Boris Akunjin – Čitajući Špera


Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Evo kako je morao da izgleda mladić koji je imao dobre šanse za službeni uspon pri totalitarnom sistemu vladanja:

Mladi evnuh demonstrira svoju bezopsasnost za Vertikalu.

 

A sad pogledajte kako izgledaju prva lica Trećeg Rajha – upravo kao nekakav šou transeksualaca (molim da mi pravi transeksualci oproste).

Femino-histerioidni Gebels:

Najstrašniji čovek u državi – Himler (po spoljašnjosti apsolutno građanka Paramonova):

 

Svađalica i intrigantkinja Borman:

Čak i hrabri as Prvog svetskog rata Gering, zamećući tragove zbog promene klime, tokom godina se promenio u debelu nafrakanu ženu:

Molim, takođe, da me ne krivite za muški šovinizam.
Prosto mi se više sviđa kad se muškarci ponašaju muški, a žene ženski; i muškarci ženskog karaktera, isto kao i žene muškog karaktera, mi nekako, recimo, nisu bliski.

Posebno ako zauzimaju ključna mesta u državi.

Prevod: Između
Izvor: Radio Eho Moskve

UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

I tako gledajući neki od filmova familije Makhmalbaf, da li Mohsena ili kćeri mu Hane primetim UNICEF sveske. Najverovatnije je to film Hane Makhmalbaf – Buda se srušio od sramote, mada možda je pak u pitanju film Kandahar Mohsena Makhmalbafa.

Ipak je Kandahar taj koji je na mene ostavio veći utisak. Scena izbacivanja veštačkih nogu iz helikoptera i beznogih koji trče za udovima…

Mohsen je snimio i dokumentarac prvo o školi za decu nomade „Vetar koji je odneo školu“ iz 1987. godine, a onda i polu-dokumentarni film „Afganistanski aflabet“ iz 2001. godine. Afganistan je zemlja sa visokim procentom nepismenih. Za porodicu Makhmalbaf obrazovanje igra veliku ulogu u skoro svim njihovim filmovima, uz već spomenute Kandahar i Budu, to je i film „Table“, Mohsenove druge kćeri, Samire Makhmalbaf, gde je glavni protagonista jedan od učitelja koji nose tablu na leđima po čukama pograničnog predela Iraka i Irana među Kurdima. Da li je zaista tako, ili je to samo na filmu? Ne znam, nije ni bitno.

No, ovde ću stati. Vratiću se na 2001. godinu i moja sećanja. Mislim da je bilo proleće te godine. Uveče na tv-u idu snimci rušenja ogromnog Bude kog su digli u vazduh Talibani. Negde u to doba nama u školi podele UNICEF sveske za pisanje. Ja sam moju cuvao kao svetinju za svoje prve pjesničke poduhvate. Neka ljubičasta ili tako nešto boja (daltonista sam), tanka. Mislim da su je drugi iskoristili za aviončiće ili potpalu vatre.

Mesec dana kasnije dobijamo pošiljku naših vršnjaka iz Holandije u vidu iznošenih patika, nekih slatkiša i pribora za pisanje. Ni to nisu svi dobili, već samo odabrani koji su učestvovali ili na takmičenjima ili nekoj predstavi. Par meseci kasnije dobijam asfalt u ulici. Deo finansirala opština, a drugi deo USAID. Nekoliko puta su menjali tu USAID tablu na kojoj se kolektivno iskaljivao bes prema Americi. Lepile su se sličice, pisalo Osama Bin Laden, gađalo kamenjem, na kraju je neko iščupao jer su metalne šipke bile na ceni, mogu da posluže na selu, a ona tabla dobra za pečenje paprike u jesen. Kad je ponestalo USAID tabli, prešlo se godinama kasnije na saobraćajne znakove. Postavili su drugu, ona je malo duže trajala, u međuvremenu je ljudima dosadilo da je gađaju, ili pišu Osama, i nju je neko iščupao. Tablu više nisu postavljali.

