O neusnulim pohranjenim glavama – Rastanimo se dok smo dobri (3)

Govorim još jednom – nema suzdržanijeg naroda od gorštaka! U zamrzivaču suzdržanosti osveta se dobro čuva. Uzgred, ja to znam po sebi.
Fazilj Iskander – Frula starog Hasana

Jedna od pripovedaka iz čuvene Borhesove zbirke „Maštarije“, nosi naziv „Kraj“. I rekao bih da se na više načina i ova serija tekstova zatvara u jedan krug u kome su se stvari poklapale na neke čudnovate načine i gde su se ideje i razmatranja menjale u toku ovih 3-4 meseca, a trebalo je da ovaj tekst bude završen još letos…

U pripoveci „Kraj“, Borhes pripoveda o (fiktivnom) Jaromiru Hladeku, Jevrejinu i piscu u Pragu 1939. godine, koji je uhapšen od strane Gestapoa i osuđen na streljanje 29. marta iste godine. U trenutku streljanja, Hladek uočava da se vreme zaustavilo i da mu je Bog ispunio molbu da dobije još godinu dana života da završi svoje delo. Tačnije proteći će godinu dana između naredbe i izvršenja iste. I zbilja, godinu dana kasnije nakon što je stavio tačku, Jaromira Hladeka ubija plotun.

Ova pripovetka je objavljena u časopisu Sur (Jug) 1943. godine, a samo godinu dana ranije se desilo nešto slično, samo nije bio u pitanju Jevrejin, već Englez, i ne pisac, već novinar, ratni izveštač, a za vreme rata i obaveštajni oficir za SOE, a njegovo ime je Terens Aterton (Terence Atherton).

***

No da krenemo linearnim vremenskim tokom.

Terens Aterton je boravio u Jugoslaviji tridesetih godina, i bio je, zvanično, dopisnik iz Beograda za Daily Mail i Daily Dispatch. Tokom boravka dobro je naučio srpski (srpsko-hrvatski, BHS, naš) jezik. A zatim, nakon kratkotrajnog Aprilskog rata, povlačio se zajedno sa kraljevskom vladom, preko Banje Koviljače, Zvornika, Užica, a zatim udružen sa američkim novinarima, do Cetinja i na kraju Budve gde ga i zatiče kapitulacija.

Tu, kako priča kaže, menja svoj automobil za čamac. I tako kreće epopeja, Aterton, i tri američka novinara, zajedno sa nekim jugoslovenskim ribarom, pokušavaju da se dokopaju Krfa. Usput, napadaju ih Štuke, i tokom napada, domaći mornar gine, a Aterton biva ranjen u nogu. Nešto kasnije, presreću ih italijanski minonosci, i američki novinari ističu američku zastavu (u tom trenutku neutralnu u ratu koji traje) i time spasavaju i Atertona koga bi Italijani sigurno odveli. Smrt ih prati u stopu i nakon što se dokopaju, a i napuste Krit. Na kraju, hvatajući „zadnje“ prevoze od tačke do tačke, preko obalske Grčke, zatim Krita, ukrcava se na poslednji brod sa Krita za Aleksandriju.

***

Aleksandrija i Kairo tada vrve kao košnice. Rat, iće i piće. Tu je i Lorens Darel, iz čijeg pera će dosta kasnije izaći „Aleksandrijski kvartet“. U Kairu se nalazi centrala SOE (Special Operations Executive) za Bliski istok i Balkan. I odatle se šalju misije svuda, uključujući i Jugoslaviju, gde Britanci pokušavaju da dokuče ko se i koliko bori protiv Nemaca, i gde pokušavaju da nađu tanku granicu između pragmatičnosti, ideala i realnosti na terenu.

Kod partizana i četnika već šalju Bila Hadsona, poznatijeg pod imenom „Marko“, a kasnije ću tu biti i mnogi, mnogi drugi, uključujući Basila Davidsa (čije knjige o Africi će biti štampane u SFRJ), Ficroja Meklina, čak i Rendolfa Čerčila (sina Vinstona), i dodamo još i Saurona (iliti zapravo Kristofera Lija).

U februar 1942. godine počinje operacija „Hidra“, u kojoj učestvuje i Aterton. Cilj: ispitati ko se koliko i kako bori protiv Nemaca.

***

Tokom nedavnog boravka u Kairu hteo sam da vidim zgradu u kojoj je bio smešten SOE, zanimljivo da ni nakon toliko godina nije moguće naći tačnu adresu, čak i naziv ulice koji sam pronašao se ne poklapa ni sa jednom postojećom ulicom.

***

Vratimo se misiji Atertona, s kojim su u misiji bili i Radoje Nedeljković, kao i radista Patrik O’Donovan. Prvo su naleteli na crnogorske partizane, i Ivan Milutinović je hteo da ih likvidira, ali dobio je naređenje da s vrha da ih pošalje u vrhovni štab. Tu su ih vodali kao mečku Božanu da ih uvere ko se zaista bori, a ko kolaborira. Aterton sve vreme pokušava da obiđe i četnike.

