Crtice Faranđija

Rano je jutro 1. juna 2024. godine, u Skoplju završavam čitanje dve stvari: san Asije iz Skoplja, u tom trenutku sufistikinje reda Halvetija. U snu, ona sanja čoveka koji joj kaže da treba da ide u Užice i uda se za šejha Muslihudina. A drugo je knjiga Car Rišara Kapušćinskog.

Vadim par citata, i dodajem jos par ličnih zapažanja. Činilo se da i dalje od Etiopije kao izbora za destinaciju nema ništa jer sukobi u pokrajinama i dalje bukte, ranjavanja, ubistva, otmice, i sve ono što prati ovaj nabrojani niz. Jedina sigurna destinacija je ona najdosadnija u svakoj državi – prestonica.

Nisam preveliki ljubitelj Kapušćinjskog. Njegova knjiga o Africi mi se nije preterano svidela, ima tu dozu i tanku liniju koja se neosetno preskače kao lastiš između novinarskog izveštavanja i spisateljskog domišljanja (ne)realnosti. Sam Car je svojevremeno izazvao nediumicu – da li je zaista reč o Etiopiji li da li je zapravo pisao o Gomulki i Poljskoj? Voleo sam njegovu Imperiju, ali s obzirom na to da se mnogo šta promenilo u mom (sa)znanju i pogledima, morao bih da je pročitam i obnovim poglede.

***

Premotavamo sada vreme napred. Tokom godine i dalje jednim okom pratimo situaciju u Etiopiji, i dalje izgleda neizgledna. Lalibela, Aksum, Gondar deluju kao nebezbedna opcija. I dolazimo na početak aprila, i osećanje koje kao da je ispalo iz početka dela Ide svet Lasla Krasnahorkaia:

Odavde se mora otići, jer ovo nije mesto na kojem se može postojati i na kojem vredi ostajati, jer ovo je mesto iz kojeg se, zbog njegove nesnosne, nepodnošljive, hladne, sumorne, puste i smrtonosne teskobe mora pobeći…

Otputovati, hitno, odmah, sutradan ako je već moguće i u hodu rešavati kuda dalje. I izbor je pao na Etiopiju. Pola dana kasnije, Istanbul, Kairo i frustracija koja prelazi u zarazan smeh na koji način su dovitljivi egiptaski taksisti dohakali Uberu.

Da, jeste tebi na ekranu tri dolara, ali noć je, i nas je samo 20 ovde je druge ne puštaju da uđu na aerodrom, pa je cena 3+XX dolara, a možda i 3+100, zavisi gde se nađemo, glasilo bi ono što je rečeno i nedorečeno. I na kraju nenadmašno laskanje svakog taksiste strancima u Egiptu, dok metalni ženski glas aplikacije prevodi njegove rečenice:

Kad sam video na aerodromu hteo sam da vam pomognem, ali vi ste odbijali pomoć (misli se na: vozim i cena je XX dolara)

Ili pak: Srećni smo i zadovoljni kad posetite Egipat. Mnogo vas volimo. I tako još 20 kilometara u 3 sata noću. Ah, i dalje je sve isto. Jedina promena, vozači su počeli da se vezuju u kolima.

Šta obići u poludnevnom trku kroz Kairo? Pa ako se držimo one stare narodne da: Kairo piše, Bejrut štampa a Bagdad čita, onda svakako – knjižare. Uloviti okom i spremiti za kupovinu ono što je izašlo u međuvremenu, kao i ono što je ranije propušteno, i uz to vreme za jedno od čuda. Poseta crkvi svetog Simeona Kožara uklesanoj u brdu. Za neke je čudo crkva, a za nas grad smeća koji se proteže od skretanja za crkvu do vrha brda. Tone i tone smeća, kamioni koji ga unose, kamioni koji ga iznose, zgrade pune smeća do krovova. Čovek koji sedi u smeću i na zidu do sebe drži ikonu Bogorodice, deca u smeću… A onda ogromna kapija, iza koje smeće kao vidljiva pojava iščezava, ali ne kao i smrad. Da li je zaista vredelo skrcati ovu silu rada i novca u klesanje crkve na vrhu, a ne u poboljšanje uslova života pastve koja je na svojim leđima, i smeću, nosi?

