Vozovi


Jedan post o vozovima. Obožavam da se vožnju vozom. Istina ovi naši u Srbiji su rekorderi u sporosti, a i pretrpanost je nekada na nivou Pakistana ili Indije. U zadnjih 5 – 6 godina ko zna koliko puta sam putovao vozom, jedno vreme sam čuvao karte, i nakupilo se oko 30ak karata, a onda sam počeo i da ih bacam.

Ne volim da idem negde autobusom, smaraju me autobuska sedišta, ubijaju u leđa (nisu ni ova u vozu nešto bolja), ali u vozu uvek možeš da protegneš noge. Obožavam zimi putovanja vozom preko predela Zlatibora. Jedne zimske noći voz je stao usred nedođije, ali to je jedan od najlepših prizora koje sam ikada video, planina prekrivena snegom, gde se belina vidi u noći po mesečini. Neretko se dešava da zimi ne bude grejanja u vagonu, e tada manje gledate belinu a više cupkate da se zagrejete.

Šine su na neki način za mene dokaz postojanja civilizacije… Kao poruka u fazonu: Ljudi su bili ovde. Volim što vozovi prolaze kroz nenaseljena područja, brda, planine, ravnice, kanjone reka, gradove… Vozovi mi omogućavaju da krenem u neki nepoznat predeo, da se tu iskrcam i ceo dan ga prepešačim.

Voleo bih da prođem transibirsku i transmongolsku železnicu. Znate za one anegdote kako su birali kako će ići transibirska železnica, i da je tada ruski car uzeo olovku i povukao liniju. Druga legenda (fizičarska) kaže da je jedna strana šina pohabanija od druge (usled Koriolisovog efekta).

Dešavalo se da nekada prestojim i po 8 sati u prepunom vozu, da ležim i sedim na torbi ili novinama na podu. Nezaboravan je povratak jedne zime posle Rundekovog koncerta vozom kući, uz 6 litara piva, put brzo prođe. Sećam se tada kako je jedna starica govorila: „Da je Titovo vreme ne biste vi ovako mogli bla bla“. Kad je izlazila ja joj kažem: „Doviđenja pionirka“.

Keleti PU, Budapest

Jedne zime sam ispao iz voza, eto desilo se i to, ali ne pitajte kako, u pitanju je ljudska glupost i sreća. Tada sam prespavao moju stanicu (a to mi se nikada ne događa) i utripovao da voz staje na stanici na kojoj brzi voz nikada ne staje. Tog decembra sam završio usred vukojebine. Srećom samo sam malo ugruvao kolena i laktove.

Pretprošlog leta sam na novinama presedeo 4 – 5 sati, ali čitao sam knjigu pa je vreme prošlo. Voz je idealan za čitanje, godišnje od sume koju pročitam 30 – 40% otpadne na vozove. Pre oko 4 godine krenem vozom za Beograd, preko puta mene sedne lik i pita me: „Jel’ mogu da dobijem novine?“ Kažem: „Nema problema“. Pita on mene: „Hoćeš ti moje ili knjigu možda?“ Ja: „Može knjiga“. Čitam knjigu pod naslovom „Ljubav u vagonu“. Lik preko puta je mene pisac iste. Citat iz knjige, po mom sećanju glasi, svi najveći umovi su ljubili u vozu, Gete, Ajnštajn, Andrić, Šekspir (!?!?). Radnja voz na pruzi Beograd – Bar. Lica: Dečko, žena, baba, deda, dva konduktera, Rom sa frulom, higijeničarka. U suštini svi se opale po nekim parovima (dečko – žena, Rom – žena, deda – baba, kondukter – higijeničarka, ovaj drugi kondukter je bio nadrndan zbog toga). I tip treba da izađe iz voza i pita me: Da li ti se dopala knjiga? Iz pristojnosti kažem da je ok, i on krene da navaljuje da je kupim. Nisam, al’ žao mi…Ako naletim nekada na nju, kupiću je 😀

Warsaw

Obožavam sa strancima da putujem u vozu. Sa jednim sa cirkao pivo, pričao celu noć, a boga mi u jednom trenutku se i zapevalo nekih starih hitova: Roy Orbison, Tom Jones…

Za neka putovanja sam sentimentalno vezan. Za jedno me vežu Lorkini stihovi (iz Bunjuelove autobiografije sam ih citirao):

POLJE ŽUTO

BRDO PLAVO

POLJE ŽUTO

KROZ PUSTU RAVNICU

DRVO MASLINE KORAČA

JEDNO DRVO

Masline

Putovao sam i vozom van zemlje Srbije, manje više po srednjoj Evropi, ali opet ja sam brdsko-planinski čovek, volim i ravnicu, lepa mi je, ali brdo je brdo 🙂

Mada retko kad pričam sa ljudima u vozu, volim da prebiram po mislima, slušam muziku, čitam knjigu. Imam želju da jednom krenem na put na Istok, kupiću radio aparat i slušalice i slušaću samo usputne radio stanice (slično je radio i Philip Glass, kompozitor, koji je od Španije do Indije slušao muziku sa radio stanica koje je hvatao tokom putovanja).

Putovao sam i šinobusom, reliktom prošlosti, te godine je nastao i kratak dokumentarni filmić o ljudima koji putuju šinobusom.

Sutra putujem istim. Evo toliko o vozovima… Do nekog narednog posta će možda proći neko duže vreme. Čujemo se 🙂

Advertisements

6 thoughts on “Vozovi

  1. Uvijek vlakom, Milija, uvijek vlakom. Nigdje se ne žurim, ugodno je, poetično, sigurno. Vlakovi imaju dušu. Avioni su pičke. Autobusi za neodlučne.

    I Simeon Oka je trebao putovati vlakom (prve klase)..

  2. Inače, profesor iz kvantne (Sokolić, ako ga se sjećaš) i ja smo se dogovorili ići na put transibirskom željeznicom, koji, čini mi se, traje 8 dana, čim ja skupim novaca. Imamo plan riješiti probleme kvantne mehanike u tih osam dana, pa možeš s nama xd.

  3. Eh naravno da jesam!!! Ali kad bude para… Hteo sam u Ukrajinu za početak jos pre par meseci… Ali dopiši i mene na taj spisak transibirske železnice, ja sam čuo da se 8 dana samo votka pije 😀

  4. Uživala sam čitajući ovaj post (nije iz pristojnosti – kad smo kod toga, ne shvatih na kraju, je l’ ti se dopala ona knjiga…?) 🙂

    P. S.
    I ja tako kažem: „volim i brda.. ali ravnica je ravnica“ 😀 mislim da je pitanje prosto toga gde si odrastao 🙂

    P. P. S.
    Nisam zaboravila Fermija, a ni analizu zvezdanih spektara 😛

  5. Povratni ping: U Patagoniji – muzika i knjiga | izmedju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s