Preobraženja – Alamut u senci Pamira (1)

Ovaj tekst i nekoliko narednih su nastajali u glavi godinama, i sada, nakon više raznih putovanja, polako se slažu u jednu celinu, mada bez jasnog cilja, i bez jasne povezanosti.

Veče je, u glavi počinjem da pišem tekst u Horogu (Tadžikistan), u hotelu Ali Baba, gazde Jusufa. Prethodnu noć pri dolasku u Horog, nakon 18 sati putovanja od Dušanbea preko Kuloba i zatim dolinom reke Pandž, samom granicom Tadžikistana, na spomen naziva hotela, jedan od saputnika se nasmejao tako prozaičnom imenu:

„Ali Baba? Prvi put čujem, ovde svi daju nazivu smeštaja svoja imena. I ja da imam smeštaj nazvao bih ga po sebi.“

Jusuf je visok, krupan, kolerik. Obradovao se kad je čuo da smo iz Srbije jer je imao pre par godina neke građevince iz Srbije na konaku, i jedva je dočekao doručak da nam priča o tome. Razgovor na ruskom je tekao otprilike ovako:

„Imao sam pre par godina neke radnike iz Srbije. Radili su na zgradi univerziteta tu blizu. Leteli su iz Srbije sokolom.“

„Soko? To je ptica (ptićka – птичка), na srpskom“, rekoh mu ja.

„Zar nije pićka ružna reč?“, i nasmeja se Jusuf grohotom, dok mu se trese naherena pamirska tubetejka (kapica) na glavi.

„Vikendom bi kupovali ovna i vrteli na velikoj motki iznad vatre, dovlačili bi gajbe piva i rakiju dok ga peku (ražanj u ovom delu sveta je nepoznata pojava, moja napomena)“, priča Jusuf.

„Donosili su rakiju i slaninu iz Srbije. Davali su mi da probam slaninu, ali mi se nije dopalo. Igrali bi stoni tenis, sve sam ih redom pobeđivao sem jednog. Svi su se čudili kako ne mogu njega da pobedim. Ja im kažem da me je Alah kaznio jer sam bio loš musliman. Mnogo sam pio dok su oni bili tu. Otkako su otišli, prestao sam da pijem. Popijem samo pivo ponekad“, smeje se Jusuf.

U odnosu na sunarodnike van Gorno-Badahšana, Pamirci govore pamirskim jezicima i pripadaju različitoj grani islama. Dok su njihovi sunarodnici suniti, ljudi na Pamiru, ili Gorno-Badahšanu, kako se pokrajina naziva u Tadžikistanu, su ismailiti.

***

Jedna od romantičnih priča, poznatih na istoku, je priča o tri druga iz medrese u Nišapuru. Prema legendi jedan od drugara je predložio drugoj dvojici da ko od njih uspe u zemaljskom životu, ne zaboravi da pogura karijere druge dvojice. Onaj koji je uspeo, zvao se Nizam al Mulk, onaj koji je predložio zvao se Hasan ibn Sabah, a treći se zvao Omar Hajam.

Nizam al Mulk će prvo postati vizir, i za vreme svog vezirovanja biće i autor knjige „Sijasat name“, traktata o tome kako treba vladati, ali i osnivač niza medresa (nizamije), između ostalog i one u Bagdadu, gde je predavao i čuveni Al Gazali.

O trećem, verovatno najpoznatijem, Omaru Hajamu biće reči na kraju ovog teksta. Međutim, istorija će upamtiti i Hasana ibn Sabaha, pod nazivom ,,starac sa planine“. Legenda kaže da se Hasan javio drugaru sa studija da mu udeli neku dužnost, i da mu je ovaj udelio neki položaj na dvoru. No, Hasan nije bio zadovoljan i brzo je pokušao da istisne svog dobročinitelja, zbog čega je, javno osramoćen, morao da napusti dvor.

Legenda najverovatnije nije istinita, bar iz razloga što je spomenuti Nizam al Mulk bio 20 godina stariji od druge dvojice. Sam al Mulk je bio progonitelj ismailita, istih onih kojima je pripadao i Hasan ibn Sabah. On se utvrdio u tvrđavi Alamut, odakle je s vremena na vreme slao ubice, fedajine (u bukvalnom prevodu ,,one koji se žrtvuju“), da ubiju nekog od politički-verskih protivnika. Fedajini su postali poznati kao asasini u Evropi (ili, kako se to tvrdilo kasnije, da poreklo reči potiče od hašišini).

Od Marka Pola potiče legenda o navodnom drogiranju, a zatim prenošenju za vreme narkoze u ,,rajski vrt“, kako bi se izgubila opna koja razdvaja realnost i obećanja zagrobnog života onima koji se žrtvuju u ime vere. Ipak, sem Marka Pola, nijedan drugi izvor ne spominje ovu informaciju, što će reći da je to ipak samo lepa urbana legenda.

Nisu nužno fedajini ubijali svoje protivnike, onaj ko bi pristajao, dobijao bi zlatnike u zamenu da olabavi malo sa napadima u govorima protiv ismailita ili pretnju u vidu kindžala kraj jastuka kad se probudi ujutro. Ismailitska nizaritska država je potrajala sve do pohoda Džingis kana koji je Alamut (tvrđava, uporište ismailita) sravnio sa zemljom, a ismailiti su se razbežali u pravcu Indije, Pakistana, Avganistana, Tadžikstana, u smislu današnjih modernih granica. Pa su otuda i na Pamiru.