Ono o čemu hoću da pišem jeste da su tada čini mi se nas nesrećne 2001. u inostranstvu doživljavali baš kao Avganistance, ili pak decu iz Afrike sa onih Cartoon Network reklama. Pošalji belom bratu svesku ili patiku. Ili okreči nesposobnjakovićima školu. Jesen 2003. (što mi je dobra memorija), USAID organizuje neko takmičenje u projektima. Iako maloletni, mi svi smo po nekoliko puta glasali da baš naša osnovna dobije neku adaptaciju (ništa spektakularno, malo krečenja, nešto stolarije čini mi se). Glasalo se metodom nepismenih – palcem! S tim što smo mi kao deca u gužvi glasali po nekoliko puta, umačući prste u neki indigo za našu školu. Nije to bilo instruisano, već neka vrsta lokal-patriotizma.

Kakav bi tek film mogao da se snimi o svom tom ludilu. Ali nisu to teme za mlade srpske kinematografe koji sanjaju globalno. Naviknite se na ove moje digresije, šta da vam kažem.

Postali smo deo neoliberalne šok terapije, počela su neka otpuštanja i tome slično. Da ne davim, nije ovo ekonomski tekst. Prosto pokušavam da sažmem tu fatalnost i letargiju u ljudima. Kao u romanu Džan Andreja Platonova, koji treba iščitati uzduž i popreko. Postali smo pleme sastavljeno od ljudi kojima se ne živi i kojima treba komesar da ih vodi u raj. Desetak godina pre 2001. i vladavine Slobodana Miloševića, ljudi su odvajali deo plate, samodoprinose, za razvoj lokalne infrastrukture, kupovinu novih mašina u fabrikama… Danas ta ideja kolektivnog samoodricanja nailazi na sprdnju. Jedini samodoprinos sa kojim se ne sme sprdati jeste davanje novca za izgradnju crkvi i džamija.

Ne znam da li postoji stručni naziv za to u psihologiji kad se ponašate onako kako od vas očekuju ili načina na koji gledaju na vas. Na nas su gledali kao na male Avganistance, decu Afrike, kojima trebaju sveske, slatkiši i patike. Danas, leta 2016., mi to i jesmo. Identifikovali smo se s tim. Iščekujemo mesijansku lovu koja će nas podići dok nosimo pelene u fabrikama za najmanju cenu rada u Evropi i dok nas premijer koji o obrazovanju nema pojma, zajebava pričom o dualnom obrazovanju. Gde je ministar prosvete direktor privatne škole koju je pohađao sin Aleksandra Vučića. Kraj, nema dalje. Premijer ide po selima i otvara WC-ove, a iz državnih službi prvo lete čistačice. Došli smo na nivo dece Afrike, još samo da dođu beli ljudi i otkriju nam toalet papir i sapun, inače ima pomremo od žuticu.

Nije ovo nikakav anti-zapadnjački pamflet, ovo je samo tužna konstatacija da su se komesari stopili sa nama. Ranije su škole otvarali u svim mogućim i nemogućim vukojebinama, Danas, zatvaraju ih iz ekonomskih razloga, kanda neisplativo da se dreždi zarad jednog đaka u nekoj pripizdini. Ali zato u istim tim čukama, u zatvorenim školama, postoje glasačka mesta koja se otvaraju na dan u tim školama. Bio sam ove godine u jednoj takvoj. Škola odavno zvanično ne postoji, ali biračko mesto postoji. Na papiru je to preko 100 ljudi koji bi tu glasali, zvanično nema ih ni 40. Mrtvi održavaju taj privid statistike da bi se glasačko mesto održalo, uzela neka bedna dnevnica, ispila rakija, i otišlo kući uveče. Isti ti seljaci se ne bi borili da dobiju školu, ali pre bi umrli nego izgubili glasačko mesto. Meštani su se više borili i bore da im ne ukinu glasačko mesto, nego što su decu počeli da šalju kilometrima dalje, bar dok je bilo dece…

glasacko mesto

Mi smo pleme Džan koje je odlučilo da mu se ne živi. Samo što nećemo umreti odjednom, nego onako, na rate. Sve naše škole će biti prazne sem na dan glasanja kada će se otvarati kao biračka mesta kako bi pleme još jednom potvrdilo svoju autodestrukciju. Niko plemenu nikada nije pokušao da objasni značaj obrazovanja danas u 21. veku kada masa ljudi dobrovoljno prati veliki broj on-line kurseva, mi smo ostali na nivou pećinske dece kojoj trebaju UNICEF sveske, USAID pomoć, i premijer koji je tu da misli na njih da ne dobiju žuticu.

