O neusnulim pohranjenim glavama – glava hidre (2)


U nastavku teksta od prošle nedelje vraćam se sličnoj tematici, skidanju glave svojima, i zakopavanju glava u zaborav. Možda bi neko u ovim tekstovima mogao da vidi tračke apologije za bilo koji tabor, ili defetističku, odvratnu varijantu, da je trebalo sarađivati sa Hitlerom, ali to ovde ne očekujte. Kao što rekoh, ideološki sam neobrazovan od malih nogu, nije bilo stradalnika ili slavljenika ideologija u porodičnom stablu.

Na početku kratak uvod, zadržaćemo se na gradu Užicu, a tačnije na par slika iz onoga što se zove Užička republika, i tu ću se opet poslužiti Ljubomirom Simovićem i njegovom izvanrednom knjigom – Užice sa vranama. Na svu sreću, novo izdanje knjige se od prošle zime pojavilo u knjižarama.

Pre nego se bacimo na 1941. godinu, vratiću se na snimke iz Titovog Užica iz 1980. godine i 1991. godine. Prvi snimak je, naravno, vezan za smrt najvećeg sina naroda i narodnosti, najtežu belu ljubičicu na svetu, austrougarskog kaplara, lažnog i pravog, J. B. Tita (zaokružiti šta ko voli).

Na snimku možemo videti ucveljene građane koji poručuju da sa puta neće skrenuti. Staricu koja mu se zahvaljuje na lepom i ugodnom životu, pesmi i igri, slobodi, blagostanju. I na kraju se prekrstila za pokoj duše. Reči deluju iskreno.

Samo 11 godina od suza Duleta Savića i miliona Jugoslovena je trebalo da prođe, da se od ljubavi, dođe do mržnje. Sledeći snimak je kukamakanje i folklor koji ćemo videti u godinama koje slede, u ovom slučaju spaljivanje Titove slike, uklanjanje spomenika sa trga i njegovom premeštanje na parking, gde mislim da i danas stoji u (ne-Titovom) Užicu. Što bi rekao jedan akter tokom obaranja: „Nek mu leti glava„.

***

A sada u godinu iz koje je izronila 1991. godina, 1941. godina. Partizani ulaze u Užice. Organizuju svoju upravu, izvršnu vlast, ali i neke potpuno nadrealne stvari. Počinje se sa praskom streljanja bez zakona prema kome se presuđuje, pale se arhive, faktički kreće proleterska revolucija, inspirisana Sovjetskim Savezom. Užice postaje mini utopija iskrivljenog čitanja iskrivljenih shvatanja iz Sovjetskog Saveza. Jedan od nadrealnijih primera koje Simović navodi, to je prevođenje i priprema za štampu, u sred rata i nestašice, ni manje, ni više, nego Istorije SKP(b) – Svesavezna komunistička partija (boljševika). Bitno je da sem puške svaki borac ima primerak i obrazuje se. A zna se da nema prakse bez teorije, i obratno. Sa druge strane, ne treba žmuriti na očiglednu netrpeljivost prema komunistima od strane Ljubomira Simovića.

No, na toj partizanskoj teritoriji u tom trenutku se nalazi čovek, u selu Mušvete (Čajetina), koji se krije od svojih nekadašnjih drugova. Njegovo ime je Živojin Pavlović – Žika Ždrebe. A njegov najveći greh je knjiga – Bilans sovjetskog termidora. Nakon dojave da se Živojin nalazi skriven u štali, kraj kuće u selu, organizovana je akcija hvatanja tog „zločinca“. Akciju sprovodi Slobodan Penezić Krcun. Njegovo hvatanje opisuje jedan od učesnika. Živojin Pavlović bi ostao prećutan da nije bilo Slobodana Gavrilovića koji je došao do primerka knjige, a i do Živojinovog dželata.

***

Objavljivanje knjige o staljinovim čistkama, sa sve, prilično tačnim spiskom, je prilično revolucionarna stvar za 1940. godinu. Nakon štampanja, knjiga je ekspresno zabranjena, i gotovo kompletan tiraž je zaplenjen. Bilo je to doba zbližavanja Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a (mislim da je Kraljevina Jugoslavija poslednja uspostavila zvanične diplomatske odnose sa SSSR-om od svih država u Evropi).