***

Pada veče, i nakon obilaska botaničke bašte, koja je, kako tvrdi Jusuf, nekada zauzimala prvo mesto na takmičenjima u SSSR-u, dolazimo ponovo u park. Vreme je večernje molitve, i pored nas promiče reka ljudi koja se sliva u ismailitski centar na večernju molitvu. Pada mrak, a u Horogu nema restorana. Omiljeno jelo je pica, sudeći po razbacanim kutijama.

***

Kad smo kod trećeg prijatelja, Omara Hajama, on je zatražio neko nameštenje gde neće morati da se bavi svakodnevnim pitanjima i koje bi ga odvlačilo od poezije, matematike i astronomije.

***

„Čitajte Omara Hajama“, preporučuje nam Tadžik koji se vratio kući sa rada u Rusiji. Ali, nije samo on, i milioni drugih običnih ljudi na Istoku koji su opčinjeni poezijom Omara Hajama preporučuju istu stvar.

„Za danom koji je prošao – ne tuguj,
Sutrašnjicu – što tek stiže – ne oplakuj!
Za onim što je prošlo, ili nije došlo – ne kukaj:
Radostan budi – život u vjetar ne rasipaj!“
Omar Hajam (prevod Fehima Barjaktarevića)

Čitajte Hajama, jer njega su čitali i čitaju, voleli i vole ga, i neki ljudi na zanimljivim položajima. Jedan se zvao Vjačeslav Menžinski, i bio je jedan od rukovodilaca sovjetske službe državne bezbednosti, poznatije kao ČeKa, a drugi je bivši pripadnik KGB-a i trenutno predsednik Rusije, Vladimir Putin. Menžinski, inače i sam poliglota, zbog Hajama je počeo da uči persijski jezik da bi čitao Hajama u originalu. Ovaj drugi, Putin, je Hajama predlagao za čitanje još 2007. godine na konferenciji za novinare.

Svojevremeno sam preporučivao izdavačima da stave Putinovu sliku ili bar natpis: Omiljeni pesnik V. V. Putina, ali me niko nije poslušao do sada.

***

Ismailiti veruju u magičnost brojeva. Na primer broj 7 igra značajnu ulogu u teologiji ismailita. Sem teološkog svetog smisla o sedam neba, sedam kontinenata, sedam proroka, sedam dana u nedelji, to je i broj putnika koji zajedno sa vozačem staju u taksi džipove koji krstare linijom Dušanbe – Horog.

– Reka Pandž, prirodna granica između Tadžikistana (desna obala) i Avganistana (leva obala)

Sam put traje dugo, predugo, najmanje 14 časova, a zapravo 17 – 18 časova u zavisnosti od stajanja, gužve na putu, radova na putu. Tih 300 i više kilometara puta duž reke Pandž su u očajnom stanju, toliko da automobil ne ide više od 30-40 na sat. Put se raspao, a nakon raspada SSSR-a novca za održavanje puta očigledno nije bilo. Sami vozači najčešće se zalete i gađaju samu ivicu puta, tako da se na svakih 200 metara budi osećanje kako ćemo sleteti u Pandž, jer je ivica puta jedini deo na kome nema rupa. Tokom puta, u oba smera, bili smo bombardovanima raznoraznim tadžičko-badahšansko-avganistanskim hitovima. Evo jedne pesme koju su drugi putnici svi pevali kao u transu: ,,O moj Badahšone“ (О му Бадахшон).

No, počeli smo pričom o tri druga, i sledeći put nastavljamo o tri druga iz dvadesetih godina prošlog veka, zapravo najviše o jednom koji je ubijen baš u okolini Dušanbea, i kroz koga se nekad živog, danas mrtvog, prelamala i prelama, kao kroz prizmu, istorija ovog regiona, iako to svakako nije zaslužio, sudeći bar po njegovom predgrobnom životu.

Zbogom, profesore

Prošlo je više od godinu dana od smrti profesora Vladimira Ajdačića, i ovaj tekst je neka vrsta ličnog duga koji sam osećao i planirao da napišem sve ovo vreme nakon što sam saznao za njegovu smrt.

Bio sam faktički klinac kada sam prvi put saznao za Vladimira Ajdačića, fizikohemičara i popularizatora nauke, i to je bilo kroz njegovu knjigu „Nauka kao bajka“. Za mene je to bila izvanredno zanimljiva knjiga, gutao sam sve što je iole imalo „naučni“ prizvuk u sebi. Internet je bio faktički nemogućnost, kompjuter koji je u tom trenutku pokvaren, PTT kao jedini provajder, i beskonačno sporo, presporo.

Igrom slučaja, negde pred kraj osnovne škole, za potrebe nekog takmičenja, odvažio sam se da kontaktiram profesora Ajdačića, u mojoj mladalačkoj glavi delovalo je kao da zovem ogromnu i bitnu ličnost, što on zapravo i jeste bio, ali je moje strahopoštovanje bilo još veće.

