Južno-kavkaske impresije – Čito gVrito #2


Dok sam prvi deo utisaka pisao u kišnom Tbilisiju, ovaj drugi nema tu geografsku sreću da bude pisan tamo već u Beogradu. Ceo opis se zaustavio u vozu za Jerevan, družbi uz dve flaše Ararata i skoro celodnevnom mučninom.

Pri izlasku iz voza naši novi jermenski poznanici su hteli da vide kako se držimo. Stigli smo negde oko 6-7 ujutro, ali grad je još uvek bio u tami. Da li zbog možda pogrešne procene vremenske zone u koju su ubacili Jermeniju ili nešto drugo, u svakom slučaju svaki dan bi tek oko pola 8 – 8 svanjavalo, a većina radnji je tek od 9 – 9:30 počinjala da radi. Za utehu radio je metro. Dovukli smo se zajedno sa našim novim poljskim poznanicima do ulice Kijevijan gde smo već ranije iznajmili hostel. Ali javilo se nekoliko problema: 1) Mučnina i nedostatak toaleta. 2) Prazne baterije i odsustvo interneta kako bi se adresa proverila. 3) Nemogućnost pronalaska date adrese. Stavka 3) će pratiti skoro ceo boravak u Jerevanu.

Negde u nekom od prolaza upitam starijeg čoveka za ulicu i broj. U sledećim minutima, čovek alarmira sve poznanike i nepoznanike da nam pomognu u pronalasku. Nakon što je njegov prijatelj „Predsednik“ rekao da zna gde treba da idemo. Pričam sa starijim čovekom o Paradžanovu, kaže bio je ekscentričan, ali poznavao ga je. Isto pitam i „Predsednika“ (kao da sam neki fan), i on ga je poznavao.

A sad, zašto „Predsednik“, čovek je inače lutkar, tačnije radi u lutkarskom pozorištu, ali ako sam ga dobro shvatio, zovu ga da igra predsedničke uloge u filmovima. Pronalazimo hostel, tačnije spolja običnu kuću, a iznutra fensi kućetina sa ogromnim sobama iz 19. veka. Rastajemo se od Bartoša i Anje uz dogovor da se uveče vidimo, a mi krećemo uz kućno tretiranje mamurluka supicama i nekim mlečnim (nus)produktima kao i čajem. Slučajno otkrivam jermensku verziju kiselog mleka u vidu čarobnog napitka macun.

Tek uveče se odlučujemo da odemo do centra i nađemo se na večeri sa našim poljskim znancima. Lutamo i ragledamo Jerevan. Na prvi pogled ni traga onoj šarenolikosti Tbilisija. Kasnije ću i saznati za razlog. Dosta je tu sovjetskog, ogromnih zgrada, planski građeno. Sve je to nastalo posle revolucije i dolazaka Sovjeta u Jermeniju, grad je rušen pa pravljen planski u prstenovima sa nekoliko bulevara koji ga presecaju. Definitivno dve tačke oko koje sve gravitira su zgrada Opere i Trg slobode. Večeramo svi zajedno u jednom od lanca restorana „Panduk“. Počinje i muzika, neki tip se diže i počinje da igra uz nju. Kasnije saznajemo da sve to i nije baš spontano već da idu od jednog do drugog, ali dobra predstava za strance. Ako ništa, deluje da je igrač zbario i devojku koju je pored nas neki tip izveo na večeru, a ona se bacala u sevdah i naručje razigranog Jermena.

Kasnimo na metro, odlučujemo da isprobamo taksi. Vozač deli podsećanja na neko sovjetsko doba dok sve nije počelo da se zakuvava još ’88, kako su pre toga svi živeli zajedno i Jermeni i Azeri. I u njegovom stablu „Rat i mir“, na radiju stanica klasične muzike 0-24, i vožnja smešno jeftina i za srpski standard, malo više od jednog eura. U razgovoru saznajemo da je njegova baba bila još kao devojčica izbeglica iz Karsa. Pitam ga za razlike između zapadnojermenskog i istočnojermenskog. Kaže da sem par reči, zapadnojermenski ne može da razume.

Sutradan padamo s nogu pokušavajući da pronađemo broj određene ulice. Brojevi su tako suludo razbacani, a svaki pokušaj bi najčešće krunisao neuspeh. Teški smog je prekrio grad i horizont, dan utakmice Jermenija – Crna Gora i po gradu srećemo crnogorske navijače. Kasnije uz razgovor s njima saznajem da su iz Podgorice. Poželim im sreću. Ujutro dobijam izveštaj od Bartoša koji je bio na utakmici koju su Crnogorci nakon 2:0 izgubili sa 3:2. Kaže, Jermeni se raduju kao da su osvojili svetsko prvenstvo, eksplozija oduševljenja. Par dana kasnije će mi i ovo ispričati: Pri rezultatu 2:0 sam se smorio i mislio da napustim utakmicu. Tad ceo stadion počinje da skandira DU-PE, DU-PE, DU-PE!!! Reč koja i na poljskom ima isto značenje kao i na srpskom. Očigledno je upalilo, jer ili su Jermeni počeli da pomeraju dupe ili je ušao igrač takvog imena. Izgleda da su sportske emocije obrnuto proporcionalne ekonomskom siromaštvu. Kasnije će nam K. ispričati i muke kako Jermenija kod kuće nikog odavno nije pobedila, bar 6 godina, a toliki je i bar broj selektora koje su promenili.

Mi se u sunčanu subotu odlučujemo na pokret u pravcu muzeja Sergeja Paradžanova. Kuća se nalaz liticama iznad reke Hrazdan, na samom kraju grada. Ulazak u muzej i sam muzej su delovali kao prilika da se zaviri u čaroban um ovog genijalca. Bar da se stekne neki dojam delića kreativnosti. Tu su kostimi, skice, kolaži, instalacije od stakla koje je radio Paradžanov. Jedna od soba je kopija njegove sobe iz Tbilisija. Na spratu sve vreme na ekranu ide film Sajat Nova (Boja nara internacionalno ime). Slike drugarstva sa Tarkovskim. Čak ni u zatvoru (Zoni) ovakav um nije mogao da miruje, i tu je njegova kreativnost našla pukotine da se probije. Jedan od najzanimljivijih stvari koje bi mi promakle oku je kod instalacije Jurik. Bolja polovina mi skreće pažnju na nalepnicu EI Niš na jednom komadu stakla.

paradzanov-muzej

Mala digresija za menađere i brend i ostale kapitalističke novotvorevine. Setio sam i izvanrednog Bergmanovog filma „Tišina“ i rakije užičke šljivovice u jednom kadru. A sada i nalepnice EI Niš. Zar postoji bolji način da vas neko reklamira?

paradzanov-tarkovski

U povratku na početku naše ulice upoznajemo divnog uličnog prodavca knjiga, i sramota me je što nisam upamtio ime ovog divnog čoveka, velikog ljubitelja filma. Filmofil koji svake godine ide na moskovski filmski festival da bi gledao nova ostvarenja autorskog filma. Delimo impresije povodom filma Alekseja Germana Mlađeg i filma „Pod električnim oblacima“, definitivno nije kao tatko mu. Seća se on i dosta jugoslovenskih filmova, a od ovih novijih, to jedino Kusturica. Na kraju, obećava mi da će mi pokloniti knjigu režisera Eljdara Rjazanova sutradan. I zaista, sutradan kad smo prolazili, izvukao je knjigu za poklon. Ima istančan smisao za humor i vrlo živopisno priča. Dve najčešće reči koje sam od njega čuo su „urodi“ (idioti/kreteni/izrodi/…) i „zabralji“ (odneli) kad bih pitao za neki od naslova. Čak je drugi dan gledao i kakvo je vreme kod nas u Srbiji. Zapravo, svi ljudi u Jermeniji su ovakvi, topli, divni, vole strance, ne zato što su stranci, već zato što su oni takvi.