Rukovodostvo KPJ je obezglavljeno u procesima, stradao je Milan Gorkić, čak je i Titova supruga, Elza Lucija Bauer, streljana pod optužbom da je nemački špijun. Neki su imali sreće da se izvuku iz SSSR-a, kao npr Ante Ciliga, koji je zbog svog italijanskog državljanstva pušten, nakon zatopljenja odnosa Musolini – Staljin, a kasnije je i objavio knjigu „U zemlji velike laži“ (koju spominje i Pavlović).

U knjizi Živojin Pavlović navodi i svoje pismo i razloge napuštanja KPJ. Spisak žrtava je stravičan. Dovoljno je bilo da neko odstupi od linije i da bude proglašen za „trockistu“, a time i njegova sudbina biva zapečaćena. Pre napuštanja partije, Žika Pavlović je vodio knjižaru u Parizu u kojoj su se okupljali komunisti.

***

A kad smo kod Pariza, knjiga i knjižara…

U to vreme mladi komunista, Ernesto Sabato, biva poslat na utvrđivanje marksističko-lenjinističke teorije, od koje je, kako se čini partijskim drugovima, počeo da odstupa. Trebalo je da provede dve godine u Moskvi, na školovanju i time zapečati ili svoje znanje, ili svoj život.

No pre puta u Moskvu, trebalo je prisustvuje Kongresu protiv fašizma u Brisela. Tu već duboko poljuljan i sumnjičav, posebno nakon razgovora sa cimerom gde otkriva svoje nedoumice i „jeretička“ razmišljanja, vadi se na bol u stomaku da bi ostao u sobi duže. Dva sata kasnije, već je spakovao kofer, i beži vozom za Pariz.

U Parizu preko prijatelja, bivšeg simpatizera Partije, dobija adresu nekog Argenticna trockiste, a ovaj ga povezuje, sa portirom u gimnaziji, bivšim komunistom gde nalazi smeštaj u bedi, tolikoj, da su za prekrivače koristili L’Humanite. Jednog dana, Sabato ulazi u knjižaru, a u njoj krade Borelovu matematičku analizu. Dalje, Sabato piše:

Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvorio sam se u Fizičko-matematički institut, i za nekoliko godina završio svoj doktorat. Tako sam se skoro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i poniženja zbog svoje „izdaje“ komunizma, dok je zapravo bilo sasvim suprotno. Veliki izdajnik bio je taj čudovišni čovek, bivši seminarista, koji je ubio sve one koji su u stvari izveli revoluciju sve dok u inostranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od najbriljantnijih i najodvažnijih revolucionara prvog trenutka, koga su u Meksiku ubili staljinistički potezi.

Ernesto Sabato – Pre Kraja

***

Dok se u Užicu užurbano, prema rečima Ljubomira Simovića, sprema prevod najvažnije knjige za borce u prvim redovima, nakon izvršene akcije hapšenja, čitavo rukovodstvo je uveče razbuđeno u hotelu sa radosnim vestima o hapšenju tog, po njihovom mišljenju i shvatanju, ološa, Živojina Pavlovića.

Nesrećnog Pavlovića saslušavaju i batinaju skoro sva, po svedočenju njegovog dželata, važna imena: Đilas, Vladimir Dedijer, Krcun, Petar Stambolić, Ranković.

***

Čini mi se da je prvo čudo kako je KPJ uopšte uspela da izađe iz rata kao pobednik. Moguće samo da neko ko je fanatičan može da izdrži ceo taj pritisak, da ne poklekne, da ne posumnja. Partija je trošila neverovatno vreme na trvenja i gloženja da li su se negde pojavili „trockisti“.

U intervjuu Ivana Supeka objavljenom u Jutarnjem listu 2006. godine, a koji je nažalost danas nedostupan online, pa ga citiram iz glave. Na jednom od sastanaka dok se vodila neka od sličnih besmislenih diskusija, gde se ne vidi ono očigledno, da rat kuca na vrata, Supek govori: „Vratio sam se sa zapada, i na putu do ovamo pored mene su promicali vagoni puni naoružanja“.

