UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

Nastavite sa čitanjem

Advertisements

O susretu na Putu


Kad zaršiš svoje delo (ma kako veliko)
Povuci se.

Ovi stihovi koji su uzeti iz knjige ,,Tao Te Ćing“, pripisuju se mudracu koga su zvali Lao Ce (老子).  Prema predanju, poslednji koji je video starog Lao Cea je načelnik pogranične karaule i od njega je na poklon dobio knjigu ,,O putu ka vrlini“ (Tao Te Ćing – 道德经). Od tog dana, više niko nije čuo za starog mudraca koji je nestao jašući na leđima bika prema zapadu.

Laozi

Reč ,,Tao“ ( – novija transkripcija Dao) u bukvalnom prevodu znači – put. Neću pisati o taoizmu, već o susretu dvojice velikih ljudi tog doba, koji se možda čak nikada nije ni dogodio. Lao Ce je dosta stariji od savremenika Kong Zi-a (孔夫子), koga poznajemo pod njegovim latiniziranim imenom Konfucije.

confucius

Dok je Lao Ce meditirao i razmišljao o Tao-u, Konfucije je još od mladih dana stavio sebe u službu poboljšanja društva i države. Bio je poznat kao veliki Učitelj. Jedno vreme je službovao kao ministar u jednoj od brojnih kineskih država tog doba koje su međusobno ratovale. Shvativši da se vladari malo zanimaju za njegove pouke, putovao je od mesta do mesta sa gomilom učenika.

Dok se Lao Ceovo učenje više pronalazi u umetnosti, Konfucijevo učenje predstavlja temelj moderne Kine.

Negde u svojoj tridesetoj godini života, kažu stare knjige, Konfucije je otišao da upozna velikog mudraca Lao Cea.  Ovaj je kažu bio zaprepašćen što Konfucije uopšte pokušava da popravi društvo. Na tom putu desio se sudar dva različita pogleda na svet. Konfucije je otišao zadivljen Lao Ceom i o tome je pričao svojim učenicima.

Naši vladari bi mnogo šta mogli da nauče od Konfucija, a za početak ovo:

“Kad u zemlji vlada red sramota je biti siromašan i običan čovek. Kad je u zemlji haos, sramota je biti bogat i visoki službenik.”

Razlika između učenja Konfucija i Lao Cea se najbolje vidi kroz kratku priču koja se pripisuje drugom velikom mudracu taoizma posle Lao Cea, Čuang Ceu.

Čovek koji je prezirao mašinu

Kad je Cekung, učenik Konfucijev stigao na jug, u državu Č’u, na svom putu za Čin, prošao je kroz Najin. Tu primeti jednog starca kako kopa jarak da bi spojio baštu sa izvorom. Nosio je krčagi i iz njega livao vodu u jarak, bio je to velik posao, a uspeh neznatan.

“Da imaš mašinu”, rekao je Cekung, “mogao bi za jedan dan da navodniš i sto puta veće zemljište. Posao koji ona zahteva je beznačajan u poređenju sa takvim radom. Da li bi voleo da je imaš?”

“Šta je to?” upita baštovan, gledajući ga.

“To je naprava načinjena od drveta, teška pozadi a laka napred. Ona zahvata vodu koja stalno teče i klobuča kao uzavrela čorba. Zove se đeram.”

Na to se baštovan zacrveni i reče smejući se: “Slušao sam od mog učitelja da su oni koji imaju spretne naprave lukavi u svojim poslovanjima, a oni koji su lukavi u svojim poslovanjima, imaju lukavstva u svom srcu, a oni koji imaju lukavstva u svom srcu, ne mogu biti čisti i nepokvareni, a oni koji nisu čisti i nepokvareni u svom srcu, nemirni su u duhu. Oni koji su nemirni u duhu, nisu podesno sredstvo za Tao. Ne da ja ne znam za te stvari, nego bi me bilo stid da ih upotrebljavam.”

Cekungu se smrači lice, oseti se ponižen, poražen i zbunjen. Pribrao se tek kada su prešli više od trideset lija.

“Ko je taj čovek?” upitaše ga učenici. “Zašto si se promenio u licu posle razgovora s njim, i zašto si ceo dan izgledao izgubljen?”

