Južno-kavkaske impresije – Čito gVrito #2


Dok sam prvi deo utisaka pisao u kišnom Tbilisiju, ovaj drugi nema tu geografsku sreću da bude pisan tamo već u Beogradu. Ceo opis se zaustavio u vozu za Jerevan, družbi uz dve flaše Ararata i skoro celodnevnom mučninom.

Pri izlasku iz voza naši novi jermenski poznanici su hteli da vide kako se držimo. Stigli smo negde oko 6-7 ujutro, ali grad je još uvek bio u tami. Da li zbog možda pogrešne procene vremenske zone u koju su ubacili Jermeniju ili nešto drugo, u svakom slučaju svaki dan bi tek oko pola 8 – 8 svanjavalo, a većina radnji je tek od 9 – 9:30 počinjala da radi. Za utehu radio je metro. Dovukli smo se zajedno sa našim novim poljskim poznanicima do ulice Kijevijan gde smo već ranije iznajmili hostel. Ali javilo se nekoliko problema: 1) Mučnina i nedostatak toaleta. 2) Prazne baterije i odsustvo interneta kako bi se adresa proverila. 3) Nemogućnost pronalaska date adrese. Stavka 3) će pratiti skoro ceo boravak u Jerevanu.

Nastavite sa čitanjem

Advertisements

Južno-kavkaske impresije – Čito grito #1


Već godinama se bolja polovina i ja dogovaramo oko izbora sledeće destinacije, i saglasili smo se za Gruziju i Jermeniju, samo kockice nikako da se spoje. I iznenada se same od sebe nekako sklopiše stvari, kao što to i biva (kod mene i češće, a i što bi rekli Rusi получилось, znam da će se bolja polovina ljutiti zbog korišćenja ruskih reči).

Eto sada kuckam prvi deo ovih impresija iz kišnog Tbilisija, nakon prve polovine putovanja i povratka iz Jerevana. Maršuta jednostavna: Beograd – Sofija (voz); Sofija – Kutaisi (avion); Kutaisi – Tbilisi (maršutka, što je zapravo minibus ili kombi, maršutka je prilično širok pojam, tačnije sve što nije veliki autobus ili taksi). Krenuli u petak veče, u subotu pred ponoć stigli u Tbilisi. Još na aerodromu je pala prilika za isprobavanje ruskog, i mislim da ga još uvek pričam bolje od premijera.

Nastavite sa čitanjem

Očaranost čajem


„Bolje biti tri dana bez hrane, nego jedan dan bez čaja“.
Kineska poslovica

Čaj, (cha – ča), Чай (ćaj na ruskom), Шай (šaj – kazaškom) spada sigurno u najpopularnijiu tečnost posle vode na istoku. U Engleskoj ga smatraju jednim od nacionalnih simbola iako uopšte ne potiče sa ostrva. Jedna od prvih biljaka  sa istoka koja je očarala zapadnjake (izuzimajući tu mak za dobijanje opijuma i kanabis).  Henri Hobhaus (Henry Hobhouse) u knjizi „Klice promena: Šest biljaka koje su promenile svet“, spominje čaj kao jednu od šest biljaka koja je izuzetno važna u istoriji civilazacije. Orginalno dolazi sa juga Kine, i koristio se nekada čak i kao sredstvo plaćanja u nekim kineskim provincijama. Jedan je od oslonaca za (ne)ujednačenu robnu razmenu sa zapadom zajedno sa svilom i porcelanom koji su postali hit u zapadnom svetu. Sve te vrste čajeva: crni, zeleni, beli, vulung… zavise do stepena oksidacije ubranih listova čajne biljke.