***

Rano jutarnje sletanje i zelenilo. Oči se navikavaju na prelazak iz suvog Kaira u vlažan vazduh Adis Abebe. Kratkotrajna pauza za ostavljanje stvari i brzi pronalazak prevoza za najveći buvljak na otvorenom u Africi – Marketo.
-Pazite na stvari, ljudi tamo ne idu bez vodiča, upozorava nas vozač taksija.

I onda gužvana sve strane, pozivanje, nuđenje robe i usluga.

-Šta tražite?, pita nas dečak.
-Kasete, cd-ove, muziku.
-Kasete? Šta je to?
Ali snalazi se brzo i vodi nas nekud u nepoznatom pravcu, i posle par prodavaca, nailazimo na čoveka koji zaista prodaje kasete, izvađene iz nekog đubrišta, a izbor je muzika Tedija Afro, hiper poznate pop muzičke zvezde, i crkvena muzika evangelista u Etiopiji. Šta je tu je, uzimaj šta se nudi.

Oko nas… Svi i sve se prodaje i diše, roba, životinje, kat. A kako bez kata ovde? Opojni narkotik koji opušta i zamagljuje siromaštvo. Nemarno ga žvaće grupa ljudi pored koji se izležavaju koze za prodaju.

***

Nije preveliki izbor transporta i opcija od Adis Abebe do čuvene Lalibele. Kopnom, uz mogućnost kidnapovanja na putu, u najboljem slučaju, ili avionom. Sukobi u Amhari zapravo i dalje traju. Sem turističkih mesta, sve ostalo je kockanje. Sletanje u Lalibelu, a svi oko nas su obučeni u belo i obmotali su glave palminim lišćem jer su Cveti. I usput silni vojni punktovi.

Kao i svuda u Africi, a na mestima hodočašća, nemoguće je pobeći od ljudi koji nude usluge – vodič, vozač, pokazivač, objašnjavač, prodavac, preprodavac, ili kombinacija svega toga u jednoj osobi. Karta koja je ranije bila 50 dolara, nakon svetske inflacije, poskupela je na tričavih 100 dolara. Sveštenik koji ima sve vreme ovoga sveta, sa osmehom od 100 dolara, polagano odbrojava novac i daje potvrdu. Za plaćanje se preferira sigurnija valuta, ali ako nema, može i domaća, i bez žurbe, neće crkve i pare nigde pobeći.

U grupi stranaca koji čekaju: NVO dama sa vodičem, Britanka, američki par koji priča o požarima u Kaliforniji, i Rus.

-Where are you from?, pita Amerikanka Rusa.
-Russia.
Hladan tuš i pauza.
-It’s nice to have you here.

Za nas se zalepio Josif. Neće pare, hoće samo da nam pokazuje. I želi nam dobrodošlicu, i da nam bude lepo, i sreću, i zdravlje, i zaista neće pare. Odbija lokalnu valutu. Eure, teškom mukom, ipak ne odbija. Neverica i radost u očima, poklanja nam male drvene krstove. Ali osim Josifa, dobijamo još jednog pratioca, iskušenika, ako smo dobro shvatili, koji će nas provesti i pokazati sve.

Rus je ispred nas, pažljivo sluša svog vodiča, redovno celiva sve i daruje svaki hram. Već posle druge crkve, ostaje iza nas, a mi tabanamo i slušamo objašnjenja ovog etiopskog Jerusalima. Evo ovo ovde je Nojeva barka, ovo je Vitlejem, ovo ovde je… Cela Biblija uklesana u kamen i nekih dvanaest crkava.