Odjednom, čuo sam topao glas jednog čoveka koji se nimalo nije ljutio, niti mu je bilo naporno, što ga tamo neki klinac zove i smara za intervju za neko nepoznato takmičenje. Intervju, nažalost, nikada nije objavljen.

Ja sam par meseci kasnije, tokom leta i prelaza između osnovne i srednje škole krenuo u projekat pravljenja naučno-popularnog portala. Broj ljudi koje sam mogao da povučem za rukav i pozovem bio je ograničen, i tu se odmah nametnuo profesor Ajdačić. Spojio me je sa Petrom, mojim vršnjakom, čovekom tehnički potkovanijim od mene za ceo poduhvat, i kad sam razmišljao o predlozima za ime, profesor je predložio da to bude „Viva Fizika“.

Ostalo je istorija, o kojoj bi moglo drugi put da se piše zasebno, jer to mesto je omogućilo da upoznam neke od svojih prijatelja, istomišljenika, važnih poznanika. No, od svega toga, meni su podjednako kao mladoj osobi bili više nego dragoceni razgovori uživo sa profesorom.

„Duša pre zvezda“, tako je glasio naslov jednog njegovog teksta, i rekao bih da je to bio životni credo Vladimira Ajdačića. U njegovom ophođenju i pričanju nije bilo traga nadmenosti, nadobudnosti, sujete. Sa ove distance kad se prisetim, nikada nisam čuo preteške ili ružne reči o nekom. Da, bilo je ljudi koji mu se nisu sviđali, ali način na koji je govorio o ljudima je bio neovovremenski. Ako se pod sintagmom „stari Beograđanin“, koja je danas ismejana, često s pravom zbog hipokrizije onih koji bi da se uvuku pod nju, kriju ljudi drugačijeg kova, ophođenja, rekao bih čak, i građanštine, i manira, onda je profesor bio najbolje oličenje toga.

Nikada nametljiv, uvek pažljiv u ophođenju i priči, spreman da mi pomogne za sve što je bilo zapravo iznad realne granice mojih intelektualnih mogućnosti, da bude veza sa drugim ljudima. Sa druge strane, zadržao je neku dečačku radoznalost koja je umela da pređe i u nešto na šta bi drugi naučnici gunđali, ali čoveku duše pre zvezda ne bi to smetalo. Čovek je imao večiti, zdravi, entuzijazam da učini nešto na polju popularizacije nauke.

Bio je to starinski pristup, old school, koji bi danas verovatno izazivao podsmeh kod kojekakvih popularizatorčića nauke. Prosto sve je postalo show, a čovek drugačijeg kova, vremena, svetonazora, nije baš bio neko ko bi mogao da bude superstar.

Profesor Ajdačić je imao zanimljiv životni put, od zagriženog nuklearca do zagriženog antinuklearca. U trenutku kad je ušao da izmeri koliko zračenja je pokupio, tokom jednog projekta za vreme boravka u Kanadi, u njemu je ljudsko biće potisnulo nuklearca. Nažalost, doživeo je kasnije da mnoge njegove kolege, pa i njegov kum, Branko Lalović, preminu ranije zbog posledica prekomernog ozračivanja.

Pisao je redovno za Galaksiju, i ostaje faktički proročki tekst koji je napisao malo pre Černobilja, a koji se pojavio na kioscima u broju Galaksije u trenutku kad se Černobilj desio. Tvrdio je u tekstu da je verovatnoća havarije na nuklearnom reaktoru nekoliko redova veličine veća, od one koju je zagovarao nuklearni lobi. Još stravičnije je bilo reagovanje tadašnjeg establišmenta koji je ćutao danima, objavljujući da, nasuprot celoj Evropi, u Jugoslaviji je sve u redu. Više zainteresovani čitaoci mogu da nađu ako proguglaju intervju sa profesorovom bišvom suprugom, Nadom Ajdačić.

Voleo je prirodu, i Divčibare, gde se, kako je pričao, osećao kao gorski car. Pričao mi je o teškim godinama okupacije tokom Drugog svetskog rata kao o pečatu koji je nosio tokom života. I voleo je klasiku. Ja sam probao da ga inficiram tada Filipom Glasom, ali mu baš i nešto nije bio po ukusu. Zanimljivo, polako, s godinama, sve više se vraćam na tu istu klasiku, a gotovo da uopšte ne slušam Glasa.

Mogao bih danima da pišem i prepričavam sećanja i razgovore, ali ovde ću stati. Meni ostaje lična žal što sam poslednjih godina izgubio kontakt. Prosto, životni vetrovi su me oduvali u neke druge strane i talase, ali često sam pomišljao na profesora prisećajući se nekih od razgovora koje smo vodili, sa zahvalnošću što je tada neko imao strpljenja za sve sitne nemire jednog mladića.

Rastužio sam se na vest da se čovek velike duše vinuo u večnost.

Zbogom, profesore!

