Avganistanski krug crtan kredom


„…su napustili Avganistan, učinili su da propast … režima u Kabulu bude samo pitanje vremena.“

Ovaj odlomak deluje kao da je objavljen nedavno, iako to zapravo nije. Objavljen je 15. februara 1989. godine. I umesto skorog pada, režim se održao još 3 godine, sve do 1992. godine. Da stvar bude još više sarkastična, odlomak je iz teksta koji je pisao Ašraf Gani, predsednik Avganistana u bekstvu, koji je ako je verovati glasinama, utekao za dva helikoptera krcatim novcem, a ono što nije stalo, valjalo se na pisti.

Ima neke teške farsičnosti u svemu tome. Kao da je se slučaj ili usud sudbine pobrinuo da Gani pojede sva govna koja je kenjao. Profesor antropologije na Džon Hopkinsu, u vreme pisanja teksta, a zatim i pohađač kursa za lidere u organizaciji Svetske banke i Stenforda. Predavač na voljenim TED govorima, i to baš na temu „Kako popraviti pokvarenu zemlju“, nastalu na osnovu knjige sličnog naziva „Fixing Failed States: A Framework for Rebuilding a Fractured World“. Konačno dobija priliku da kao ekspert u tiraniji eksperata primeni svoje znanje. Pauza.

„U teoriji nema razlike između teorije i praksi. U praksi ona postoji.“
Jogi Bera

Moguće da je Ašraf Gani i čuo ovu rečenicu koja se pripisuje gospodinu Beri. Dobio je prostor i vreme, da sprovede u praksu nešto od 250+ stranica u knjizi, i verovatno preko 10 hiljada sati intelektualne pripreme za poziciju. Rezultat je, a mislim da se njegovi sunarodnici nepodeljeno slažu oko toga, katastrofalan.

Avganistanu se desilo isto ono što se desilo nama, ali i svakoj drugoj razorenoj zemlji. Pojava samozvanih svetskih eksperata, nespremnim da gledaju šire od jednostavnijih primera i nepotpunih modela koji lepo zvuče na papiru. Ili možda i spremnim, ali nedovoljno pametnim da šutnu sa strane pojednostavljene modele. U svakom slučaju, sudbina je od Aršafa Ganija napravila tragičara, idealnog kao podlogu za bindžovanje u više sezona, ili pak neki dobar roman. Možda bi čak konačno mogao i da pogleda film Mohsena Makmalbafa „Predsednik“.

Ima nešto apsolutno paradoksalno u celoj priči sa Avganistanom. Kabul je do pre 40 godina faktički bio nezaobilazno mesto za gomilu hipika koji su bežali od sebe kod kuće i išli u potragu za sobom na istok. Umesto hipi autobusa, par decenija kasnije, stigli su bombarderi i apači u potrazi za ljudima koji nisu imali veze sa narodom u Avganistanu. Al Kaida faktički presađena, Osama bin Laden, Saudijac, od ljudi uključenih u napade 11. septembra bilo je 0 ljudi iz Avganistana. Od sveprisutne slobode i slobodne ljubavi do sveprisutne „demokratije“ i borbe protiv terorizma.

Ako napravimo jedan pogled iz ptičje perspektive na širu sliku i zemlje Centralne Azije, i da osim ptičje perspektive geografski, napravimo isto tako širi istorijski kontektst, videćemo da Avganistan nije zapravo nikakva grobnica imperija, kako se sada predstavlja. U pitanju je istorijski vrlo dinamičan region, sa usponima i padovima na poljima nauke, umetnosti, društva. Civilizacijski ništa manje značajniji od naše grčko-rimske slike.

Međutim, zahvaljujući našem obrazovanju, često je naš pogled na druga društva uslovljen pogledom posmatrača u zoološkom parku. A to se najbolje vidi pri čitanju putopisa, koji, čini mi se, često mnogo više govore o piscu, nego o onome o čemu piše. I tu, možemo da uočimo jasno dve kategorije: 1) jadni, zaostali, bedni, ne znaju za naša dostignuća; 2) oni znaju tajnu života, neotkriveno blago; Dva suprotna pola, crno-bela slika. Iz putopisa, takav narativ se uvukao, kako u glave čitalaca, tako i u glave onih koji donose odluke.

