano jutro, i slovenska družina odlazi da nešto prezalogaji. Tu se konačno i rastajemo od Anje i Bartoša, oni odlaze za Kutaisi i svojoj kući, a mi ostajemo još par dana u Tbilisiju. Kucamo na vrata Tatjani koja nam je već postala kao tetka. Za rođendan od nje dobijam i domaće vino na poklon. Uveče uz kolače i čaj vodimo nas troje divan razgovor.

Tih narednih nekoliko dana smo već odomaćeni u Tbilisiju. Malo šetkamo, uživamo, žderemo kao i obično hinkali. Odlazimo i do Narodnog muzeja i Nacionalne galerije. Konačno i slike Nika Pirosmanija o kome je Georgi Šangelaja napravio divan film. Na preporuku Giorgija nakon povratka sam pogledao i film njegovog brata Eljdara. Za razliku od Giorgija, Eljdar je izgleda čovek nadrealizma, „Plave planine/Golubie gori“ je na nivou filmova Bunjuela, recimo „Diskretnog šarma buržoazije“. Filmovi još nisu prevođeni kod nas, možda se i nakanim za neki. Njihova majka je prema prvobitnoj zamisli Paradžanova trebala da igra glavnu žensku ulogu u „Senima zaboravljenih predaka“, ali nažalost poginula je u avionskoj nesreći i od toga nije bilo ništa.

Obilazimo Tbilisi, dopunjemo znanje. Prolazimo i pored kuće u kojoj je boravio Pjotr Čajkovski. Nažalost, danas je kuća u stanju poluraspada najblaže rečeno. Mnogo je tih starih kuća u kojima ljudi još žive. Drago mi je zbog toga, ne znam da li je njima. Ali to daje neku dušu gradu, upravo ta raznolikost, to je nešto što je razlika između Jerevana i Tbilisija. Razlike u ljudima i nema. Divni su.

Red hačapurija, red hinkalija i povratak se približio. Petak veče, maršutka do aerodroma u Kutaisiju gde stižemo u zoru. Ne uspevamo da uhvatimo previše sna, posle podne avion za Sofiju i nazad u balkansku (nad)realnost, U Sofiji protesti desničara protiv migranata. Niko od njih neće da govori za kamere, samo neće migrante. Uveče voz gde smo jedva dočekali da se bacimo u kunjanje. Posle prelaska granice san pada na oči.

Tu bi negde i mogla da se stavi tačka na ovo putešestvije po Južnom Kavkazu. Ako bih mogao da biram da negde provedem neko vreme, definitivno bi to bio Tbilisi. Ta kavkaska slagalica, ta šahovska tabla je mnogo složenija od naše smešne balkanske pa opet nisam čuo nijednog Gruzina kako kaže da mrzi Ruse, niti jednog Jermena kako kaže da mrzi Turke ili Azere. Najgore što bi rekli za nekog jeste da je „baran“ (ovan). Čak i to kopanje po međunacionalnim odnosima se dešavalo tek nakon što se više upoznate sa ljudima. Ali niko nije iskazivao znak mržnje, ni penu na ustima dok priča o događajima koji su se zbili. Možda i u njihovim životima dominiraju političke strasti i opsesije, ne znam, nisam to ispitivao, a i nije me zanimalo. Ali obuhvatila me je ta širina duše skoro svakog čoveka kog smo na putu sreli. To otvaranje duše i srca je nešto što dirne, nismo se susretali sa onima koji bi se pretvarali. Susret sa takvima je bilo samo mimoilaženje. Znam da zvuči nelogično, ali ovde bi se mogao iskoristi naslov knjige Gurdžijeva da je ovo zaista bio „Susret sa izvarednim ljudima“. Ostaje u nekoj budućnosti i možda poseta Azerbejdžanu i kavkaskom delu Rusije, otadžbini izvanrednog pisca osetinskog porekla, Gajta Gazdanova. Do tada, u uspomena ostaju Ararat i planine na severu Gruzije, plavo nebo Tbilisija, Čito-gvrito, i neka nova poznanstva koja su sigurno oplemenila naše duše.

A sad još jedan dodatak vezan za Čito-gvrito. U prvom delu putopisa je napisano Čito-grito, onako kako to izgovaraju Jermeni, tačnije Jermen u filmu „Mimino“ odakle je pesma i ušla u široke narodne mase i postala kultna stvar u Gruziji. Čito-gvrito je u prevodu (sa gruzinskog na ruski pa na srpski) dobra igra reči koja se prevodi i kao malena ptica, ptičica, ali i sa crvendać.

A evo šta na početku jednog izvođenja kaže Vahtang Kikabidze, glavni glumac filma „Mimino“ i popularni pevač:

„To je zato što ja veoma volim plavo nebo Tbilisija, njegove planine, sunce. Kad mi je u duši dobro, ja pevam. Kad mi je loše, svejedno pevam.

Moja pesma se rodila iz te zemlje, tog sunca, iz mog naroda. Pevam i osećam kako se prikrada starost, prisećam se svog detinjstva, bude mi teško, ali svejedno pevam.“

Tako i završavam sa: Čito gvrito, čito margarito da…

Južno-kavkaske impresije – Čito grito #1


Već godinama se bolja polovina i ja dogovaramo oko izbora sledeće destinacije, i saglasili smo se za Gruziju i Jermeniju, samo kockice nikako da se spoje. I iznenada se same od sebe nekako sklopiše stvari, kao što to i biva (kod mene i češće, a i što bi rekli Rusi получилось, znam da će se bolja polovina ljutiti zbog korišćenja ruskih reči).

Eto sada kuckam prvi deo ovih impresija iz kišnog Tbilisija, nakon prve polovine putovanja i povratka iz Jerevana. Maršuta jednostavna: Beograd – Sofija (voz); Sofija – Kutaisi (avion); Kutaisi – Tbilisi (maršutka, što je zapravo minibus ili kombi, maršutka je prilično širok pojam, tačnije sve što nije veliki autobus ili taksi). Krenuli u petak veče, u subotu pred ponoć stigli u Tbilisi. Još na aerodromu je pala prilika za isprobavanje ruskog, i mislim da ga još uvek pričam bolje od premijera.

