Već godinama se bolja polovina i ja dogovaramo oko izbora sledeće destinacije, i saglasili smo se za Gruziju i Jermeniju, samo kockice nikako da se spoje. I iznenada se same od sebe nekako sklopiše stvari, kao što to i biva (kod mene i češće, a i što bi rekli Rusi получилось, znam da će se bolja polovina ljutiti zbog korišćenja ruskih reči).
Eto sada kuckam prvi deo ovih impresija iz kišnog Tbilisija, nakon prve polovine putovanja i povratka iz Jerevana. Maršuta jednostavna: Beograd – Sofija (voz); Sofija – Kutaisi (avion); Kutaisi – Tbilisi (maršutka, što je zapravo minibus ili kombi, maršutka je prilično širok pojam, tačnije sve što nije veliki autobus ili taksi). Krenuli u petak veče, u subotu pred ponoć stigli u Tbilisi. Još na aerodromu je pala prilika za isprobavanje ruskog, i mislim da ga još uvek pričam bolje od premijera.
Tbilisi, oko 23 časa. Izlazimo u nekoj mračnoj uličici, pitam vozača kuda za Rustaveli aveniju. Avenija je dobila ime po velikom gruzinskom pesniku Šoti Rustaveliju, autoru dela „Vitez u tigrovoj koži„, nisam pročitao, bolja polovina jeste. Pitamo na nekom gradilištu i policajca koji se tu zatekao i koji je bio zbunjen našom pojavom. Izlazimo na aveniju, a onda nam prilazi dvoje prosjaka koji nas pipkaju svuda i traže pare (traže ili da im damo ili da ih uzmu). Pokazuju da su nemi, kad sam dreknuo, i ovaj nemi je dreknuo na mene (?). Stižemo do ulice gde se i nalazi hostel koji drži neverovatna vlasnica Tatjana. Mislim da nam je postala kao tetka. Kraj njenog računara se nalazi mikroskop, sa nama u razgovoru slobodno meša i ruski i engleski. Stara zgrada.
Sutradan ujutro saznajemo da mikroskop nije nikakav Tatjanin hobi već da je patolog, a mikroskop joj je najbolji drug. Njena kćerka je pobedila veče pre na festivalu dokumentarnog filma u Tbilisiju. Zgrada u kojoj smo je pripadala njenom dedi, tokom komunizma je tu napravljena komunalka (tačnije po sobama i stanovima su se pouseljavale druge porodice). U svakom slučaju, uspela je taj deo imovine da dobije nazad, i sad je to hostel. O njenoj porodičnoj priči će biti prilike kasnije, tačnije pred kraj prvog dela.
Nedelja ujutro. Ustajemo na noge, zaključujemo da je istina su vozači u Gruziji potpuni manijaci. To smo pročitali, videli na putu Kutaisi – Tbilisi, a onda i u nedeljno jutro. Mislim da vozači ovde staju samo kad baš moraju, u svakom drugom slučaju noga je na gasu, pešacima se ne staje ni na pešačkom, bez obzira da li ima semafora ili ne. Tako da smo ulicu prelazili na sreću, a kasnije smo se i navikli. Svaki vozač je ovde „Hamilton“, toliko da se prestiže i preko pune liniji, ili u krivini.
U svakom slučaju dolazimo do Suvog mosta gde se nalazi veliki buvljak svih mogućih i nemogućih stvari. Pogled najviše pada na noževe, kindžale i sablje. Toliko toga ima, a onda i raznog sovjetskog krša, ali i starih knjiga, čak i onih sa starom ruskom ortografijom. Preko puta ulice uz samu reku Kuru se nalaze i bukinisti. Ali nedelja je i malo njih radi. Prelazimo preko mosta i krećemo u nasumičnom pravcu. Pri pokušaju da pređemo normalno ulicu neki tipovi su nam se u kolima smejali. Krećemo lagano naviše i prolazimo pored Predsedničke palate. Mic po mic stigosmo i do velikog hrama Svete Trojice, u toku je služba i prepuno je. Spuštamo se da isprobamo Lagidze vodu. Ono što smo primetili je da nas svi odmah zbog spoljašnjosti smatraju za Ruse, mada ruski ne govorimo bog zna kako čisto i sa naglaskom, drugi pokušaji su da smo Poljaci ili Česi. Mojoj polovini je to išlo na živce, meni ne. Nerviralo ju je što ne bih prvo pokušavao na engleskom, ili što se bar nisam potrudio da naučim da kažem hvala na gruzinskom (didi madloba, valjda veliko hvala?).
