Očaranost čajem


„Bolje biti tri dana bez hrane, nego jedan dan bez čaja“.
Kineska poslovica

Čaj, (cha – ča), Чай (ćaj na ruskom), Шай (šaj – kazaškom) spada sigurno u najpopularnijiu tečnost posle vode na istoku. U Engleskoj ga smatraju jednim od nacionalnih simbola iako uopšte ne potiče sa ostrva. Jedna od prvih biljaka  sa istoka koja je očarala zapadnjake (izuzimajući tu mak za dobijanje opijuma i kanabis).  Henri Hobhaus (Henry Hobhouse) u knjizi „Klice promena: Šest biljaka koje su promenile svet“, spominje čaj kao jednu od šest biljaka koja je izuzetno važna u istoriji civilazacije. Orginalno dolazi sa juga Kine, i koristio se nekada čak i kao sredstvo plaćanja u nekim kineskim provincijama. Jedan je od oslonaca za (ne)ujednačenu robnu razmenu sa zapadom zajedno sa svilom i porcelanom koji su postali hit u zapadnom svetu. Sve te vrste čajeva: crni, zeleni, beli, vulung… zavise do stepena oksidacije ubranih listova čajne biljke.

Čajna biljka

Čajna biljka

Ovakva neujednačena robna razmena je nervirala Britance koji su na svaki način pokušali da trguju sa Kinom, koja je baš negde u to vreme postala potpuno zatvorena za ceo svet kao i Japan, mada iz drugog razloga. Japanci nisu hteli novotarije i misionare sa zapada, Kinezi nisu hteli robu. Kada je britanski izaslanik u 18. veku uspeo da se probije do dvora imperatora iz dinastije Ćing (Qing), dobio je poruku namenjenu kralju Džordžu: „Kao što se da videti, mi imamo sve što nam treba. Evo da vam udovoljim, otvorite skladišta u Kantonu gde se može kupovati čaj, porcelan i svila. Vaše ništa nećemo. Ćao zdravo. (ok, parafraziram, ali otprilike tako je išla poruka). Čaj je postao omiljeno piće među Britancima, i bio je mnogo skup. Retka roba, sve dok nisu našli dva rešenja. Prvo je: kultivisali su čajnu biljku i posadili plantaže u Asamu, severo-istoku Indije, koji bi po klimatskim karakteristikama odgovarao uslovima koje čajna biljka ima na jugu Kine.  Kultivisavši biljku, i napravivši plantaže, razbili su kineski monopol čajem. Drugo rešenje koje su smislili jeste opijum. Iako opijum nije bio nepoznat u Kini, koristio se samo u medicinske svrhe i bio je zabranjen za upotrebu u rekreativne svrhe. Uskoro je preko petine stanovništva u Kini koristilo opijum.

Kineski konzumenti masovne kulture sa zapada

Kineski konzumenti masovne kulture sa zapada

Šema je išla ovako: britanski trgovci uzmu čaj na veresiju, zatim u Kalkuti na berzi prodaju kineskim trgovcima opijum koji se prokrijumčari do kineskih voda britanskim brodovima, odakle onda lokalni šverceri preuzimaju prevoz robe do kopna. Hajde što su se drogirali, iako je to zakon zabranjivao u Kini, nego što se za plaćanje opijuma umesto čaja počelo koristiti srebro. Zabrinut odlivom srebra, kineski imperator šalje izaslanika u Kanton (današnja provincija Guangdžou), gde ovaj konfiskuje preko 1000 tona opijuma. Konfiskovani opijum je spaljivan, a za njegovo spaljivanje je bilo potrebno preko tri nedelje!

I ostalo je istorija, Britanija će zbog ovoga voditi dva opijumska rata protiv Kineza gde će ih poraziti u potpunosti svojim vatrenim oružjem. Iako su i Kinezi i Japanci znali za barut i koristili ga mnogo pre Evropljana, nikada ga nisu koristili u ubojite svrhe, već samo za vatromete i slavlja. Hobhaus u knjizi iznosi tezu da su vladari skapirali da ako svako ima pištolj ili pušku, gotovo da onda više nema fizičkog preimućstva dobrog samuraja u Japanu nad običnim seljakom, a time ni potrebe da im seljaci budu toliko pokorni.

I ostalo je istorija…

Legenda kaže, osnivač čan (chan po kineskom) ili zen (po japanskom) budizma, Daruma (Bodhidharma), zaspao je tokom meditacije. Devet godina je meditirao ispred jednog zida u nekoj pećini na jugu Kine ne progovorivši niti jednu jedinu reč. Otvorio je oči i razgnevio se toliko da je sebi počupao očne kapke i bacio ih na zemlju. Očni kapci su izrasli u pravo žbunje čaja.

Bodhidharma

Bodhidarma, drvorez Jošitošija 1887.

Najveći promoter ispijanja čaja u Kini je bio Lu Ju ( 陆羽 – Lu Yu), poznatog i po knjizi o čaju iz osmog veka, čiji original je nažalost izgubljen. Njegova knjiga o čaju je neka vrsta monografije u kojoj je sve što treba da se zna o nastanku čaja i ceremoniji pripreme i ispijanja. Postoje legende o njegovoj izoštrenosti čula ukusa za čaj. Tvrdio je da ispijanje čaja četiri do pet puta na dan može čoveka rešiti raznih muka, bolova i potištenosti.