“Mislio sam”, odgovori Cekung, “da postoji samo jedan čovek (Konfucije) na svetu. Ali nisam znao da postoji i ovaj čovek. Slušao sam od Učitelja da je dokaz (vrednosti) jednog plana njegova praktičnost, a da je cilj napora uspeh, i da treba da postignemo najveće rezultate sa najmanjim naporom; ali to nije slučaj sa ovim čovekom. Našavši se u životu, on živi među ljudima, ne zna kuda da ode, beksrajno potpun u samome sebi. Uspeh, korisnost i znanje veština svakako bi učinili da čovek izgubi ljudsko srce. Ali taj čovek ne ide nikud protiv svoje volje i ne radi ništa suprotno svom srcu, gospodar samoga sebe, on je iznad pohvale i pokude sveta. On je savršen čovek.”

Mala muzička preporuka, album Dejvida Darlinga nastao pod uticajem Tao Te Ćinga, David Darling – The Tao of Cello.

Citati i priča preuzeti iz knjige “Lao Ce, Konfucije, Čuang Ce – Izabrani spisi”, izdanje Prosveta 1964. godine u izboru i prevodu Svetozara Brkića.

 Zahvaljujem se boljoj polovini na popravci teksta.

Povratak i zaključci


Evo prošlo je skoro mesec dana od povratka u domovinu/otadžbinu/deželu. Dovoljno vremena da se sumiraju utisci sa putovanja i boravka u Kini.

Najblaže rečeno Kina mi deluje kao mešavina modernog ropstva, neoliberalnog komunistickog kapitalizma, vanzemaljska planeta. Nisam baš imao neka velika očekivanja niti se preterano ložio na budizam (a i ne znam skoro ništa o njemu) pa stoga nisam ni mogao da izneverim očekivanja. Svi lamaistički hramovi su mi izgledali isto. Inače, Kinezi su zvanično ateisti, ulazak u Lama hram je 30 juana, a u Konfucijev 40 juana. Delovalo bi mi da bi trebalo da bude obrnuto u skladu sa državnom politikom. A i Konfucijev nije ništa posebno.

Tjenanmen

Tjenanmen

Ono što me je užasno smorilo jeste kineski materijalizam, od svakodnevnog do nivoa religije. Nikad neću kapirati Budu iz jednog komada sandalovine visokog 27 metara i na ulasku u hram stoji da je ušao u Ginisovu knjigu rekorda???! Zapravo jedino mi je točak za molitvu (sa Tibeta vodi poreklo) stvar koja mi je privukla pažnju.

Kad vide stranca, Kinezi se ponašaju kao da su videli izvor zarade, odnosno naivčinu koji ima kamion pun dolara (euri nisu toliko poželjni). Kad smo bolja polovina i ja u sopstvenoj režiji išli na kineski zid, jedina stvar koja me je dojmila, krenuli smo autobuskom linijom koja ide do nekog mesta blizu Pekinga. U autobusu kondukter, kaže boljoj polovini (ona zbori kineski) da će nas obavestiti na kojoj stanici izlazimo. Obaveštava nas on, izlazimo mi, on za nama skida kombinezon i kaže: „Imam ja kombi, možete sa mnom za 140 juana“. Na naše pitanje može li za 100, iz prve pristaje, verovatno je i moglo niže. Tamo su nas saletali sa ponudama da kupimo raznorazne gluposti i voće. Npr prodavačica je nudila dve banane za 25 juana (malo jače od tri eura što je suluda cena), kad smo je iskulirali faktički je trčala i drala se i spuštala cenu na 10 juana.

Kineski zid

Kineski zid

Na nekom forumu sam pročitao kako u Kini nema privrednog kriminala. To je tačno pod pretpostavkom da nisu dužni da izdaju račune, jer u malim radnjama možete da sanjate račun ili garanciju. Kupili ste, nosite i ne vraćajte se. Jedine račune sam dobijao u velikim knjižarama. Knjižare su na nekoliko spratova, uglavnom treći i četvrti (odnosno 2. i 3. po evropskoj numeraciji) su na engleskom.