Tbilisi, oko 23 časa. Izlazimo u nekoj mračnoj uličici, pitam vozača kuda za Rustaveli aveniju. Avenija je dobila ime po velikom gruzinskom pesniku Šoti Rustaveliju, autoru dela „Vitez u tigrovoj koži„, nisam pročitao, bolja polovina jeste. Pitamo na nekom gradilištu i policajca koji se tu zatekao i koji je bio zbunjen našom pojavom. Izlazimo na aveniju, a onda nam prilazi dvoje prosjaka koji nas pipkaju svuda i traže pare (traže ili da im damo ili da ih uzmu). Pokazuju da su nemi, kad sam dreknuo, i ovaj nemi je dreknuo na mene (?). Stižemo do ulice gde se i nalazi hostel koji drži neverovatna vlasnica Tatjana. Mislim da nam je postala kao tetka. Kraj njenog računara se nalazi mikroskop, sa nama u razgovoru slobodno meša i ruski i engleski. Stara zgrada.

Sutradan ujutro saznajemo da mikroskop nije nikakav Tatjanin hobi već da je patolog, a mikroskop joj je najbolji drug. Njena kćerka je pobedila veče pre na festivalu dokumentarnog filma u Tbilisiju. Zgrada u kojoj smo je pripadala njenom dedi, tokom komunizma je tu napravljena komunalka (tačnije po sobama i stanovima su se pouseljavale druge porodice). U svakom slučaju, uspela je taj deo imovine da dobije nazad, i sad je to hostel. O njenoj porodičnoj priči će biti prilike kasnije, tačnije pred kraj prvog dela.

Nedelja ujutro. Ustajemo na noge, zaključujemo da je istina su vozači u Gruziji potpuni manijaci. To smo pročitali, videli na putu Kutaisi – Tbilisi, a onda i u nedeljno jutro. Mislim da vozači ovde staju samo kad baš moraju, u svakom drugom slučaju noga je na gasu, pešacima se ne staje ni na pešačkom, bez obzira da li ima semafora ili ne. Tako da smo ulicu prelazili na sreću, a kasnije smo se i navikli. Svaki vozač je ovde „Hamilton“, toliko da se prestiže i preko pune liniji, ili u krivini.

U svakom slučaju dolazimo do Suvog mosta gde se nalazi veliki buvljak svih mogućih i nemogućih stvari. Pogled najviše pada na noževe, kindžale i sablje. Toliko toga ima, a onda i raznog sovjetskog krša, ali i starih knjiga, čak i onih sa starom ruskom ortografijom. Preko puta ulice uz samu reku Kuru se nalaze i bukinisti. Ali nedelja je i malo njih radi. Prelazimo preko mosta i krećemo u nasumičnom pravcu. Pri pokušaju da pređemo normalno ulicu neki tipovi su nam se u kolima smejali. Krećemo lagano naviše i prolazimo pored Predsedničke palate. Mic po mic stigosmo i do velikog hrama Svete Trojice, u toku je služba i prepuno je. Spuštamo se da isprobamo Lagidze vodu. Ono što smo primetili je da nas svi odmah zbog spoljašnjosti smatraju za Ruse, mada ruski ne govorimo bog zna kako čisto i sa naglaskom, drugi pokušaji su da smo Poljaci ili Česi. Mojoj polovini je to išlo na živce, meni ne. Nerviralo ju je što ne bih prvo pokušavao na engleskom, ili što se bar nisam potrudio da naučim da kažem hvala na gruzinskom (didi madloba, valjda veliko hvala?).

Uglavnom dan se lagano primiče kraju, svraćamo i do nekih prodavaca knjiga. Nema Bog zna koliko zanimljivog, dosta sovjetskih izdanja, ne baš jeftinih, niti baš skupih, ali sve se to da naći tamo gde se to traži (khm). Prvo neko uporedjivanje standarda je da su na nivou negde malo ispod našeg tužnog jada i bede. U razgovoru sa običnim ljudima se ne dotičemo politike, ne zato što ne želimo, već što nas ne zanima. Prvi utisci: prvi grad koji meni nije depresivan noću, gde bi moglo da se živi (obostrani zaključak), da je dosta živahan.

Sutradan nastavak lutanja, bolja polovina me vodi na susret sa njenim poznanikom iz njene posete Iranu. On nas vodi na žičaru koja iz parka preko reke Kure i Tbilisija vodi do tvrđave Narikala. Merab nemušto na farsiju objašnjava mojoj polovini šta je šta, a onda dalje meni. Ukratko, još obnavljaanja i utvrđivanja gradiva. Išli smo i u potragu za nekim drugim knjižarama, jedna na aveniji Ilje Čavačadzea. A o njemu ću napisati nešto zanimljivo. Za ujutro smo ugovorili i odlazak do planine Kazbegi na granici sa Rusijom, lutali do železničke da kupimo karte itd.

Ujutro rano hvatamo maršutku sa autobske stanice Didube, mada se meni isprva i nije baš toliko išlo, ali bolja polovina je insistirala i hvala joj! Naš vozač kaže internacionalno društvo, ali nas dvoje smo bili asocijalni prvi deo puta. Piš i puš pauza na nekoj krivini sa pogledom na neki prelep snežni planinski masiv. Pišanje u i po lepotama Gruzije 0,5 larija. Baba koja naplaćuje ulaznice drži unuka na kolenu, cupka ga. Shvatio sam da detinjstvo zaista može biti govnavo (s druge strane shvati čovek da ima i takvih dana…). Ulazimo nazad u naše transportno sredstvo sa našim Hamiltonom. Kako koja crkva nailazi, vozač se jedno rukom krsti, drugom vrti volan da obiđe. Ako nam ide auto u susret, ili obrnuto, očekivao bih nekom smanjivanje brzine, ali ovo nisam video. Auto se pomera u desno kako bi sva tri auta prošla u dve trake…

Sa mnom pokušava da započne razgovor malo stariji tip od mene za kog će se ispostaviti da smo kolege u neku ruku. Grigori je završio fiziku, tačnije mikroelektroniku ali kod njih smeštenu na fakultetu za fiziku. Ostatak puta će proći u razgovoru. On sada radi kao graničar, njegove kolege su ili ostale, ili najvećim delom otišle. Tih dana Grigori radi na granici sa Rusijom, tačnije put vodi na Vladikavkaz, a prelazak je nedaleko od Kazbegija. Prelazimo preko najvišeg prevoja na iznad 2000 metara nadmorske visine, a razgovor teče, teme se smenjuju. Grigori i ja razmenjujemo kontakte i dogovor je da se sutradan vidimo. Oženjen je, ima i malog sina.