Jedan od pojednostavljenih načina gledanja na stvari je onaj puko kvantitativan. Nismo imali poginulih vojnika u X meseci, ili broj vojnika koji su poginuli je za X puta manji nego poginulih talibana. Ovakav način gledanja, i pogrešnog zaključivanja, čak i nosi ime po jednom od američkih državnih sekretara za odbranu, Robertu MekNamari (McNamara fallacy). Pitanje je šta običan čovek zna o Avganistanu, pa čak i o Avganistancima (iako kao takvi ne postoje). Da li zna za etničke skupine, da li zna za njihove međusobne razlike? Koliko zapravo znaju oni koji treba da donose odluke? I da li im znanje toga uopšte nešto i znači, bez životnog iskustva sa terena, bilo šta?

Na kraju, po svoj prilici, deluje da će se uskoro pojaviti sused koji je mnogo tiši, i koji se ne trudi toliko oko narativa. A Kinezi se uopšte ne trude oko toga. Ostaje nada da će se u neko dogledno vreme stvari doći u neki sistem kvazi-ravnoteže. Bar zbog ljudi koji žive već skoro 50 godina u konstantnom ratu.

Bila bi šteta da takav prostor na kome su nastajali tako predivni stihovi i vrhunske minijature, ostane zauvek pepelište na kome niko neće hteti ni da stvara, ni da živi.

P. S. Pojavili su se ponovo tekstovi o talibanskoj poeziji. Čak je i Bin Laden pisao poeziju. Još jedan od onih narativa gde se čudimo da neko, ko je u našim očima, a možda i van njih, zao, može da piše stihove. Čuđenje je na nivou onoga kako je Hitler koji je voleo pse, mogao da naredi istrebljenje Jevreja.

Ubili ga svoji


Čini mi se da teško zapamtim lica sagovornika svih slučajnih i čudnih susreta, bilo da su to javna mesta, slučajni susreti i razgovori na putovanjima ili samo kratka priča, uvek pamtim priču, ili bar fragmente. Prošlo je skoro godinu dana od jednog takvog događaja. Novembarsko jesenje veče, hol Narodne biblioteke Srbije. Postavljena je mala, ali zanimljiva izložba, prepiska srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu povodom stogodišnjice završetka rata.

Gledajući deo panoa posvećen Dimitriju Tucoviću, pored mene se našao jedan stariji gospodin kog i danas viđam u čitaonici Narodne biblioteke Srbije. Ni pet – ni šest, vrlo konspirativno mi je rekao: „Znate, Dimitrija Tucovića su ubili naši. Bio im je velika smetnja, i otarasili su ga se“. Iznenađen i začuđen, pa i zbunjen, odgovaram da mi to nije poznato. Spomenuo mi je još jedan slučaj generala JNA, ne navodim ime namerno, koga su isto ubili „naši“.

Jedna od boljih knjiga koju sam pročitao u poslednjih dve – tri godine je roman „General i njegova armija“, izvanrednog ruskog pisca Georgija Vladimova. Grandiozan roman, koji se između ostalog bavi pokušajem ubijanja jednog generala od strane „svojih“.

Samo na nivou nesrećnih ratova na prostorima bivše Jugoslavije znam za priče sa svih strana kako su svoji ubijali svoje.

Sve ovo bi ostalo na nivou slučajne priče da sagovornik prosto nije osetio želju da mi priča o još bizarnijem događaju. Smrt slučajne prolaznice tu negde u blizini, koja je pala mrtva nakon slučajnog kontakta sa nekom dvojicom mladića. Po njegovom mišljenju, to je možda jedan od načina regrutacije za neke instance.

Znam, zvuči suludo. A opet, zalepilo mi se u sećanju tako jasno.

