Južno-kavkaske impresije – Čito gVrito #2


Dok sam prvi deo utisaka pisao u kišnom Tbilisiju, ovaj drugi nema tu geografsku sreću da bude pisan tamo već u Beogradu. Ceo opis se zaustavio u vozu za Jerevan, družbi uz dve flaše Ararata i skoro celodnevnom mučninom.

Pri izlasku iz voza naši novi jermenski poznanici su hteli da vide kako se držimo. Stigli smo negde oko 6-7 ujutro, ali grad je još uvek bio u tami. Da li zbog možda pogrešne procene vremenske zone u koju su ubacili Jermeniju ili nešto drugo, u svakom slučaju svaki dan bi tek oko pola 8 – 8 svanjavalo, a većina radnji je tek od 9 – 9:30 počinjala da radi. Za utehu radio je metro. Dovukli smo se zajedno sa našim novim poljskim poznanicima do ulice Kijevijan gde smo već ranije iznajmili hostel. Ali javilo se nekoliko problema: 1) Mučnina i nedostatak toaleta. 2) Prazne baterije i odsustvo interneta kako bi se adresa proverila. 3) Nemogućnost pronalaska date adrese. Stavka 3) će pratiti skoro ceo boravak u Jerevanu.

Negde u nekom od prolaza upitam starijeg čoveka za ulicu i broj. U sledećim minutima, čovek alarmira sve poznanike i nepoznanike da nam pomognu u pronalasku. Nakon što je njegov prijatelj „Predsednik“ rekao da zna gde treba da idemo. Pričam sa starijim čovekom o Paradžanovu, kaže bio je ekscentričan, ali poznavao ga je. Isto pitam i „Predsednika“ (kao da sam neki fan), i on ga je poznavao.

A sad, zašto „Predsednik“, čovek je inače lutkar, tačnije radi u lutkarskom pozorištu, ali ako sam ga dobro shvatio, zovu ga da igra predsedničke uloge u filmovima. Pronalazimo hostel, tačnije spolja običnu kuću, a iznutra fensi kućetina sa ogromnim sobama iz 19. veka. Rastajemo se od Bartoša i Anje uz dogovor da se uveče vidimo, a mi krećemo uz kućno tretiranje mamurluka supicama i nekim mlečnim (nus)produktima kao i čajem. Slučajno otkrivam jermensku verziju kiselog mleka u vidu čarobnog napitka macun.

Tek uveče se odlučujemo da odemo do centra i nađemo se na večeri sa našim poljskim znancima. Lutamo i ragledamo Jerevan. Na prvi pogled ni traga onoj šarenolikosti Tbilisija. Kasnije ću i saznati za razlog. Dosta je tu sovjetskog, ogromnih zgrada, planski građeno. Sve je to nastalo posle revolucije i dolazaka Sovjeta u Jermeniju, grad je rušen pa pravljen planski u prstenovima sa nekoliko bulevara koji ga presecaju. Definitivno dve tačke oko koje sve gravitira su zgrada Opere i Trg slobode. Večeramo svi zajedno u jednom od lanca restorana „Panduk“. Počinje i muzika, neki tip se diže i počinje da igra uz nju. Kasnije saznajemo da sve to i nije baš spontano već da idu od jednog do drugog, ali dobra predstava za strance. Ako ništa, deluje da je igrač zbario i devojku koju je pored nas neki tip izveo na večeru, a ona se bacala u sevdah i naručje razigranog Jermena.

Kasnimo na metro, odlučujemo da isprobamo taksi. Vozač deli podsećanja na neko sovjetsko doba dok sve nije počelo da se zakuvava još ’88, kako su pre toga svi živeli zajedno i Jermeni i Azeri. I u njegovom stablu „Rat i mir“, na radiju stanica klasične muzike 0-24, i vožnja smešno jeftina i za srpski standard, malo više od jednog eura. U razgovoru saznajemo da je njegova baba bila još kao devojčica izbeglica iz Karsa. Pitam ga za razlike između zapadnojermenskog i istočnojermenskog. Kaže da sem par reči, zapadnojermenski ne može da razume.