-Ameriken, Ameriken, pomozi mi, daj mi pare. Ameriken, pomozi da dođem u tvoju zemlju. Daj pare. Viče žena za nama. I nije jedina. I to je zato što:
-Ona je luda, ne brini. Odakle si? Daj nešto para. Ja sam normalan.
-Ne obaziri se, i on je lud, govori već sledeći prosjak o ovom prethodnom, i za sebe tvrdi da je normalan.. Traže svi, jer su oni jedini normalni u crkvištu punih ludaka, i suparnika. Traže rečju, rukom, pogledom ka džepu, čak i kad neće pare, hoće ih, samo da nije domaća valuta. Jedini način da se spasite od ovoga je da uzmete vodiča koji pičkara prosjake da vas ne smaraju. Ako ste ga već izbegli kao i mi na prvom koraku, ne brinite se, imate još vremena da platite bilo kome ko vam se nameće da vas vodi i priča i pičkara prosjake ako su vam dojadili.

Jesu ga uklesali, trebalo je udarati ovaj kamen k’o nenormalan, otima mi se misao dok gledam uklesane crkve, a gomila prosjaka u naša, hiperbogata leđa, po njihovom mišljenju. Legenda veli da je put u Jerusalim bio nesiguran, pa je car da bi olakšao muke hodočasnicima a i da bi zadovoljio potražnju verskog turzima, naredio je da se kleše domaća verzija Jerusalima u kamenu. Ili je pak car mislio da je bolje da troše pare ovde nego na strani. Svi znaju da je klesao car. Ali malo sutra, klesali su sigurno neki nesrećni i siromašni, koji nisu imali gde odavde. I koji su verovatno su prosili od tada hadžija, a danas influensera i vlogera, koji bi da vide etiopski Jerusalim. Otišli bi i oni verovatno, teku moje misli dok se uzbrdo vraćamo do smeštaja, dok zvuk metalnih vrata smeštaja prekida dozivanje svakog od nesrećnih ljudi koji odavde nemaju gde.

Veče je, i struja povremeno nestaje dok sedimo na terasi. Do nas je stranac, student doktorskih studija iz Beča. Za njega je 100 dolara mnogo, ići će ipak do jednog manastira za koji je ulaznica samo 20 dolara. Ali on je na sat i po hoda, a teren je potencijalno nesiguran, po njegovom mišljenju. Vodič mu nudi da ga odvede za 35 dolara, što je ipak mnogo, u njegovim očima, jer raspitao je se, i zna da je ovde prosečna plata 20.

Dok pijem drugu flašu lokalnog piva, osećam se kao Duci Simonović, samo što mu ne kažem još: prijatelju moj. Ali šta reći na sve to, sem ljutnje i besa zbog primenjivanja njegovih aršina kapitalizma u zemlji razorenoj i materijalno siromašnoj. On će se za godinu-dve vratiti svojoj kući, možda čak i kao (samo)zvani ekspert, sa nepotrošenih 35 dolara, a mučenik koji mu sprema besplatan doručak od 3 jaja najverovatnije nikada neće doći na saher tortu u Beču.

Tokom noći slušam radio. Snimam pesme, ne bi li ih Shazam našao kasnije. Ali skoro ništa od toga nije poznato digitalnim bibliotekama. Pakujemo se, i ulazimo svi mi, koji smo juče čekali da platimo karte, da idemo na aerodrom. Nakon kiše, nabujalo zelenilo i vreva ljudi.

Hvala ti Jamajka, ali moje srce je u Afrika
I moja afrička krv
…
Kad je Mob Barli vidio Afriku
Kad je Mob Barli vidio Afriku

I težina od onog što promiče pogledu kroz staklo kombija.

Usput, Amerikanka krišom slika vojne punktove i naoružanje, kalašnjikove i mitraljeze. Nemoj baba, života ti, nemoj baba, mladosti naše ti, znamo da si se naživela i da te USA pasoš vadi iz svih govana, ali mi nismo takve sreće.

***

Zar je moguće pisati o Etiopiji a ne spomenuti muziku? Mahmuda Ahmeda, Alemajehu Ešetea, Ali Biru, Tilahun Gesesesa, verovatnno svetski najpoznatijeg predstavnika etiopskog džeza, Mulatu Astatkea, zatim Getače Mekurja, i meni najdražu Emahoj Marijam Guebrou?