Konačno kupujemo sim karticu kako bi mogli da dozivamo sve one divne Jermene koji su nam dali svoje brojeve telefona. Odlučujemo da pozovemo K. Poziva me da dođemo u bilijar klub. Ispostavlja se da je bilijar klub njegov, a kuća je tu odmah pored. Proveli smo divno i toplo veče u njegovom domu zajedno sa njegovom suprugom i njegovim prijateljima. Diskutovali o raznim stvarima. Pošto K. radi pri državnoj službi, rekao je u jednom trenutku (bolja polovina je čula ovaj deo, ja ne), da mu baš i nije dozvoljeno druženje sa strancima, zbog toga držim njegovo ime u tajnosti. Ali to nije toliko ni važno. Opet se na stolu našla i flaša konjaka, oči su zakolutale i želudac prevrnuo, pa se zarad gostinskog dobra otvorila flaša jermenskog vina. K. nam priča da svaka kuća u Jermeniji (a i Gruziji) ima vinovu lozu, a i zaista smo to i primetili, i da grožđe rađa tokom cele godine, čak i zimi. Posluženi smo i narom iz Nagorno Karabaha. K. kao izvanredno obrazovan i inteligentan čovek je dobar sagovornik za dobro pojašnjenje koječega vezanog za Jermeniju. Jermenija je danas proruski nastrojena zemlja. Ruska vojska prema dogovoru čuva granicu prema Turskoj i Iranu (ako se ne varam za Iran). Ali opao je taj uticaj vezan za ruski jezik, koji se u školi više ne uči toliko kao ranije i ne na taj način. Zbog toga K. svoju decu šalje i na privatne časove kod lektora za ruski jezik kako bi mu deca što pravilnije pričala ruski. Ne iz nekog pukog rusofilstva već potrebe, ekonomske i svakodnevne. Ali da ne zamaram ovom pričom. Njegov prijatelj nas uveče vraća u hostel.

Nedelja, odlazimo na buvljak preporuku što zbog knjiga, što zbog suvenira. Malo dalje od Trga republike je buvljak koji je samo vikendom otvoren. Od knjiga se baš i nisam usrećio, ali opet je tu bio još jedan prodavac, neka divna duša. Zna koješta o Srbiji. I bio je bar treći fan Slobodana Miloševića, koji je tamo u Jermeniji poistovećen sa borbom protiv Amerike i imperijalizma. Verovatno i mi tako doživljavamo i Kastra i Ugo Čaveza, ne znam. Nisam hteo da im kvarim lepe reči o Slobi, ali u sebi sam se mislio: Ne daj Bože nikome. U svakom slučaju poželeo je sve najbolje i nama i njima, i našim državama. I nije jedini Jermen koji je tako govorio. Za razliku od našeg usputnog i forme radi zdravica i želja za državu i narod, ovde se zaista tako misli. Sve je to lišeno patetike, a tu je i jaka nada da će jednog dana biti bolje, bez obzira da li ste gore ili dole u hijerarhiji. Odakle to osećanje izbija u Jermenija, to baš i ne znam, ali im se divim zbog toga. Voleo bih da i mi delimo taj osećaj patriotizma, ne nacionalizma, već prosto borbe i nade u bolju budućnost.

Moguće je da sve to potiče iz tla, puštam sebi sada maštu na volju. Onog „biblijskog tla“ kako je to jednom rekao Andrej Tarkovski tokom svog boravka u Jerevanu. A ko sve nije putovao i tražio nadahnuće u Jermeniji? Andrej Beli, Osim Mandeljštam, Vasili Grosman su ostavili zapise sa svojih putovanja i boravaka. Tarkovski je obilazio manastire možda u potrazi za duhovnom inspiracijom za novi film, ko zna. Ubrzo nakon toga je emigrirao. Njegov otac Arsenij je prevodio jermensku poeziju na ruski, isto to je radio i Vasili Brjusov. A jermenska poezija je nepresušni okean, od Grigora Narekacija i Sajat Nove pa do dana današnjeg i divne spisateljice proze, kod nas još neprevođene, Narine Abgarjan.

U nedelju odlučujemo da skratimo boravak za dan ranije i sutradan otputujemo nazad za Tbilisi. Neke stvari se prosto nisu poklopile između nas i Jerevana. Da li je taj početni mamurluk bio razlog ili nešto drugo, ne znam. Pre povratka u Tbilisi u ponedeljak veče hvatamo lokalnu maršutku prema Hor Virapu gde je smešten manastir još iz 5. veka. Tu je prema istorijiskim kazivanjima i zapisima bio zatočen Sveti Grigorije Prosvetitelj. Celih 14 godina je proveo u rupi ispod zemlje, ostavljen tu da satrune, jednom dnevno mu je kroz rupu jedna žena ubacivala hleb sve to vreme. Ta ćelija i dan danas postoji i do nje se spušta metalnim merdevinama. Mala, kružna prostorija. Car se tek nakon proviđenja i niza nesrećnih okolnosti setio Grigorija za kog je mislio da je odavno satrunuo. Izvukao ga iz rupe, preobratio se u hrišćanstvo i tako je Jermenija postala prva zemlja na svetu koja je hrišćanstvo uzela za zvaničnu religiju. Sam Hor Virap se nalazi bukvalno na samoj granici, ispod manastira je bodljikava žica koja deli Jermeniju od Turske i Ararata. Konačno pogled na Ararat. Mitski Ararat koji za Jermene ima mnogo veći značaj. Ko zna koliko je Jermena reklo: „Za nas Ararat ima posebno značenje, za Turke je to samo obična planina“. Dolazimo u trenutku venčanja, za koje će se ispostaviti da je u pitanju par Jezida. Sam manastir se nalazi na uzvišenju, ispod njega je ogromno državno groblje.

horvirap

Provodimo nekoliko sati tu. Ali ne mogu a da ne primetim table za turiste koje je finansirao USAID. Aman, pa zar i vi braćo, zar i vama neko drugi mora table da diže i finansira? Zašto? Da li ste i vi Džan pleme, a niste? I mada se jedni drugima obraćate sa Džan…

Ostaje žal zbog neodlaska u Nacionalnu galeriju i Muzej rukopisa. Negde sam pročitao, a najverovatnije u knjizi Rišarda Kapušćinskog „Imperija“, da su Jermeni sve svoje važne rukopise delili u nekoliko komada, i tako bi svako sa sobom nosio deo i spasavao bar deo knjige. Za razliku od srpskog običaja kojim se služio Vuk Karadžić da otcepiš list ili odneseš deo knjige i prodaš da bi uzeo neki keš. Vuče, Vuče, bubo lenja, šta će reći pokolenja?

Vraćamo se nazad na autoput da iščekujemo našu maršutku, tu nas je od Hor Virapa odbacila neka mlada žena koja slabije govori ruski. Uz put dok se vozimo u njenoj Ladi priča nam da su njen suprug i muž u Moskvi. Nailazi neka druga maršutka koja vozi do gradića odakle idu maršutke na svakih pet minuta za Jerevan. Opet stiska i gužva, prolazimo pored baze ruskih pograničnih trupa. Pakujemo svi, trčimo na voz i povratak za Tbilisi. Ovog puta bez Ararata i družbe naroda. Stižemo u rano jutro, i slovenska družina odlazi da nešto prezalogaji. Tu se konačno i rastajemo od Anje i Bartoša, oni odlaze za Kutaisi i svojoj kući, a mi ostajemo još par dana u Tbilisiju. Kucamo na vrata Tatjani koja nam je već postala kao tetka. Za rođendan od nje dobijam i domaće vino na poklon. Uveče uz kolače i čaj vodimo nas troje divan razgovor.