O neusnulim pohranjenim glavama – Rastanimo se dok smo dobri (3)

Govorim još jednom – nema suzdržanijeg naroda od gorštaka! U zamrzivaču suzdržanosti osveta se dobro čuva. Uzgred, ja to znam po sebi.
Fazilj Iskander – Frula starog Hasana

Jedna od pripovedaka iz čuvene Borhesove zbirke „Maštarije“, nosi naziv „Kraj“. I rekao bih da se na više načina i ova serija tekstova zatvara u jedan krug u kome su se stvari poklapale na neke čudnovate načine i gde su se ideje i razmatranja menjale u toku ovih 3-4 meseca, a trebalo je da ovaj tekst bude završen još letos…

U pripoveci „Kraj“, Borhes pripoveda o (fiktivnom) Jaromiru Hladeku, Jevrejinu i piscu u Pragu 1939. godine, koji je uhapšen od strane Gestapoa i osuđen na streljanje 29. marta iste godine. U trenutku streljanja, Hladek uočava da se vreme zaustavilo i da mu je Bog ispunio molbu da dobije još godinu dana života da završi svoje delo. Tačnije proteći će godinu dana između naredbe i izvršenja iste. I zbilja, godinu dana kasnije nakon što je stavio tačku, Jaromira Hladeka ubija plotun.

Ova pripovetka je objavljena u časopisu Sur (Jug) 1943. godine, a samo godinu dana ranije se desilo nešto slično, samo nije bio u pitanju Jevrejin, već Englez, i ne pisac, već novinar, ratni izveštač, a za vreme rata i obaveštajni oficir za SOE, a njegovo ime je Terens Aterton (Terence Atherton).

***

No da krenemo linearnim vremenskim tokom.

Terens Aterton je boravio u Jugoslaviji tridesetih godina, i bio je, zvanično, dopisnik iz Beograda za Daily Mail i Daily Dispatch. Tokom boravka dobro je naučio srpski (srpsko-hrvatski, BHS, naš) jezik. A zatim, nakon kratkotrajnog Aprilskog rata, povlačio se zajedno sa kraljevskom vladom, preko Banje Koviljače, Zvornika, Užica, a zatim udružen sa američkim novinarima, do Cetinja i na kraju Budve gde ga i zatiče kapitulacija.

Tu, kako priča kaže, menja svoj automobil za čamac. I tako kreće epopeja, Aterton, i tri američka novinara, zajedno sa nekim jugoslovenskim ribarom, pokušavaju da se dokopaju Krfa. Usput, napadaju ih Štuke, i tokom napada, domaći mornar gine, a Aterton biva ranjen u nogu. Nešto kasnije, presreću ih italijanski minonosci, i američki novinari ističu američku zastavu (u tom trenutku neutralnu u ratu koji traje) i time spasavaju i Atertona koga bi Italijani sigurno odveli. Smrt ih prati u stopu i nakon što se dokopaju, a i napuste Krit. Na kraju, hvatajući „zadnje“ prevoze od tačke do tačke, preko obalske Grčke, zatim Krita, ukrcava se na poslednji brod sa Krita za Aleksandriju.

***

Aleksandrija i Kairo tada vrve kao košnice. Rat, iće i piće. Tu je i Lorens Darel, iz čijeg pera će dosta kasnije izaći „Aleksandrijski kvartet“. U Kairu se nalazi centrala SOE (Special Operations Executive) za Bliski istok i Balkan. I odatle se šalju misije svuda, uključujući i Jugoslaviju, gde Britanci pokušavaju da dokuče ko se i koliko bori protiv Nemaca, i gde pokušavaju da nađu tanku granicu između pragmatičnosti, ideala i realnosti na terenu.

Kod partizana i četnika već šalju Bila Hadsona, poznatijeg pod imenom „Marko“, a kasnije ću tu biti i mnogi, mnogi drugi, uključujući Basila Davidsa (čije knjige o Africi će biti štampane u SFRJ), Ficroja Meklina, čak i Rendolfa Čerčila (sina Vinstona), i dodamo još i Saurona (iliti zapravo Kristofera Lija).

U februar 1942. godine počinje operacija „Hidra“, u kojoj učestvuje i Aterton. Cilj: ispitati ko se koliko i kako bori protiv Nemaca.

***

Tokom nedavnog boravka u Kairu hteo sam da vidim zgradu u kojoj je bio smešten SOE, zanimljivo da ni nakon toliko godina nije moguće naći tačnu adresu, čak i naziv ulice koji sam pronašao se ne poklapa ni sa jednom postojećom ulicom.

***

Vratimo se misiji Atertona, s kojim su u misiji bili i Radoje Nedeljković, kao i radista Patrik O’Donovan. Prvo su naleteli na crnogorske partizane, i Ivan Milutinović je hteo da ih likvidira, ali dobio je naređenje da s vrha da ih pošalje u vrhovni štab. Tu su ih vodali kao mečku Božanu da ih uvere ko se zaista bori, a ko kolaborira. Aterton sve vreme pokušava da obiđe i četnike.

Kad su već „navrli“ da to urade, a kao što je poznato, čoveka koji je navro treba pustiti, mada partizani to nisu hteli da urade, dozvolio je slučaj. Napustili su Foču i krenuli su u potragu za štabom Mihailovića. Prema dogovoru sa nekim lokalnim četnikom Dakićem, on je trebalo da ih sprovede. Nesrećni Aterton i O’Donovan tamo nikad nisu stigli, a na Dakiću su primećene čizme koje je nosio Aterton.