Dualno obrazovanje će sticati kao deca Bangladeša koja za smešnu nadnicu prave majice svetski poznatih brendova. Ili će pak svoje znanje tržišne ekonomije i teorije igara iskazivati u dilovanju troge i drugim (ne)legalnim oblicima ekonomskih aktivnosti.

Na kraju romana Džan, mladi komesar daje uputstva plemenu, a onda glavom bez obzira trči iz Turkmenistana nazad u Moskvu. Isto kao i naši komesari, i deca naših komesara. A mi ćemo kao invalidi trčati za helikopterima UN-a dok nam umesto proteza za noge i ruke budu izbacivali drangulije.

Za dalje čitanje i gledanje na lepše teme:

Odličan uvod u iransku kinematografiju

Puriša Đorđević o iranskim filmovima

Filmovi:

Abbas Kiarostami – Where Is the Friend’s Home? (1987)

Mohsen MakhmalbafKandahar (2001)
Mohsen MakhmalbafThe Afghan Alphabet (2002)

Samira Makhmalbaf – Blackboards (2000)

Hana Makhmalbaf – Buddha Collapsed out of Shame (2007)

Muzika:

Hossein AlizadehNey Nava, ali i filmska muzika za filmove Madjida Madjidija i Bahmana Ghobadija,

Kayhan Kalhor možda krenuti od ECM albuma i saradnje sa Erdalom Erzincanom, i album saradnje sa Ali Akbar Moradijem.

Mohammad-Reza Darvishi (teško se nalazi)

Čitanje:

Andrej Platonov – Džan (LOM)

Andrej Platonov – Čevengur (Logos)

Boris Strugacki – Fašizam – to je baš prosto


Boris Strugacki Fašizam – to je baš prosto. Epidemiološki podsetnik

Boris Strugacki (Журнальный зал | Борис Стругацкий)

Kuga je u našem domu. Ne umemo da je lečimo. Šta više, vrlo često ne umemo ni da postavimo pravilnu dijagnozu. I taj, koji se već zarazio, često ne primećuje da je i on bolestan i zaražen.

Njemu se čini da on zna sve o fašizmu. Svi već znaju, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra reč, ruke podignute u znaku rimskog pozdrava, svastika, crno-crvena obeležja, marširajuće kolone, ljudi-kosturi iza bodljikave žice, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, umobolni firer sa šiškama , zadrigli Gering, Himler svetlucajućih cvikera, i još pola tuceta manje ili više autentičnih likova iz „Sedmanaest trenutaka proleća“, iz „Podviga obaveštajca“, iz „Pada Berlina“…

O, mi predobro znamo šta je to fašizam – nemački fašizam, pa to je hitlerizam. U glavu nam ni ne ulazi da postoji i drugačiji fašizam, isto tako prljav, isto tako strašan, ali naš, domaći.

I sigurno ga baš zbog toga ne vidimo kad nam se pred očima širi u telu države, nalik tihom zloćudnom tumoru.

Mi, istina, uočavamo svastiku, zakamufliranu pod runskim znacima. Do nas stižu promukla zapomaganja koja traže nasilje nad inorodnima. Primećujemo ponekad prljave parole i slike na zidovima naših domova. Ali nikako ne možemo da priznamo sebi da je to takođe fašizam. Sve nam se čini, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra strana reč, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, rat…

Sada Akademija nauka, izpunjavajući ukaz predsednika, grozničavo formuliše naučnu definiciju fašizma.  Treba očekivati da će to biti tačna, sveobuhvatna, za svaku životnu situaciju, definicija. I naravno, biće đavolski komplikovana.

Međutim, fašizam – to je jednostavno. Pa i više od toga, fašizam – to je baš jednostavno!