Izlazimo iz maršutke, pogled pada na prelep planinski vrh i manastir koji se nalazi iznad samog mesta koje se sada zapravo zove Stepantsminda. Ali nema veze, sedamo u neki restorančić da smislimo šta nam je činiti dok nas opsedaju taksi ponude za prevoz do vrha (U menja harošaja mašina, za 50 larija ja vas magu na verh i tome slično sa istom cifrom). Sedimo u restoranu namrštenih i mrzovoljnih likova, kojima sam hteo šifru rutera da promenim u drkadžije, ali nisam karme radi hteo. Ipak je ovo neka vrsta pokloničkog putovanja. Treba izaći gore na vrh. Ulazi u restoran Ruskinja i pita da li bi hteli sa njima da podelimo troškove do vrha. Pravi šampioni idu peške, a bogataši se voze do vrha. Tako vam je to u životu.

Ali iskeširali smo 20 larija za nas dvoje i sa troje Rusa u nekoj harašoj mašini izašli do manastira Svete Trojice na 2170 metara. Neverovatno lepo mesto, pogled puca i na okolne vrhove, ali i reku Terek. Dosta Rusa je došlo u posetu tu verovatno u nekom hodočasničkom putovanju. Nismo pričali sa drugima, ali videli smo i njihovog baćušku.

Sat – dva su proleteli kao dlanom o dlan, prosto da čoveku bude žao što odlazi sa takvog mesta. Bar dan da može da se ostane, ali… Opet iščekivanje maršutke, povratak na stanicu, vraćanje u hostel. Padanje u san od umora. Sutradan je trebalo prepraviti grešku na voznim kartama, spakovati se, sresti se Girgorijem i njegovom porodicom i krenuti put Jermenije.

Kazbegi

Shvatam da nismo ni obišli ni galeriju, ni kuću Nika Pirosmanija, ali ni bogosloviju odakle je bio izbačen svojevremeno najveći sin Gruzije, Josip Visarionovič Džugašvili. Isto tako prvo zlodelo za koje je pao robije Josip Visarionovič je bila pljačka banke u Tifilisiju, jedna od alternativnih teorija kaže da je drug Soso kako su ga tada zvali, u zatvoru počeo da radi za carsku Ohranu.

Ujutro svraćamo do obližnjeg kafića koja drži mlada devojka Garni, na arapskom njeno ime znači „karanfil“, to mi je devojka prevela. Priča nam svoju priču, kako je tokom doktorskih studija i bavljenja zamrznutim konfliktima shvatila sav besmisao i kako je poželela da se bavim za nju nečim ispunjenijim, i da je to kuvanje. Završava svoj doktorat, priča nam o tužnoj  gruzijskoj ekonomskoj sadašnjici, o njenim iskustvima, mi o našoj tužnoj ekonomskoj sadašnjici, i tome slično. Divna, topla osoba, koja nam je za poklon spakovala i azerbejdžanski čaj. U njenom malom kafeu u ulici Aleksandra Čavčavadzea, čaj je besplatan. Jak crni čaj, to je ono što se na ovim prostorima pije, uz dobar sir, i vino, ko voli tu je i čača.

Vraćam se sam do železničke da prepravim grešku na karti. Odlazim do prodavaca knjiga sa uspešnim ulovom knjige Lava Gumiljova, velikog istoričara, sina Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove. Manje više dela Lava Gumiljova su sada kompletirana u ličnoj biblioteci. Odlazak na viđenje sa Giorgijem i njegovom ženom i sinom Davidom. A gde i na šta drugo do na hinkali. Meko kuvano testo ispunjeno mesom, sirom, krompirom ili pečurkama. „Peteljka“ hinkalija se ne jede. Dosta podseća na kineske djaoce. Od ostalih gruzinskih jela probali smo hačapuri, isto testo. Pravo je čudo kako od tolikog testa nemaju stomačine na nivou Vojislava Šešelja. Tu je i harčo, nešto nalik gulašu. Nisam vam ja neki tu gurman i hedonista, samo daj da se nešto ždere. Pre sam zadovoljna svinja, nego nezadovoljni Sokrat. A ovo testo je prilično povoljno, uz svaki obrok i lagadzi voda.

Nalazimo se na Trgu slobode sa Giorgijem i njegovom porodicom. Provodimo divno veče. Giorgi mi priča priču o družbi Staljina i Ilje Čavačadzea koji je bio urednik literarnog časopisa u kom je mladi Soso objavljivao svoje prve literarne pokušaje. Kažu da prvi lirski radovi nisu bili toliko loši, ali sudbina je drugačije htela. U svakom slučaju za razliku od drugih Sosovih/Staljinovih saradnika i poznanika, Ilja nikad nije bio represioniran. Vrlo verovatno da mu nikad nije zaboravio blagonaklonost prema njegovoj lirskoj duši. Ali taj nivo represije nad svim stanovnicima je bio strašan, i tih priča ćemo se naslušati na ovom putovanju.

Iz Giorgijeve priče, ali i drugih Gruzina shvatam da postoji neko međunacionalno zezanje na nivou Gruzini – Jermeni. Jedni druge zezaju da su čudni i sporokapirajući. U starom delu Tbilisija živi i dosta Jermena, tu je rođen i odatle je i poreklom Sergej Paradžanov, koji nije dočekao da se useli u kuću spremljenu za njega u Jerevanu, sudbina je htela da umre pre toga, pa je ta kuća u Jerevanu postala muzej napravljen njemu u čast.