U potrazi za muzikom postoji samo jedno mesto u Adis Abebi koje ima sve. Igrom slučaja, pola dana kasnije, ulazimo u carstvo imperatora Abdi Negaša. Imperator, jer čovek je enciklopedija etiopske muzike, a i blago rečeno, prodavac blaga. Puštam mu snimak šta sam snimio sa radija u zoru, prepoznaje na prvu loptu – etiopski Elvis, Alemajehu Ešete. Druga nepoznanica snimljena – Bizuneš Bekele.

Vidimo kod njega ploču voljene nam Maryam Guèbrou. Komentarišem kako je umrla nedavno u finišu trke, još pola godine da napuni 100 godina. Kažem da sam čitao kako je iz nekakve zabrane da se bavi muzikom otišla u monahinje. Abdi kaže da nije tako, zapravo je bila do ušiju zaljubljena u sina Hajla Selasija, on je oženio drugu, i svet je dobio monahinju Emahoy Tsegué. Inače je, što se domaćinski kaže, iz dobre kuće, tata bivši gradonačelnik, sestra ugledna i tako to. Uglavnom kod Abdija vreme i pare se tope neosetno. Mislio sam da su gramofon i kasetofon ostali daleko iza mene, ali izgleda da se smeši nabavka, jer kako slušati ovu ekstazu? Abdi Negash Antique Store Piassa – ako nekog put nanese i poželi da zaboravi na vreme.

Skoro svakog ponedeljka u džez klubu African Village, nastupa bend, kome se pridružuju legende Girma Bejene i Mulatu Astatke (koji je ujedno i vlasnik). Girmu i neke od spomenutih možete videti u dokumentarnom filmu Ethiopiques – Revolt of the Soul (2017). Gledajući ga, čovek bi rekao da je film više posvećen čoveku koji je zaradio pokrenuvši diskografsku seriju Éthiopiques, nego svim mučenicima etiopske muzike. Utisak sa nastupa je da su mahom tu svi stranci koji su Adisu. Koliko sam shvatio ova muzika i nije toliko popularna ovih dana, slušajući ono šta se pušta u prevozima, kolima, radio stanicama. Uglavnom je to miks Tedi Afro, crkvene muzike i autotjunovanja.

***

Tokom trčkaranja između dva leta u Istanbulu po sahafima i knjižarama, prosto kao beleg, ukazanje turskog izdanja Hugo Prata Etiopljana, tik uz očuvani poster komadanta Markosa. Mala knjižara, Semerkant, ušuškana između prostitutki i talasa turista. A onda se Hugo Prat i epizoda odmotavaju tokom puta za Dire Davu i Harar. Grad Dire Dava je mesto gde je Hugo Prat proveo neko vreme u detinjstvu u logoru za italijanske zarobljenike. U ovim krajevima je radio i operisao Henri de Monfrid, švercer bez uverenja, sin slikara, koji je upoznao Gogena kao dečak, a kasnije u starosti prodao neke njegove slike za koje se ispostavilo da su falsifikati. Poslužio je i kao jedan od likova za Eržeovu epizodu o Tintinu Faraonove cigarete. Krajem dvadesetih otkriva pećinu, koju će istraživati sa Pjer de Šardenom. Omega tačka i šverc na istom mestu. No, ostavimo to trenutno iza nas, dok tuktukom jezdimo ulicama Diredave ka autobuskoj stanici, ako se to može nazvati stanicom, a oko nas gledamo ljude koji spavaju na ulici, izlokanost puteva, vrućinu, i šarenilo koje siromaštvo donosi, reklo bi se paradoksalno. Štrčimo, i brzinom svetlosti smo već ugurani u kombi koji jezdi ka Hararu.

Makadam, seprentine dok se penjemo, i svuda zasadi kafe. Ne znam kojom metodologijom, ali pišu da je ovo četvrti sveti grad islama. Viđeno u gradu, delimično, odudara od prethodno viđenog u Diredavi, ali i Etiopiji, što zbog ogromnog broja džamija, arhitekture koja je drugačija, ali i somalijskog elementa, što je primetno na ljudima, ali i rečima – šukran, salam alejkum… Lutamo gradom, prolazimo pored zatvora spuštajući se do restorana, praćeni dobacivanjem sirotinje sa ulice.