Tih narednih nekoliko dana smo već odomaćeni u Tbilisiju. Malo šetkamo, uživamo, žderemo kao i obično hinkali. Odlazimo i do Narodnog muzeja i Nacionalne galerije. Konačno i slike Nika Pirosmanija o kome je Georgi Šangelaja napravio divan film. Na preporuku Giorgija nakon povratka sam pogledao i film njegovog brata Eljdara. Za razliku od Giorgija, Eljdar je izgleda čovek nadrealizma, „Plave planine/Golubie gori“ je na nivou filmova Bunjuela, recimo „Diskretnog šarma buržoazije“. Filmovi još nisu prevođeni kod nas, možda se i nakanim za neki. Njihova majka je prema prvobitnoj zamisli Paradžanova trebala da igra glavnu žensku ulogu u „Senima zaboravljenih predaka“, ali nažalost poginula je u avionskoj nesreći i od toga nije bilo ništa.

Obilazimo Tbilisi, dopunjemo znanje. Prolazimo i pored kuće u kojoj je boravio Pjotr Čajkovski. Nažalost, danas je kuća u stanju poluraspada najblaže rečeno. Mnogo je tih starih kuća u kojima ljudi još žive. Drago mi je zbog toga, ne znam da li je njima. Ali to daje neku dušu gradu, upravo ta raznolikost, to je nešto što je razlika između Jerevana i Tbilisija. Razlike u ljudima i nema. Divni su.

Red hačapurija, red hinkalija i povratak se približio. Petak veče, maršutka do aerodroma u Kutaisiju gde stižemo u zoru. Ne uspevamo da uhvatimo previše sna, posle podne avion za Sofiju i nazad u balkansku (nad)realnost, U Sofiji protesti desničara protiv migranata. Niko od njih neće da govori za kamere, samo neće migrante. Uveče voz gde smo jedva dočekali da se bacimo u kunjanje. Posle prelaska granice san pada na oči.

Tu bi negde i mogla da se stavi tačka na ovo putešestvije po Južnom Kavkazu. Ako bih mogao da biram da negde provedem neko vreme, definitivno bi to bio Tbilisi. Ta kavkaska slagalica, ta šahovska tabla je mnogo složenija od naše smešne balkanske pa opet nisam čuo nijednog Gruzina kako kaže da mrzi Ruse, niti jednog Jermena kako kaže da mrzi Turke ili Azere. Najgore što bi rekli za nekog jeste da je „baran“ (ovan). Čak i to kopanje po međunacionalnim odnosima se dešavalo tek nakon što se više upoznate sa ljudima. Ali niko nije iskazivao znak mržnje, ni penu na ustima dok priča o događajima koji su se zbili. Možda i u njihovim životima dominiraju političke strasti i opsesije, ne znam, nisam to ispitivao, a i nije me zanimalo. Ali obuhvatila me je ta širina duše skoro svakog čoveka kog smo na putu sreli. To otvaranje duše i srca je nešto što dirne, nismo se susretali sa onima koji bi se pretvarali. Susret sa takvima je bilo samo mimoilaženje. Znam da zvuči nelogično, ali ovde bi se mogao iskoristi naslov knjige Gurdžijeva da je ovo zaista bio „Susret sa izvarednim ljudima“. Ostaje u nekoj budućnosti i možda poseta Azerbejdžanu i kavkaskom delu Rusije, otadžbini izvanrednog pisca osetinskog porekla, Gajta Gazdanova. Do tada, u uspomena ostaju Ararat i planine na severu Gruzije, plavo nebo Tbilisija, Čito-gvrito, i neka nova poznanstva koja su sigurno oplemenila naše duše.

A sad još jedan dodatak vezan za Čito-gvrito. U prvom delu putopisa je napisano Čito-grito, onako kako to izgovaraju Jermeni, tačnije Jermen u filmu „Mimino“ odakle je pesma i ušla u široke narodne mase i postala kultna stvar u Gruziji. Čito-gvrito je u prevodu (sa gruzinskog na ruski pa na srpski) dobra igra reči koja se prevodi i kao malena ptica, ptičica, ali i sa crvendać.

A evo šta na početku jednog izvođenja kaže Vahtang Kikabidze, glavni glumac filma „Mimino“ i popularni pevač:

„To je zato što ja veoma volim plavo nebo Tbilisija, njegove planine, sunce. Kad mi je u duši dobro, ja pevam. Kad mi je loše, svejedno pevam.

Moja pesma se rodila iz te zemlje, tog sunca, iz mog naroda. Pevam i osećam kako se prikrada starost, prisećam se svog detinjstva, bude mi teško, ali svejedno pevam.“

Tako i završavam sa: Čito gvrito, čito margarito da…

Južno-kavkaske impresije – Čito grito #1


Već godinama se bolja polovina i ja dogovaramo oko izbora sledeće destinacije, i saglasili smo se za Gruziju i Jermeniju, samo kockice nikako da se spoje. I iznenada se same od sebe nekako sklopiše stvari, kao što to i biva (kod mene i češće, a i što bi rekli Rusi получилось, znam da će se bolja polovina ljutiti zbog korišćenja ruskih reči).

Eto sada kuckam prvi deo ovih impresija iz kišnog Tbilisija, nakon prve polovine putovanja i povratka iz Jerevana. Maršuta jednostavna: Beograd – Sofija (voz); Sofija – Kutaisi (avion); Kutaisi – Tbilisi (maršutka, što je zapravo minibus ili kombi, maršutka je prilično širok pojam, tačnije sve što nije veliki autobus ili taksi). Krenuli u petak veče, u subotu pred ponoć stigli u Tbilisi. Još na aerodromu je pala prilika za isprobavanje ruskog, i mislim da ga još uvek pričam bolje od premijera.

Tbilisi, oko 23 časa. Izlazimo u nekoj mračnoj uličici, pitam vozača kuda za Rustaveli aveniju. Avenija je dobila ime po velikom gruzinskom pesniku Šoti Rustaveliju, autoru dela „Vitez u tigrovoj koži„, nisam pročitao, bolja polovina jeste. Pitamo na nekom gradilištu i policajca koji se tu zatekao i koji je bio zbunjen našom pojavom. Izlazimo na aveniju, a onda nam prilazi dvoje prosjaka koji nas pipkaju svuda i traže pare (traže ili da im damo ili da ih uzmu). Pokazuju da su nemi, kad sam dreknuo, i ovaj nemi je dreknuo na mene (?). Stižemo do ulice gde se i nalazi hostel koji drži neverovatna vlasnica Tatjana. Mislim da nam je postala kao tetka. Kraj njenog računara se nalazi mikroskop, sa nama u razgovoru slobodno meša i ruski i engleski. Stara zgrada.

Sutradan ujutro saznajemo da mikroskop nije nikakav Tatjanin hobi već da je patolog, a mikroskop joj je najbolji drug. Njena kćerka je pobedila veče pre na festivalu dokumentarnog filma u Tbilisiju. Zgrada u kojoj smo je pripadala njenom dedi, tokom komunizma je tu napravljena komunalka (tačnije po sobama i stanovima su se pouseljavale druge porodice). U svakom slučaju, uspela je taj deo imovine da dobije nazad, i sad je to hostel. O njenoj porodičnoj priči će biti prilike kasnije, tačnije pred kraj prvog dela.