Fašizam je diktatura nacionalista. Odnosno, fašista – to je čovek koji ispoveda (i propoveda) prvenstvo jedne nacije nad drugim, i pri tom je aktivni pobornik „čvrste ruke“, „reda i discipline“, „treniranja strogoće“ i ostalih draži totalitarizma.

To je to. Ničeg više u osnovi fašizma nema. Diktatura plus nacionalizam. Totalitarna vladavina jedne nacije. A sve ostalo – tajna policija, logori, spaljivanje knjiga, rat – raste iz tog otrovnog semena, kao smrt iz ćelije raka.

Moguća je gvozdena diktatura sa svim svojim ubistvenim dražima, recimo diktatura Stresnera u Paragvaju ili diktatura Staljina u SSSR-u, ali ukoliko se kao sveokupna ideja te diktature ne javlja ideja nacije (rase), to već nije fašizam. Moguća je i država, koja počiva na nacionalnoj ideji, recimo Izrael, ali ukoliko odsustvuje diktatura („čvrsta ruka“, gušenje demokratskih sloboda, svevlašće tajne policije), to već nije fašizam.

Potpuno su besmisleni i nepismeni izrazi tipa „demofašista“ ili „fašistički demokrata“. To je ista besmislica kao „ledeno kipući“ ili „mirišljavi smrad“.

Demokrata može biti u nekom stepenu nacionalista, ali on je po opredeljenju neprijatelj svake i svakakve diktature, zato ne ume da bude fašista. Kao što nijedan fašista ne može biti demokrata, onaj kome su strani sloboda govora, sloboda štampe, sloboda okupljanja i demontracije, on je uvek za jednu slobodu – slobodu Čvrste Ruke.

Lako mogu da zamislim čoveka koji, upoznavši se sa svim tim mojim definicijama kaže (uz sumnju): „Po tebi ispada da su pre petsto-šesto godina svi na svetu bili fašisti: i kneževi, i carevi, i vlastela, i vazali…“

Na neki način takva primedba i pogađa u metu, iako je istina potpuno obrnuta: fašizam – to je onaj ko je zakasnio sa razvijanjem u feudalizmu, ko je preživeo i vek pare, i vek elektriciteta, i vek atoma i spreman je da preživi vek kosmičkih letova i veštačke inteligencije.

Fedualni odnosi, reklo bi se,  da su nestali, ali feudalni mentalitet se pokazao živim i moćnim, pokazao se jačim i od pare, i elektriciteta, jači od sveopšte pismenosti i sveopšte kompjuterizacije.

Razlog za njegovu postojanost je sigurno to što feudalizam svojim korenovima ulazi u dofeudalna, još pećinska vremena, u mentalitet stada bezrepih majmuna sa buvama: stranci su svi koji žive u susednoj šumi, odvratni i opasni, a naš vođa je čudesno jak, mudar i pobeđuje neprijatelje. Taj prvobitni metnalitet, izgleda, neće uskoro napustiti ljudski rod. I zato je fašizam feudalizam današnjice. I sutrašnjice.

Samo, Boga radi, ne mešajte nacionalizam sa patriotizmom! Patriotizam je ljubav prema svom narodu, a nacionalizam je neprijateljsvo prema tuđem. Patriota odlično zna da ne postoje loši i dobri narodi, postoje samo loši i dobri ljudi. Nacionalista uvek misli u kategorijama „svoji-tuđi“, „naši-ne naši“, „lopovi-frajeri[1] “, on celokupne narode s neobičnom lakoćom upisuje u bednike, ili u budale, ili u bandite.

Najvažniji znak fašističke ideologije je podela ljudi na „naše i ne naše“. Staljinski totalitarizam je osnovan na sličnoj ideologiji, zato su oni tako slični, ti režimi – režimi-ubica, režimi – rušilaca kulture, režimi-militarista. Samo fašisti ljude dele na rase, a staljinisti na klase.

Vrlo važan znak fašizma je laž.

Naravno, nije svako ko laže fašista, ali svaki fašista je obavezno lažov. On je prosto prinuđen da laže.

