Labudova pesma andaluzijskog psa


Usled teranja komentatora iz prethodnog posta, evo jedan tekst, istina mnogo ranije nastao, ali da utoli želje čitalaca na kratko.

„Srećom, negde između šanse i misterije, leži mašta, jedina stvar koja štiti našu slobodu, uprkos činjenici da ljudi pokušavaju da je umanje ili ubiju.“

Luis Bunjuel je rođen 22. februara 1900. godine u Kalandi (Španija). Tačno te godine je u Španiji je ponovo vraćen običaj udaranja u bubnjeve na Sveti Petak. Prema Bunjuelu, nigde ti bubnjevi nisu lepše zvučali nego u Kalandi.

Ako se ne držimo strogo istorijske podele vremena civilizacije, možemo slobodno reći da je Luis Bunjuel rođen u srednjem veku. Pohađao je strogu jezuitsku školu koja je vršila svaku moguću kontrolu učenika. Ipak, jezuite su ga izbacile iz škole nakon prisustva službi u alkoholisanom stanju. Prebacio se u državnu školu, tu po prvi put dolazi u kontakt sa drugačijom vrstom štiva od onoga u jezuitskoj školi.

Nakon završetka škole u Saragosi, prelazi 1917. godine u Madrid. Živeo je u domu studenata. Zanimljivo je da su se mnogi ljudi iz tog doma u vreme njegovog studiranja proslavili u nečemu. Bunjuelovo društvo su činili pesnik Federiko Garsija Lorka i slikar Salvador Dali. U međuvremenu se iz hobija bavio i hipnozom. Otac mu umire 1923. godine, a 1925. godine, nakon završetka studija filozofije odlazi u Pariz i to će promeniti njegov život.

Andaluzijski pas - scena iz filma

U Parizu se susreće prvi put sa filmom, ali i sa nadrealističkim pokretom. Te dve stvari će obeležiti ceo njegov životni put. Sa filmom se susreo 1926. godine, kada je bio asistent režije u filmu Žana Epstena. 1929. godine se odlučuje da snimi svoj film. Bio je „Andaluzijski pas“. Leto je proveo u Figerasu kod Dalija. „Andaluzijski pas“ je bio film sastavljen iz dva sna. Ideje za scenario su ulazile u obzir samo ako bi se obojica složili da im se dotična ideja dopada. Dali je novac za svoj prvi film tražio od majke. Kada je začula njegove želje i namere, počela je da plače. Ali uspeo je da ubedi majku da je film zapravo pozitivna stvar.

„Andaluzijski pas“ je bio provokativan film za to vreme i jedan je od najvažnijih filmova u istoriji kinematografije. Ovaj film ga je privukao nadrealističkom pokretu. U njemu su već bili Andre Breton, Luj Aragon, Maks Ernst, Elijar… Kasnije se i Dali priključuje nadrealističkom pokretu. Sledeći film koji je snimio je „Zlatno doba“ (1930). Ovaj put, saradnja sa Dalijem na scenariju nije uspela, pa je film samostalno završio. Film je ubrzo bio zabranjen, i ta zabrana je ostala do osamdesetih godina prošlog veka na snazi u Francuskoj. Film su finansirali Noajevi, sa kojima je Bunjuel dugo godina sarađivao i ostao u prijateljstvu. Pred projekciju „Zlatnog doba“ se skupio krem Pariza. Toplo su se pozdravljali sa Noajevima na ulazu, a na kraju su žurno izlazili i bili su potpuno hladni.

Već početkom tridesetih napušta nadrealistički pokret, ali će intimno za njega biti vezan ceo život. Svoj naredni film „Las Hurdes“ snima u Španiji. Razgovarao je pre snimanja sa svojim prijateljem Ramonom Asinom o ideji za film, a ovaj mu je rekao da ako dobije na lutriji, on će finansirati film. Asin je dobio na lutriji i finansirao film. I ovaj dokumentarni film je zabranjen u Španiji.

1936. godine počinje Španski građanski rat. Jedno vreme je bio u Španiji a zatim prelazi u Pariz gde je bio sekretar španskom ambasadoru. Saznaje za smrt Lorke što ga je veoma pogodilo. Pred kraj rata, prelazi u SAD. Tamo i ostaje, jedno vreme je radio u propagandom odeljenju za Latinsku Ameriku. Njegov posao je bio da pravi propagandne filmove. Nedugo nakon toga dobija posao u Muzeju moderne umetnosti. Isti posao gubi zahvaljujući Daliju koji je takođe prešao u Ameriku. Dali je u svojoj knjizi za njega napisao da je ateista (što je mnogo opasnije nego da ga je nazvao komunistom). Tada dolazi do razlaza između njih dvojice. Jedno vreme je bio bez ikakvog posla i imao je problema sa išijasom.