Nedelja ujutro. Ustajemo na noge, zaključujemo da je istina su vozači u Gruziji potpuni manijaci. To smo pročitali, videli na putu Kutaisi – Tbilisi, a onda i u nedeljno jutro. Mislim da vozači ovde staju samo kad baš moraju, u svakom drugom slučaju noga je na gasu, pešacima se ne staje ni na pešačkom, bez obzira da li ima semafora ili ne. Tako da smo ulicu prelazili na sreću, a kasnije smo se i navikli. Svaki vozač je ovde „Hamilton“, toliko da se prestiže i preko pune liniji, ili u krivini.

U svakom slučaju dolazimo do Suvog mosta gde se nalazi veliki buvljak svih mogućih i nemogućih stvari. Pogled najviše pada na noževe, kindžale i sablje. Toliko toga ima, a onda i raznog sovjetskog krša, ali i starih knjiga, čak i onih sa starom ruskom ortografijom. Preko puta ulice uz samu reku Kuru se nalaze i bukinisti. Ali nedelja je i malo njih radi. Prelazimo preko mosta i krećemo u nasumičnom pravcu. Pri pokušaju da pređemo normalno ulicu neki tipovi su nam se u kolima smejali. Krećemo lagano naviše i prolazimo pored Predsedničke palate. Mic po mic stigosmo i do velikog hrama Svete Trojice, u toku je služba i prepuno je. Spuštamo se da isprobamo Lagidze vodu. Ono što smo primetili je da nas svi odmah zbog spoljašnjosti smatraju za Ruse, mada ruski ne govorimo bog zna kako čisto i sa naglaskom, drugi pokušaji su da smo Poljaci ili Česi. Mojoj polovini je to išlo na živce, meni ne. Nerviralo ju je što ne bih prvo pokušavao na engleskom, ili što se bar nisam potrudio da naučim da kažem hvala na gruzinskom (didi madloba, valjda veliko hvala?).

Uglavnom dan se lagano primiče kraju, svraćamo i do nekih prodavaca knjiga. Nema Bog zna koliko zanimljivog, dosta sovjetskih izdanja, ne baš jeftinih, niti baš skupih, ali sve se to da naći tamo gde se to traži (khm). Prvo neko uporedjivanje standarda je da su na nivou negde malo ispod našeg tužnog jada i bede. U razgovoru sa običnim ljudima se ne dotičemo politike, ne zato što ne želimo, već što nas ne zanima. Prvi utisci: prvi grad koji meni nije depresivan noću, gde bi moglo da se živi (obostrani zaključak), da je dosta živahan.

Sutradan nastavak lutanja, bolja polovina me vodi na susret sa njenim poznanikom iz njene posete Iranu. On nas vodi na žičaru koja iz parka preko reke Kure i Tbilisija vodi do tvrđave Narikala. Merab nemušto na farsiju objašnjava mojoj polovini šta je šta, a onda dalje meni. Ukratko, još obnavljaanja i utvrđivanja gradiva. Išli smo i u potragu za nekim drugim knjižarama, jedna na aveniji Ilje Čavačadzea. A o njemu ću napisati nešto zanimljivo. Za ujutro smo ugovorili i odlazak do planine Kazbegi na granici sa Rusijom, lutali do železničke da kupimo karte itd.

Ujutro rano hvatamo maršutku sa autobske stanice Didube, mada se meni isprva i nije baš toliko išlo, ali bolja polovina je insistirala i hvala joj! Naš vozač kaže internacionalno društvo, ali nas dvoje smo bili asocijalni prvi deo puta. Piš i puš pauza na nekoj krivini sa pogledom na neki prelep snežni planinski masiv. Pišanje u i po lepotama Gruzije 0,5 larija. Baba koja naplaćuje ulaznice drži unuka na kolenu, cupka ga. Shvatio sam da detinjstvo zaista može biti govnavo (s druge strane shvati čovek da ima i takvih dana…). Ulazimo nazad u naše transportno sredstvo sa našim Hamiltonom. Kako koja crkva nailazi, vozač se jedno rukom krsti, drugom vrti volan da obiđe. Ako nam ide auto u susret, ili obrnuto, očekivao bih nekom smanjivanje brzine, ali ovo nisam video. Auto se pomera u desno kako bi sva tri auta prošla u dve trake…

Sa mnom pokušava da započne razgovor malo stariji tip od mene za kog će se ispostaviti da smo kolege u neku ruku. Grigori je završio fiziku, tačnije mikroelektroniku ali kod njih smeštenu na fakultetu za fiziku. Ostatak puta će proći u razgovoru. On sada radi kao graničar, njegove kolege su ili ostale, ili najvećim delom otišle. Tih dana Grigori radi na granici sa Rusijom, tačnije put vodi na Vladikavkaz, a prelazak je nedaleko od Kazbegija. Prelazimo preko najvišeg prevoja na iznad 2000 metara nadmorske visine, a razgovor teče, teme se smenjuju. Grigori i ja razmenjujemo kontakte i dogovor je da se sutradan vidimo. Oženjen je, ima i malog sina.

Izlazimo iz maršutke, pogled pada na prelep planinski vrh i manastir koji se nalazi iznad samog mesta koje se sada zapravo zove Stepantsminda. Ali nema veze, sedamo u neki restorančić da smislimo šta nam je činiti dok nas opsedaju taksi ponude za prevoz do vrha (U menja harošaja mašina, za 50 larija ja vas magu na verh i tome slično sa istom cifrom). Sedimo u restoranu namrštenih i mrzovoljnih likova, kojima sam hteo šifru rutera da promenim u drkadžije, ali nisam karme radi hteo. Ipak je ovo neka vrsta pokloničkog putovanja. Treba izaći gore na vrh. Ulazi u restoran Ruskinja i pita da li bi hteli sa njima da podelimo troškove do vrha. Pravi šampioni idu peške, a bogataši se voze do vrha. Tako vam je to u životu.

Ali iskeširali smo 20 larija za nas dvoje i sa troje Rusa u nekoj harašoj mašini izašli do manastira Svete Trojice na 2170 metara. Neverovatno lepo mesto, pogled puca i na okolne vrhove, ali i reku Terek. Dosta Rusa je došlo u posetu tu verovatno u nekom hodočasničkom putovanju. Nismo pričali sa drugima, ali videli smo i njihovog baćušku.

Sat – dva su proleteli kao dlanom o dlan, prosto da čoveku bude žao što odlazi sa takvog mesta. Bar dan da može da se ostane, ali… Opet iščekivanje maršutke, povratak na stanicu, vraćanje u hostel. Padanje u san od umora. Sutradan je trebalo prepraviti grešku na voznim kartama, spakovati se, sresti se Girgorijem i njegovom porodicom i krenuti put Jermenije.

Kazbegi

Shvatam da nismo ni obišli ni galeriju, ni kuću Nika Pirosmanija, ali ni bogosloviju odakle je bio izbačen svojevremeno najveći sin Gruzije, Josip Visarionovič Džugašvili. Isto tako prvo zlodelo za koje je pao robije Josip Visarionovič je bila pljačka banke u Tifilisiju, jedna od alternativnih teorija kaže da je drug Soso kako su ga tada zvali, u zatvoru počeo da radi za carsku Ohranu.