Kad su već „navrli“ da to urade, a kao što je poznato, čoveka koji je navro treba pustiti, mada partizani to nisu hteli da urade, dozvolio je slučaj. Napustili su Foču i krenuli su u potragu za štabom Mihailovića. Prema dogovoru sa nekim lokalnim četnikom Dakićem, on je trebalo da ih sprovede. Nesrećni Aterton i O’Donovan tamo nikad nisu stigli, a na Dakiću su primećene čizme koje je nosio Aterton.

I tako se zatvorio životni krug Atertona, metak iz štuke koji ga je ranio, dokrajčio ga je u vidu četnika Dakića koji je to uradio iz čistog koristoljublja, i time, za sitan ćar, naneo štetu pokretu u kome se „borio“.

***

U već kultnom dokumentarcu „Vidimo se u čitulji“, postoji odličan, ulični opis, svih Dakića. Da citiramo: „On će doći u situaciju, recimo, da se isplanira posao od 5 miliona maraka, treba da se radi za godinu dana. On će pre uzeti 10 hiljada maraka odmah da nekog zavrne nego da od tog čoveka kroz godinu dana uzme 100 hiljada maraka. To je naš mentalitet.“

***

Rođen sam u kraju gde su se posle Drugog svetskog rata skrivali dugo kojekakvi banditi i odmetnici, posle devedesetih obučeni u ruho boraca protiv komunizma, ali zapravo, ljudi vođeni instiktom preživljavanja, jer znaju da im kuršum ili omča ne ginu. Među starijim ljudima, gorštacima, upamćeni su kao šumljaci.

Nije bilo lako u tim godinama. Sve je bila dvostruka igra OZNA-e i begunaca, s jedne strane begunci bi tražili od domaćina u gluvo doba noći hranu ili uslugu, a isto to je radila OZNA, ali kao, što bi rekli moderno, false flag, obučena u odmetnike. Pa ti sad gledaj šta ćeš, ako nije odmetnik, a ne prijaviš, ili je odmetnik a prijaviš, pogrešna procena, i beri kožu na šiljak.

***

Ne bih se dotakao ovoga, suviše je nevine krvi proliveno na toj tromeđi Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine, ali pre par meseci sam naleteo na apokrifnu verziju kako je Savu Kovačevića na Sutjesci ubio njegov zamenik, izostavljam namerno ime, dok sa druge strane imamo ova dva svedočenja, iako ne direktna, od borca iz Dalmacije, a zatim i od Milovana Đilasa koji priča. Nisam uspeo da potvrdim verziju smrti nigde, verovatno je masna laž, ali manje je bitna od činjenice, da dotični čovek, tada napušta partizane i prelazi u četnike, a posle rata se još 7 godina krije po gudurama i uvalama.

Zamišljam pakao bitke na Sutjesci. Partizani ginu kao snoplje. Nemci detaljno češljaju teren, Vrhovni štab donosi odluku da ostavi ranjenike. Verovatno najteži trenuci svakoga. Đilas navodi histerisanje Titove supruge, Herte Haas, a zatim i svoj postupak, koji bi se, blago rečeno, podveo pod nasilje.

No… Sutjeska je završena, krajem 1944-e godine, biva jasnije, a 1945. godine i potpuno jasno koja strana je pobedila. Nakon 1945. godine, mnogi od onih koji su izgubili rat, a nisu verovali u amnestiju, ili pak nisu ni mogli da budu amnestirani, nastavili su da se kriju po šumama na tromeđi Crne Gore, Bosne i Srbije. Teren idealan za izmicanje poterama, a i sam teren prepun legendi o onima koji su se u njega odmetali iz ovih ili onih razloga.

***

To uverenje o skrivanju, guslarskim pesmama i legendama je na kraju doteralo do uverenja i tragaoce za haškim optuženicima da bi isti mogli da se kriju u istim tim šumama, a ne u konforu gradova, kako se kasnije ispostavilo.

Sećam se pokušaja tadašnjeg SFOR-a da traži dr Dabića i Mladića po šumama istočne Bosne. Kao da su i oni poverovali da gluve gudure mogu da kriju ljude koji oni tako pomno traže, a ne gradska vreva. Gotovo je nezamislivo da bi bilo čiji boravak mogao da promakne barem jednom paru seoskih očiju, a posebno da bar jedan par usana ne šapne kome treba za dobru nagradu.

Jedna od najdražih urbanih legendi, iako se kunu ljudi da je istinita, je o ženi koja je čuvala na tavanu muža još 15 godina nakon rata. Pre toga je pred kraj rata, kada se poraženi muž vratio kriomice kući, održala parastos i zakopala je prazan sanduk, održala sve pomene, i proširila je glas da je muž stradao. Otkriven je igrom slučajnosti, a priča glasi da je dotična proglašena za drugu najverniju surpugu Jugoslavije, posle Jovanke, a da je lično maršal JBT rekao da je čovek odrobijao svoje. Slatko zvuči.