Zato što se diktatura nekad može još nekako u manjoj meri, ali ipak razumno zasnivati, ali nacionalizam se može zasnivati samo posredstvom laži – nekakvim lažnim „Protokolima“ ili povicima o tome kako su „Jevreji ruski narod naučili da pijanče“, „svi Kavkasci su rođeni banditi“ i tome slično. Zato fašisti lažu. I uvek su lagali. Niko tačnije od Ernesta Hemingveja nije rekao o njima: „Fašizam je laž, koju šire nasilnici“.

A ako ste odjednom „spoznali“, da je samo vaš narod dostojan svih blaga, a svi ostali narodi oko njega – drugorazrednim stvarima, čestitam: napravili ste prvi korak ka fašizmu. Onda će vas zaseniti kako vaš narod može postići visoke ciljeve samo kad bude ustanovljen čvrst poredak i kad se začepe usta svim pričalicama i piskaralima što trube o slobodama; kad postave uz zid (bez suda i istrage) sve koji su protiv, a inorodne bez milosti uzmu na zub…

I čim ste sve to prihvatili – proces je gotov: već ste fašista! Na vama nema crne bluze sa svastikom. Nemate naviku da vičete „Hajl!“. Ceo život ste se dičili pobedom naše zemlje nad fašizmom, i može biti da ste i sami uzeli učešća u njoj. Ali vi ste dozvolili sebi da stanete u red boraca za diktaturu nacionalista – i vi ste već fašista. Kako je to prosto! Kako je to strašno prosto.

I ne pričajte sada da vi uopšte niste loš čovek, da ste vi protiv stradanja nevinih ljudi (uz zid moraju biti postavljeni samo neprijatelji poretka, i samo neprijatelji poretka moraju biti iza bodljikave žice), da i sami imate decu, unuke, da ste protiv rata… To ste više nema značaja od onog trenutka kad ste uzeli Pričest Bivola.

Put istorije je već odavno utaban, logika istorije je nemilosrdna, i čim vaši fireri dođu na vlast, proradiće pokretna traka: uklanjanje neistomišljenika – gušenje neizbežnog protesta – koncentracioni logori, gubilišta – pad mirnodopske ekonomije – militarizacija – rat…

A ako se osvestite i poželite da u nekom trenutku zaustavite tu strašnu traku, bićete nemilosrdno uništeni kao nekakav poslednji demokrata-internacionalista.

Vaše oznake neće biti crveno-braon, već naprimer, crno-narandžaste. Na svojim skupovima nećete vikati „Hajl“, već recimo „Slava!“.

Nećete imati šturbanfirere, već će to biti nekakvi esaul-brigadiri, ali suština fašizma – diktatura nacista – će ostati, a to znači ostaće i laž, krv, rat – sada, moguće, nuklearni.

Živimo u opasnom vremenu. Kuga je u našem domu. Ona prvo pogađa uvređene i ponižene, a njih je tako mnogo sada.

Može li se istorija obrnuti? Naravno da može, ako to zažele milioni. Ali hajde da to ne zaželimo. Na kraju, mnogo šta zavisi od nas samih. Ne sve, naravno, ali mnogo toga da.

[1] Frajeri, žargon kriminalaca u Rusiji za one koji nemaju veze sa njima.

Nevskoe vremja – Sankt Peterburg; 8. april 1995. godine

Izvor: Gumer;
Prevod: Između

Crtica o (ne)humanim preseljenjima i muzičarima


Koliko god se trudio da ne čitam zbivanja, facebook me natera da me uvek dodirne more nečeg što me zaista ne zanima. Ovaj put je to bila prošla Evrovizija koju nisam pratio od kako je Željko J. na njoj učestvovao (ah pubertet…). Bruji internet o pesmi koja je ove godine pobedila sa naslovom „1944“, kako je posvećena krimskim Tatarima koji su maja 1944. godine proterani sa Krima. Pre nekih par godina je napravljen i (prosečan) film o ovom egzodusu – Hajtarma.