I tako se zatvorio životni krug Atertona, metak iz štuke koji ga je ranio, dokrajčio ga je u vidu četnika Dakića koji je to uradio iz čistog koristoljublja, i time, za sitan ćar, naneo štetu pokretu u kome se „borio“.

***

U već kultnom dokumentarcu „Vidimo se u čitulji“, postoji odličan, ulični opis, svih Dakića. Da citiramo: „On će doći u situaciju, recimo, da se isplanira posao od 5 miliona maraka, treba da se radi za godinu dana. On će pre uzeti 10 hiljada maraka odmah da nekog zavrne nego da od tog čoveka kroz godinu dana uzme 100 hiljada maraka. To je naš mentalitet.“

***

Rođen sam u kraju gde su se posle Drugog svetskog rata skrivali dugo kojekakvi banditi i odmetnici, posle devedesetih obučeni u ruho boraca protiv komunizma, ali zapravo, ljudi vođeni instiktom preživljavanja, jer znaju da im kuršum ili omča ne ginu. Među starijim ljudima, gorštacima, upamćeni su kao šumljaci.

Nije bilo lako u tim godinama. Sve je bila dvostruka igra OZNA-e i begunaca, s jedne strane begunci bi tražili od domaćina u gluvo doba noći hranu ili uslugu, a isto to je radila OZNA, ali kao, što bi rekli moderno, false flag, obučena u odmetnike. Pa ti sad gledaj šta ćeš, ako nije odmetnik, a ne prijaviš, ili je odmetnik a prijaviš, pogrešna procena, i beri kožu na šiljak.

***

Ne bih se dotakao ovoga, suviše je nevine krvi proliveno na toj tromeđi Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine, ali pre par meseci sam naleteo na apokrifnu verziju kako je Savu Kovačevića na Sutjesci ubio njegov zamenik, izostavljam namerno ime, dok sa druge strane imamo ova dva svedočenja, iako ne direktna, od borca iz Dalmacije, a zatim i od Milovana Đilasa koji priča. Nisam uspeo da potvrdim verziju smrti nigde, verovatno je masna laž, ali manje je bitna od činjenice, da dotični čovek, tada napušta partizane i prelazi u četnike, a posle rata se još 7 godina krije po gudurama i uvalama.

Zamišljam pakao bitke na Sutjesci. Partizani ginu kao snoplje. Nemci detaljno češljaju teren, Vrhovni štab donosi odluku da ostavi ranjenike. Verovatno najteži trenuci svakoga. Đilas navodi histerisanje Titove supruge, Herte Haas, a zatim i svoj postupak, koji bi se, blago rečeno, podveo pod nasilje.

No… Sutjeska je završena, krajem 1944-e godine, biva jasnije, a 1945. godine i potpuno jasno koja strana je pobedila. Nakon 1945. godine, mnogi od onih koji su izgubili rat, a nisu verovali u amnestiju, ili pak nisu ni mogli da budu amnestirani, nastavili su da se kriju po šumama na tromeđi Crne Gore, Bosne i Srbije. Teren idealan za izmicanje poterama, a i sam teren prepun legendi o onima koji su se u njega odmetali iz ovih ili onih razloga.

***

To uverenje o skrivanju, guslarskim pesmama i legendama je na kraju doteralo do uverenja i tragaoce za haškim optuženicima da bi isti mogli da se kriju u istim tim šumama, a ne u konforu gradova, kako se kasnije ispostavilo.

Sećam se pokušaja tadašnjeg SFOR-a da traži dr Dabića i Mladića po šumama istočne Bosne. Kao da su i oni poverovali da gluve gudure mogu da kriju ljude koji oni tako pomno traže, a ne gradska vreva. Gotovo je nezamislivo da bi bilo čiji boravak mogao da promakne barem jednom paru seoskih očiju, a posebno da bar jedan par usana ne šapne kome treba za dobru nagradu.

Jedna od najdražih urbanih legendi, iako se kunu ljudi da je istinita, je o ženi koja je čuvala na tavanu muža još 15 godina nakon rata. Pre toga je pred kraj rata, kada se poraženi muž vratio kriomice kući, održala parastos i zakopala je prazan sanduk, održala sve pomene, i proširila je glas da je muž stradao. Otkriven je igrom slučajnosti, a priča glasi da je dotična proglašena za drugu najverniju surpugu Jugoslavije, posle Jovanke, a da je lično maršal JBT rekao da je čovek odrobijao svoje. Slatko zvuči.

***

Još kao klinac, znači neki početak devedesetih, pamtim kako su se pronosile priče o nekim od tih ljudi, koje su stariji naraštaji zvali šumnjaci ili šumljaci. Strah od njih je živeo toliko jako, da me je baba odgovarala od šetnje po brdima iznad sela, zbog „svakojake sorte“ koja se tamo vrzma.

Razmišljajući o njima, a prošlo je već par meseci i u želji da napišem ovu crticu, moje neko nepodeljeno mišljenje je bilo da se radi o razbojnicima, banditima. No guglajući imena, slučajno naletim na ovaj tekst. U njemu se spominje tip koji je po apokrifnoj legendi ubio Savu Kovačevića (po tvrdnji jednog novinara). Moguće je i da je postojao neki uvrnutiji kodeks po kome su ti ljudi operisavali, a koji je meni u ovom trenutku neuhvatljiv. Život progonjene divlje zveri, bez romantične oblande i patetisanja.