Vraćamo se do hostela. Tatjana shvata da mi je fizika bliska i pita da li znam za Leonarda Ojlera. Da li znam? Najproduktivniji lik u istoriji fizike i matematike koji i kao slep radio, diktirao sinu. Radio je bukvalno do pred smrt, tog jutra je do podneva radio, otišao na dremku koja se pretvorila u večni počinak. A onda Tatjana kaže da je ona deseto koleno Leonarda Ojlera. Kako? Svojevremeno su Ojlera pozvali u Rusiju kao i Bernulija, da rade na podizanju nauke. Jedan od naslednika Ojlerovih je ostao u Rusiji, inače sa majčine strane Tatjana je Ojlerov potomak (potomkinja?), njen deda (Nemac) je osnivač Akademije nauka u Tbilisiju, bio je hemičar, a onda ubijen u vreme čistke. Njena majka je bila deportovana u Kazahstan, odakle se vratila tek nakon Staljinove smrti. Tada se upoznala sa Gruzinom koji se u nju do smrti zaljubio.

Neverovatno… A i sve ostale porodične priče koje ćemo čuti tokom puta su tako velike, tako neverovatne. Nije da ja nisam ponosan na svoje pretke, da zavidim svojim ljudima. Ali toliko raštrkane priče, razbacane, ne znam mnogo ljudi koji to imaju. Zaista kao da svako u svom stablu ima mali „Rat i mir“.

File:Lermontov TiflisGLM.jpg

Giorgi nas odvozi na železničku stanicu, opraštamo se i ukrcavamo u treću klasu voza Južnokavkaske železnice Tbilisi – Jerevan. Treća ili plackartna klasa, koja je uglavnom napunjena strancima, vam je neka vrsta opštežića, vagon spavaonica koji nije izdeljen. U vozu se upoznajemo sa mladim poljskim parom sa kojima ćemo se viđati i kasnije tokom putovanja. Oni su krenuli na utakmicu Jermenija – Crna Gora. Bartoš kaže da dele prvo mesto sa Crnogorcima. Zanimljivi su i ugodno je pričati. Prolazimo gruzijsku carinu i ulazimo u Jermeniju. Izlazimo iz voza jer za nas treba viza (3 dolara). Čekamo zajedno u redu sa Kanađaninom, izgubljenim Indijcem, i malezijskim parom sponzora koji vodi mlađu polovinu. Oni su začuđeni kako se ne može proći granica između Turske i Jermenije, niti da nema čak ni avionske linije. Pa čuđenje što nema menjačnice. Na svu ovu priču, znam da ljudima nije smešno, ali ja sam se jedva suzdržao da ne umrem od smeha, još više kad sam se setio replike iz Kengura: „Kakav danak neiskustvu!!!“.

Teram graničare da me uče malo jermenskog. Vraćamo se u voz. Prolazi sa carinicima i neki tip sa oštrom facom i ubitačnim „vojno-službenim“ pogledom. Ispituje nas zašto Jermenija i zašto sad. Odgovaram zašto da ne bilo kad u zemlju velikog Narekacija, Komitasa i ostale plejade likova. Uz neka pitanja i odgovore, glavna faca nas poziva da sa njegovim kolegama popijemo kafu. Nas dvoje prolazimo iza njih uz zblanuti pogled svih ostalih saputnika.

Neću imenovati našeg sagovornika, tipa sa vojno-službenim pogledom i za kog smo bili uvereni da radi za službu jer su se ostali graničari plašili njega. Nazvaću ga prosto K. Pili smo kafu, čovek ima dva ili tri završena fakulteta, zborili o svetskom poretku, ekonomiji (koju je pored prava diplomirao), istoriji Jermenije, Verfelu i knjizi „Četrdeset dana Musa-daga“. K. je popio kafu i izašao, pošto je to veče ostajao na granici, ostali niži činovnici su ostali i pozvali nas da ostanemo s njima uz dalje „jermensko gostoprimstvo“. Pitao sam K. da li ćemo ujutro videti Ararat iz voza, rekao je: Da, prolazi se blizu. No, sudbina je htela da to veče vidimo i drugačiji Ararat. U pitanju je čuveni istoimeni napitak istoimene fabrike. Niži činovnik G. je naručio flašu i počeli su da nas opijaju. Najmanje su oni pili. Posle prve flaše predložio sam da odemo i po Poljake i pojačamo istočni lager. Družba se pod pritiskom druge flaše Ararata podigla na viši nivo uz slikavanja i zdravice, najčešće za narod i državu.

Pored G. bio je još jedan tip koji je insistirao da me upozna sa nekim „realnim momcima“, tačnije mafijašima. Uz dosta mafijaškog slenga kojim se obilato koristio, jedini nije pio, samo je dosipao. G. je pio slabo, na kraju smo devojka i ja izvukli najdeblji kraj. U trenutku nam se pridružio tip naših godina, svojevremeno učesnik borbi u Nagorno-Karabahu. Nakon druge flaše družina se razišla.

Od silne želje da se vidi Ararat i ispunjavanje iste u drugačijem obliku nam se toliko smučilo da smo nas dvoje bukvalno povraćali. Na reč Ararat bi mi se danima prevrtao stomak. Izašli smo u pospani Jerevan gde još nije svanulo, a to je tek bio drugi značajni cilj putovanja čije opisanije ću završiti kad se dokopamo blaženstva Srbije.

A sad na kraju i objašnjenje misterije naslova Čito grito. Prvi put smo pesmu čuli u mestu sa jeftinim hačapurijima gde smo i danas svraćali. Lista pesama je ova: 1.Čito grito, 2. Pink Floyd – Time. Naziv pesme smo saznali tek u Jerevanu kad smo konobara pitali koja je to pesma. Ne znam prevod, samo znam Čito grito, čito margarito.