U knjižari mi prilazi devojka pod kodnim imenom Cherry, i danas sam ubeđen da radi za službu. Htela da propriča engleski da vidi šta mislim o njima. Dajem do znanja da mi je i bolja polovina tu, nisam njena prilika za evropsko tlo. Kaže ona da je završila engleski, ali usput nije čitala skoro ništa na engleskom, sem Platona (???) i čula je da je Edvard Gibon sa svojom knjigom o rimskom carstvu nešto što treba pročitati. Pita da li imam što šta da joj preporučim, slično Orvelovim „1984“ i „Životinjskoj farmi“, kažem devojko uzmi si papir i piši, the best of što se ne čita u komunizmu. Dopunim joj spisak sa Zamjatinom, Hakslijem, „Paklenom pomorandžom“. Žali se kako nije gledala novi Tarantinov film, Django je tamo zabranjen. Rekoh imam ga na tabletu sa sobom, hoćeš da ti pustim zabranjeno štivo. Ona neće, pitam je što ne skine sa torenata kaže ne zna šta je to. A torenti tamo šljakaju dobro, provereno iz prve ruke.

Inače Kinezi su zaluđeni US stilom života, njihove filmske zvezde i filmovi kopija holivudskih. Pošto sam bio smešten u blizini nekog njihovog fakulteta za medije i komunikacije, imao sam priliku da vidim mlade ljude željne slave, sve one koji bi da postanu glumci, tv zvezde i zvezdice, novinari, režiseri. Spavaju u osmokrevetnim sobama u 15 kvadrata, struja u domu se gasi u 23h, tuševi su iznad supermarketa a ne u domu. I neverovatno svi Kinezi gledaju serije, filmove i tv po ceo dan, ali bukvalno. U metrou većina ljudi na telefonima, tabletu ili laptopu gleda serije, u prodavnicama isto tako. Po čitav dan, samo jednom smo videli devojku koja gleda TED predavanje u metrou.

Beihai park

Beihai park

Sa druge strane, ulice su prilično živahne. Mnogo više me je zanimalo kako obični ljudi žive i preživljavaju. U hutonzima je prilično zanimljivo. Ali ono što smara su kao slike gde su nepovezane velike reči (kao na početku filma Alphaville) moto. Npr moto Pekinga je: inovativnost, inkluzivnost, moral. Niđe veze. U 12 časova počinje himna, u metrou su patriotske pesme a na ekranima neke tenkovske vežbe.

Letnja palata

Letnja palata – vredi videti, posle bahate potrošnje na ovo, usledila je narodna revolucija zbog gladi i nemaštine.

Mada posle nekog vremena čovek se svikne na Peking, malo mu uđe pod kožu, što zagađenjem i smogom, što nekim tempom života, guranjem u metrou, zanemarivanjem podrigivanja drugih Kineza i njihovim puštanjem prdeža. Nadam se da ovo kineska ambasada ne čita, inače Kinu više nikada videti neću.

Kako god, nakon 22 dana u Pekingu, zeman doš’o, valja se vraćati, za otadžbinu svoju, živce proljevati, kako bi to rekao Filip Višnjić. Opet ista ruta Peking – Urumči – Almati – Istanbul – Sofija – Beograd.

Urumči je opet bio blagi horor. Rezervisao sam hostel koga su napljuvali kao jedan od najgorih hostela. Meni lično bio je ok, desetokrevetna soba bez grejanja i nije smrdelo. Fair enough. I opet taksisti i njihovo kvazi nepoznavanje grada. Kad se čoveku kaže hostel, on vas vozi od hotela do hotela sa pet zvezdica. Naravno sa isključenim taksimetrom. Ali ajde najzad dođosmo do hostela. Sutradan novi horor dok objasnim ljudima da mi treba banka, i dok nađem banku koja može da mi razmeni novac. Nalazim konačno Bank of China, neko čak zna i engleski, i sedam za šalter. Objašnjavam, od ovih 100 eura razmenite mi 70 u juanu. Radnica mi razmeni svih 100, ja kažem ne treba mi sve to u juanima, kaže nemamo 30 eura. Životna lekcija, nikada ne traži od Kineza dve radnje istovremeno!

Objašnjavam onda, da 30 eura zameni u juane i iz juana u dolare. To je trajalo 15 minuta dok su me skapirali. Na kraju uzimam papir i olovku i pišem hemijsku reakciju 100 eura = 800 juana. 300 juana -> $? Kao skapira me radnica za šalterom, ali umesto 300 juana, razmeni 500 juana u dolare, tad pizdim i kažem joj da deo tih dolara vrat u juane, ponovo ista procedura, kopiranje pasoša, popunjavanje glupih formulara. I na kraju završeno. Posle sat vremena. Lekcija 2: Istočno od Turske imajte dolare.