Lu Yu o čaju

Lu Yu o čaju

Čaj je iz Kine stigao u Japan tokom šestog veka, ali tek pola milenijuma kasnije je doživeo pravi uspon među Japancima. Priča kaže da je Eisai došavši Kine, kao Blic Žena i Bilje&Zdravlje, promovisao čaj kako je dobar za srčane tegobe. Njegova priča, čaj i on dolaze do Kjota, tadašnje prestonice, i pomažu zaista nekom šogunu da se reši srčanih tegoba. Eisai postaje popularan kao i čaj, a on stvara posebnu čajnu ceremoniju o kojoj se toliko i pričalo i pisalo (poput Kakuza Okakure i njegove knjige o čaju).

cajna ceremonija

Čajna ceremonija

Veliki doprinos razradi ceremonije služenja čaja dao je monah Rikju (1522 – 1591). Kada su ga jednom prilikom upitali u čemu se sastoji tajna „Puta čaja“, on je u maniru mešanja svakodnevnog i alegorijskog, svojstvenom zen monahu, odgovorio sledeće: „Postoji sedam tajni: Spremaj ukusnu šoljicu čaja; postavi ugalj tako da greje vodu; aranžiraj cveće kao da je u polju; u leto nagovesti svežinu, a u zimu toplinu; uradi sve na vreme; neka te ne iznenadi kiša; i imaj osećaj za ljude oko sebe“.

A sada malo ličnog iskustva sa čajem na istoku.

Kineze u najvećem broju slučajeva možete videti kako nose male termose u kojima se nalaze listići čaja. Tvrde da se isti listići mogu nekoliko puta koristiti. Dok čekaju negde na red, i ako je tu u blizini aparat sa vodom, možete ih videti kako prilaze i dosipaju vodu u termos. U svim mogućim lokalima koji sebe nazivaju restoranima pije se čaj (mada može i Koka Kola ili pivce, danak vremenu šta da se radi).

Sećam se tokom povratka iz Kine, još pre zore smo stigli do granice koja se otvara tek prepodne. U malenom restorančiću/kuhinji pušile su se baoce i djaoce (poslastice koje se prave na pari i pune raznim stvarima u prvom slučaju slatkim, u drugom mesom), kao i čaj. Vrlo često se dobije besplatno u restoranu pred neko jelo. U Pekingu postoji posebna četvrt (Maliandao) gde su samo radnje sa čajom. Svaki tržni centar predstavlja posebnu pokrajinu iz koje čaj dolazi. U svakoj radnji će vas pre kupovine poslužiti uzorkom čaja koji biste potencijalno da kupite. Prodavac vrlo brzo u nekoj mini čajnoj ceremoniji sa sve mini postoljem i malim Budom, spremi čaj i sipa u šoljice/čašice. Da, čaj se uvek pije u malim posudama.

Međutim u Kazahstanu sam doživeo drugačije iskustvo, čaj se ispija iz nekih činija, i to jak crni čaj. Gledaće vas malo zbunjeno ako kažete da nećete čaj sa mlekom. Kažu da se jak čaj pomešan sa jakovim maslacem pije na Tibetu i Nepalu. Nadam se da će biti prilike da probam isti, voleo bih.

Čajdžinice su posebna vrsta mesta. U istoriji Kine su nešto poput birtija bile. Jedan od najpoznatijih dramskih komada je „Čajdžinica“ izvanrednog pisca Lao Šea. Dotična „Čajdžinica“ postoji i danas, ali je to jedno prefensi mesto u Pekingu gde vam se zida na ulazu iste smeše slike kineskog predsednika i Džordža Buša starijeg tokom posete iste za Bušovog vakta.

Hokusai - Čajdžinica pod snegom

Hokusai – Čajdžinica pod snegom

U Beogradu postoje dve čajdžinice. To su knjižara čajdžinica „Apropo“ i „Kuća čaja“,ako znate za još neku dopišite u komentarima. Za „Apropo“ mogu da kažem da mi je to jedno od najboljih mesta za razgovor sa prijateljima, maženje sa nekom od mački, ako im se hoće kao i svim mačkama, uživanju u lepoj atmosferi  sa šoljicom čaja, razgovora, dobre muzike i dobre knjižare. U „Kući čaja“ još uvek nisam bio, ali prvom prilikom nakon posete dopuniću ovaj tekstić utiscima odatle.

Sa svog putovanja 2013. godine vratio sam se sa lepim uspomenama i dobrim zalihama crnog, belog, crvenog i vulung čaja. Međutim zalihe čaja lagano ističu, a želja za novim putešestvijem na istok raste. Nostalgiju krckam čitajući Nikolaja Reriha, Lafkadija Herna i Aleksandra Meščerjakova. Zima je prošla uz putopis Hajnriha Harera „Sedam godina na Tibetu“, a sa polica me posmatraju dve knjige Stevana Pešića: „Tibetanci“ i „Katmandu“.

nikolaj rerih - 1936

Za čitanje i uživanje:

Aleksandar Meščerjakov – Knjiga japanskih simbola

Henri Hobhaus – Klice promena

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s