Sutradan padamo s nogu pokušavajući da pronađemo broj određene ulice. Brojevi su tako suludo razbacani, a svaki pokušaj bi najčešće krunisao neuspeh. Teški smog je prekrio grad i horizont, dan utakmice Jermenija – Crna Gora i po gradu srećemo crnogorske navijače. Kasnije uz razgovor s njima saznajem da su iz Podgorice. Poželim im sreću. Ujutro dobijam izveštaj od Bartoša koji je bio na utakmici koju su Crnogorci nakon 2:0 izgubili sa 3:2. Kaže, Jermeni se raduju kao da su osvojili svetsko prvenstvo, eksplozija oduševljenja. Par dana kasnije će mi i ovo ispričati: Pri rezultatu 2:0 sam se smorio i mislio da napustim utakmicu. Tad ceo stadion počinje da skandira DU-PE, DU-PE, DU-PE!!! Reč koja i na poljskom ima isto značenje kao i na srpskom. Očigledno je upalilo, jer ili su Jermeni počeli da pomeraju dupe ili je ušao igrač takvog imena. Izgleda da su sportske emocije obrnuto proporcionalne ekonomskom siromaštvu. Kasnije će nam K. ispričati i muke kako Jermenija kod kuće nikog odavno nije pobedila, bar 6 godina, a toliki je i bar broj selektora koje su promenili.

Mi se u sunčanu subotu odlučujemo na pokret u pravcu muzeja Sergeja Paradžanova. Kuća se nalaz liticama iznad reke Hrazdan, na samom kraju grada. Ulazak u muzej i sam muzej su delovali kao prilika da se zaviri u čaroban um ovog genijalca. Bar da se stekne neki dojam delića kreativnosti. Tu su kostimi, skice, kolaži, instalacije od stakla koje je radio Paradžanov. Jedna od soba je kopija njegove sobe iz Tbilisija. Na spratu sve vreme na ekranu ide film Sajat Nova (Boja nara internacionalno ime). Slike drugarstva sa Tarkovskim. Čak ni u zatvoru (Zoni) ovakav um nije mogao da miruje, i tu je njegova kreativnost našla pukotine da se probije. Jedan od najzanimljivijih stvari koje bi mi promakle oku je kod instalacije Jurik. Bolja polovina mi skreće pažnju na nalepnicu EI Niš na jednom komadu stakla.

paradzanov-muzej

Mala digresija za menađere i brend i ostale kapitalističke novotvorevine. Setio sam i izvanrednog Bergmanovog filma „Tišina“ i rakije užičke šljivovice u jednom kadru. A sada i nalepnice EI Niš. Zar postoji bolji način da vas neko reklamira?

paradzanov-tarkovski

U povratku na početku naše ulice upoznajemo divnog uličnog prodavca knjiga, i sramota me je što nisam upamtio ime ovog divnog čoveka, velikog ljubitelja filma. Filmofil koji svake godine ide na moskovski filmski festival da bi gledao nova ostvarenja autorskog filma. Delimo impresije povodom filma Alekseja Germana Mlađeg i filma „Pod električnim oblacima“, definitivno nije kao tatko mu. Seća se on i dosta jugoslovenskih filmova, a od ovih novijih, to jedino Kusturica. Na kraju, obećava mi da će mi pokloniti knjigu režisera Eljdara Rjazanova sutradan. I zaista, sutradan kad smo prolazili, izvukao je knjigu za poklon. Ima istančan smisao za humor i vrlo živopisno priča. Dve najčešće reči koje sam od njega čuo su „urodi“ (idioti/kreteni/izrodi/…) i „zabralji“ (odneli) kad bih pitao za neki od naslova. Čak je drugi dan gledao i kakvo je vreme kod nas u Srbiji. Zapravo, svi ljudi u Jermeniji su ovakvi, topli, divni, vole strance, ne zato što su stranci, već zato što su oni takvi.