Uglavnom dan se lagano primiče kraju, svraćamo i do nekih prodavaca knjiga. Nema Bog zna koliko zanimljivog, dosta sovjetskih izdanja, ne baš jeftinih, niti baš skupih, ali sve se to da naći tamo gde se to traži (khm). Prvo neko uporedjivanje standarda je da su na nivou negde malo ispod našeg tužnog jada i bede. U razgovoru sa običnim ljudima se ne dotičemo politike, ne zato što ne želimo, već što nas ne zanima. Prvi utisci: prvi grad koji meni nije depresivan noću, gde bi moglo da se živi (obostrani zaključak), da je dosta živahan.
Sutradan nastavak lutanja, bolja polovina me vodi na susret sa njenim poznanikom iz njene posete Iranu. On nas vodi na žičaru koja iz parka preko reke Kure i Tbilisija vodi do tvrđave Narikala. Merab nemušto na farsiju objašnjava mojoj polovini šta je šta, a onda dalje meni. Ukratko, još obnavljaanja i utvrđivanja gradiva. Išli smo i u potragu za nekim drugim knjižarama, jedna na aveniji Ilje Čavačadzea. A o njemu ću napisati nešto zanimljivo. Za ujutro smo ugovorili i odlazak do planine Kazbegi na granici sa Rusijom, lutali do železničke da kupimo karte itd.
Ujutro rano hvatamo maršutku sa autobske stanice Didube, mada se meni isprva i nije baš toliko išlo, ali bolja polovina je insistirala i hvala joj! Naš vozač kaže internacionalno društvo, ali nas dvoje smo bili asocijalni prvi deo puta. Piš i puš pauza na nekoj krivini sa pogledom na neki prelep snežni planinski masiv. Pišanje u i po lepotama Gruzije 0,5 larija. Baba koja naplaćuje ulaznice drži unuka na kolenu, cupka ga. Shvatio sam da detinjstvo zaista može biti govnavo (s druge strane shvati čovek da ima i takvih dana…). Ulazimo nazad u naše transportno sredstvo sa našim Hamiltonom. Kako koja crkva nailazi, vozač se jedno rukom krsti, drugom vrti volan da obiđe. Ako nam ide auto u susret, ili obrnuto, očekivao bih nekom smanjivanje brzine, ali ovo nisam video. Auto se pomera u desno kako bi sva tri auta prošla u dve trake…
Sa mnom pokušava da započne razgovor malo stariji tip od mene za kog će se ispostaviti da smo kolege u neku ruku. Grigori je završio fiziku, tačnije mikroelektroniku ali kod njih smeštenu na fakultetu za fiziku. Ostatak puta će proći u razgovoru. On sada radi kao graničar, njegove kolege su ili ostale, ili najvećim delom otišle. Tih dana Grigori radi na granici sa Rusijom, tačnije put vodi na Vladikavkaz, a prelazak je nedaleko od Kazbegija. Prelazimo preko najvišeg prevoja na iznad 2000 metara nadmorske visine, a razgovor teče, teme se smenjuju. Grigori i ja razmenjujemo kontakte i dogovor je da se sutradan vidimo. Oženjen je, ima i malog sina.
Izlazimo iz maršutke, pogled pada na prelep planinski vrh i manastir koji se nalazi iznad samog mesta koje se sada zapravo zove Stepantsminda. Ali nema veze, sedamo u neki restorančić da smislimo šta nam je činiti dok nas opsedaju taksi ponude za prevoz do vrha (U menja harošaja mašina, za 50 larija ja vas magu na verh i tome slično sa istom cifrom). Sedimo u restoranu namrštenih i mrzovoljnih likova, kojima sam hteo šifru rutera da promenim u drkadžije, ali nisam karme radi hteo. Ipak je ovo neka vrsta pokloničkog putovanja. Treba izaći gore na vrh. Ulazi u restoran Ruskinja i pita da li bi hteli sa njima da podelimo troškove do vrha. Pravi šampioni idu peške, a bogataši se voze do vrha. Tako vam je to u životu.
Ali iskeširali smo 20 larija za nas dvoje i sa troje Rusa u nekoj harašoj mašini izašli do manastira Svete Trojice na 2170 metara. Neverovatno lepo mesto, pogled puca i na okolne vrhove, ali i reku Terek. Dosta Rusa je došlo u posetu tu verovatno u nekom hodočasničkom putovanju. Nismo pričali sa drugima, ali videli smo i njihovog baćušku.