Moguće je da svoji ubijaju svoje, a onda im dižu spomenike. Svega ima na zemaljskom šaru.

Suze su tekle – Georgi Danelija


Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Genadij Špalikov – Ljude gube samo jednom

Genja ima stihove:

Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Kad smo snimali „Suze su tekle“, zamolio sam Kančelija da napiše muziku na te stihove: prvi (i jedini put) se u mom filmu pisala muzika za stihove, a ne obratno. Veoma sam hteo da se baš ta pesma začuje kao sećanje na Genju.
Zapisali smo korepeticiju, pozvali pevača. Sve vreme mi se činilo da ne peva kako treba, počeo sam da popravljam, da dodajem.
– Otpevaj na fonogramu, – rekao je Kančeli. – Biće jasnije šta hoćeš.
Otpevao sam.
– Dosta, tako ćemo i ostaviti, – rekao je Kančeli.
Bio sam veoma sumnjičav. Ali dao sam Juriju Bašmetu da posluša zapis, Bašmet me je pozvao:
– Kančeli kaže da hoćete da snimite drugog izvođača. Ne treba. Meni se veoma dopalo – nosi neko raspoloženje i veoma je emocionalno.
Očigledno je da je tako ispalo zato što kad sam pevao, zamišljao sam Genu, naš poslednji susret, listove sa stihovima na stepenicama i kako on odlazi u noć… I otišao je.
Kad smo snimali tu probnu varijantu, došli su sa televizije da rade intervju sa Kančelijem. Usput su snimili i mene kako pevam sa slušalicama. A onda su taj kadar pokazivali u „Kinopanorami“. I na to se začuo telefonski poziv iz Lenjingrada:
– Već si i zapevao? – upitao je Konjecki. – Sad ti je još samo ostalo da zaplešeš u baletu.
A sad i Viktora više nema.
„Ljudi kupuju gotove stvari u prodavnicama. Ali nema takvih prodavnica gde bi trgovali prijateljima, i zato ljudi više nemaju prijatelja. Samo srce može da vidi. Najvažnije nećeš videti očima“. (Sent-Egziperi, „Mali princ“).

Georgi Danelija – Putnik bez karte

(Георгий Данелия – Безбилетный пассажир)

Prevod: Između

Narine Abgarjan – Valjinka


Narine Abgarjan je zanimljiva spisateljica i pojava na književnom nebu (post)sovjetskog prostora. Rođena Jermenka iz grada Berda kome je posvetila toliko stranica, karijeru je počela u slobodno vreme kao autorka bloga. Po obrazovanju filolog. Čitaoci bloga su uočili njen talenat, i nije dugo trebalo da se njene knjige pojave, nekoliko za decu, i nekoliko za one malo starije. Spomenuću samo dve: Ljudi koji su uvek sa mnom, i S neba su pale tri jabuke. Prošle godine sam propustio da kupim ovu poslednju za koju je Narine nagrađena nagradom „Jasna Poljana“. Ovo moj je jedan neskromni pokušaj prevoda kratke priče sa njenog bloga, a ima ih još mnogo lepih, duševnih, baš ono što oplemeni dan… Valjda će se u dogledno vreme naći izdavač spreman da finansira i prevođenje neke od njenih knjiga na srpski.