Očaranost čajem


„Bolje biti tri dana bez hrane, nego jedan dan bez čaja“.
Kineska poslovica

Čaj, (cha – ča), Чай (ćaj na ruskom), Шай (šaj – kazaškom) spada sigurno u najpopularnijiu tečnost posle vode na istoku. U Engleskoj ga smatraju jednim od nacionalnih simbola iako uopšte ne potiče sa ostrva. Jedna od prvih biljaka  sa istoka koja je očarala zapadnjake (izuzimajući tu mak za dobijanje opijuma i kanabis).  Henri Hobhaus (Henry Hobhouse) u knjizi „Klice promena: Šest biljaka koje su promenile svet“, spominje čaj kao jednu od šest biljaka koja je izuzetno važna u istoriji civilazacije. Orginalno dolazi sa juga Kine, i koristio se nekada čak i kao sredstvo plaćanja u nekim kineskim provincijama. Jedan je od oslonaca za (ne)ujednačenu robnu razmenu sa zapadom zajedno sa svilom i porcelanom koji su postali hit u zapadnom svetu. Sve te vrste čajeva: crni, zeleni, beli, vulung… zavise do stepena oksidacije ubranih listova čajne biljke.

Čajna biljka

Čajna biljka

Ovakva neujednačena robna razmena je nervirala Britance koji su na svaki način pokušali da trguju sa Kinom, koja je baš negde u to vreme postala potpuno zatvorena za ceo svet kao i Japan, mada iz drugog razloga. Japanci nisu hteli novotarije i misionare sa zapada, Kinezi nisu hteli robu. Kada je britanski izaslanik u 18. veku uspeo da se probije do dvora imperatora iz dinastije Ćing (Qing), dobio je poruku namenjenu kralju Džordžu: „Kao što se da videti, mi imamo sve što nam treba. Evo da vam udovoljim, otvorite skladišta u Kantonu gde se može kupovati čaj, porcelan i svila. Vaše ništa nećemo. Ćao zdravo. (ok, parafraziram, ali otprilike tako je išla poruka). Čaj je postao omiljeno piće među Britancima, i bio je mnogo skup. Retka roba, sve dok nisu našli dva rešenja. Prvo je: kultivisali su čajnu biljku i posadili plantaže u Asamu, severo-istoku Indije, koji bi po klimatskim karakteristikama odgovarao uslovima koje čajna biljka ima na jugu Kine.  Kultivisavši biljku, i napravivši plantaže, razbili su kineski monopol čajem. Drugo rešenje koje su smislili jeste opijum. Iako opijum nije bio nepoznat u Kini, koristio se samo u medicinske svrhe i bio je zabranjen za upotrebu u rekreativne svrhe. Uskoro je preko petine stanovništva u Kini koristilo opijum.

Kineski konzumenti masovne kulture sa zapada

Kineski konzumenti masovne kulture sa zapada

Šema je išla ovako: britanski trgovci uzmu čaj na veresiju, zatim u Kalkuti na berzi prodaju kineskim trgovcima opijum koji se prokrijumčari do kineskih voda britanskim brodovima, odakle onda lokalni šverceri preuzimaju prevoz robe do kopna. Hajde što su se drogirali, iako je to zakon zabranjivao u Kini, nego što se za plaćanje opijuma umesto čaja počelo koristiti srebro. Zabrinut odlivom srebra, kineski imperator šalje izaslanika u Kanton (današnja provincija Guangdžou), gde ovaj konfiskuje preko 1000 tona opijuma. Konfiskovani opijum je spaljivan, a za njegovo spaljivanje je bilo potrebno preko tri nedelje!

I ostalo je istorija, Britanija će zbog ovoga voditi dva opijumska rata protiv Kineza gde će ih poraziti u potpunosti svojim vatrenim oružjem. Iako su i Kinezi i Japanci znali za barut i koristili ga mnogo pre Evropljana, nikada ga nisu koristili u ubojite svrhe, već samo za vatromete i slavlja. Hobhaus u knjizi iznosi tezu da su vladari skapirali da ako svako ima pištolj ili pušku, gotovo da onda više nema fizičkog preimućstva dobrog samuraja u Japanu nad običnim seljakom, a time ni potrebe da im seljaci budu toliko pokorni.

I ostalo je istorija…

Legenda kaže, osnivač čan (chan po kineskom) ili zen (po japanskom) budizma, Daruma (Bodhidharma), zaspao je tokom meditacije. Devet godina je meditirao ispred jednog zida u nekoj pećini na jugu Kine ne progovorivši niti jednu jedinu reč. Otvorio je oči i razgnevio se toliko da je sebi počupao očne kapke i bacio ih na zemlju. Očni kapci su izrasli u pravo žbunje čaja.

Bodhidharma

Bodhidarma, drvorez Jošitošija 1887.

Najveći promoter ispijanja čaja u Kini je bio Lu Ju ( 陆羽 – Lu Yu), poznatog i po knjizi o čaju iz osmog veka, čiji original je nažalost izgubljen. Njegova knjiga o čaju je neka vrsta monografije u kojoj je sve što treba da se zna o nastanku čaja i ceremoniji pripreme i ispijanja. Postoje legende o njegovoj izoštrenosti čula ukusa za čaj. Tvrdio je da ispijanje čaja četiri do pet puta na dan može čoveka rešiti raznih muka, bolova i potištenosti.

Lu Yu o čaju

Lu Yu o čaju

Čaj je iz Kine stigao u Japan tokom šestog veka, ali tek pola milenijuma kasnije je doživeo pravi uspon među Japancima. Priča kaže da je Eisai došavši Kine, kao Blic Žena i Bilje&Zdravlje, promovisao čaj kako je dobar za srčane tegobe. Njegova priča, čaj i on dolaze do Kjota, tadašnje prestonice, i pomažu zaista nekom šogunu da se reši srčanih tegoba. Eisai postaje popularan kao i čaj, a on stvara posebnu čajnu ceremoniju o kojoj se toliko i pričalo i pisalo (poput Kakuza Okakure i njegove knjige o čaju).

cajna ceremonija

Čajna ceremonija

Veliki doprinos razradi ceremonije služenja čaja dao je monah Rikju (1522 – 1591). Kada su ga jednom prilikom upitali u čemu se sastoji tajna „Puta čaja“, on je u maniru mešanja svakodnevnog i alegorijskog, svojstvenom zen monahu, odgovorio sledeće: „Postoji sedam tajni: Spremaj ukusnu šoljicu čaja; postavi ugalj tako da greje vodu; aranžiraj cveće kao da je u polju; u leto nagovesti svežinu, a u zimu toplinu; uradi sve na vreme; neka te ne iznenadi kiša; i imaj osećaj za ljude oko sebe“.