Ujutro svraćamo do obližnjeg kafića koja drži mlada devojka Garni, na arapskom njeno ime znači „karanfil“, to mi je devojka prevela. Priča nam svoju priču, kako je tokom doktorskih studija i bavljenja zamrznutim konfliktima shvatila sav besmisao i kako je poželela da se bavim za nju nečim ispunjenijim, i da je to kuvanje. Završava svoj doktorat, priča nam o tužnoj  gruzijskoj ekonomskoj sadašnjici, o njenim iskustvima, mi o našoj tužnoj ekonomskoj sadašnjici, i tome slično. Divna, topla osoba, koja nam je za poklon spakovala i azerbejdžanski čaj. U njenom malom kafeu u ulici Aleksandra Čavčavadzea, čaj je besplatan. Jak crni čaj, to je ono što se na ovim prostorima pije, uz dobar sir, i vino, ko voli tu je i čača.

Vraćam se sam do železničke da prepravim grešku na karti. Odlazim do prodavaca knjiga sa uspešnim ulovom knjige Lava Gumiljova, velikog istoričara, sina Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove. Manje više dela Lava Gumiljova su sada kompletirana u ličnoj biblioteci. Odlazak na viđenje sa Giorgijem i njegovom ženom i sinom Davidom. A gde i na šta drugo do na hinkali. Meko kuvano testo ispunjeno mesom, sirom, krompirom ili pečurkama. „Peteljka“ hinkalija se ne jede. Dosta podseća na kineske djaoce. Od ostalih gruzinskih jela probali smo hačapuri, isto testo. Pravo je čudo kako od tolikog testa nemaju stomačine na nivou Vojislava Šešelja. Tu je i harčo, nešto nalik gulašu. Nisam vam ja neki tu gurman i hedonista, samo daj da se nešto ždere. Pre sam zadovoljna svinja, nego nezadovoljni Sokrat. A ovo testo je prilično povoljno, uz svaki obrok i lagadzi voda.

Nalazimo se na Trgu slobode sa Giorgijem i njegovom porodicom. Provodimo divno veče. Giorgi mi priča priču o družbi Staljina i Ilje Čavačadzea koji je bio urednik literarnog časopisa u kom je mladi Soso objavljivao svoje prve literarne pokušaje. Kažu da prvi lirski radovi nisu bili toliko loši, ali sudbina je drugačije htela. U svakom slučaju za razliku od drugih Sosovih/Staljinovih saradnika i poznanika, Ilja nikad nije bio represioniran. Vrlo verovatno da mu nikad nije zaboravio blagonaklonost prema njegovoj lirskoj duši. Ali taj nivo represije nad svim stanovnicima je bio strašan, i tih priča ćemo se naslušati na ovom putovanju.

Iz Giorgijeve priče, ali i drugih Gruzina shvatam da postoji neko međunacionalno zezanje na nivou Gruzini – Jermeni. Jedni druge zezaju da su čudni i sporokapirajući. U starom delu Tbilisija živi i dosta Jermena, tu je rođen i odatle je i poreklom Sergej Paradžanov, koji nije dočekao da se useli u kuću spremljenu za njega u Jerevanu, sudbina je htela da umre pre toga, pa je ta kuća u Jerevanu postala muzej napravljen njemu u čast.

Vraćamo se do hostela. Tatjana shvata da mi je fizika bliska i pita da li znam za Leonarda Ojlera. Da li znam? Najproduktivniji lik u istoriji fizike i matematike koji i kao slep radio, diktirao sinu. Radio je bukvalno do pred smrt, tog jutra je do podneva radio, otišao na dremku koja se pretvorila u večni počinak. A onda Tatjana kaže da je ona deseto koleno Leonarda Ojlera. Kako? Svojevremeno su Ojlera pozvali u Rusiju kao i Bernulija, da rade na podizanju nauke. Jedan od naslednika Ojlerovih je ostao u Rusiji, inače sa majčine strane Tatjana je Ojlerov potomak (potomkinja?), njen deda (Nemac) je osnivač Akademije nauka u Tbilisiju, bio je hemičar, a onda ubijen u vreme čistke. Njena majka je bila deportovana u Kazahstan, odakle se vratila tek nakon Staljinove smrti. Tada se upoznala sa Gruzinom koji se u nju do smrti zaljubio.

Neverovatno… A i sve ostale porodične priče koje ćemo čuti tokom puta su tako velike, tako neverovatne. Nije da ja nisam ponosan na svoje pretke, da zavidim svojim ljudima. Ali toliko raštrkane priče, razbacane, ne znam mnogo ljudi koji to imaju. Zaista kao da svako u svom stablu ima mali „Rat i mir“.

File:Lermontov TiflisGLM.jpg

Giorgi nas odvozi na železničku stanicu, opraštamo se i ukrcavamo u treću klasu voza Južnokavkaske železnice Tbilisi – Jerevan. Treća ili plackartna klasa, koja je uglavnom napunjena strancima, vam je neka vrsta opštežića, vagon spavaonica koji nije izdeljen. U vozu se upoznajemo sa mladim poljskim parom sa kojima ćemo se viđati i kasnije tokom putovanja. Oni su krenuli na utakmicu Jermenija – Crna Gora. Bartoš kaže da dele prvo mesto sa Crnogorcima. Zanimljivi su i ugodno je pričati. Prolazimo gruzijsku carinu i ulazimo u Jermeniju. Izlazimo iz voza jer za nas treba viza (3 dolara). Čekamo zajedno u redu sa Kanađaninom, izgubljenim Indijcem, i malezijskim parom sponzora koji vodi mlađu polovinu. Oni su začuđeni kako se ne može proći granica između Turske i Jermenije, niti da nema čak ni avionske linije. Pa čuđenje što nema menjačnice. Na svu ovu priču, znam da ljudima nije smešno, ali ja sam se jedva suzdržao da ne umrem od smeha, još više kad sam se setio replike iz Kengura: „Kakav danak neiskustvu!!!“.

Teram graničare da me uče malo jermenskog. Vraćamo se u voz. Prolazi sa carinicima i neki tip sa oštrom facom i ubitačnim „vojno-službenim“ pogledom. Ispituje nas zašto Jermenija i zašto sad. Odgovaram zašto da ne bilo kad u zemlju velikog Narekacija, Komitasa i ostale plejade likova. Uz neka pitanja i odgovore, glavna faca nas poziva da sa njegovim kolegama popijemo kafu. Nas dvoje prolazimo iza njih uz zblanuti pogled svih ostalih saputnika.

Neću imenovati našeg sagovornika, tipa sa vojno-službenim pogledom i za kog smo bili uvereni da radi za službu jer su se ostali graničari plašili njega. Nazvaću ga prosto K. Pili smo kafu, čovek ima dva ili tri završena fakulteta, zborili o svetskom poretku, ekonomiji (koju je pored prava diplomirao), istoriji Jermenije, Verfelu i knjizi „Četrdeset dana Musa-daga“. K. je popio kafu i izašao, pošto je to veče ostajao na granici, ostali niži činovnici su ostali i pozvali nas da ostanemo s njima uz dalje „jermensko gostoprimstvo“. Pitao sam K. da li ćemo ujutro videti Ararat iz voza, rekao je: Da, prolazi se blizu. No, sudbina je htela da to veče vidimo i drugačiji Ararat. U pitanju je čuveni istoimeni napitak istoimene fabrike. Niži činovnik G. je naručio flašu i počeli su da nas opijaju. Najmanje su oni pili. Posle prve flaše predložio sam da odemo i po Poljake i pojačamo istočni lager. Družba se pod pritiskom druge flaše Ararata podigla na viši nivo uz slikavanja i zdravice, najčešće za narod i državu.