Ovu mini-crticu sam u glavi imao i ranije. Nisu samo Tatari preseljavani na istok (Sibir, ili u Kazahstan). Bujice naroda i narodnosti koje je drug Koba preseljavao bi išle ovim redom (a izvor je Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, prvi i treći deo): Jakuti (1928), Burjati-Mongoli (1929), Korejci sa Dalekog Istoka koji su prebegli od Japanaca u SSSR (a ovamo dočekani sa podozrenjem da su u pitanju japanski špijuni). A onda tokom Drugog svetskog rata: Nemci sa Volge, Tatari, Čečeni, Grci sa Kavkaza, Jevreji – „kosmpoliti“…

Jurij Borjev u knjizi „Staljinijada“ iznosi podatak da je mnogo Čečenki tokom puta preminulo od uremije. Bilo ih je stid da vrše nuždu pred muškarcima. Putovalo se danima, žene su trpele, i umirale.

Kazaške stepe, ali i Sibir, su ispočetka služili kao nova mesta za život prognanih, kasniji talasi su dobijali nova mesta za smrt, najčešće u rudnicima zlata (poput Kolime na ledenom severu). Bilo im je zabranjivano da se vraćaju tamo odakle su oterani. Aleksandar Čudakov je napisao autobiografski roman („Pada magla na stare basamake“ – obavezno pročitati!) o mestu Ščučinsku, kako kaže, nigde više glavni junak nije video pametnijih ljudi po metru kvadratnom nego u svom rođenom mestu (čak ni u Moskvi ili pak Bostonu). A da ovo nije laž, evo link pa se uverite.

***

Ne bih ni saznao za Nemce sa Volge još dosta dugo vremena da tokom putovanja u Kazahstan 2013. godine nisam na železničkoj stanici sreo nekog šenulog beskućnika (bradjagu – бродяга), koji je pričao na nemačkom. Kasnije gledajući statističke podatke ko sve živi u Kazahstanu. saznam da postoji preko 100 000 Nemaca, koji svi vuku poreklo sa Volge, a koje je drug Koba (Soso, Staljin, Otac), preselio kako ne bi dočekivali raširenih ruku svoje sunarodnike. No zaboravio je da ih vrati posle rata. Kako je izgledala deportacija svih navedenih naroda preporučujem treći deo „Arhipelag Gulag“.

Veliki sovjetski kompozitor Alfred Šnitke je rođen u gradu Engelsu, autonomnoj republici Povoloških Nemaca.

***

Marija Judina (yudina.ru)

Marija Judina (yudina.ru)

 

Kad smo kod muzičara, kažu da su jednom zatekli druga Kobu kako plače. Na radiju je jedne noći 1944. godine slušao izvođenje Mocartovog klavirskog koncerta br 23. Izvođač je bila Marija Judina, pijanstkinja. Hrabra, velika žena. Nije skrivala svoja religijska ubeđenja. Marija Judina se vratila sa koncerta, nije stigla ni da zaspi, kad su joj pokucali na vrata, pokupili je u studio da ovaj put snimi isti koncert samo za J. V. Staljina. Kada su joj kasnije dodelili Staljinovu nagradu, ona je novčani deo dala pravoslavnoj crkvi za „iskupljenje mnogobrojnih staljinstičkih grehova“. Bila je prijateljica velikih ličnosti tog doba: Pasternaka (koji je prvi put čitao Doktora Živaga u njenom stanu), Mandeljštama, Bahtina, Šostakoviča. Ona je i lik u romanu Alekseja Loseva „Žena mislilac“ (domaći prevod Bernar 2011.). Roman je stavio tačku na njihovo prijateljstvo.

Nažalost, taj snimak uživo uz koji je Staljin plakao nije sačuvan, ali jeste ta ploča. Eto, nekad i monstrumu poteku suze, a knez Miškin bi mogao da kaže kako će „lepota spasiti svet“.

Varlam Šalamov – Šta sam video i shvatio u lageru?


Ne znam da li postoji u istoriji civilizacije nešto slično Staljinovim lagerima, i da li postoji neko potresnije svedočanstvo o istim od knjige Varlama Šalamova „Priče sa Kolime“. Varlam Šalamov je proveo svoje najbolje godine života na zaleđenoj Kolimi, od 1937. do 1953. godine. Uhapšen je još kao mladić, student prava, za kontrarevolucionarnu delatnost. Njegovo potresno svedočanstvo nije moglo u celosti biti objavljeno za njegovog života u SSSR-u, priče su objavljene u inostranstvu, a bolesnog Šalamova su naterali da se odrekne njih pod izgovorom, neverovatno idiotskim, „da je njegovu prozu pregazio život“. Osim proze, manje poznate su i Šalamovljeve pesme o kojima se jako pohvalno izrazio Boris Pasternak.