***

Nije Aterton jedini koji je stradao tako. Bar za ovog svog vakta, znam za par slučajeva ljudi koji su nestali u tim krajevima i nikad nisu nađeni, i domaćeg stanovništva, i stranaca. Da li su i oni bili žrtve nekog Dakića, ostaje otvoreno kao pitanje za istražne organe.

***

Drugi svetski rat se završio pre 77 godina. Živi svedoci istog su u najboljem slučaju tada bili deca. Ali iz nekog razloga to je istorija koja traje i nikako da se završi u glavama svih nas.

A u zamrzivaču gorštaka, i ne samo gorštaka, sem ostataka sa slava i proslava stoji još i nesvarena istorija, koja, plašim se, čeka da se ponovi.

Kraj.

O neusnulim pohranjenim glavama – glava hidre (2)

U nastavku teksta od prošle nedelje vraćam se sličnoj tematici, skidanju glave svojima, i zakopavanju glava u zaborav. Možda bi neko u ovim tekstovima mogao da vidi tračke apologije za bilo koji tabor, ili defetističku, odvratnu varijantu, da je trebalo sarađivati sa Hitlerom, ali to ovde ne očekujte. Kao što rekoh, ideološki sam neobrazovan od malih nogu, nije bilo stradalnika ili slavljenika ideologija u porodičnom stablu.

Na početku kratak uvod, zadržaćemo se na gradu Užicu, a tačnije na par slika iz onoga što se zove Užička republika, i tu ću se opet poslužiti Ljubomirom Simovićem i njegovom izvanrednom knjigom – Užice sa vranama. Na svu sreću, novo izdanje knjige se od prošle zime pojavilo u knjižarama.

Pre nego se bacimo na 1941. godinu, vratiću se na snimke iz Titovog Užica iz 1980. godine i 1991. godine. Prvi snimak je, naravno, vezan za smrt najvećeg sina naroda i narodnosti, najtežu belu ljubičicu na svetu, austrougarskog kaplara, lažnog i pravog, J. B. Tita (zaokružiti šta ko voli).

Na snimku možemo videti ucveljene građane koji poručuju da sa puta neće skrenuti. Staricu koja mu se zahvaljuje na lepom i ugodnom životu, pesmi i igri, slobodi, blagostanju. I na kraju se prekrstila za pokoj duše. Reči deluju iskreno.

Samo 11 godina od suza Duleta Savića i miliona Jugoslovena je trebalo da prođe, da se od ljubavi, dođe do mržnje. Sledeći snimak je kukamakanje i folklor koji ćemo videti u godinama koje slede, u ovom slučaju spaljivanje Titove slike, uklanjanje spomenika sa trga i njegovom premeštanje na parking, gde mislim da i danas stoji u (ne-Titovom) Užicu. Što bi rekao jedan akter tokom obaranja: „Nek mu leti glava„.

***

A sada u godinu iz koje je izronila 1991. godina, 1941. godina. Partizani ulaze u Užice. Organizuju svoju upravu, izvršnu vlast, ali i neke potpuno nadrealne stvari. Počinje se sa praskom streljanja bez zakona prema kome se presuđuje, pale se arhive, faktički kreće proleterska revolucija, inspirisana Sovjetskim Savezom. Užice postaje mini utopija iskrivljenog čitanja iskrivljenih shvatanja iz Sovjetskog Saveza. Jedan od nadrealnijih primera koje Simović navodi, to je prevođenje i priprema za štampu, u sred rata i nestašice, ni manje, ni više, nego Istorije SKP(b) – Svesavezna komunistička partija (boljševika). Bitno je da sem puške svaki borac ima primerak i obrazuje se. A zna se da nema prakse bez teorije, i obratno. Sa druge strane, ne treba žmuriti na očiglednu netrpeljivost prema komunistima od strane Ljubomira Simovića.

No, na toj partizanskoj teritoriji u tom trenutku se nalazi čovek, u selu Mušvete (Čajetina), koji se krije od svojih nekadašnjih drugova. Njegovo ime je Živojin Pavlović – Žika Ždrebe. A njegov najveći greh je knjiga – Bilans sovjetskog termidora. Nakon dojave da se Živojin nalazi skriven u štali, kraj kuće u selu, organizovana je akcija hvatanja tog „zločinca“. Akciju sprovodi Slobodan Penezić Krcun. Njegovo hvatanje opisuje jedan od učesnika. Živojin Pavlović bi ostao prećutan da nije bilo Slobodana Gavrilovića koji je došao do primerka knjige, a i do Živojinovog dželata.

***

Objavljivanje knjige o staljinovim čistkama, sa sve, prilično tačnim spiskom, je prilično revolucionarna stvar za 1940. godinu. Nakon štampanja, knjiga je ekspresno zabranjena, i gotovo kompletan tiraž je zaplenjen. Bilo je to doba zbližavanja Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a (mislim da je Kraljevina Jugoslavija poslednja uspostavila zvanične diplomatske odnose sa SSSR-om od svih država u Evropi).