Pored G. bio je još jedan tip koji je insistirao da me upozna sa nekim „realnim momcima“, tačnije mafijašima. Uz dosta mafijaškog slenga kojim se obilato koristio, jedini nije pio, samo je dosipao. G. je pio slabo, na kraju smo devojka i ja izvukli najdeblji kraj. U trenutku nam se pridružio tip naših godina, svojevremeno učesnik borbi u Nagorno-Karabahu. Nakon druge flaše družina se razišla.

Od silne želje da se vidi Ararat i ispunjavanje iste u drugačijem obliku nam se toliko smučilo da smo nas dvoje bukvalno povraćali. Na reč Ararat bi mi se danima prevrtao stomak. Izašli smo u pospani Jerevan gde još nije svanulo, a to je tek bio drugi značajni cilj putovanja čije opisanije ću završiti kad se dokopamo blaženstva Srbije.

A sad na kraju i objašnjenje misterije naslova Čito grito. Prvi put smo pesmu čuli u mestu sa jeftinim hačapurijima gde smo i danas svraćali. Lista pesama je ova: 1.Čito grito, 2. Pink Floyd – Time. Naziv pesme smo saznali tek u Jerevanu kad smo konobara pitali koja je to pesma. Ne znam prevod, samo znam Čito grito, čito margarito.

Crtica – Komitas


Ničeg duša nije htela,
I, ne otvorivši oka,
U nebo gledala i mrmljala,
Poput Komitasa bezumnoga.

Ничего душа не хочет
И, не открывая глаз,
В небо смотрит и бормочет,
Как безумный, Комитас.

Arsenij Tarkovski – Komitas
(moj nevešt prepev strofe)

U okviru fasinacija istočnim od raja zvanog Srbija, ova crtica je posvećena velikanu jermenske muzike rođenom kao Sogomon Sogomonijan, a zamonašio i uzeo ime Komitas. Bio je i pesnik, kompozitor, dirigent. U dodir sa njegovom muzikom, ali i generalno muzikom celog prostora sam došao slušajući stotine (bukvalno) puta genijalne albume Vasilisa Cabropulosa (Vassilis Tsabropoulos) u izdanju ECM-a, posebno album Melos. A onda i album Kit Džereta sa muzikom Gurdjijeva. No prošlogodišnji hit je bio remek-delo album za ECM mlađanog Tigrana Hamasijana (Tigran Hamasyan – Luys i Luso).

Ukratko došlo se tako i do Komitasa i njegove biografije kroz koju se prelamaju patnje i muke celog jermenskog naroda pod čizmom Otomanske imperije u njenom zenitu. Na temu genocida nad Jermenima kod nas je prevedena izvanredna knjiga Franca Verfela – Četrdeset dana Musa Daga (objavljena je prvo tridesetih godina, a nedavno opet u izdanju Utopije iz Beograda). Kao i mnoge druge viđenije Jermene, Turci su 1915. godine uhapsili Komitasa u Konstantinopolju, i zajedno sa ostalima strpali za transport u klanicu u centralnoj Anadoliji. Povlačenjem veza uticajnih Turaka, uspeli su da ubede Talat-pašu, jermenskog krvnika, da izuzme od ubijanja Komitasa. Uspeli su da ga spasu, ali Komitas je od tog dana i viđenog krvoprolića zanemeo i sišao s uma. Od 1916. do 1935. godine je povučen u sebe i tih skoro 20 godina života provodi u psihijatriskoj klinici kraj Pariza, gde i umire.

Kažu da je Klod Debisi kad je slušao Komitasa 1906. godine nakon koncerta uskliknuo: „Genijalni oče Komitase, klanjam se vašem muzičkom geniju!“

Jedna druga priča, legenda ali literarno lepša, kaže da je došao na red na Komitasa da stane na vešala i da su ga u tom trenutku skinuli sa njih, nakon što je kćerka jednog od paša koja je bila njegova muzička učenica povukla veze da ga spase. Ali da je u tim trenucima pred očiglednu smrt zanemeo. Kako god, ostaje divna pesma Arsenija Tarkovskog posvećena Komitasu. Ne bih se usudio da je prevodim i kvarim.

 

UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

I tako gledajući neki od filmova familije Makhmalbaf, da li Mohsena ili kćeri mu Hane primetim UNICEF sveske. Najverovatnije je to film Hane Makhmalbaf – Buda se srušio od sramote, mada možda je pak u pitanju film Kandahar Mohsena Makhmalbafa.

Ipak je Kandahar taj koji je na mene ostavio veći utisak. Scena izbacivanja veštačkih nogu iz helikoptera i beznogih koji trče za udovima…

Mohsen je snimio i dokumentarac prvo o školi za decu nomade „Vetar koji je odneo školu“ iz 1987. godine, a onda i polu-dokumentarni film „Afganistanski aflabet“ iz 2001. godine. Afganistan je zemlja sa visokim procentom nepismenih. Za porodicu Makhmalbaf obrazovanje igra veliku ulogu u skoro svim njihovim filmovima, uz već spomenute Kandahar i Budu, to je i film „Table“, Mohsenove druge kćeri, Samire Makhmalbaf, gde je glavni protagonista jedan od učitelja koji nose tablu na leđima po čukama pograničnog predela Iraka i Irana među Kurdima. Da li je zaista tako, ili je to samo na filmu? Ne znam, nije ni bitno.

No, ovde ću stati. Vratiću se na 2001. godinu i moja sećanja. Mislim da je bilo proleće te godine. Uveče na tv-u idu snimci rušenja ogromnog Bude kog su digli u vazduh Talibani. Negde u to doba nama u školi podele UNICEF sveske za pisanje. Ja sam moju cuvao kao svetinju za svoje prve pjesničke poduhvate. Neka ljubičasta ili tako nešto boja (daltonista sam), tanka. Mislim da su je drugi iskoristili za aviončiće ili potpalu vatre.

Mesec dana kasnije dobijamo pošiljku naših vršnjaka iz Holandije u vidu iznošenih patika, nekih slatkiša i pribora za pisanje. Ni to nisu svi dobili, već samo odabrani koji su učestvovali ili na takmičenjima ili nekoj predstavi. Par meseci kasnije dobijam asfalt u ulici. Deo finansirala opština, a drugi deo USAID. Nekoliko puta su menjali tu USAID tablu na kojoj se kolektivno iskaljivao bes prema Americi. Lepile su se sličice, pisalo Osama Bin Laden, gađalo kamenjem, na kraju je neko iščupao jer su metalne šipke bile na ceni, mogu da posluže na selu, a ona tabla dobra za pečenje paprike u jesen. Kad je ponestalo USAID tabli, prešlo se godinama kasnije na saobraćajne znakove. Postavili su drugu, ona je malo duže trajala, u međuvremenu je ljudima dosadilo da je gađaju, ili pišu Osama, i nju je neko iščupao. Tablu više nisu postavljali.

Ono o čemu hoću da pišem jeste da su tada čini mi se nas nesrećne 2001. u inostranstvu doživljavali baš kao Avganistance, ili pak decu iz Afrike sa onih Cartoon Network reklama. Pošalji belom bratu svesku ili patiku. Ili okreči nesposobnjakovićima školu. Jesen 2003. (što mi je dobra memorija), USAID organizuje neko takmičenje u projektima. Iako maloletni, mi svi smo po nekoliko puta glasali da baš naša osnovna dobije neku adaptaciju (ništa spektakularno, malo krečenja, nešto stolarije čini mi se). Glasalo se metodom nepismenih – palcem! S tim što smo mi kao deca u gužvi glasali po nekoliko puta, umačući prste u neki indigo za našu školu. Nije to bilo instruisano, već neka vrsta lokal-patriotizma.