Čitajući pisma, prepiske, tekstove, ne mogu da se otmem od zaključka koji je izneo Juri Sljozkin (Yuri Slezkine / Юрий Слёзкин) koji vidi sovjetsku ideologiju i upravu, nalik milenarističkom pokretu sa sve svojom eshatologijom. Nekad mi se čini da su najvatreniji komunisti rođeni u praskozorje komunizma, danas bi bili slavljeni i ikonopisani.

***

Pre nego što će napustiti Užice, drugovi ne zaboravljaju da talog treba ukloniti. U Krčagovu organizuju streljanje dvadesetak ideoloških protivnika i neprijatelja. Bez suda i zakona, metak u potiljak, postaće modus operandi onih koji donose novo svitanje, i početak nove istorije.

Živojin Pavlović će biti pokopan i telesno i intelektualno, biće svim silama potisnut iz istorijskog sećanja narednih 40 godina.

***

Ta trvenja na jugoslovenskoj levici pred rat i napad Nemačke na SSSR danas gotovo da ni nemaju nekog značaja, sem za istoričare, i dokone poput mene. Ja se trudim da iz svih ovih priča crpim neke od lekcija, svetonazora i razmišljanja koja me vode.

***

Zašto glava hidre?

U razgovoru sa Đilasom o Živojinu Pavloviću, Slobodan Gavrilović donosi ovu rečenicu Milovana Đilasa: „Sedam glava da je imao, nijednu ne bi sačuvao„.

Ortodoksija ne prašta heterodoksiju.

Nastaviće se…

O neusnulim pohranjenim glavama


Moj pokojni deda doživeo je duboku starost, i umro, na neki način, u finišu cilja koji sam mu ja zadao, 100 godina, njemu je pošlo za rukom da proživi 95 godina. Znao sam često da priupitam za neke stvari i događaje između dva rata i Drugog svetskog rata, gde je deda imao „sreću“, u stvari nekakvu boljku koja ga je spasila od upisivanja u bilo koju vojsku. Da li malo hipohondarski, ali je znao da kaže kako mu je ta nekakva srdobolja ostala za ceo život.

Pradeda je Prvi svetski prošao dobrovoljno, žalio što se vratio iz Francuske i što nije na neku „foru“ ostao tamo, i žalio je što je bio nepismen. Uglavnom, to neučestvovanje mojih predaka u Drugom svetskom ratu ostavilo je neke dobre posledice na ideološko (ne)obrazovanje koje sam nosio iz kuće. Niti partizani, niti četnici. I danas ne mogu da razumem tu ostrvljenost i podeljenost.

Ispitivao sam i pomalo krišom snimao dedina sećanja, najviše oko onoga što je mene zanimalo, bežanija kralja i vlade, početak Drugog svetskog rata. Po dedinom sećanju, ustaše (verovatnije domobrani) su došle tokom leta 1941. godine. Selo se posle nekog vremena uzbunilo, i napravi se opsada uz pomoć kraljevog oficira Miće Rogića. Selo nevešto i dovoljno naoružano, a ustaše malobrojnije i dobro utvrđene u kasarni. Na kraju u pregovorima Rogića i ustaškog komandira, dogovor je bio da predaju naoružanje i idu za Dobrun. Međutim, po rečima dede: „Ali da vidiš jada, na Staniševcu, gore, bilo izbeglica koje su stradale od ustaša, samo možda ostao on i ništa više ne gleda, nego gleda da se samo osveti na nekom. Slete odozgo niz one stjene, presretnu, vrate, i sve ih po grupama pobiju, Bože sakloni“. I na to je rekao: „tu smo se kao selo obrukali“.

Ovde zastajem sa pričom mog dede. Na spomen nekih od imena iz cele priče, bacio sam se u pretragu, te tako ne budem lenj i ispitam dalju sudbinu Miće Rogića. Prema pričama i apokrifima, Miću Rogića je 1943. godine u Jablanici, na Zlatiboru ubio Dušan Radović Kondor. A priča o Kondoru je na nivou apokrifa, kanda je nakon ubistva Kondorovog, u njegovom džepu nađen pečat (ni manje ni više, pazite sad!) partizanske brigde! Uglavnom Kondor je, po predanju, naredio ubistvo neke učiteljice, sa koju se smatralo da petlja sa komunistima, ali sa njom je izrešetan i njen ljubavnik, četnički komadant. Njegov brat se na grobu pokojnika javno zakleo da će doneti Kondorovu glavu.