Na kraju nekako uspevam mimikom da se sporazumem da im objasnim da hoću do autobuske stanice. I stižem tamo, u kraj koji je tipično ujgurski. Na ulici bataljoni odranih koža i jagnjadi koja vise i čekaju kupce, krv se lila ulicama.

Jagnjeći bataljoni - Urumči

Jagnjeći bataljoni – Urumči

Na stanici radnica natuca ruski, kupujem kartu, i čekam još 4 sata do polaska autobusa. Smaram se, šetam okolo, kupujem zalihe hrane. Na kraju, dolazim do autobusa koji je pretrpan stvarima za šverc u Kazahstan i objašnjavaju mi da moja torba mora sa mnom na ležaju da spava. Drugi ljudi spavaju sa igračkama, garderobom, kutijama u rukama, ispod su neki silni tepisi. Bunker autobusa gađaju nogama da bi ga zatvorili. Stižemo u zoru u Khorgas i tu čekanje dok se granica ne otvori. Upoznajem devojku iz Kirgizije, pitam je za Ajtmatova, zna za njega. Ona nosi stvari iz Kine u Biškent, tamo ima prodavnicu gde ih preprodaje, na čelu horde stižemo do granice i čekamo zvanično otvaranje, a onda stampedo do vrata kad se kapije otvore. Malo me opet zadržavaju na granici zbog pasoša, ali puštaju. Kraj, zbogom NR Kina. Čekam sad moj autobus da se pojavi, pa na kraju dok se svi ukrcaju sa svim stvarima, i onda 2 kilometra zemjanog puta do Kazahstana. Opet kontrola stvari, ali ovaj put se treba izboriti sa švercerima koji imaju po 50 kila stvari, kažem graničaru ja nemam ništa da prijavim da prođem pre. Pitaju odakle sam i tako to, Serbija, kul. Smeju se i zezaju se sa mnom, i jedan kaže: Serbia, go home, go home. Spasiba, dasvidanija.

Sad opet čekamo dva tri sata dok se autobus ukrca, svađa što nečijih šest torbi stanu i glupo se upakuju, pa ne mogu tuđe dve tri torbe da stanu. Dolazi tetris čovek, koji vadi te torbe pa ih slaže, pravi neki prostor. Na kraju opet udaranje nogama o vrata bunkera autobusa da bi se zatvorila na silu. Konačno krećemo put Almatija i čujem neveselu istinu, stižemo uveče na autobusku stanicu, što mi ne odgovara, nemam gradski prevoz do aerodroma, a opet treba prolaziti horor sa taksistima. No javlja mi se Kuanish, koga sam upoznao prethodni put u autobusu, kaže mi njegov brat će mi pomoći. Na jednoj pauzi u nekom restoranu, sedim sam za stolom, doziva me društvo Kazakinja, majka, kćerka i još par njih. Započinju priču sa mnom, vrlo brzo me zgotiviše i nude mi da prespavam kod njih pa izjutra na aerodrom, i ja se tako malo nećkam, mislim se možda bubrege vade.

Stižemo blizu Almatija, vidim aerodrom blizu mesta gde autobus staje, ima još par kilometara hoda, spreman sam za to iskušenije. Kad ne daju majka i kćerka kažu ideš s nama ako želiš, mi ćemo te i odbaciti. Pristajem. Kćerka je udata, zet priča engleski, dočekuje me, kad čuje da sam iz Srbije, kaže „Pićka“. Ja kadar nevera, a on naučio to na work&travel-u od Srba. Ne čudi me. Kod njih kući, cela porodica, večeram sa njima, svi me zgotivili, pričam kao sa najrođenijima. Pred polazak na aerodrom, utrpavaju mi i bombonjeru za moje. Ja da zaplačem od nevere kakvi ljudi postoje, odbacili su me i do aerodroma. Ostavljam zetu moje zalihe rakije, kad već nemam ništa iz Srbije, the best of from kaca, rod i berba prošlogodišnji.

Da vas ne bih zamarao dalje, povratak ide prilično jednostavno iz Istanbula do Beograda.

Jedna od glavnih lekcija koje sam naučio tokom putovanja su, a iz dokumentarca Errola Morrisa (The Fog of War: Eleven Lessons from the Life of Robert S. McNamara):

1. Empatišite se sa neprijateljom, dobro ne baš neprijateljom, to je lekcija iz dokumentarca, ali empatija prema ljudima koje upoznajete može mnogo da vam znači, jer ti ljudi će biti oni najbliži koji će vam pomoći protiv navale onih koji žele da vas očerupaju.