Rukovodostvo KPJ je obezglavljeno u procesima, stradao je Milan Gorkić, čak je i Titova supruga, Elza Lucija Bauer, streljana pod optužbom da je nemački špijun. Neki su imali sreće da se izvuku iz SSSR-a, kao npr Ante Ciliga, koji je zbog svog italijanskog državljanstva pušten, nakon zatopljenja odnosa Musolini – Staljin, a kasnije je i objavio knjigu „U zemlji velike laži“ (koju spominje i Pavlović).

U knjizi Živojin Pavlović navodi i svoje pismo i razloge napuštanja KPJ. Spisak žrtava je stravičan. Dovoljno je bilo da neko odstupi od linije i da bude proglašen za „trockistu“, a time i njegova sudbina biva zapečaćena. Pre napuštanja partije, Žika Pavlović je vodio knjižaru u Parizu u kojoj su se okupljali komunisti.

***

A kad smo kod Pariza, knjiga i knjižara…

U to vreme mladi komunista, Ernesto Sabato, biva poslat na utvrđivanje marksističko-lenjinističke teorije, od koje je, kako se čini partijskim drugovima, počeo da odstupa. Trebalo je da provede dve godine u Moskvi, na školovanju i time zapečati ili svoje znanje, ili svoj život.

No pre puta u Moskvu, trebalo je prisustvuje Kongresu protiv fašizma u Brisela. Tu već duboko poljuljan i sumnjičav, posebno nakon razgovora sa cimerom gde otkriva svoje nedoumice i „jeretička“ razmišljanja, vadi se na bol u stomaku da bi ostao u sobi duže. Dva sata kasnije, već je spakovao kofer, i beži vozom za Pariz.

U Parizu preko prijatelja, bivšeg simpatizera Partije, dobija adresu nekog Argenticna trockiste, a ovaj ga povezuje, sa portirom u gimnaziji, bivšim komunistom gde nalazi smeštaj u bedi, tolikoj, da su za prekrivače koristili L’Humanite. Jednog dana, Sabato ulazi u knjižaru, a u njoj krade Borelovu matematičku analizu. Dalje, Sabato piše:

Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvorio sam se u Fizičko-matematički institut, i za nekoliko godina završio svoj doktorat. Tako sam se skoro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i poniženja zbog svoje „izdaje“ komunizma, dok je zapravo bilo sasvim suprotno. Veliki izdajnik bio je taj čudovišni čovek, bivši seminarista, koji je ubio sve one koji su u stvari izveli revoluciju sve dok u inostranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od najbriljantnijih i najodvažnijih revolucionara prvog trenutka, koga su u Meksiku ubili staljinistički potezi.

Ernesto Sabato – Pre Kraja

***

Dok se u Užicu užurbano, prema rečima Ljubomira Simovića, sprema prevod najvažnije knjige za borce u prvim redovima, nakon izvršene akcije hapšenja, čitavo rukovodstvo je uveče razbuđeno u hotelu sa radosnim vestima o hapšenju tog, po njihovom mišljenju i shvatanju, ološa, Živojina Pavlovića.

Nesrećnog Pavlovića saslušavaju i batinaju skoro sva, po svedočenju njegovog dželata, važna imena: Đilas, Vladimir Dedijer, Krcun, Petar Stambolić, Ranković.

***

Čini mi se da je prvo čudo kako je KPJ uopšte uspela da izađe iz rata kao pobednik. Moguće samo da neko ko je fanatičan može da izdrži ceo taj pritisak, da ne poklekne, da ne posumnja. Partija je trošila neverovatno vreme na trvenja i gloženja da li su se negde pojavili „trockisti“.

U intervjuu Ivana Supeka objavljenom u Jutarnjem listu 2006. godine, a koji je nažalost danas nedostupan online, pa ga citiram iz glave. Na jednom od sastanaka dok se vodila neka od sličnih besmislenih diskusija, gde se ne vidi ono očigledno, da rat kuca na vrata, Supek govori: „Vratio sam se sa zapada, i na putu do ovamo pored mene su promicali vagoni puni naoružanja“.

Čitajući pisma, prepiske, tekstove, ne mogu da se otmem od zaključka koji je izneo Juri Sljozkin (Yuri Slezkine / Юрий Слёзкин) koji vidi sovjetsku ideologiju i upravu, nalik milenarističkom pokretu sa sve svojom eshatologijom. Nekad mi se čini da su najvatreniji komunisti rođeni u praskozorje komunizma, danas bi bili slavljeni i ikonopisani.

***

Pre nego što će napustiti Užice, drugovi ne zaboravljaju da talog treba ukloniti. U Krčagovu organizuju streljanje dvadesetak ideoloških protivnika i neprijatelja. Bez suda i zakona, metak u potiljak, postaće modus operandi onih koji donose novo svitanje, i početak nove istorije.

Živojin Pavlović će biti pokopan i telesno i intelektualno, biće svim silama potisnut iz istorijskog sećanja narednih 40 godina.

***

Ta trvenja na jugoslovenskoj levici pred rat i napad Nemačke na SSSR danas gotovo da ni nemaju nekog značaja, sem za istoričare, i dokone poput mene. Ja se trudim da iz svih ovih priča crpim neke od lekcija, svetonazora i razmišljanja koja me vode.