Kad smo već stigli do Harara, vreme je da zbog bele istorije, ali i Hugo Prata, i Henri de Monfrida, spomenemo i Artura Remboa. U stilu biznis priča potkasta, ukratko bi moglo da se napiše ovako:

***

Biznis priče podkast: Artur Rembo – Bekrija, pustahija, čorbadžija

Kuća francuskog prodavca oružja, Slobodana Tešića francuskog simbolizma i preteče Jugoimport SDPR je tema današnje epizode Biznis priča i bogaćenja u Istočnoj Africi. Život i delo ovog trgovca nas uči važnoj lekciji koje nema u lepim istorijama književnosti: dobra poezija donosi posmrtnu slavu, ali dobra margina donosi ugodan život. Biznis lekcija broj 2: od vaše posmrtne slave nemate ništa vi, koliko gomila lešinara u eonima nakon vaše smrti. Činjenica je da je ovaj trgovac bio zaokupljen više zaradom nego jednim jedinim stihom za vreme svog boravka. Ovlaš čitanje bilo kog pisma se svodi na redove čisto trgovačke. Ipak, to ne sprečava gomilu naloženih ljudi da tripuju o nekakvom belom poeti koji je našao mir i saživeo se sa Afrikom, i koji je dobro ,,postupao“ sa lokalnom ljubavnicom. Bela istorija se nije udostojila da sačuva ovo, ili bilo koje ime sirotinje koja je posluživala čoveka od pera. Ruku na srce, sem lokalnih moćnika ni čorbadži Artur se nije potrudio da bilo čije ime ostavi u pismima. Saživljenost odmah upada u oči, bode je, jer je to najveća kuća u Harareu. Veća je i od lokalnog zatvora. Kapitalizmu i kineskim kreditima je trebalo stotinak godina da uhvate tempo pa niču i veća zdanja. Kuća ovog uspešnog čorbadžije je tolika da bi mu pozavideo i čorbadži Zamfir iz Zone ZamfirSKE.

Toliko u ovim biznis pričama.

Imaš biznis plan? Vreme je da batališ poeziju i dođeš u Istočnu Afriku jer dobra margina vredi više od dobrog stiha.

***

Kroz grad nas prate naleti kiše i prosjaka. Prate nas mala deca, zakleo bih se starosti 3-4 godine, kače se za noge, idu za nama i viču:
-Faranđi, faranđi…

Faranđi – stranac, habeša – buraz, roki, roka, rođa… i sve ono što domicilno stanovništvo koristi kao izraze da se međusobno raspoznaju.

Stavimo ovde tačku, i dopustite da se ukrcamo, tačnije da budemo ugurani u krcat kombi Harar – Diredava. Dok se kombi povremeno zaustavlja, kroz prozor ćete ugledati žene koje nose: kesu sa jajima u jednoj, pevca ispod ramena druge ruke, žene sa korpama na glavama, decu, kuće sa starim satelitskim antenama, jezero, i beskonačne terase zasada kafe.

Tuktuk vozač nas uzima pod svoje, uspevši da ugleda dva bela lica kroz musavo staklo kombija.

-Pre par meseci, na granici ove pokrajine, dron je ubio dete.

Sumorno podsećanje rata koji tinja.

***

Crtice faranđija se ovde zaustavljaju. Do nekog novog puta.

Jednooka vizija

Nekada davno sam se zanimao mehanicističkim pristupom, zabavljala me je ideja čoveka kao nekakvog mernog instrumenta koji oseća i očitava svet oko sebe u uskim spektrima (npr 380-740 nm za vidljivi deo spektra, do 40-42 Celzija telesne temperature, 20 do 20000 herca). Iz takvog jednog ograničenog mernog instrumenta sa toliko širokim uvidima o svetu koji je nedostupan našim čulima.