A sada malo ličnog iskustva sa čajem na istoku.

Kineze u najvećem broju slučajeva možete videti kako nose male termose u kojima se nalaze listići čaja. Tvrde da se isti listići mogu nekoliko puta koristiti. Dok čekaju negde na red, i ako je tu u blizini aparat sa vodom, možete ih videti kako prilaze i dosipaju vodu u termos. U svim mogućim lokalima koji sebe nazivaju restoranima pije se čaj (mada može i Koka Kola ili pivce, danak vremenu šta da se radi).

Sećam se tokom povratka iz Kine, još pre zore smo stigli do granice koja se otvara tek prepodne. U malenom restorančiću/kuhinji pušile su se baoce i djaoce (poslastice koje se prave na pari i pune raznim stvarima u prvom slučaju slatkim, u drugom mesom), kao i čaj. Vrlo često se dobije besplatno u restoranu pred neko jelo. U Pekingu postoji posebna četvrt (Maliandao) gde su samo radnje sa čajom. Svaki tržni centar predstavlja posebnu pokrajinu iz koje čaj dolazi. U svakoj radnji će vas pre kupovine poslužiti uzorkom čaja koji biste potencijalno da kupite. Prodavac vrlo brzo u nekoj mini čajnoj ceremoniji sa sve mini postoljem i malim Budom, spremi čaj i sipa u šoljice/čašice. Da, čaj se uvek pije u malim posudama.

Međutim u Kazahstanu sam doživeo drugačije iskustvo, čaj se ispija iz nekih činija, i to jak crni čaj. Gledaće vas malo zbunjeno ako kažete da nećete čaj sa mlekom. Kažu da se jak čaj pomešan sa jakovim maslacem pije na Tibetu i Nepalu. Nadam se da će biti prilike da probam isti, voleo bih.

Čajdžinice su posebna vrsta mesta. U istoriji Kine su nešto poput birtija bile. Jedan od najpoznatijih dramskih komada je „Čajdžinica“ izvanrednog pisca Lao Šea. Dotična „Čajdžinica“ postoji i danas, ali je to jedno prefensi mesto u Pekingu gde vam se zida na ulazu iste smeše slike kineskog predsednika i Džordža Buša starijeg tokom posete iste za Bušovog vakta.

Hokusai - Čajdžinica pod snegom

Hokusai – Čajdžinica pod snegom

U Beogradu postoje dve čajdžinice. To su knjižara čajdžinica „Apropo“ i „Kuća čaja“,ako znate za još neku dopišite u komentarima. Za „Apropo“ mogu da kažem da mi je to jedno od najboljih mesta za razgovor sa prijateljima, maženje sa nekom od mački, ako im se hoće kao i svim mačkama, uživanju u lepoj atmosferi  sa šoljicom čaja, razgovora, dobre muzike i dobre knjižare. U „Kući čaja“ još uvek nisam bio, ali prvom prilikom nakon posete dopuniću ovaj tekstić utiscima odatle.

Sa svog putovanja 2013. godine vratio sam se sa lepim uspomenama i dobrim zalihama crnog, belog, crvenog i vulung čaja. Međutim zalihe čaja lagano ističu, a želja za novim putešestvijem na istok raste. Nostalgiju krckam čitajući Nikolaja Reriha, Lafkadija Herna i Aleksandra Meščerjakova. Zima je prošla uz putopis Hajnriha Harera „Sedam godina na Tibetu“, a sa polica me posmatraju dve knjige Stevana Pešića: „Tibetanci“ i „Katmandu“.

nikolaj rerih - 1936

Za čitanje i uživanje:

Aleksandar Meščerjakov – Knjiga japanskih simbola

Henri Hobhaus – Klice promena

Povratak i zaključci


Evo prošlo je skoro mesec dana od povratka u domovinu/otadžbinu/deželu. Dovoljno vremena da se sumiraju utisci sa putovanja i boravka u Kini.

Najblaže rečeno Kina mi deluje kao mešavina modernog ropstva, neoliberalnog komunistickog kapitalizma, vanzemaljska planeta. Nisam baš imao neka velika očekivanja niti se preterano ložio na budizam (a i ne znam skoro ništa o njemu) pa stoga nisam ni mogao da izneverim očekivanja. Svi lamaistički hramovi su mi izgledali isto. Inače, Kinezi su zvanično ateisti, ulazak u Lama hram je 30 juana, a u Konfucijev 40 juana. Delovalo bi mi da bi trebalo da bude obrnuto u skladu sa državnom politikom. A i Konfucijev nije ništa posebno.

Tjenanmen

Tjenanmen

Ono što me je užasno smorilo jeste kineski materijalizam, od svakodnevnog do nivoa religije. Nikad neću kapirati Budu iz jednog komada sandalovine visokog 27 metara i na ulasku u hram stoji da je ušao u Ginisovu knjigu rekorda???! Zapravo jedino mi je točak za molitvu (sa Tibeta vodi poreklo) stvar koja mi je privukla pažnju.

Kad vide stranca, Kinezi se ponašaju kao da su videli izvor zarade, odnosno naivčinu koji ima kamion pun dolara (euri nisu toliko poželjni). Kad smo bolja polovina i ja u sopstvenoj režiji išli na kineski zid, jedina stvar koja me je dojmila, krenuli smo autobuskom linijom koja ide do nekog mesta blizu Pekinga. U autobusu kondukter, kaže boljoj polovini (ona zbori kineski) da će nas obavestiti na kojoj stanici izlazimo. Obaveštava nas on, izlazimo mi, on za nama skida kombinezon i kaže: „Imam ja kombi, možete sa mnom za 140 juana“. Na naše pitanje može li za 100, iz prve pristaje, verovatno je i moglo niže. Tamo su nas saletali sa ponudama da kupimo raznorazne gluposti i voće. Npr prodavačica je nudila dve banane za 25 juana (malo jače od tri eura što je suluda cena), kad smo je iskulirali faktički je trčala i drala se i spuštala cenu na 10 juana.