***

Još kao klinac, znači neki početak devedesetih, pamtim kako su se pronosile priče o nekim od tih ljudi, koje su stariji naraštaji zvali šumnjaci ili šumljaci. Strah od njih je živeo toliko jako, da me je baba odgovarala od šetnje po brdima iznad sela, zbog „svakojake sorte“ koja se tamo vrzma.

Razmišljajući o njima, a prošlo je već par meseci i u želji da napišem ovu crticu, moje neko nepodeljeno mišljenje je bilo da se radi o razbojnicima, banditima. No guglajući imena, slučajno naletim na ovaj tekst. U njemu se spominje tip koji je po apokrifnoj legendi ubio Savu Kovačevića (po tvrdnji jednog novinara). Moguće je i da je postojao neki uvrnutiji kodeks po kome su ti ljudi operisavali, a koji je meni u ovom trenutku neuhvatljiv. Život progonjene divlje zveri, bez romantične oblande i patetisanja.

***

Nije Aterton jedini koji je stradao tako. Bar za ovog svog vakta, znam za par slučajeva ljudi koji su nestali u tim krajevima i nikad nisu nađeni, i domaćeg stanovništva, i stranaca. Da li su i oni bili žrtve nekog Dakića, ostaje otvoreno kao pitanje za istražne organe.

***

Drugi svetski rat se završio pre 77 godina. Živi svedoci istog su u najboljem slučaju tada bili deca. Ali iz nekog razloga to je istorija koja traje i nikako da se završi u glavama svih nas.

A u zamrzivaču gorštaka, i ne samo gorštaka, sem ostataka sa slava i proslava stoji još i nesvarena istorija, koja, plašim se, čeka da se ponovi.

Kraj.

Ubili ga svoji

Čini mi se da teško zapamtim lica sagovornika svih slučajnih i čudnih susreta, bilo da su to javna mesta, slučajni susreti i razgovori na putovanjima ili samo kratka priča, uvek pamtim priču, ili bar fragmente. Prošlo je skoro godinu dana od jednog takvog događaja. Novembarsko jesenje veče, hol Narodne biblioteke Srbije. Postavljena je mala, ali zanimljiva izložba, prepiska srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu povodom stogodišnjice završetka rata.

Gledajući deo panoa posvećen Dimitriju Tucoviću, pored mene se našao jedan stariji gospodin kog i danas viđam u čitaonici Narodne biblioteke Srbije. Ni pet – ni šest, vrlo konspirativno mi je rekao: „Znate, Dimitrija Tucovića su ubili naši. Bio im je velika smetnja, i otarasili su ga se“. Iznenađen i začuđen, pa i zbunjen, odgovaram da mi to nije poznato. Spomenuo mi je još jedan slučaj generala JNA, ne navodim ime namerno, koga su isto ubili „naši“.

Jedna od boljih knjiga koju sam pročitao u poslednjih dve – tri godine je roman „General i njegova armija“, izvanrednog ruskog pisca Georgija Vladimova. Grandiozan roman, koji se između ostalog bavi pokušajem ubijanja jednog generala od strane „svojih“.

Samo na nivou nesrećnih ratova na prostorima bivše Jugoslavije znam za priče sa svih strana kako su svoji ubijali svoje.

Sve ovo bi ostalo na nivou slučajne priče da sagovornik prosto nije osetio želju da mi priča o još bizarnijem događaju. Smrt slučajne prolaznice tu negde u blizini, koja je pala mrtva nakon slučajnog kontakta sa nekom dvojicom mladića. Po njegovom mišljenju, to je možda jedan od načina regrutacije za neke instance.

Znam, zvuči suludo. A opet, zalepilo mi se u sećanju tako jasno.

Moguće je da svoji ubijaju svoje, a onda im dižu spomenike. Svega ima na zemaljskom šaru.

Boris Akunjin – Čitajući Špera

Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

UNICEF sveske za pleme Džan

„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

Boris Strugacki – Fašizam – to je baš prosto

Boris Strugacki – Fašizam – to je baš prosto. Epidemiološki podsetnik

Kuga je u našem domu. Ne umemo da je lečimo. Šta više, vrlo često ne umemo ni da postavimo pravilnu dijagnozu. I taj, koji se već zarazio, često ne primećuje da je i on bolestan i zaražen.

Njemu se čini da on zna sve o fašizmu. Svi već znaju, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra reč, ruke podignute u znaku rimskog pozdrava, svastika, crno-crvena obeležja, marširajuće kolone, ljudi-kosturi iza bodljikave žice, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, umobolni firer sa šiškama , zadrigli Gering, Himler svetlucajućih cvikera, i još pola tuceta manje ili više autentičnih likova iz „Sedmanaest trenutaka proleća“, iz „Podviga obaveštajca“, iz „Pada Berlina“…

O, mi predobro znamo šta je to fašizam – nemački fašizam, pa to je hitlerizam. U glavu nam ni ne ulazi da postoji i drugačiji fašizam, isto tako prljav, isto tako strašan, ali naš, domaći.