Varlam Šalamov - Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Varlam Šalamov – Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Po delima Šalamova, njegovim sećanjima i pričama, napravljena je i ruska serija „Zaveštanje Lenjina“ za koju se nadam da će se jednog dana pojaviti kod nas na televiziji. A možda i jednog dana neko snimi jugoslovensku verziju priča sa Golog otoka, jer lageri/gulazi/logori nikada neće nestati, kako u glavama zločinaca, tako i u realnosti koju život ne može da pregazi. O knjigama sećanja iz logora/lagera biće još priče.

Ova potresna i kultna knjiga je izašla u dva navrata u SFRJ, drugo izdanje je prošireno u dve knjige i obuhvata sve kolimske priče (Priče sa Kolime 1 i 2; BIGZ 1987. godine). A pre par godina se pojavilo i izdanje izdavačke kuće LOM, koliko sam video to izdanje obuhvata priče samo prve knjige iz 1987. 

Prevod ovog teksta sa ruskog sajta je zapravo kratak isečak Šalamovljevih opservacija koje se mogu naći u pričama.

Rudnik zlata na Kolimi

Rudnik zlata na Kolimi

  • Izvanrednu lomljivost ljudske kulture, civilizacije. Čovek postaje zver kroz tri nedelje – pri teškom radu, gladi i batinama.
  • Glavno sredstvo za kvarenje duše – hladnoća, u srednjeazijskim lagerima ljudi su, verovatno, duže mogli da izdrže – tamo je bilo toplije.
  • Shvatio sam da se druženje, drugarstvo, nikada ne rađa u teškim, veoma teškim – po svim životnim stavkama – uslovima. Družba se rađa u teškim, ali mogućim, uslovima (u bolnici, a ne u jami).
  • Shvatio sam da čovek do kraja čuva osećaj zlobe. Mesa na gladnom čoveku ima samo za zlobu – prema svemu ostalom je ravnodušan.
  • Shvatio sam razliku između zatvora, koji jača karakter, i lagera, koji kvari ljudsku dušu.
  • Shvatio sam, da su Staljinove „pobede“ bile dobijene, zato što je on ubijao nevine ljude – organizacija, deset puta manja po brojnosti, ali organizovana, pomela bi Staljina u dva dana.
  • Shvatio sam, da je čovek postao čovekom zato što je fizički izdržljiviji, žilaviji od bilo koje životinje – nikakav konj ne može izdržati rad na krajnjem severu.
  • Video sam da je jedina grupa ljudi koja se držala koliko-toliko čovečno u gladi i tlačenju su bili – religiozni – sektaši – skoro svi i veliki deo sveštenika.
  • Najlakše od svih, prvi propadaju partijski radnici i vojna lica.
  • Video sam kako je šamarčina dovoljan argument za intelektualca.
  • Da ljudi razlikuju načelnike pa jačini kojom ih udaraju, žestini batinjanja.
  • Batinanje kao argument je gotovo neosporno (metod broj 3).
  • Saznao sam istinu o pripremi tajnih procesa od majstora tog zanata.
  • Shvatio sam da u zatvoru saznaju političke novosti (hapšenje itd.) ranije nego oni napolju.
  • Naučio sam da je zatvorska (i lagerska) „paraša“ (noćna posuda) sve osim „paraše“.
  • Shvatio sam da se može živeti u zlobi.
  • Shvatio sam da se može živeti u ravnodušnosti.
  • Shvatio sam da čovek ne živi od nade – nadanja nikakvih nema, ne zbog volje – kakva volja tamo može biti, već instiktom, nagonom samoočuvanja – istog porekla kao drvo, kamen i životinja.
  • Ponosim se što sam na samom početku rešio, još 1937. godine, da nikada ne budem brigadir ako moja volja može poslati u smrt drugog čoveka – ako sam svojom volja dužan služiti upravi, ugnjetavanju drugih ljudi – uhapšenika kao što sam ja.