2. Strpljenje – prihvatite stvari kakve jesu, ako spavate sa torbom ispod nogu, ne nervirajte se, ako autobus kasni, ne nervirajte se. Stići ćete kad tad i negde. I biće sve u redu, uglavnom.

3. Par lekcija se Kinom je boldovano gore iznad.

4. Be prepared to re-examine your reasoning. Ovo je iz dokumentarca, ali osnovna stvar tokom putovanja.

5. Don’t panic. Iz autostoperskog vodiča i nosite peškir, trebaće vam.

Eto toliko od mene 🙂 Za kraj, malo lepe muzike iz Kine iz instrumenta guzheng. Uzivajte!

Isprovocirani tišinom


Hteo sam ovo da napišem još pre sedam dana i da se ovde pošteno naspomenem majke svima u ovoj državi, ali malo me pustilo spominjanje familije, ali nije nešto drugo. Mnogo očiglednije.

Npr. Orvel u 1984 zamišlja televizor koji ne može da se isključi, prosto suluda situacija da nigde ne možete da pobegnete od toga. Za Orvela tog doba, buka stalno uključenog tv aparata je verovatno značila beskonačnu agoniju i ludilo. Čika Orvele, jebeš život bez buke.

Odem do lekara i našetam se za recept, u čekaonici studentske poliklinike stalno uključen televizor. Da li može bar kod doktora da prođe bez mentalnog trovanja? Odem kod drugog lekara, televizor isto uključen, uđem u prevoz, motor drnda, neki lik glasno priča sa sagovornikom, tj čuje se i sagovornik. Neke klinke puštaju neku treš muziku. U tom trenutku sam poželeo da ima nas 100 u tom prevozu, da svi slušamo neki jazz-funk-ritual Nick’s Bartsch Ronins-a i promovišemo koncert za ovu subotu. Ali jbg nema nas.

A onda izađe vest o devojci koja svaki dan stoji na kutiji i ćuti sa drugačijom ispisanom porukom. Zaboga ko je ona? Zašto mora da ćuti? Zašto jebeno ne progovori? Kao u Ingmarovoj „Personi“. Odgovori kučko dok ti nismo bacili vrelo ulje u lice. Ne smeš da ćutiš, pričaj i deri se. Jebo te, ovo je svet urlanja, a ne tišine. Kome je do tišine neka ne izlazi iz svoja četiri zida.

Svako svetlo je jedan stan
u stanu krevet, stol i stolice
plavo svetlo preko plavih lica
i plavi svet iz plave kutije

Ekv – Ljudi iz gradova

 

Za sve vas što vas iritira tišina, izbegavajte numeru ispod, nije zdrava za živce, i pogotovu što je John Cage u pitanju. 4’33“ kad vidite, bežite glavom bez obzira. Ovo je muzika za Goju ili Betovena.

Da li postoji mogućnost za bar malo manje buke? Da li smo zaista toliko navikli na nju da ne možemo da zaspimo u miru i tišini, da ne umemo da uživamo bar malo u miru? Da li je toliko neobično ako vam se ćuti??? Da li je najveća provokacija u našem društvu ako ćutite? Da li je to ono od Miloša Obrenovića, da ako Srbi ućute, onda malo popustiti? Ili je to neka psihologija na svetskom masovnom nivou, samo neka se priča, more informacija od kojih se ne možete izolovati osim ako ne stavite slušalice ili čepove u uši. U zadnje vreme je gotovo nemoguće čitati u prevozu, istina i ja sam otišao sa živcima. Izgleda da ću morati da se odreknem i prevoza i čitanja. Ako želite da provocirate, nemojte da psujete majku, samo uporno ćutite. A za malo buke u subotu uz stajaća mesta (genijalni izum organizatora jazz festivala!), pobrinuće se:

Odoh u tišinu uskoro.

Tišina planine

Tišina planine

Nemogućnosti jedina


Ovaj unos posvećujem u slavu nemogućnosti kojoj smo svakodnevni izloženi, samo nas u manjoj ili većoj meri dotiče.