Kakav bi tek film mogao da se snimi o svom tom ludilu. Ali nisu to teme za mlade srpske kinematografe koji sanjaju globalno. Naviknite se na ove moje digresije, šta da vam kažem.

Postali smo deo neoliberalne šok terapije, počela su neka otpuštanja i tome slično. Da ne davim, nije ovo ekonomski tekst. Prosto pokušavam da sažmem tu fatalnost i letargiju u ljudima. Kao u romanu Džan Andreja Platonova, koji treba iščitati uzduž i popreko. Postali smo pleme sastavljeno od ljudi kojima se ne živi i kojima treba komesar da ih vodi u raj. Desetak godina pre 2001. i vladavine Slobodana Miloševića, ljudi su odvajali deo plate, samodoprinose, za razvoj lokalne infrastrukture, kupovinu novih mašina u fabrikama… Danas ta ideja kolektivnog samoodricanja nailazi na sprdnju. Jedini samodoprinos sa kojim se ne sme sprdati jeste davanje novca za izgradnju crkvi i džamija.

Ne znam da li postoji stručni naziv za to u psihologiji kad se ponašate onako kako od vas očekuju ili načina na koji gledaju na vas. Na nas su gledali kao na male Avganistance, decu Afrike, kojima trebaju sveske, slatkiši i patike. Danas, leta 2016., mi to i jesmo. Identifikovali smo se s tim. Iščekujemo mesijansku lovu koja će nas podići dok nosimo pelene u fabrikama za najmanju cenu rada u Evropi i dok nas premijer koji o obrazovanju nema pojma, zajebava pričom o dualnom obrazovanju. Gde je ministar prosvete direktor privatne škole koju je pohađao sin Aleksandra Vučića. Kraj, nema dalje. Premijer ide po selima i otvara WC-ove, a iz državnih službi prvo lete čistačice. Došli smo na nivo dece Afrike, još samo da dođu beli ljudi i otkriju nam toalet papir i sapun, inače ima pomremo od žuticu.

Nije ovo nikakav anti-zapadnjački pamflet, ovo je samo tužna konstatacija da su se komesari stopili sa nama. Ranije su škole otvarali u svim mogućim i nemogućim vukojebinama, Danas, zatvaraju ih iz ekonomskih razloga, kanda neisplativo da se dreždi zarad jednog đaka u nekoj pripizdini. Ali zato u istim tim čukama, u zatvorenim školama, postoje glasačka mesta koja se otvaraju na dan u tim školama. Bio sam ove godine u jednoj takvoj. Škola odavno zvanično ne postoji, ali biračko mesto postoji. Na papiru je to preko 100 ljudi koji bi tu glasali, zvanično nema ih ni 40. Mrtvi održavaju taj privid statistike da bi se glasačko mesto održalo, uzela neka bedna dnevnica, ispila rakija, i otišlo kući uveče. Isti ti seljaci se ne bi borili da dobiju školu, ali pre bi umrli nego izgubili glasačko mesto. Meštani su se više borili i bore da im ne ukinu glasačko mesto, nego što su decu počeli da šalju kilometrima dalje, bar dok je bilo dece…

glasacko mesto

Mi smo pleme Džan koje je odlučilo da mu se ne živi. Samo što nećemo umreti odjednom, nego onako, na rate. Sve naše škole će biti prazne sem na dan glasanja kada će se otvarati kao biračka mesta kako bi pleme još jednom potvrdilo svoju autodestrukciju. Niko plemenu nikada nije pokušao da objasni značaj obrazovanja danas u 21. veku kada masa ljudi dobrovoljno prati veliki broj on-line kurseva, mi smo ostali na nivou pećinske dece kojoj trebaju UNICEF sveske, USAID pomoć, i premijer koji je tu da misli na njih da ne dobiju žuticu.

Dualno obrazovanje će sticati kao deca Bangladeša koja za smešnu nadnicu prave majice svetski poznatih brendova. Ili će pak svoje znanje tržišne ekonomije i teorije igara iskazivati u dilovanju troge i drugim (ne)legalnim oblicima ekonomskih aktivnosti.

Na kraju romana Džan, mladi komesar daje uputstva plemenu, a onda glavom bez obzira trči iz Turkmenistana nazad u Moskvu. Isto kao i naši komesari, i deca naših komesara. A mi ćemo kao invalidi trčati za helikopterima UN-a dok nam umesto proteza za noge i ruke budu izbacivali drangulije.

Za dalje čitanje i gledanje na lepše teme:

Odličan uvod u iransku kinematografiju

Puriša Đorđević o iranskim filmovima

Filmovi:

Abbas Kiarostami – Where Is the Friend’s Home? (1987)

Mohsen MakhmalbafKandahar (2001)
Mohsen MakhmalbafThe Afghan Alphabet (2002)

Samira Makhmalbaf – Blackboards (2000)

Hana Makhmalbaf – Buddha Collapsed out of Shame (2007)

Muzika:

Hossein AlizadehNey Nava, ali i filmska muzika za filmove Madjida Madjidija i Bahmana Ghobadija,

Kayhan Kalhor možda krenuti od ECM albuma i saradnje sa Erdalom Erzincanom, i album saradnje sa Ali Akbar Moradijem.

Mohammad-Reza Darvishi (teško se nalazi)

Čitanje:

Andrej Platonov – Džan (LOM)

Andrej Platonov – Čevengur (Logos)

Boris Strugacki – Fašizam – to je baš prosto


Boris Strugacki Fašizam – to je baš prosto. Epidemiološki podsetnik

Boris Strugacki (Журнальный зал | Борис Стругацкий)

Kuga je u našem domu. Ne umemo da je lečimo. Šta više, vrlo često ne umemo ni da postavimo pravilnu dijagnozu. I taj, koji se već zarazio, često ne primećuje da je i on bolestan i zaražen.

Njemu se čini da on zna sve o fašizmu. Svi već znaju, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra reč, ruke podignute u znaku rimskog pozdrava, svastika, crno-crvena obeležja, marširajuće kolone, ljudi-kosturi iza bodljikave žice, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, umobolni firer sa šiškama , zadrigli Gering, Himler svetlucajućih cvikera, i još pola tuceta manje ili više autentičnih likova iz „Sedmanaest trenutaka proleća“, iz „Podviga obaveštajca“, iz „Pada Berlina“…

O, mi predobro znamo šta je to fašizam – nemački fašizam, pa to je hitlerizam. U glavu nam ni ne ulazi da postoji i drugačiji fašizam, isto tako prljav, isto tako strašan, ali naš, domaći.

I sigurno ga baš zbog toga ne vidimo kad nam se pred očima širi u telu države, nalik tihom zloćudnom tumoru.

Mi, istina, uočavamo svastiku, zakamufliranu pod runskim znacima. Do nas stižu promukla zapomaganja koja traže nasilje nad inorodnima. Primećujemo ponekad prljave parole i slike na zidovima naših domova. Ali nikako ne možemo da priznamo sebi da je to takođe fašizam. Sve nam se čini, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra strana reč, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, rat…

Sada Akademija nauka, izpunjavajući ukaz predsednika, grozničavo formuliše naučnu definiciju fašizma.  Treba očekivati da će to biti tačna, sveobuhvatna, za svaku životnu situaciju, definicija. I naravno, biće đavolski komplikovana.