Kratak intermeco. Godina je 2018., sparan avgustovski dan, i troje nas, dva ljudska bića u pratnju crne labradorke. Gazimo preko visoravni i spuštamo se u Jablanicu, do seoske kafane da napravimo pauzu. U kafani uveliko počela rasprava između dva tabora: četničkog i partizanskog. Prebacuje se i ko je koga ubio. Tek sada mi deo priče ima smisla, nakon ovog gore sa Rogićem i Kondorom. Od diskutanata, niko nije prebacio 60 godina, što će reći, istorija koja se za njih stvarno desila je sve što su čuli iz druge-treće ruke.

U seriji tekstova koji, nadam se, slede, pokušaću da raščivijam neka svoja razmišljanja i teme o izdajama, menjanju strana, apokrifima iz rata, revolucijama i neevolucijama. Ovde trenutno stajem, i završavam sa pesmom Ljubomira Simovića – Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina zapadne Srbije.

Dušan Radović Kondor je zaklan jer je klao.
Na pragu komande, na pragu sammog pakla
brat ga zaklane žrtve nožem zakla.

Zaklan Kondor pade u jesenju travu
osvetnik dopade i odseče mu glavu.
Diže je na motku i razvi zastavu
pa s glavom odjaha niz šumu hrastovu.

I jaše kroz jelove, brezove šume i bukove,
kroz bežanije, kroz razbijene pukove,
kasom i galopom, niz poljane,
dižući uvis prepelice i vrane,
noćevajući na mesečini kraj žara,
na konju jedući, budeći dobošara,
s Lima i Uvca na Povlen na Maljen,
kroz poštu srušenu, kroz mlin do temelja spaljen,
svakoj pijaci, svakoj crkvi, svakoj kući,
odsečenu glavu pokazujući.

A odsečena je glava, kose plave
više od žive govorila glave:
da se nismo odmakli od pakla
ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.

Avganistanski krug crtan kredom


„…su napustili Avganistan, učinili su da propast … režima u Kabulu bude samo pitanje vremena.“

Ovaj odlomak deluje kao da je objavljen nedavno, iako to zapravo nije. Objavljen je 15. februara 1989. godine. I umesto skorog pada, režim se održao još 3 godine, sve do 1992. godine. Da stvar bude još više sarkastična, odlomak je iz teksta koji je pisao Ašraf Gani, predsednik Avganistana u bekstvu, koji je ako je verovati glasinama, utekao za dva helikoptera krcatim novcem, a ono što nije stalo, valjalo se na pisti.

Ima neke teške farsičnosti u svemu tome. Kao da je se slučaj ili usud sudbine pobrinuo da Gani pojede sva govna koja je kenjao. Profesor antropologije na Džon Hopkinsu, u vreme pisanja teksta, a zatim i pohađač kursa za lidere u organizaciji Svetske banke i Stenforda. Predavač na voljenim TED govorima, i to baš na temu „Kako popraviti pokvarenu zemlju“, nastalu na osnovu knjige sličnog naziva „Fixing Failed States: A Framework for Rebuilding a Fractured World“. Konačno dobija priliku da kao ekspert u tiraniji eksperata primeni svoje znanje. Pauza.

„U teoriji nema razlike između teorije i praksi. U praksi ona postoji.“
Jogi Bera

Moguće da je Ašraf Gani i čuo ovu rečenicu koja se pripisuje gospodinu Beri. Dobio je prostor i vreme, da sprovede u praksu nešto od 250+ stranica u knjizi, i verovatno preko 10 hiljada sati intelektualne pripreme za poziciju. Rezultat je, a mislim da se njegovi sunarodnici nepodeljeno slažu oko toga, katastrofalan.