Sat – dva su proleteli kao dlanom o dlan, prosto da čoveku bude žao što odlazi sa takvog mesta. Bar dan da može da se ostane, ali… Opet iščekivanje maršutke, povratak na stanicu, vraćanje u hostel. Padanje u san od umora. Sutradan je trebalo prepraviti grešku na voznim kartama, spakovati se, sresti se Girgorijem i njegovom porodicom i krenuti put Jermenije.
Shvatam da nismo ni obišli ni galeriju, ni kuću Nika Pirosmanija, ali ni bogosloviju odakle je bio izbačen svojevremeno najveći sin Gruzije, Josip Visarionovič Džugašvili. Isto tako prvo zlodelo za koje je pao robije Josip Visarionovič je bila pljačka banke u Tifilisiju, jedna od alternativnih teorija kaže da je drug Soso kako su ga tada zvali, u zatvoru počeo da radi za carsku Ohranu.
Ujutro svraćamo do obližnjeg kafića koja drži mlada devojka Garni, na arapskom njeno ime znači „karanfil“, to mi je devojka prevela. Priča nam svoju priču, kako je tokom doktorskih studija i bavljenja zamrznutim konfliktima shvatila sav besmisao i kako je poželela da se bavim za nju nečim ispunjenijim, i da je to kuvanje. Završava svoj doktorat, priča nam o tužnoj gruzijskoj ekonomskoj sadašnjici, o njenim iskustvima, mi o našoj tužnoj ekonomskoj sadašnjici, i tome slično. Divna, topla osoba, koja nam je za poklon spakovala i azerbejdžanski čaj. U njenom malom kafeu u ulici Aleksandra Čavčavadzea, čaj je besplatan. Jak crni čaj, to je ono što se na ovim prostorima pije, uz dobar sir, i vino, ko voli tu je i čača.
Vraćam se sam do železničke da prepravim grešku na karti. Odlazim do prodavaca knjiga sa uspešnim ulovom knjige Lava Gumiljova, velikog istoričara, sina Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove. Manje više dela Lava Gumiljova su sada kompletirana u ličnoj biblioteci. Odlazak na viđenje sa Giorgijem i njegovom ženom i sinom Davidom. A gde i na šta drugo do na hinkali. Meko kuvano testo ispunjeno mesom, sirom, krompirom ili pečurkama. „Peteljka“ hinkalija se ne jede. Dosta podseća na kineske djaoce. Od ostalih gruzinskih jela probali smo hačapuri, isto testo. Pravo je čudo kako od tolikog testa nemaju stomačine na nivou Vojislava Šešelja. Tu je i harčo, nešto nalik gulašu. Nisam vam ja neki tu gurman i hedonista, samo daj da se nešto ždere. Pre sam zadovoljna svinja, nego nezadovoljni Sokrat. A ovo testo je prilično povoljno, uz svaki obrok i lagadzi voda.
Nalazimo se na Trgu slobode sa Giorgijem i njegovom porodicom. Provodimo divno veče. Giorgi mi priča priču o družbi Staljina i Ilje Čavačadzea koji je bio urednik literarnog časopisa u kom je mladi Soso objavljivao svoje prve literarne pokušaje. Kažu da prvi lirski radovi nisu bili toliko loši, ali sudbina je drugačije htela. U svakom slučaju za razliku od drugih Sosovih/Staljinovih saradnika i poznanika, Ilja nikad nije bio represioniran. Vrlo verovatno da mu nikad nije zaboravio blagonaklonost prema njegovoj lirskoj duši. Ali taj nivo represije nad svim stanovnicima je bio strašan, i tih priča ćemo se naslušati na ovom putovanju.
Iz Giorgijeve priče, ali i drugih Gruzina shvatam da postoji neko međunacionalno zezanje na nivou Gruzini – Jermeni. Jedni druge zezaju da su čudni i sporokapirajući. U starom delu Tbilisija živi i dosta Jermena, tu je rođen i odatle je i poreklom Sergej Paradžanov, koji nije dočekao da se useli u kuću spremljenu za njega u Jerevanu, sudbina je htela da umre pre toga, pa je ta kuća u Jerevanu postala muzej napravljen njemu u čast.
Vraćamo se do hostela. Tatjana shvata da mi je fizika bliska i pita da li znam za Leonarda Ojlera. Da li znam? Najproduktivniji lik u istoriji fizike i matematike koji i kao slep radio, diktirao sinu. Radio je bukvalno do pred smrt, tog jutra je do podneva radio, otišao na dremku koja se pretvorila u večni počinak. A onda Tatjana kaže da je ona deseto koleno Leonarda Ojlera. Kako? Svojevremeno su Ojlera pozvali u Rusiju kao i Bernulija, da rade na podizanju nauke. Jedan od naslednika Ojlerovih je ostao u Rusiji, inače sa majčine strane Tatjana je Ojlerov potomak (potomkinja?), njen deda (Nemac) je osnivač Akademije nauka u Tbilisiju, bio je hemičar, a onda ubijen u vreme čistke. Njena majka je bila deportovana u Kazahstan, odakle se vratila tek nakon Staljinove smrti. Tada se upoznala sa Gruzinom koji se u nju do smrti zaljubio.