Konačno kupujemo sim karticu kako bi mogli da dozivamo sve one divne Jermene koji su nam dali svoje brojeve telefona. Odlučujemo da pozovemo K. Poziva me da dođemo u bilijar klub. Ispostavlja se da je bilijar klub njegov, a kuća je tu odmah pored. Proveli smo divno i toplo veče u njegovom domu zajedno sa njegovom suprugom i njegovim prijateljima. Diskutovali o raznim stvarima. Pošto K. radi pri državnoj službi, rekao je u jednom trenutku (bolja polovina je čula ovaj deo, ja ne), da mu baš i nije dozvoljeno druženje sa strancima, zbog toga držim njegovo ime u tajnosti. Ali to nije toliko ni važno. Opet se na stolu našla i flaša konjaka, oči su zakolutale i želudac prevrnuo, pa se zarad gostinskog dobra otvorila flaša jermenskog vina. K. nam priča da svaka kuća u Jermeniji (a i Gruziji) ima vinovu lozu, a i zaista smo to i primetili, i da grožđe rađa tokom cele godine, čak i zimi. Posluženi smo i narom iz Nagorno Karabaha. K. kao izvanredno obrazovan i inteligentan čovek je dobar sagovornik za dobro pojašnjenje koječega vezanog za Jermeniju. Jermenija je danas proruski nastrojena zemlja. Ruska vojska prema dogovoru čuva granicu prema Turskoj i Iranu (ako se ne varam za Iran). Ali opao je taj uticaj vezan za ruski jezik, koji se u školi više ne uči toliko kao ranije i ne na taj način. Zbog toga K. svoju decu šalje i na privatne časove kod lektora za ruski jezik kako bi mu deca što pravilnije pričala ruski. Ne iz nekog pukog rusofilstva već potrebe, ekonomske i svakodnevne. Ali da ne zamaram ovom pričom. Njegov prijatelj nas uveče vraća u hostel.

Nedelja, odlazimo na buvljak preporuku što zbog knjiga, što zbog suvenira. Malo dalje od Trga republike je buvljak koji je samo vikendom otvoren. Od knjiga se baš i nisam usrećio, ali opet je tu bio još jedan prodavac, neka divna duša. Zna koješta o Srbiji. I bio je bar treći fan Slobodana Miloševića, koji je tamo u Jermeniji poistovećen sa borbom protiv Amerike i imperijalizma. Verovatno i mi tako doživljavamo i Kastra i Ugo Čaveza, ne znam. Nisam hteo da im kvarim lepe reči o Slobi, ali u sebi sam se mislio: Ne daj Bože nikome. U svakom slučaju poželeo je sve najbolje i nama i njima, i našim državama. I nije jedini Jermen koji je tako govorio. Za razliku od našeg usputnog i forme radi zdravica i želja za državu i narod, ovde se zaista tako misli. Sve je to lišeno patetike, a tu je i jaka nada da će jednog dana biti bolje, bez obzira da li ste gore ili dole u hijerarhiji. Odakle to osećanje izbija u Jermenija, to baš i ne znam, ali im se divim zbog toga. Voleo bih da i mi delimo taj osećaj patriotizma, ne nacionalizma, već prosto borbe i nade u bolju budućnost.

Moguće je da sve to potiče iz tla, puštam sebi sada maštu na volju. Onog „biblijskog tla“ kako je to jednom rekao Andrej Tarkovski tokom svog boravka u Jerevanu. A ko sve nije putovao i tražio nadahnuće u Jermeniji? Andrej Beli, Osim Mandeljštam, Vasili Grosman su ostavili zapise sa svojih putovanja i boravaka. Tarkovski je obilazio manastire možda u potrazi za duhovnom inspiracijom za novi film, ko zna. Ubrzo nakon toga je emigrirao. Njegov otac Arsenij je prevodio jermensku poeziju na ruski, isto to je radio i Vasili Brjusov. A jermenska poezija je nepresušni okean, od Grigora Narekacija i Sajat Nove pa do dana današnjeg i divne spisateljice proze, kod nas još neprevođene, Narine Abgarjan.