Dobija ponudu da pređe u Meksiko i snimi film. U Meksiku ostaje naredni deo svog života i tamo snima najveći broj svojih filmova. Jednom prilikom pre toga je govorio prijateljima da ako nestane, neka ga traže svuda osim u Latinskoj Americi jer tamo nikada ne bi otišao. Između 1946. i 1964. je snimio dvadeset filmova (Od „Velikog kazina“ do „Simona pustinjaka“). Filmove je snimao sa meksičkim glumcima, nekada za veoma kratak vremenski rok i sa vrlo malim budžetom. I uprkos tome, filmovi su bili sjajni.


Za Bunjuela je Galdos bio veliki pisac, i prema njegovim romanima je snimio filmove „Nazaren“ i „Tristana“. Neki od njegovih filmova su i u Meksiku zabranjivani, ne zbog šokantnosti već zbog surove istine koju su prikazivali. Iako se borio protiv klerikalizma, Katolička crkva mu je dodelila nagradu za film „Simon pustinjak“, ali je on tu nagradu odbio.

U Španiju se prvi put vraća i snima film „Tristana“. Tokom „francuske faze“ snima: Dnevnik sobarice, Lepotica dana, Diskretni šarm buržoazije, Mlečni put i Fantom slobode. Zadnji film koji je snimio, bio je „Taj mračni predmet želja“. U svoje filmove Bunjuel je rado ugrađivao snove i njima je u pridavao ogroman značaj. Obožavao je da se prepušta sanjarenjima i maštanju. Mrzeo je javna ispoljavanja patriotizma i nacionalizma. Ostao je veran svojim principima do kraja života. Za njega je unutrašnji moral bio važna vodilja kroz život. Kako on kaže: „Ono što ne bih uradio za dolar, ne bih ni za milion“. Obožavao je alkohol i cigarete, vreme pisanja scenarija je provodio u barovima.


U svojim filmovima je isticao ljubav, nemogućnost da se ona ostvari, kritikovao je moral srednje klase i organizovane religije. Voleo je da u filmovima ubacuje nemogućnost ostvarenja neke želje, recimo grupa prijatelja pokušava kroz ceo film da se skupe i večeraju zajedno u filmu „Diskretni šarm buržoazije“, stariji muškarac ne uspeva da osvoji mlađu devojku kroz ceo film „Taj mračni predmet želja“.


Na jednoj od mnogih anketa koje su sprovodili nadrealisti, na pitanje: „Čemu se nadate od ljubavi?“, Bunjuel je odgovorio: „Kada volim, nadm se svemu. Kada ne volim, ničemu“. Ovaj lakonski odgovor je bio u skladu sa njegovim principima da se bez ljubavi ne može živeti, raditi, stvarati i istraživati.

Pred kraj njegovog života je izašla autobiografska knjiga „Do poslednjeg daha“ kod nas prevedena kao „Moja labudova pesma“. Nažalost ovu knjigu je teže pronaći, ali je toplo preporučujemo da je pročitate. Ne propustite neki Bunjuelov film, ili na TV-u ili u Kinoteci. Neke od njegovih filmova možete naći i na Internetu besplatno za preuzimanje.

Evo i par citata Luisa Bunjuela:
„Vaša sloboda je običan fantom!“

„Hvala Bogu zato što sam ateista.“

Imao bih još što šta da dodam o Bunjuelu, ali to u komentarima!

Advertisements

5 thoughts on “Labudova pesma andaluzijskog psa

  1. „Hvala Bogu zato što sam ateista.“ -> Ah, pa to je njegova. Mislio sam da je to narodna mudrost.

    Inače, bio je okružen genijalcima. Uvijek sam se pitao postoji li veza između okoline i uspjeha samog autora.

  2. Pa sad realno, i Bunjuel je bio itekako kreativna osoba, objavljivao je pesme u ranoj mladosti, njegovi filmovi su odlični. Kad čitaš njegovu autobiografiju skontaš da je u pitanju veliki intelektualac. Ima on dobrih epizoda gde piše o odnosima nadrealista između njih samih kao i o samom pokretu. Ipak je to bilo sjajno društvo gde su ideje cirkulisale.

  3. Povratni ping: Preporuka za čitanje – Benito Peres Galdos: Donja Perfekta | izmedju

  4. Povratni ping: Nemogućnosti jedina | izmedju

  5. Povratni ping: Vavilonska kula snova | izmedju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s