Režiser koji je svojim filmovima proslavio nemogućnost je Luis Bunjuel. Na primer u „Mračnom predmetu želja“ stariji muškarac ne uspeva da osvoji naklonost mlade devojke, grupa prijatelja ne uspeva da se skupi na večeri u „Diskretnom šarmu buržoazije“ jer ih ometaju nemogućnosti koje nisu nemoguće, dok sa druge strane u „Anđelu uništenja“ grupa zvanica nije u mogućnosti da napusti kuću u kojoj večeraju.

Diskretni šarm buržoazije (Luis Bunjuel)

Diskretni šarm buržoazije (Luis Bunjuel)

Ako se prebacimo iz sveta filma u svet književnosti, broj ovakvih fiktivnih i realističnih tema raste. U pripoveci Hulia Kortasara „Putovanje“, glavni junak ne može da se seti naziva stanice da bi kupio kartu i uhvatio pravi voz. Sa druge strane imamo Dina Bucatija i njegove pripovetke o kraljeviću koji je u nemogućnosti da proveri granice svoga kraljevstva jer kako nam se čini u pripoveci, one su beskonačne. Šalje jednog za drugim konjanike A, B, C, D, E i F u glavni grad da nose informacije, na kraju je shvatio da se neki od konjanika neće vratiti u narednih 80 godina, a on tada neće biti živ. U drugoj pripoveci Bucati priča o liku koji pokušava da ode do toaleta ali tada istovremeno u toalet hoće još neko, i lik odustaje, i svaki put kad bi pokušao da krene do toaleta, isti tip sa druge strane bi to takođe pokušao. Glavni junak igra na strpljenje, čeka do jutra kod svojih vrata sakriven, dolazi jutro i shvata da su zapravo ispred soba svi u tom stanju.

Naravno rekli bismo da svako može da zaboravi nešto, i da mu je nemoguće da se toga seti, ali teško da bi probdeo noć kraj toaleta.

Šta tek reći o nemogućnostima da se setimo budućnosti? Prošlosti se sećamo u manjoj ili većoj meri, znamo ko smo, gde smo rođeni, događaje iz života, šta smo radili sutra, ali smo u nemogućnosti da kažemo šta smo radili sutra! Ili šta smo radili krajem ove godine! Naravno sa jedne strane je to zbog toga što se ti događaji još nisu odigrali, ali i njihovo sećanje nam ne omogućava psihološka strela vremena. Sa druge strane strela vremena je uvek usmerena od prošlosti ka budućnosti, videćemo da čaša pada na pod i razbija se, ali suprotan događaj skupljanja delića u celinu i vraćanja čaše tamo gde je bila, nećemo videti, jer (skoro pa) nemoguć.

U nemogućnosti smo da razlučimo optičke varke, da razlučimo nemoguće objekte. Naravno tako nešto nas u svakodnevnom životu ne dotiče, sem kao grafika ili animacija (npr Eschera, poput Penrouzovog trougla). Ali igranje gluvih telefona i nemogućnost prenosa tačne informacije zna da boli.

Gore - dole (M. C. Escher)

Gore – dole (M. C. Escher)

Nemogućnost da napredujete na poslu i karijeri takođe zna da nervira, stvara frku i paniku. Nemogućnost da dobijete neku bolest ili sedmicu na lotou a iščekivanje istoga znači da ste ili anksiozni ili naivni. Rešenja su u vidu seroxata ili učenja statistike.

Ali koliko ste predvidljivi u životu u svojoj rutini? Da li idete istim prevozom i istim ulicama na posao ili u školu? Da li vas je ikada iritirala nemogućnost postojanja beskonačnog broja kombinacija kojima biste mogli doći iz tačke A u tačku B u realnom životu? Da koliko god se trudili da stvorite lavirint od ulica kojima hodate, da dođete do cilja? Zar ne bi bilo zanimljivo kada bi gradske ulice za promenu bile lavirinti sa beskonačnim brojem kombinacija, tako da vas vaša dnevna rutina neće odvesti u središte lavirinta, ali neka druga kombinacija hoće? I zamislite da postoji upravnik lavirinta koji svaki dan menja šemu, odnosno od svih delova lavirinta stvara nove kombinacije, kao loto 🙂

Lako do posla

Lako do posla

Sam život u Srbiji je ništa drugo do nemogućnost, stizanja na vreme do posla, jer se autobus pokvario, stvorila se gužva, utakmica, navijači, ludilo, diplomatske delegacije.

I na kraju autor je u nemogućnosti da nekako drugačije završi ovaj tekst.