Čajna biljka

Čajna biljka

Ovakva neujednačena robna razmena je nervirala Britance koji su na svaki način pokušali da trguju sa Kinom, koja je baš negde u to vreme postala potpuno zatvorena za ceo svet kao i Japan, mada iz drugog razloga. Japanci nisu hteli novotarije i misionare sa zapada, Kinezi nisu hteli robu. Kada je britanski izaslanik u 18. veku uspeo da se probije do dvora imperatora iz dinastije Ćing (Qing), dobio je poruku namenjenu kralju Džordžu: „Kao što se da videti, mi imamo sve što nam treba. Evo da vam udovoljim, otvorite skladišta u Kantonu gde se može kupovati čaj, porcelan i svila. Vaše ništa nećemo. Ćao zdravo. (ok, parafraziram, ali otprilike tako je išla poruka). Čaj je postao omiljeno piće među Britancima, i bio je mnogo skup. Retka roba, sve dok nisu našli dva rešenja. Prvo je: kultivisali su čajnu biljku i posadili plantaže u Asamu, severo-istoku Indije, koji bi po klimatskim karakteristikama odgovarao uslovima koje čajna biljka ima na jugu Kine.  Kultivisavši biljku, i napravivši plantaže, razbili su kineski monopol čajem. Drugo rešenje koje su smislili jeste opijum. Iako opijum nije bio nepoznat u Kini, koristio se samo u medicinske svrhe i bio je zabranjen za upotrebu u rekreativne svrhe. Uskoro je preko petine stanovništva u Kini koristilo opijum.

Kineski konzumenti masovne kulture sa zapada

Kineski konzumenti masovne kulture sa zapada

Šema je išla ovako: britanski trgovci uzmu čaj na veresiju, zatim u Kalkuti na berzi prodaju kineskim trgovcima opijum koji se prokrijumčari do kineskih voda britanskim brodovima, odakle onda lokalni šverceri preuzimaju prevoz robe do kopna. Hajde što su se drogirali, iako je to zakon zabranjivao u Kini, nego što se za plaćanje opijuma umesto čaja počelo koristiti srebro. Zabrinut odlivom srebra, kineski imperator šalje izaslanika u Kanton (današnja provincija Guangdžou), gde ovaj konfiskuje preko 1000 tona opijuma. Konfiskovani opijum je spaljivan, a za njegovo spaljivanje je bilo potrebno preko tri nedelje!

Nastavite sa čitanjem

Povratak i zaključci


Evo prošlo je skoro mesec dana od povratka u domovinu/otadžbinu/deželu. Dovoljno vremena da se sumiraju utisci sa putovanja i boravka u Kini.

Najblaže rečeno Kina mi deluje kao mešavina modernog ropstva, neoliberalnog komunistickog kapitalizma, vanzemaljska planeta. Nisam baš imao neka velika očekivanja niti se preterano ložio na budizam (a i ne znam skoro ništa o njemu) pa stoga nisam ni mogao da izneverim očekivanja. Svi lamaistički hramovi su mi izgledali isto. Inače, Kinezi su zvanično ateisti, ulazak u Lama hram je 30 juana, a u Konfucijev 40 juana. Delovalo bi mi da bi trebalo da bude obrnuto u skladu sa državnom politikom. A i Konfucijev nije ništa posebno.

Tjenanmen

Tjenanmen

Ono što me je užasno smorilo jeste kineski materijalizam, od svakodnevnog do nivoa religije. Nikad neću kapirati Budu iz jednog komada sandalovine visokog 27 metara i na ulasku u hram stoji da je ušao u Ginisovu knjigu rekorda???! Zapravo jedino mi je točak za molitvu (sa Tibeta vodi poreklo) stvar koja mi je privukla pažnju.

Kad vide stranca, Kinezi se ponašaju kao da su videli izvor zarade, odnosno naivčinu koji ima kamion pun dolara (euri nisu toliko poželjni). Kad smo bolja polovina i ja u sopstvenoj režiji išli na kineski zid, jedina stvar koja me je dojmila, krenuli smo autobuskom linijom koja ide do nekog mesta blizu Pekinga. U autobusu kondukter, kaže boljoj polovini (ona zbori kineski) da će nas obavestiti na kojoj stanici izlazimo. Obaveštava nas on, izlazimo mi, on za nama skida kombinezon i kaže: „Imam ja kombi, možete sa mnom za 140 juana“. Na naše pitanje može li za 100, iz prve pristaje, verovatno je i moglo niže. Tamo su nas saletali sa ponudama da kupimo raznorazne gluposti i voće. Npr prodavačica je nudila dve banane za 25 juana (malo jače od tri eura što je suluda cena), kad smo je iskulirali faktički je trčala i drala se i spuštala cenu na 10 juana.