***

Zašto glava hidre?

U razgovoru sa Đilasom o Živojinu Pavloviću, Slobodan Gavrilović donosi ovu rečenicu Milovana Đilasa: „Sedam glava da je imao, nijednu ne bi sačuvao„.

Ortodoksija ne prašta heterodoksiju.

Nastaviće se…

O neusnulim pohranjenim glavama

Moj pokojni deda doživeo je duboku starost, i umro, na neki način, u finišu cilja koji sam mu ja zadao, 100 godina, njemu je pošlo za rukom da proživi 95 godina. Znao sam često da priupitam za neke stvari i događaje između dva rata i Drugog svetskog rata, gde je deda imao „sreću“, u stvari nekakvu boljku koja ga je spasila od upisivanja u bilo koju vojsku. Da li malo hipohondarski, ali je znao da kaže kako mu je ta nekakva srdobolja ostala za ceo život.

Pradeda je Prvi svetski prošao dobrovoljno, žalio što se vratio iz Francuske i što nije na neku „foru“ ostao tamo, i žalio je što je bio nepismen. Uglavnom, to neučestvovanje mojih predaka u Drugom svetskom ratu ostavilo je neke dobre posledice na ideološko (ne)obrazovanje koje sam nosio iz kuće. Niti partizani, niti četnici. I danas ne mogu da razumem tu ostrvljenost i podeljenost.

Ispitivao sam i pomalo krišom snimao dedina sećanja, najviše oko onoga što je mene zanimalo, bežanija kralja i vlade, početak Drugog svetskog rata. Po dedinom sećanju, ustaše (verovatnije domobrani) su došle tokom leta 1941. godine. Selo se posle nekog vremena uzbunilo, i napravi se opsada uz pomoć kraljevog oficira Miće Rogića. Selo nevešto i dovoljno naoružano, a ustaše malobrojnije i dobro utvrđene u kasarni. Na kraju u pregovorima Rogića i ustaškog komandira, dogovor je bio da predaju naoružanje i idu za Dobrun. Međutim, po rečima dede: „Ali da vidiš jada, na Staniševcu, gore, bilo izbeglica koje su stradale od ustaša, samo možda ostao on i ništa više ne gleda, nego gleda da se samo osveti na nekom. Slete odozgo niz one stjene, presretnu, vrate, i sve ih po grupama pobiju, Bože sakloni“. I na to je rekao: „tu smo se kao selo obrukali“.

Ovde zastajem sa pričom mog dede. Na spomen nekih od imena iz cele priče, bacio sam se u pretragu, te tako ne budem lenj i ispitam dalju sudbinu Miće Rogića. Prema pričama i apokrifima, Miću Rogića je 1943. godine u Jablanici, na Zlatiboru ubio Dušan Radović Kondor. A priča o Kondoru je na nivou apokrifa, kanda je nakon ubistva Kondorovog, u njegovom džepu nađen pečat (ni manje ni više, pazite sad!) partizanske brigde! Uglavnom Kondor je, po predanju, naredio ubistvo neke učiteljice, sa koju se smatralo da petlja sa komunistima, ali sa njom je izrešetan i njen ljubavnik, četnički komadant. Njegov brat se na grobu pokojnika javno zakleo da će doneti Kondorovu glavu.

Kratak intermeco. Godina je 2018., sparan avgustovski dan, i troje nas, dva ljudska bića u pratnju crne labradorke. Gazimo preko visoravni i spuštamo se u Jablanicu, do seoske kafane da napravimo pauzu. U kafani uveliko počela rasprava između dva tabora: četničkog i partizanskog. Prebacuje se i ko je koga ubio. Tek sada mi deo priče ima smisla, nakon ovog gore sa Rogićem i Kondorom. Od diskutanata, niko nije prebacio 60 godina, što će reći, istorija koja se za njih stvarno desila je sve što su čuli iz druge-treće ruke.

U seriji tekstova koji, nadam se, slede, pokušaću da raščivijam neka svoja razmišljanja i teme o izdajama, menjanju strana, apokrifima iz rata, revolucijama i neevolucijama. Ovde trenutno stajem, i završavam sa pesmom Ljubomira Simovića – Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina zapadne Srbije.

Dušan Radović Kondor je zaklan jer je klao.
Na pragu komande, na pragu sammog pakla
brat ga zaklane žrtve nožem zakla.

Zaklan Kondor pade u jesenju travu
osvetnik dopade i odseče mu glavu.
Diže je na motku i razvi zastavu
pa s glavom odjaha niz šumu hrastovu.

I jaše kroz jelove, brezove šume i bukove,
kroz bežanije, kroz razbijene pukove,
kasom i galopom, niz poljane,
dižući uvis prepelice i vrane,
noćevajući na mesečini kraj žara,
na konju jedući, budeći dobošara,
s Lima i Uvca na Povlen na Maljen,
kroz poštu srušenu, kroz mlin do temelja spaljen,
svakoj pijaci, svakoj crkvi, svakoj kući,
odsečenu glavu pokazujući.

A odsečena je glava, kose plave
više od žive govorila glave:
da se nismo odmakli od pakla
ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.