U nedelju odlučujemo da skratimo boravak za dan ranije i sutradan otputujemo nazad za Tbilisi. Neke stvari se prosto nisu poklopile između nas i Jerevana. Da li je taj početni mamurluk bio razlog ili nešto drugo, ne znam. Pre povratka u Tbilisi u ponedeljak veče hvatamo lokalnu maršutku prema Hor Virapu gde je smešten manastir još iz 5. veka. Tu je prema istorijiskim kazivanjima i zapisima bio zatočen Sveti Grigorije Prosvetitelj. Celih 14 godina je proveo u rupi ispod zemlje, ostavljen tu da satrune, jednom dnevno mu je kroz rupu jedna žena ubacivala hleb sve to vreme. Ta ćelija i dan danas postoji i do nje se spušta metalnim merdevinama. Mala, kružna prostorija. Car se tek nakon proviđenja i niza nesrećnih okolnosti setio Grigorija za kog je mislio da je odavno satrunuo. Izvukao ga iz rupe, preobratio se u hrišćanstvo i tako je Jermenija postala prva zemlja na svetu koja je hrišćanstvo uzela za zvaničnu religiju. Sam Hor Virap se nalazi bukvalno na samoj granici, ispod manastira je bodljikava žica koja deli Jermeniju od Turske i Ararata. Konačno pogled na Ararat. Mitski Ararat koji za Jermene ima mnogo veći značaj. Ko zna koliko je Jermena reklo: „Za nas Ararat ima posebno značenje, za Turke je to samo obična planina“. Dolazimo u trenutku venčanja, za koje će se ispostaviti da je u pitanju par Jezida. Sam manastir se nalazi na uzvišenju, ispod njega je ogromno državno groblje.

horvirap

Provodimo nekoliko sati tu. Ali ne mogu a da ne primetim table za turiste koje je finansirao USAID. Aman, pa zar i vi braćo, zar i vama neko drugi mora table da diže i finansira? Zašto? Da li ste i vi Džan pleme, a niste? I mada se jedni drugima obraćate sa Džan…

Ostaje žal zbog neodlaska u Nacionalnu galeriju i Muzej rukopisa. Negde sam pročitao, a najverovatnije u knjizi Rišarda Kapušćinskog „Imperija“, da su Jermeni sve svoje važne rukopise delili u nekoliko komada, i tako bi svako sa sobom nosio deo i spasavao bar deo knjige. Za razliku od srpskog običaja kojim se služio Vuk Karadžić da otcepiš list ili odneseš deo knjige i prodaš da bi uzeo neki keš. Vuče, Vuče, bubo lenja, šta će reći pokolenja?

Vraćamo se nazad na autoput da iščekujemo našu maršutku, tu nas je od Hor Virapa odbacila neka mlada žena koja slabije govori ruski. Uz put dok se vozimo u njenoj Ladi priča nam da su njen suprug i muž u Moskvi. Nailazi neka druga maršutka koja vozi do gradića odakle idu maršutke na svakih pet minuta za Jerevan. Opet stiska i gužva, prolazimo pored baze ruskih pograničnih trupa. Pakujemo svi, trčimo na voz i povratak za Tbilisi. Ovog puta bez Ararata i družbe naroda. Stižemo u rano jutro, i slovenska družina odlazi da nešto prezalogaji. Tu se konačno i rastajemo od Anje i Bartoša, oni odlaze za Kutaisi i svojoj kući, a mi ostajemo još par dana u Tbilisiju. Kucamo na vrata Tatjani koja nam je već postala kao tetka. Za rođendan od nje dobijam i domaće vino na poklon. Uveče uz kolače i čaj vodimo nas troje divan razgovor.

Tih narednih nekoliko dana smo već odomaćeni u Tbilisiju. Malo šetkamo, uživamo, žderemo kao i obično hinkali. Odlazimo i do Narodnog muzeja i Nacionalne galerije. Konačno i slike Nika Pirosmanija o kome je Georgi Šangelaja napravio divan film. Na preporuku Giorgija nakon povratka sam pogledao i film njegovog brata Eljdara. Za razliku od Giorgija, Eljdar je izgleda čovek nadrealizma, „Plave planine/Golubie gori“ je na nivou filmova Bunjuela, recimo „Diskretnog šarma buržoazije“. Filmovi još nisu prevođeni kod nas, možda se i nakanim za neki. Njihova majka je prema prvobitnoj zamisli Paradžanova trebala da igra glavnu žensku ulogu u „Senima zaboravljenih predaka“, ali nažalost poginula je u avionskoj nesreći i od toga nije bilo ništa.