Kineski zid

Kineski zid

Na nekom forumu sam pročitao kako u Kini nema privrednog kriminala. To je tačno pod pretpostavkom da nisu dužni da izdaju račune, jer u malim radnjama možete da sanjate račun ili garanciju. Kupili ste, nosite i ne vraćajte se. Jedine račune sam dobijao u velikim knjižarama. Knjižare su na nekoliko spratova, uglavnom treći i četvrti (odnosno 2. i 3. po evropskoj numeraciji) su na engleskom.

U knjižari mi prilazi devojka pod kodnim imenom Cherry, i danas sam ubeđen da radi za službu. Htela da propriča engleski da vidi šta mislim o njima. Dajem do znanja da mi je i bolja polovina tu, nisam njena prilika za evropsko tlo. Kaže ona da je završila engleski, ali usput nije čitala skoro ništa na engleskom, sem Platona (???) i čula je da je Edvard Gibon sa svojom knjigom o rimskom carstvu nešto što treba pročitati. Pita da li imam što šta da joj preporučim, slično Orvelovim „1984“ i „Životinjskoj farmi“, kažem devojko uzmi si papir i piši, the best of što se ne čita u komunizmu. Dopunim joj spisak sa Zamjatinom, Hakslijem, „Paklenom pomorandžom“. Žali se kako nije gledala novi Tarantinov film, Django je tamo zabranjen. Rekoh imam ga na tabletu sa sobom, hoćeš da ti pustim zabranjeno štivo. Ona neće, pitam je što ne skine sa torenata kaže ne zna šta je to. A torenti tamo šljakaju dobro, provereno iz prve ruke.

Inače Kinezi su zaluđeni US stilom života, njihove filmske zvezde i filmovi kopija holivudskih. Pošto sam bio smešten u blizini nekog njihovog fakulteta za medije i komunikacije, imao sam priliku da vidim mlade ljude željne slave, sve one koji bi da postanu glumci, tv zvezde i zvezdice, novinari, režiseri. Spavaju u osmokrevetnim sobama u 15 kvadrata, struja u domu se gasi u 23h, tuševi su iznad supermarketa a ne u domu. I neverovatno svi Kinezi gledaju serije, filmove i tv po ceo dan, ali bukvalno. U metrou većina ljudi na telefonima, tabletu ili laptopu gleda serije, u prodavnicama isto tako. Po čitav dan, samo jednom smo videli devojku koja gleda TED predavanje u metrou.

Beihai park

Beihai park

Sa druge strane, ulice su prilično živahne. Mnogo više me je zanimalo kako obični ljudi žive i preživljavaju. U hutonzima je prilično zanimljivo. Ali ono što smara su kao slike gde su nepovezane velike reči (kao na početku filma Alphaville) moto. Npr moto Pekinga je: inovativnost, inkluzivnost, moral. Niđe veze. U 12 časova počinje himna, u metrou su patriotske pesme a na ekranima neke tenkovske vežbe.

Letnja palata

Letnja palata – vredi videti, posle bahate potrošnje na ovo, usledila je narodna revolucija zbog gladi i nemaštine.

Mada posle nekog vremena čovek se svikne na Peking, malo mu uđe pod kožu, što zagađenjem i smogom, što nekim tempom života, guranjem u metrou, zanemarivanjem podrigivanja drugih Kineza i njihovim puštanjem prdeža. Nadam se da ovo kineska ambasada ne čita, inače Kinu više nikada videti neću.

Kako god, nakon 22 dana u Pekingu, zeman doš’o, valja se vraćati, za otadžbinu svoju, živce proljevati, kako bi to rekao Filip Višnjić. Opet ista ruta Peking – Urumči – Almati – Istanbul – Sofija – Beograd.

Urumči je opet bio blagi horor. Rezervisao sam hostel koga su napljuvali kao jedan od najgorih hostela. Meni lično bio je ok, desetokrevetna soba bez grejanja i nije smrdelo. Fair enough. I opet taksisti i njihovo kvazi nepoznavanje grada. Kad se čoveku kaže hostel, on vas vozi od hotela do hotela sa pet zvezdica. Naravno sa isključenim taksimetrom. Ali ajde najzad dođosmo do hostela. Sutradan novi horor dok objasnim ljudima da mi treba banka, i dok nađem banku koja može da mi razmeni novac. Nalazim konačno Bank of China, neko čak zna i engleski, i sedam za šalter. Objašnjavam, od ovih 100 eura razmenite mi 70 u juanu. Radnica mi razmeni svih 100, ja kažem ne treba mi sve to u juanima, kaže nemamo 30 eura. Životna lekcija, nikada ne traži od Kineza dve radnje istovremeno!

Objašnjavam onda, da 30 eura zameni u juane i iz juana u dolare. To je trajalo 15 minuta dok su me skapirali. Na kraju uzimam papir i olovku i pišem hemijsku reakciju 100 eura = 800 juana. 300 juana -> $? Kao skapira me radnica za šalterom, ali umesto 300 juana, razmeni 500 juana u dolare, tad pizdim i kažem joj da deo tih dolara vrat u juane, ponovo ista procedura, kopiranje pasoša, popunjavanje glupih formulara. I na kraju završeno. Posle sat vremena. Lekcija 2: Istočno od Turske imajte dolare.

Na kraju nekako uspevam mimikom da se sporazumem da im objasnim da hoću do autobuske stanice. I stižem tamo, u kraj koji je tipično ujgurski. Na ulici bataljoni odranih koža i jagnjadi koja vise i čekaju kupce, krv se lila ulicama.