Kineski zid

Kineski zid

Na nekom forumu sam pročitao kako u Kini nema privrednog kriminala. To je tačno pod pretpostavkom da nisu dužni da izdaju račune, jer u malim radnjama možete da sanjate račun ili garanciju. Kupili ste, nosite i ne vraćajte se. Jedine račune sam dobijao u velikim knjižarama. Knjižare su na nekoliko spratova, uglavnom treći i četvrti (odnosno 2. i 3. po evropskoj numeraciji) su na engleskom.

U knjižari mi prilazi devojka pod kodnim imenom Cherry, i danas sam ubeđen da radi za službu. Htela da propriča engleski da vidi šta mislim o njima. Dajem do znanja da mi je i bolja polovina tu, nisam njena prilika za evropsko tlo. Kaže ona da je završila engleski, ali usput nije čitala skoro ništa na engleskom, sem Platona (???) i čula je da je Edvard Gibon sa svojom knjigom o rimskom carstvu nešto što treba pročitati. Pita da li imam što šta da joj preporučim, slično Orvelovim „1984“ i „Životinjskoj farmi“, kažem devojko uzmi si papir i piši, the best of što se ne čita u komunizmu. Dopunim joj spisak sa Zamjatinom, Hakslijem, „Paklenom pomorandžom“. Žali se kako nije gledala novi Tarantinov film, Django je tamo zabranjen. Rekoh imam ga na tabletu sa sobom, hoćeš da ti pustim zabranjeno štivo. Ona neće, pitam je što ne skine sa torenata kaže ne zna šta je to. A torenti tamo šljakaju dobro, provereno iz prve ruke.

Inače Kinezi su zaluđeni US stilom života, njihove filmske zvezde i filmovi kopija holivudskih. Pošto sam bio smešten u blizini nekog njihovog fakulteta za medije i komunikacije, imao sam priliku da vidim mlade ljude željne slave, sve one koji bi da postanu glumci, tv zvezde i zvezdice, novinari, režiseri. Spavaju u osmokrevetnim sobama u 15 kvadrata, struja u domu se gasi u 23h, tuševi su iznad supermarketa a ne u domu. I neverovatno svi Kinezi gledaju serije, filmove i tv po ceo dan, ali bukvalno. U metrou većina ljudi na telefonima, tabletu ili laptopu gleda serije, u prodavnicama isto tako. Po čitav dan, samo jednom smo videli devojku koja gleda TED predavanje u metrou.

Beihai park

Beihai park

Sa druge strane, ulice su prilično živahne. Mnogo više me je zanimalo kako obični ljudi žive i preživljavaju. U hutonzima je prilično zanimljivo. Ali ono što smara su kao slike gde su nepovezane velike reči (kao na početku filma Alphaville) moto. Npr moto Pekinga je: inovativnost, inkluzivnost, moral. Niđe veze. U 12 časova počinje himna, u metrou su patriotske pesme a na ekranima neke tenkovske vežbe.

Letnja palata

Letnja palata – vredi videti, posle bahate potrošnje na ovo, usledila je narodna revolucija zbog gladi i nemaštine.

Mada posle nekog vremena čovek se svikne na Peking, malo mu uđe pod kožu, što zagađenjem i smogom, što nekim tempom života, guranjem u metrou, zanemarivanjem podrigivanja drugih Kineza i njihovim puštanjem prdeža. Nadam se da ovo kineska ambasada ne čita, inače Kinu više nikada videti neću.

Kako god, nakon 22 dana u Pekingu, zeman doš’o, valja se vraćati, za otadžbinu svoju, živce proljevati, kako bi to rekao Filip Višnjić. Opet ista ruta Peking – Urumči – Almati – Istanbul – Sofija – Beograd.