Obilazimo Tbilisi, dopunjemo znanje. Prolazimo i pored kuće u kojoj je boravio Pjotr Čajkovski. Nažalost, danas je kuća u stanju poluraspada najblaže rečeno. Mnogo je tih starih kuća u kojima ljudi još žive. Drago mi je zbog toga, ne znam da li je njima. Ali to daje neku dušu gradu, upravo ta raznolikost, to je nešto što je razlika između Jerevana i Tbilisija. Razlike u ljudima i nema. Divni su.

Red hačapurija, red hinkalija i povratak se približio. Petak veče, maršutka do aerodroma u Kutaisiju gde stižemo u zoru. Ne uspevamo da uhvatimo previše sna, posle podne avion za Sofiju i nazad u balkansku (nad)realnost, U Sofiji protesti desničara protiv migranata. Niko od njih neće da govori za kamere, samo neće migrante. Uveče voz gde smo jedva dočekali da se bacimo u kunjanje. Posle prelaska granice san pada na oči.

Tu bi negde i mogla da se stavi tačka na ovo putešestvije po Južnom Kavkazu. Ako bih mogao da biram da negde provedem neko vreme, definitivno bi to bio Tbilisi. Ta kavkaska slagalica, ta šahovska tabla je mnogo složenija od naše smešne balkanske pa opet nisam čuo nijednog Gruzina kako kaže da mrzi Ruse, niti jednog Jermena kako kaže da mrzi Turke ili Azere. Najgore što bi rekli za nekog jeste da je „baran“ (ovan). Čak i to kopanje po međunacionalnim odnosima se dešavalo tek nakon što se više upoznate sa ljudima. Ali niko nije iskazivao znak mržnje, ni penu na ustima dok priča o događajima koji su se zbili. Možda i u njihovim životima dominiraju političke strasti i opsesije, ne znam, nisam to ispitivao, a i nije me zanimalo. Ali obuhvatila me je ta širina duše skoro svakog čoveka kog smo na putu sreli. To otvaranje duše i srca je nešto što dirne, nismo se susretali sa onima koji bi se pretvarali. Susret sa takvima je bilo samo mimoilaženje. Znam da zvuči nelogično, ali ovde bi se mogao iskoristi naslov knjige Gurdžijeva da je ovo zaista bio „Susret sa izvarednim ljudima“. Ostaje u nekoj budućnosti i možda poseta Azerbejdžanu i kavkaskom delu Rusije, otadžbini izvanrednog pisca osetinskog porekla, Gajta Gazdanova. Do tada, u uspomena ostaju Ararat i planine na severu Gruzije, plavo nebo Tbilisija, Čito-gvrito, i neka nova poznanstva koja su sigurno oplemenila naše duše.

A sad još jedan dodatak vezan za Čito-gvrito. U prvom delu putopisa je napisano Čito-grito, onako kako to izgovaraju Jermeni, tačnije Jermen u filmu „Mimino“ odakle je pesma i ušla u široke narodne mase i postala kultna stvar u Gruziji. Čito-gvrito je u prevodu (sa gruzinskog na ruski pa na srpski) dobra igra reči koja se prevodi i kao malena ptica, ptičica, ali i sa crvendać.

A evo šta na početku jednog izvođenja kaže Vahtang Kikabidze, glavni glumac filma „Mimino“ i popularni pevač:

„To je zato što ja veoma volim plavo nebo Tbilisija, njegove planine, sunce. Kad mi je u duši dobro, ja pevam. Kad mi je loše, svejedno pevam.

Moja pesma se rodila iz te zemlje, tog sunca, iz mog naroda. Pevam i osećam kako se prikrada starost, prisećam se svog detinjstva, bude mi teško, ali svejedno pevam.“

Tako i završavam sa: Čito gvrito, čito margarito da…