Umro je muž Valjinke Ejboganc. Dobro je ručao, prilegao je da se odmori i nije se probudio.
Dok je hitna, plašeći domaće životinje pobesnelim zavijanjem sirene, jurila pohabanim prašnjavim seoskim putem, Valjinka je prekrila ogledala u kući čaršavima i požurila je kod susetke sa molbom da obavesti ljude. Pri dolasku hitne dvorište je bilo počišćeno metlom, a kokške i ćurke, da svojim besposleno-nemim izgledom ne bi škodile uzvišenosti trenutka, oterane su u ćumez. Valjinka – od glave do nogu u crnini, ćutljiva i stroga, sedela je kraj muževog uzglavlja, i složivši ruke na kolenima, gledala je pukotinu na zidu.
– Ko će je sada zakrpiti? – upitala je ona doktora.
On se okrenuo ka tri centimetra širokoj, što se protegla od daščanog poda do plafona, pukotini. Nejasno je slegnuo ramenom, ćutke. Ipak je zatim upitao:
– Bomba?
– Zemljotres.
Valjinka je sahranila muža u starom odelu od tvida i iznošenim cipelama. Nove, kupljene tri dana pre smrti (spremali su se na krštenje, ali ne odoše), odlučila je da vrati u prodavnicu.
Te iste noći je usnila muža, natmuren, u odelu i čarapama, gledao ju je s prekorom:
-A nove cipele si utajila, Valjinka!
Valjinka se probudila u hladnom znoju, dugo se vrtela s boka na bok. Ujutro je potrčala u crkvu, zapalila je sveću za pokojnika. Zatim je otišla u cipelarnicu, pitala je može li da vrati cipele. Nove, nenošene. Rekli su da može.
Noću je ponovo usnila muža. Sad je već stajao go, do kolena u blatu i ćutao je.
-Ma šta ti je? -vrisnu mu Valjinka. -Ceo život si mi živce kidao, sad i s onog sveta dolaziš? Pa cipele se mogu vratiti u prodavnicu. Pet hiljada drama ne raste na drvetu!
Muž se okrete, krenu po blatu, šepajući, s naporom pomerajući tanke venozne noge.
Valjinki se srce steglo.
-Izdrži malo, neko će umreti, i predaću tvoje cipele, -vrisnula je ona.
Muž je klimnuo, ali se nije okrenuo, samo je je ubrzao korak. Valjinka se zagledala – više nije šepao.
Mesec dana u selu niko nije umirao. Onda, na kraju, ukazala se mogućnost – presvisnula je svekrva Ajlisanc Marijam. Valjinka zamota u čistu kuhinjsku krpu nove muževljeve ciepele, i dođe na sahranu. Zamolila je da ih stavi sa pokojnicom.
-Gde ću ih? – Marijam je bespomoćno raširila ruke. -Mi smo jedva… -tu ona zaćuta, pogledavši okolo, nastavila je šapućući: – Uzeli smo svekri najveći sanduk, ali ni tu nije stala! Nekako smo uspeli. Znaš i sama kako je ona krupna.
Valjinka se rasplakala. Ispričala je o mužu što luta go po blatu. Marijam je stiskala usne, uzdisala je. Uze cipele.
-Staviću ih svekrvi na noge. Za nju sigurno nema veze u kakvoj će obući obijati pragove onog sveta.
Valjinku je ujutro podiglo kucanje na vratima. Na pragu je stajala ubledela Marijam.
-Ejboganc, mila, finu si mi uslugu učinila! – izlete joj i zaćuta – sa zida je na nju preteći čkiljio Valjinkin deda. Pre sto godina je ratovao u carskoj armiji. Demobilisavši se, u govoru je među jermenske reči umetao rusko „ej bože“. LJudi su ga zbog toga prozvali Ejbog, a njegove potomke – Ejboganc.
Valjinka se pomerila u stranu, propuštajući Marijam u kuću.
-Usnila si svekrvu?
-Usnila sam. Kaže – cipele sam predala. Traži svoje.
Valjinka je sipala vodu u čajnik i postavi ga da se greje. Iznela je na sto hleb, sir i med.
-Sedi da doručkuješ.
Marijam mahinalno sede i uzdanhnu.
-Šta raditi?
-Čekati. Svejedno će neko umreti. Dobro je da tako debelih, kao tvoja svekrva, u selu nema. Sigurno će se naći mesto za cipele.
Marijam prasnu. Gledala je na Valjinku i zakikotala se. Za njom se nasmejala Valjinka. Tako su sedele dve stare udovice i smejale se.

 

Boris Akunjin – Čitajući Špera


Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Nastavite sa čitanjem