Avganistanu se desilo isto ono što se desilo nama, ali i svakoj drugoj razorenoj zemlji. Pojava samozvanih svetskih eksperata, nespremnim da gledaju šire od jednostavnijih primera i nepotpunih modela koji lepo zvuče na papiru. Ili možda i spremnim, ali nedovoljno pametnim da šutnu sa strane pojednostavljene modele. U svakom slučaju, sudbina je od Aršafa Ganija napravila tragičara, idealnog kao podlogu za bindžovanje u više sezona, ili pak neki dobar roman. Možda bi čak konačno mogao i da pogleda film Mohsena Makmalbafa „Predsednik“.

Ima nešto apsolutno paradoksalno u celoj priči sa Avganistanom. Kabul je do pre 40 godina faktički bio nezaobilazno mesto za gomilu hipika koji su bežali od sebe kod kuće i išli u potragu za sobom na istok. Umesto hipi autobusa, par decenija kasnije, stigli su bombarderi i apači u potrazi za ljudima koji nisu imali veze sa narodom u Avganistanu. Al Kaida faktički presađena, Osama bin Laden, Saudijac, od ljudi uključenih u napade 11. septembra bilo je 0 ljudi iz Avganistana. Od sveprisutne slobode i slobodne ljubavi do sveprisutne „demokratije“ i borbe protiv terorizma.

Ako napravimo jedan pogled iz ptičje perspektive na širu sliku i zemlje Centralne Azije, i da osim ptičje perspektive geografski, napravimo isto tako širi istorijski kontektst, videćemo da Avganistan nije zapravo nikakva grobnica imperija, kako se sada predstavlja. U pitanju je istorijski vrlo dinamičan region, sa usponima i padovima na poljima nauke, umetnosti, društva. Civilizacijski ništa manje značajniji od naše grčko-rimske slike.

Međutim, zahvaljujući našem obrazovanju, često je naš pogled na druga društva uslovljen pogledom posmatrača u zoološkom parku. A to se najbolje vidi pri čitanju putopisa, koji, čini mi se, često mnogo više govore o piscu, nego o onome o čemu piše. I tu, možemo da uočimo jasno dve kategorije: 1) jadni, zaostali, bedni, ne znaju za naša dostignuća; 2) oni znaju tajnu života, neotkriveno blago; Dva suprotna pola, crno-bela slika. Iz putopisa, takav narativ se uvukao, kako u glave čitalaca, tako i u glave onih koji donose odluke.

Jedan od pojednostavljenih načina gledanja na stvari je onaj puko kvantitativan. Nismo imali poginulih vojnika u X meseci, ili broj vojnika koji su poginuli je za X puta manji nego poginulih talibana. Ovakav način gledanja, i pogrešnog zaključivanja, čak i nosi ime po jednom od američkih državnih sekretara za odbranu, Robertu MekNamari (McNamara fallacy). Pitanje je šta običan čovek zna o Avganistanu, pa čak i o Avganistancima (iako kao takvi ne postoje). Da li zna za etničke skupine, da li zna za njihove međusobne razlike? Koliko zapravo znaju oni koji treba da donose odluke? I da li im znanje toga uopšte nešto i znači, bez životnog iskustva sa terena, bilo šta?

Na kraju, po svoj prilici, deluje da će se uskoro pojaviti sused koji je mnogo tiši, i koji se ne trudi toliko oko narativa. A Kinezi se uopšte ne trude oko toga. Ostaje nada da će se u neko dogledno vreme stvari doći u neki sistem kvazi-ravnoteže. Bar zbog ljudi koji žive već skoro 50 godina u konstantnom ratu.

Bila bi šteta da takav prostor na kome su nastajali tako predivni stihovi i vrhunske minijature, ostane zauvek pepelište na kome niko neće hteti ni da stvara, ni da živi.

P. S. Pojavili su se ponovo tekstovi o talibanskoj poeziji. Čak je i Bin Laden pisao poeziju. Još jedan od onih narativa gde se čudimo da neko, ko je u našim očima, a možda i van njih, zao, može da piše stihove. Čuđenje je na nivou onoga kako je Hitler koji je voleo pse, mogao da naredi istrebljenje Jevreja.