  • Moje i fizičke i duhovne sile su se pokazale jačima, nego što sam mislio, u tom velikom iskušenju, i ponosim se što nikog nisam izdao, nikog nisam poslao u smrt, na robiju, i što nisam nikog otkucao.
  • Ponosan sam što ni jednu molbu do 1955. godine nisam napisao (1955. godine Šalamov je napisao molbu za rehabilitaciju).
  • Video sam na licu mesta takozvanu „Berijinu amnestiju“ – i bilo je šta da se vidi.
  • Video sam da su žene poštenije i nesebičnije od muškaraca – na Kolimi nema slučajeva da je muškarac došao za ženom. A mnoge su žene dolazile (Faina Rabinovič, žena Krivošeja).
  • Video sam zadivljujuće severnjačke porodice (civila i bivših zatvorenika) s pismima „zakonitim muževima i ženama“ itd.
  • Video sam „prve Rokfelere“, milionere iz podzemlja i slušao sam njihove ispovesti.
  • Video sam teške robijaše, takođe i mnogobroje „kontigente „D“ i „B““ itd., „Berlag“.
  • Shvatio sam da se bolnicom ili promenom posla, može dobiti mnogo, ali po cenu rizikovanje života – batinama i ledenom samicom.
  • Video sam ledenu samicu, izdubljenu u steni, i u njoj proveo jednu noć.
  • Želja za vlašću, slobodnim ubijanjem je velika – od velikih ljudi do običnih operativaca sa snajperom (Serošapka (Videti priču „Bobice“ u „Priče sa Kolime“ knjiga prva) i njemu slični).
  • Nezadrživu sklonost ruskog čoveka ka dostavljanju i tužakanju.
  • Naučio sam da svet treba deliti ne na dobre i loše ljude, već na kukavice i one koji to nisu. 95% kukavica pri slaboj pretnji su sposobne na sve podlosti, smrtonosne podlosti.
  • Ubeđen sam da je lager u potpunosti negativno iskustvo, čak ni sat u njemu ne treba provesti, jer to je sat uništenja. Lager nikome nikada ništa nije dao niti je mogao dati. Na sve – i zatvorenike i civile – lager deluje uništavajuće.
  • Svaka oblast je imala svoje lagere, na svakom gradilištu. Milioni, desetine miliona zatvorenika.
  • Represije nisu zahvatile samo vrh, već svaki sloj društva – u svakom selu, u svakoj fabrici, u svakoj porodicili bili su, ili rodbina, ili poznanici, pod represijom.
  • Najboljim delom svog života smatram mesece provedene u ćeliji zatvora Butirka, gde sam imao priliku jačati duh slabih i gde smo svi govorili slobodno.
  • Naučio sam da „planiram“ život na dan unapred, ne više.
  • Shvatio sam da lopovi nisu ljudi.
  • Da u lageru nikakvih prestupnika nema, da tamo sede ljudi sa kojima si bio komšija (i bićeš), koji su zatvoreni za kršenje zakona koji nisu prekršili.
  • Shvatio sam kako je strašna stvar samoljublje dečaka, mladića: lakše će ukrasti nego zamoliti. Hvalisanje i taj osećaj bacaju dečake na dno.
  • Žene u mom životu nisu igrale veliku ulogu – lager je razlog tome.
  • Poznavanje ljudi je beskorisno, jer ja svoje ponašanje prema svakom podlacu ne mogu promeniti.
  • Poslednji u redovima, koje svi mrze – i stražari, i drugovi, – su oni koji zaostaju, bolesni, slabi, oni koji ne mogu trčati na mrazu.
  • Shvatio sam šta je vlast, i šta je čovek sa oružjem.
  • Da su razmere pomerene i da je to karakteristično za lager.
  • Preći iz stanja zatvorenog u stanje civila je veoma teško, gotovo nemoguće, bez perioda dugog prilagođavanja.
  • Da pisac mora biti stranac – u temama koje opisuje, a ako dobro zna materijal, onda treba da piše tako da ga niko ne razume.

Prevod sa ruskog orginala:
http://shalamov.ru/library/29/