Urumči je opet bio blagi horor. Rezervisao sam hostel koga su napljuvali kao jedan od najgorih hostela. Meni lično bio je ok, desetokrevetna soba bez grejanja i nije smrdelo. Fair enough. I opet taksisti i njihovo kvazi nepoznavanje grada. Kad se čoveku kaže hostel, on vas vozi od hotela do hotela sa pet zvezdica. Naravno sa isključenim taksimetrom. Ali ajde najzad dođosmo do hostela. Sutradan novi horor dok objasnim ljudima da mi treba banka, i dok nađem banku koja može da mi razmeni novac. Nalazim konačno Bank of China, neko čak zna i engleski, i sedam za šalter. Objašnjavam, od ovih 100 eura razmenite mi 70 u juanu. Radnica mi razmeni svih 100, ja kažem ne treba mi sve to u juanima, kaže nemamo 30 eura. Životna lekcija, nikada ne traži od Kineza dve radnje istovremeno!

Objašnjavam onda, da 30 eura zameni u juane i iz juana u dolare. To je trajalo 15 minuta dok su me skapirali. Na kraju uzimam papir i olovku i pišem hemijsku reakciju 100 eura = 800 juana. 300 juana -> $? Kao skapira me radnica za šalterom, ali umesto 300 juana, razmeni 500 juana u dolare, tad pizdim i kažem joj da deo tih dolara vrat u juane, ponovo ista procedura, kopiranje pasoša, popunjavanje glupih formulara. I na kraju završeno. Posle sat vremena. Lekcija 2: Istočno od Turske imajte dolare.

Na kraju nekako uspevam mimikom da se sporazumem da im objasnim da hoću do autobuske stanice. I stižem tamo, u kraj koji je tipično ujgurski. Na ulici bataljoni odranih koža i jagnjadi koja vise i čekaju kupce, krv se lila ulicama.

Jagnjeći bataljoni - Urumči

Jagnjeći bataljoni – Urumči

Na stanici radnica natuca ruski, kupujem kartu, i čekam još 4 sata do polaska autobusa. Smaram se, šetam okolo, kupujem zalihe hrane. Na kraju, dolazim do autobusa koji je pretrpan stvarima za šverc u Kazahstan i objašnjavaju mi da moja torba mora sa mnom na ležaju da spava. Drugi ljudi spavaju sa igračkama, garderobom, kutijama u rukama, ispod su neki silni tepisi. Bunker autobusa gađaju nogama da bi ga zatvorili. Stižemo u zoru u Khorgas i tu čekanje dok se granica ne otvori. Upoznajem devojku iz Kirgizije, pitam je za Ajtmatova, zna za njega. Ona nosi stvari iz Kine u Biškent, tamo ima prodavnicu gde ih preprodaje, na čelu horde stižemo do granice i čekamo zvanično otvaranje, a onda stampedo do vrata kad se kapije otvore. Malo me opet zadržavaju na granici zbog pasoša, ali puštaju. Kraj, zbogom NR Kina. Čekam sad moj autobus da se pojavi, pa na kraju dok se svi ukrcaju sa svim stvarima, i onda 2 kilometra zemjanog puta do Kazahstana. Opet kontrola stvari, ali ovaj put se treba izboriti sa švercerima koji imaju po 50 kila stvari, kažem graničaru ja nemam ništa da prijavim da prođem pre. Pitaju odakle sam i tako to, Serbija, kul. Smeju se i zezaju se sa mnom, i jedan kaže: Serbia, go home, go home. Spasiba, dasvidanija.

Sad opet čekamo dva tri sata dok se autobus ukrca, svađa što nečijih šest torbi stanu i glupo se upakuju, pa ne mogu tuđe dve tri torbe da stanu. Dolazi tetris čovek, koji vadi te torbe pa ih slaže, pravi neki prostor. Na kraju opet udaranje nogama o vrata bunkera autobusa da bi se zatvorila na silu. Konačno krećemo put Almatija i čujem neveselu istinu, stižemo uveče na autobusku stanicu, što mi ne odgovara, nemam gradski prevoz do aerodroma, a opet treba prolaziti horor sa taksistima. No javlja mi se Kuanish, koga sam upoznao prethodni put u autobusu, kaže mi njegov brat će mi pomoći. Na jednoj pauzi u nekom restoranu, sedim sam za stolom, doziva me društvo Kazakinja, majka, kćerka i još par njih. Započinju priču sa mnom, vrlo brzo me zgotiviše i nude mi da prespavam kod njih pa izjutra na aerodrom, i ja se tako malo nećkam, mislim se možda bubrege vade.