Ubili ga svoji


Čini mi se da teško zapamtim lica sagovornika svih slučajnih i čudnih susreta, bilo da su to javna mesta, slučajni susreti i razgovori na putovanjima ili samo kratka priča, uvek pamtim priču, ili bar fragmente. Prošlo je skoro godinu dana od jednog takvog događaja. Novembarsko jesenje veče, hol Narodne biblioteke Srbije. Postavljena je mala, ali zanimljiva izložba, prepiska srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu povodom stogodišnjice završetka rata.

Gledajući deo panoa posvećen Dimitriju Tucoviću, pored mene se našao jedan stariji gospodin kog i danas viđam u čitaonici Narodne biblioteke Srbije. Ni pet – ni šest, vrlo konspirativno mi je rekao: „Znate, Dimitrija Tucovića su ubili naši. Bio im je velika smetnja, i otarasili su ga se“. Iznenađen i začuđen, pa i zbunjen, odgovaram da mi to nije poznato. Spomenuo mi je još jedan slučaj generala JNA, ne navodim ime namerno, koga su isto ubili „naši“.

Jedna od boljih knjiga koju sam pročitao u poslednjih dve – tri godine je roman „General i njegova armija“, izvanrednog ruskog pisca Georgija Vladimova. Grandiozan roman, koji se između ostalog bavi pokušajem ubijanja jednog generala od strane „svojih“.

Samo na nivou nesrećnih ratova na prostorima bivše Jugoslavije znam za priče sa svih strana kako su svoji ubijali svoje.

Sve ovo bi ostalo na nivou slučajne priče da sagovornik prosto nije osetio želju da mi priča o još bizarnijem događaju. Smrt slučajne prolaznice tu negde u blizini, koja je pala mrtva nakon slučajnog kontakta sa nekom dvojicom mladića. Po njegovom mišljenju, to je možda jedan od načina regrutacije za neke instance.

Znam, zvuči suludo. A opet, zalepilo mi se u sećanju tako jasno.

Moguće je da svoji ubijaju svoje, a onda im dižu spomenike. Svega ima na zemaljskom šaru.

Suze su tekle – Georgi Danelija


Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Genadij Špalikov – Ljude gube samo jednom

Genja ima stihove:

Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Kad smo snimali „Suze su tekle“, zamolio sam Kančelija da napiše muziku na te stihove: prvi (i jedini put) se u mom filmu pisala muzika za stihove, a ne obratno. Veoma sam hteo da se baš ta pesma začuje kao sećanje na Genju.
Zapisali smo korepeticiju, pozvali pevača. Sve vreme mi se činilo da ne peva kako treba, počeo sam da popravljam, da dodajem.
– Otpevaj na fonogramu, – rekao je Kančeli. – Biće jasnije šta hoćeš.
Otpevao sam.
– Dosta, tako ćemo i ostaviti, – rekao je Kančeli.
Bio sam veoma sumnjičav. Ali dao sam Juriju Bašmetu da posluša zapis, Bašmet me je pozvao:
– Kančeli kaže da hoćete da snimite drugog izvođača. Ne treba. Meni se veoma dopalo – nosi neko raspoloženje i veoma je emocionalno.
Očigledno je da je tako ispalo zato što kad sam pevao, zamišljao sam Genu, naš poslednji susret, listove sa stihovima na stepenicama i kako on odlazi u noć… I otišao je.
Kad smo snimali tu probnu varijantu, došli su sa televizije da rade intervju sa Kančelijem. Usput su snimili i mene kako pevam sa slušalicama. A onda su taj kadar pokazivali u „Kinopanorami“. I na to se začuo telefonski poziv iz Lenjingrada:
– Već si i zapevao? – upitao je Konjecki. – Sad ti je još samo ostalo da zaplešeš u baletu.
A sad i Viktora više nema.
„Ljudi kupuju gotove stvari u prodavnicama. Ali nema takvih prodavnica gde bi trgovali prijateljima, i zato ljudi više nemaju prijatelja. Samo srce može da vidi. Najvažnije nećeš videti očima“. (Sent-Egziperi, „Mali princ“).

Georgi Danelija – Putnik bez karte

(Георгий Данелия – Безбилетный пассажир)

Prevod: Između