Pre samo nekih stotinak godina nazad, pradeda je igrom slučaja završio na čišćenju imanja nekog francuskog grofa. To se zvalo rehabilitacija za ispošćene i satrte vojnike koji su uspeli da pređu albanske planine. Ostala je priča da je pradeda žalio zbog povratka, jer je bio „slep kod očiju“, faktički nepismen, i nedovoljno spreman za sve u kome se našao. Već sledeća generacija je progledala slova kako školstvo zapoveda, ali moj deda sa majčine strane je izgubio vid u trenutku zbog moždanog udara. Izašao je iz kuće na selu, i u trenutku je izgubio vid. Pipajući zidove kuće, uspeo je da se vrati unutra. Taj nekakav prekid sa vizuelnim delom spektra mi je oduvek delovao kao grdna noćna mora. Kao da bi me neko silom izbacio iz božije bašče u žubor 20000 herca.

Što bi rekao Vilijem Blejk „May God us keep From Single vision & Newton’s sleep!“

No, bilo kako bilo, prskanje krvnog suda, dovelo je do toga da spadnem na „single vision“ na neko vreme. I da iz tog kiklopstva, uz periodično širenje zenica, provedim vreme sa događajima oko sebe. Za vreme blokade Autokomande, osećao sem se kao Ben Tovit, iz kratke priče Leonida Andrejeva. Isusa razapinju, a Ben Tovit je mrzovoljan i ljut jer ga boli zub.

U isti dan kad je zakazana blokada, požurio sam da se preko iste Autokomande što pre dokopam Kliničkog centra, i odležim dan na ispitivanjima o uzrocima stanja. Prvi put u životu sam bio u bolnici duže od par sati. A nakon ko zna koliko godina, obratio sam se zdravstvenom sistemu i uslugama koje nudi država. I mogu da kažem samo reči hvale za doktore i medicinsko osoblje. I dok se napolju skupilo dosta ljudi, i u sobu su dopirali skoro celodnevno zvuci pištaljke, ja sam jedva čekao i nadao se da ću što pre kući u naviknutost prostora i poslova koji me čekaju.

Dan je prošao sporo, presporo. Iz nekog čudnog razloga okom nisam trenuo. Jedva sam dočekao jutro i otpust da se vratim u naš svikli život i svakodnevnost.

Ni sam nemam pojma zašto ovo pišem. I dalje kiklopski vidim svet sa krvavom meduzom koja čini da verujem da smo upali u jednooku viziju i Njutnov san.

Preobraženja – Istorija što se hrani mozgovima (3)

U poslednjem delu triptiha (prvi deo, drugi deo), dolazimo do centralne ličnosti koju istorija još uvek nije sažvakala, i kroz čiji predgrobni, a i zagrobni, život se prelamaju istorijski tokovi, prošli, sadašnji, a verovatno i budući. Istorija je preobrazila njegov život, i od gubitnika na kraju života, oživela je i pojačala njegovu slavu u njegovom zagrobnom životu. On je dokaz da izgubljen život ne znači i izgubljenu ideju. Radi se sigurno o jednoj od najkontroverznijih ličnosti novije turske istorije – Enver Paši, jednom iz trijumvirata koji je vedrio i oblačio u predsmrtnim roptajima Osmanske imperije, zajedno sa Talat Pašom i Džemal Pašom; jermenskom krvniku i legendi panislamizma; i jednom od likova iz „Zlatne kuće Samarkanda” Huga Prata, koji je opisao njegov poslednji momenat, mada ne istorijski tačno.

Mauritanijo, vrti se (2)

I biše dani drugi

Mada nisam dočekao dolazak Jevgenija na terasi uveče, imali smo priliku da slušamo priče kojekakvih razmetljivaca sa viškom para i vremena kako pričaju o svojim „najopasnijim“ destinacijama. No, zapravo, za većinu youtuber-a (u daljem tekstu TUBErana), video vlogera, instagram zvezda itd, ovakva putovanja se svode na unajmljivanje svetog bića – fiksera.

***

Fikser je lokalac kog nikad ne vidite ni na jednoj fotografiji sa svih „opasnih“ destinacija, ili ga vidite ekstremno smorenog dok pozira ko zna kojoj grupi mušterija koji grade klikove na izmišljenim opasnostima („izgledao je čudno, nisam se dobro osećao, vozili smo se kroz neko mesto u tišini“, i gomila sličnih rečenica koje u suštini nemaju veze sa realnošću). Čitajući opise o ovoj zanimljivoj zemlji, čovek bi rekao da ovde vreba 1001 opasnost svakog ko se pojavi. Američko i ministarstvo spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva odvraćaju svakog slučajnog putnika namernika upozorenjem da ih može pogoditi, gluho bilo, da budu oteti, ili čak zatečeni kao žrtve nekog terorističkog akta. Idealan spisak razloga da se uputite, ako ste tuberan, i snimite prilog o svemu tome.