Stižemo blizu Almatija, vidim aerodrom blizu mesta gde autobus staje, ima još par kilometara hoda, spreman sam za to iskušenije. Kad ne daju majka i kćerka kažu ideš s nama ako želiš, mi ćemo te i odbaciti. Pristajem. Kćerka je udata, zet priča engleski, dočekuje me, kad čuje da sam iz Srbije, kaže „Pićka“. Ja kadar nevera, a on naučio to na work&travel-u od Srba. Ne čudi me. Kod njih kući, cela porodica, večeram sa njima, svi me zgotivili, pričam kao sa najrođenijima. Pred polazak na aerodrom, utrpavaju mi i bombonjeru za moje. Ja da zaplačem od nevere kakvi ljudi postoje, odbacili su me i do aerodroma. Ostavljam zetu moje zalihe rakije, kad već nemam ništa iz Srbije, the best of from kaca, rod i berba prošlogodišnji.

Da vas ne bih zamarao dalje, povratak ide prilično jednostavno iz Istanbula do Beograda.

Jedna od glavnih lekcija koje sam naučio tokom putovanja su, a iz dokumentarca Errola Morrisa (The Fog of War: Eleven Lessons from the Life of Robert S. McNamara):

1. Empatišite se sa neprijateljom, dobro ne baš neprijateljom, to je lekcija iz dokumentarca, ali empatija prema ljudima koje upoznajete može mnogo da vam znači, jer ti ljudi će biti oni najbliži koji će vam pomoći protiv navale onih koji žele da vas očerupaju.

2. Strpljenje – prihvatite stvari kakve jesu, ako spavate sa torbom ispod nogu, ne nervirajte se, ako autobus kasni, ne nervirajte se. Stići ćete kad tad i negde. I biće sve u redu, uglavnom.

3. Par lekcija se Kinom je boldovano gore iznad.

4. Be prepared to re-examine your reasoning. Ovo je iz dokumentarca, ali osnovna stvar tokom putovanja.

5. Don’t panic. Iz autostoperskog vodiča i nosite peškir, trebaće vam.

Eto toliko od mene 🙂 Za kraj, malo lepe muzike iz Kine iz instrumenta guzheng. Uzivajte!

Do Kine – Urumči i duže od veka traje dan (4)


Pre polaska na put, smišljajući okviran plan puta, bilo je više opcija kako iz Srbije stići do Pekinga, najbrža varijanta putovanja (ne letenja) je bila ova, menjanjem svih vidova transporta. Pa eto dođe red i na autobus. Ali ne bilo kakav, već autobus za spavaćim ležajima koji putuje na liniji Almati – Urumči. Polazi u sedam časova izjutra sa Sajrana, autobuske stanice. Bio sam jedini stranac u njemu.

Manje više, autobus se sastoji od nekih četrdesetak ležajeva na dva sprata. Putnici su mahom Kazasi, Uzbeci i Ujguri koji idu u Urumči, što radi nabavke, što iz nekih drugih razloga. Dobio sam ležaj na spratu. Tada mi se u autobusu obratila mlađa žena na engleskom i apelovala na mene da budem džentlmen i menjam se sa njenom gospođa mamom. Mislim se u sebi sebično, šta ti znam, jok ne može. I ja se popnem da legnem, kad ono, meni ležaj mali, jedva stajem u njega, glava mi udara u krov autobusa. Šta ću, poče autobus da se smeje, pristadoh da se menjam sa masivnom gospođa mamom, i smestih se kraj tri Kineza, pošto sam bio između dvojice, ovaj jedan nije prestajao da drobi 24 sata. Ne može čovek da živi od njega.

Nastavite sa čitanjem