Međutim, fašizam – to je jednostavno. Pa i više od toga, fašizam – to je baš jednostavno!

Fašizam je diktatura nacionalista. Odnosno, fašista – to je čovek koji ispoveda (i propoveda) prvenstvo jedne nacije nad drugim, i pri tom je aktivni pobornik „čvrste ruke“, „reda i discipline“, „treniranja strogoće“ i ostalih draži totalitarizma.

To je to. Ničeg više u osnovi fašizma nema. Diktatura plus nacionalizam. Totalitarna vladavina jedne nacije. A sve ostalo – tajna policija, logori, spaljivanje knjiga, rat – raste iz tog otrovnog semena, kao smrt iz ćelije raka.

Moguća je gvozdena diktatura sa svim svojim ubistvenim dražima, recimo diktatura Stresnera u Paragvaju ili diktatura Staljina u SSSR-u, ali ukoliko se kao sveokupna ideja te diktature ne javlja ideja nacije (rase), to već nije fašizam. Moguća je i država, koja počiva na nacionalnoj ideji, recimo Izrael, ali ukoliko odsustvuje diktatura („čvrsta ruka“, gušenje demokratskih sloboda, svevlašće tajne policije), to već nije fašizam.

Potpuno su besmisleni i nepismeni izrazi tipa „demofašista“ ili „fašistički demokrata“. To je ista besmislica kao „ledeno kipući“ ili „mirišljavi smrad“.

Demokrata može biti u nekom stepenu nacionalista, ali on je po opredeljenju neprijatelj svake i svakakve diktature, zato ne ume da bude fašista. Kao što nijedan fašista ne može biti demokrata, onaj kome su strani sloboda govora, sloboda štampe, sloboda okupljanja i demontracije, on je uvek za jednu slobodu – slobodu Čvrste Ruke.

Lako mogu da zamislim čoveka koji, upoznavši se sa svim tim mojim definicijama kaže (uz sumnju): „Po tebi ispada da su pre petsto-šesto godina svi na svetu bili fašisti: i kneževi, i carevi, i vlastela, i vazali…“

Na neki način takva primedba i pogađa u metu, iako je istina potpuno obrnuta: fašizam – to je onaj ko je zakasnio sa razvijanjem u feudalizmu, ko je preživeo i vek pare, i vek elektriciteta, i vek atoma i spreman je da preživi vek kosmičkih letova i veštačke inteligencije.

Fedualni odnosi, reklo bi se,  da su nestali, ali feudalni mentalitet se pokazao živim i moćnim, pokazao se jačim i od pare, i elektriciteta, jači od sveopšte pismenosti i sveopšte kompjuterizacije.

Razlog za njegovu postojanost je sigurno to što feudalizam svojim korenovima ulazi u dofeudalna, još pećinska vremena, u mentalitet stada bezrepih majmuna sa buvama: stranci su svi koji žive u susednoj šumi, odvratni i opasni, a naš vođa je čudesno jak, mudar i pobeđuje neprijatelje. Taj prvobitni metnalitet, izgleda, neće uskoro napustiti ljudski rod. I zato je fašizam feudalizam današnjice. I sutrašnjice.

Samo, Boga radi, ne mešajte nacionalizam sa patriotizmom! Patriotizam je ljubav prema svom narodu, a nacionalizam je neprijateljsvo prema tuđem. Patriota odlično zna da ne postoje loši i dobri narodi, postoje samo loši i dobri ljudi. Nacionalista uvek misli u kategorijama „svoji-tuđi“, „naši-ne naši“, „lopovi-frajeri[1] “, on celokupne narode s neobičnom lakoćom upisuje u bednike, ili u budale, ili u bandite.

Najvažniji znak fašističke ideologije je podela ljudi na „naše i ne naše“. Staljinski totalitarizam je osnovan na sličnoj ideologiji, zato su oni tako slični, ti režimi – režimi-ubica, režimi – rušilaca kulture, režimi-militarista. Samo fašisti ljude dele na rase, a staljinisti na klase.

Vrlo važan znak fašizma je laž.

Naravno, nije svako ko laže fašista, ali svaki fašista je obavezno lažov. On je prosto prinuđen da laže.

Zato što se diktatura nekad može još nekako u manjoj meri, ali ipak razumno zasnivati, ali nacionalizam se može zasnivati samo posredstvom laži – nekakvim lažnim „Protokolima“ ili povicima o tome kako su „Jevreji ruski narod naučili da pijanče“, „svi Kavkasci su rođeni banditi“ i tome slično. Zato fašisti lažu. I uvek su lagali. Niko tačnije od Ernesta Hemingveja nije rekao o njima: „Fašizam je laž, koju šire nasilnici“.

A ako ste odjednom „spoznali“, da je samo vaš narod dostojan svih blaga, a svi ostali narodi oko njega – drugorazrednim stvarima, čestitam: napravili ste prvi korak ka fašizmu. Onda će vas zaseniti kako vaš narod može postići visoke ciljeve samo kad bude ustanovljen čvrst poredak i kad se začepe usta svim pričalicama i piskaralima što trube o slobodama; kad postave uz zid (bez suda i istrage) sve koji su protiv, a inorodne bez milosti uzmu na zub…

I čim ste sve to prihvatili – proces je gotov: već ste fašista! Na vama nema crne bluze sa svastikom. Nemate naviku da vičete „Hajl!“. Ceo život ste se dičili pobedom naše zemlje nad fašizmom, i može biti da ste i sami uzeli učešća u njoj. Ali vi ste dozvolili sebi da stanete u red boraca za diktaturu nacionalista – i vi ste već fašista. Kako je to prosto! Kako je to strašno prosto.

I ne pričajte sada da vi uopšte niste loš čovek, da ste vi protiv stradanja nevinih ljudi (uz zid moraju biti postavljeni samo neprijatelji poretka, i samo neprijatelji poretka moraju biti iza bodljikave žice), da i sami imate decu, unuke, da ste protiv rata… To ste više nema značaja od onog trenutka kad ste uzeli Pričest Bivola.

Put istorije je već odavno utaban, logika istorije je nemilosrdna, i čim vaši fireri dođu na vlast, proradiće pokretna traka: uklanjanje neistomišljenika – gušenje neizbežnog protesta – koncentracioni logori, gubilišta – pad mirnodopske ekonomije – militarizacija – rat…

A ako se osvestite i poželite da u nekom trenutku zaustavite tu strašnu traku, bićete nemilosrdno uništeni kao nekakav poslednji demokrata-internacionalista.

Vaše oznake neće biti crveno-braon, već naprimer, crno-narandžaste. Na svojim skupovima nećete vikati „Hajl“, već recimo „Slava!“.

Nećete imati šturbanfirere, već će to biti nekakvi esaul-brigadiri, ali suština fašizma – diktatura nacista – će ostati, a to znači ostaće i laž, krv, rat – sada, moguće, nuklearni.

Živimo u opasnom vremenu. Kuga je u našem domu. Ona prvo pogađa uvređene i ponižene, a njih je tako mnogo sada.

Može li se istorija obrnuti? Naravno da može, ako to zažele milioni. Ali hajde da to ne zaželimo. Na kraju, mnogo šta zavisi od nas samih. Ne sve, naravno, ali mnogo toga da.

[1] Frajeri, žargon kriminalaca u Rusiji za one koji nemaju veze sa njima.

Nevskoe vremja – Sankt Peterburg; 8. april 1995. godine

Izvor: Gumer;
Prevod: Između