Uglavnom, Mauritanija je izbila u vrh kada je u pitanju nešto, što niko normalan u ovoj zemlji ako ima novac ne radi, a to je vožnja na vozu koji prevozi gvozdenu rudu iz Fderika i Zuerata do Nouadiboua, na samoj granici Mauritanije i Zapadne Sahare. Ono što je epsko za takve putnike, za lokalce je nepojmljivo, sem ako nemate novca i prinuđeni ste da terate bilo šta na obalu Atlantskog okeana. Iz nekog razloga, ljudi traže stvari koje nikada ne bi radili kod kuće, jer nedostatak komunikacije sa domicilnim stanovništom, tačnije jezička barijera, bilo koju zemlju čini dosadnom nakon što vidite sve što pesak pustinje može da vam ponudi. Tako ne mogu da zamislim prosečnog tuberana kako se u zemlji odakle dolazi vozi na vozu koji prenosi bilo šta iz tačke A u tačku B na otvorenom, ali kad se to radi u Mauritaniji, na temperaturi između +38 i +40 zimi, onda je to kul. Živimo u vremenu kad prikaz sirotinje skuplja klikove. Grešna nam duša, ali i mi smo takođe razmišljali o vozu kao varijanti koja nam štedi dva dana puta do Nouadiboua, umesto povratka u Nukčot (Nouakchott) i odatle ponovo u Nouadibu (Nouadhibou).

Mauritanijo, vrti se (1)

Nikada nisam bio neki poznavalac afričkog kontinenta, do pre 6-7 godina za mene je geografski pojam Mauritanija imao nejasno određenje negde na jugu Afrike, a možda i tamo gde je Mauricijus. No, muzika je sve to izmenila, i prvi susret za albumima Nure Mint Sejmali (Noura Mint Seymali). Kako je vreme odmicalo, a broj kilometara pređenih u državama van evropskog kontinenta rastao, otvorilo se pitanje da li je realno otići u Mauritaniju ili ne. Merkali smo cele godine, slušali muziku, razmišljali, ali sve je delovalo prenaporno. Prvo, skupo, kao opcija direktna iz Istanbula, jeftinije opcije su uključivale ili odlazak za Senegal, što je zahtevalo da odemo u Pariz i predamo zahtev za vizu, ili da se spustimo i vratimo istim putem iz Maroka i žrtvujemo dane duplo, a tih dana nema toliko da bi se žrtvovali istim benzinskim stanicama i pesku kraj puta dva puta.

Polako smo napuštali Mauritaniju kao opciju u glavi i orijentisali se na uvek nestabilni, ali primamljivi Bliski istok. Cilj: Liban i Sirija. Sve pripreme su odrađene, rečnici pootvarani, muzika, filmovi, tu je. Karte, kupljene. I onda, 5 dana kasnije, Hamasovi padobranci su se pobrinuli da se zamislimo nad realnošću odlaska tamo. Prva misao, idemo, jebi ga, neće valjda gađati aerodrom. Ok, gađali su aerodrom u Damasku, i jebi ga, prva stvar koju je Izrael gađao 2006. godine je bio aerodrom u Bejrutu. Čak i da zaglavimo u državi gde svi strepe od rata, jedini način da izađemo iz iste, sem kuknjave matičnoj državi, uključivao bi prolazak kroz teritoriju narko bandi na granici Sirije i Jordana. Obrni-okreni, da sačekamo, možda se nešto i promeni. A onda kao kroz maglu je ponovo došla geografska odrednica Mauritanija. Nebo se smilostovilo na nas i otkrilo nam je jeftiniju opciju preko Alžira. Alhamuduliilah, ili hvaljen da si Gospode.