Jagnjeći bataljoni - Urumči

Jagnjeći bataljoni – Urumči

Na stanici radnica natuca ruski, kupujem kartu, i čekam još 4 sata do polaska autobusa. Smaram se, šetam okolo, kupujem zalihe hrane. Na kraju, dolazim do autobusa koji je pretrpan stvarima za šverc u Kazahstan i objašnjavaju mi da moja torba mora sa mnom na ležaju da spava. Drugi ljudi spavaju sa igračkama, garderobom, kutijama u rukama, ispod su neki silni tepisi. Bunker autobusa gađaju nogama da bi ga zatvorili. Stižemo u zoru u Khorgas i tu čekanje dok se granica ne otvori. Upoznajem devojku iz Kirgizije, pitam je za Ajtmatova, zna za njega. Ona nosi stvari iz Kine u Biškent, tamo ima prodavnicu gde ih preprodaje, na čelu horde stižemo do granice i čekamo zvanično otvaranje, a onda stampedo do vrata kad se kapije otvore. Malo me opet zadržavaju na granici zbog pasoša, ali puštaju. Kraj, zbogom NR Kina. Čekam sad moj autobus da se pojavi, pa na kraju dok se svi ukrcaju sa svim stvarima, i onda 2 kilometra zemjanog puta do Kazahstana. Opet kontrola stvari, ali ovaj put se treba izboriti sa švercerima koji imaju po 50 kila stvari, kažem graničaru ja nemam ništa da prijavim da prođem pre. Pitaju odakle sam i tako to, Serbija, kul. Smeju se i zezaju se sa mnom, i jedan kaže: Serbia, go home, go home. Spasiba, dasvidanija.

Sad opet čekamo dva tri sata dok se autobus ukrca, svađa što nečijih šest torbi stanu i glupo se upakuju, pa ne mogu tuđe dve tri torbe da stanu. Dolazi tetris čovek, koji vadi te torbe pa ih slaže, pravi neki prostor. Na kraju opet udaranje nogama o vrata bunkera autobusa da bi se zatvorila na silu. Konačno krećemo put Almatija i čujem neveselu istinu, stižemo uveče na autobusku stanicu, što mi ne odgovara, nemam gradski prevoz do aerodroma, a opet treba prolaziti horor sa taksistima. No javlja mi se Kuanish, koga sam upoznao prethodni put u autobusu, kaže mi njegov brat će mi pomoći. Na jednoj pauzi u nekom restoranu, sedim sam za stolom, doziva me društvo Kazakinja, majka, kćerka i još par njih. Započinju priču sa mnom, vrlo brzo me zgotiviše i nude mi da prespavam kod njih pa izjutra na aerodrom, i ja se tako malo nećkam, mislim se možda bubrege vade.

Stižemo blizu Almatija, vidim aerodrom blizu mesta gde autobus staje, ima još par kilometara hoda, spreman sam za to iskušenije. Kad ne daju majka i kćerka kažu ideš s nama ako želiš, mi ćemo te i odbaciti. Pristajem. Kćerka je udata, zet priča engleski, dočekuje me, kad čuje da sam iz Srbije, kaže „Pićka“. Ja kadar nevera, a on naučio to na work&travel-u od Srba. Ne čudi me. Kod njih kući, cela porodica, večeram sa njima, svi me zgotivili, pričam kao sa najrođenijima. Pred polazak na aerodrom, utrpavaju mi i bombonjeru za moje. Ja da zaplačem od nevere kakvi ljudi postoje, odbacili su me i do aerodroma. Ostavljam zetu moje zalihe rakije, kad već nemam ništa iz Srbije, the best of from kaca, rod i berba prošlogodišnji.

Da vas ne bih zamarao dalje, povratak ide prilično jednostavno iz Istanbula do Beograda.

Jedna od glavnih lekcija koje sam naučio tokom putovanja su, a iz dokumentarca Errola Morrisa (The Fog of War: Eleven Lessons from the Life of Robert S. McNamara):

1. Empatišite se sa neprijateljom, dobro ne baš neprijateljom, to je lekcija iz dokumentarca, ali empatija prema ljudima koje upoznajete može mnogo da vam znači, jer ti ljudi će biti oni najbliži koji će vam pomoći protiv navale onih koji žele da vas očerupaju.

2. Strpljenje – prihvatite stvari kakve jesu, ako spavate sa torbom ispod nogu, ne nervirajte se, ako autobus kasni, ne nervirajte se. Stići ćete kad tad i negde. I biće sve u redu, uglavnom.

3. Par lekcija se Kinom je boldovano gore iznad.

4. Be prepared to re-examine your reasoning. Ovo je iz dokumentarca, ali osnovna stvar tokom putovanja.

5. Don’t panic. Iz autostoperskog vodiča i nosite peškir, trebaće vam.

Eto toliko od mene 🙂 Za kraj, malo lepe muzike iz Kine iz instrumenta guzheng. Uzivajte!

Do Kine – Urumči i duže od veka traje dan (4)


Pre polaska na put, smišljajući okviran plan puta, bilo je više opcija kako iz Srbije stići do Pekinga, najbrža varijanta putovanja (ne letenja) je bila ova, menjanjem svih vidova transporta. Pa eto dođe red i na autobus. Ali ne bilo kakav, već autobus za spavaćim ležajima koji putuje na liniji Almati – Urumči. Polazi u sedam časova izjutra sa Sajrana, autobuske stanice. Bio sam jedini stranac u njemu.

Manje više, autobus se sastoji od nekih četrdesetak ležajeva na dva sprata. Putnici su mahom Kazasi, Uzbeci i Ujguri koji idu u Urumči, što radi nabavke, što iz nekih drugih razloga. Dobio sam ležaj na spratu. Tada mi se u autobusu obratila mlađa žena na engleskom i apelovala na mene da budem džentlmen i menjam se sa njenom gospođa mamom. Mislim se u sebi sebično, šta ti znam, jok ne može. I ja se popnem da legnem, kad ono, meni ležaj mali, jedva stajem u njega, glava mi udara u krov autobusa. Šta ću, poče autobus da se smeje, pristadoh da se menjam sa masivnom gospođa mamom, i smestih se kraj tri Kineza, pošto sam bio između dvojice, ovaj jedan nije prestajao da drobi 24 sata. Ne može čovek da živi od njega.

Nastavite sa čitanjem