Neverovatno… A i sve ostale porodične priče koje ćemo čuti tokom puta su tako velike, tako neverovatne. Nije da ja nisam ponosan na svoje pretke, da zavidim svojim ljudima. Ali toliko raštrkane priče, razbacane, ne znam mnogo ljudi koji to imaju. Zaista kao da svako u svom stablu ima mali „Rat i mir“.
Giorgi nas odvozi na železničku stanicu, opraštamo se i ukrcavamo u treću klasu voza Južnokavkaske železnice Tbilisi – Jerevan. Treća ili plackartna klasa, koja je uglavnom napunjena strancima, vam je neka vrsta opštežića, vagon spavaonica koji nije izdeljen. U vozu se upoznajemo sa mladim poljskim parom sa kojima ćemo se viđati i kasnije tokom putovanja. Oni su krenuli na utakmicu Jermenija – Crna Gora. Bartoš kaže da dele prvo mesto sa Crnogorcima. Zanimljivi su i ugodno je pričati. Prolazimo gruzijsku carinu i ulazimo u Jermeniju. Izlazimo iz voza jer za nas treba viza (3 dolara). Čekamo zajedno u redu sa Kanađaninom, izgubljenim Indijcem, i malezijskim parom sponzora koji vodi mlađu polovinu. Oni su začuđeni kako se ne može proći granica između Turske i Jermenije, niti da nema čak ni avionske linije. Pa čuđenje što nema menjačnice. Na svu ovu priču, znam da ljudima nije smešno, ali ja sam se jedva suzdržao da ne umrem od smeha, još više kad sam se setio replike iz Kengura: „Kakav danak neiskustvu!!!“.
Teram graničare da me uče malo jermenskog. Vraćamo se u voz. Prolazi sa carinicima i neki tip sa oštrom facom i ubitačnim „vojno-službenim“ pogledom. Ispituje nas zašto Jermenija i zašto sad. Odgovaram zašto da ne bilo kad u zemlju velikog Narekacija, Komitasa i ostale plejade likova. Uz neka pitanja i odgovore, glavna faca nas poziva da sa njegovim kolegama popijemo kafu. Nas dvoje prolazimo iza njih uz zblanuti pogled svih ostalih saputnika.
Neću imenovati našeg sagovornika, tipa sa vojno-službenim pogledom i za kog smo bili uvereni da radi za službu jer su se ostali graničari plašili njega. Nazvaću ga prosto K. Pili smo kafu, čovek ima dva ili tri završena fakulteta, zborili o svetskom poretku, ekonomiji (koju je pored prava diplomirao), istoriji Jermenije, Verfelu i knjizi „Četrdeset dana Musa-daga“. K. je popio kafu i izašao, pošto je to veče ostajao na granici, ostali niži činovnici su ostali i pozvali nas da ostanemo s njima uz dalje „jermensko gostoprimstvo“. Pitao sam K. da li ćemo ujutro videti Ararat iz voza, rekao je: Da, prolazi se blizu. No, sudbina je htela da to veče vidimo i drugačiji Ararat. U pitanju je čuveni istoimeni napitak istoimene fabrike. Niži činovnik G. je naručio flašu i počeli su da nas opijaju. Najmanje su oni pili. Posle prve flaše predložio sam da odemo i po Poljake i pojačamo istočni lager. Družba se pod pritiskom druge flaše Ararata podigla na viši nivo uz slikavanja i zdravice, najčešće za narod i državu.
Pored G. bio je još jedan tip koji je insistirao da me upozna sa nekim „realnim momcima“, tačnije mafijašima. Uz dosta mafijaškog slenga kojim se obilato koristio, jedini nije pio, samo je dosipao. G. je pio slabo, na kraju smo devojka i ja izvukli najdeblji kraj. U trenutku nam se pridružio tip naših godina, svojevremeno učesnik borbi u Nagorno-Karabahu. Nakon druge flaše družina se razišla.
Od silne želje da se vidi Ararat i ispunjavanje iste u drugačijem obliku nam se toliko smučilo da smo nas dvoje bukvalno povraćali. Na reč Ararat bi mi se danima prevrtao stomak. Izašli smo u pospani Jerevan gde još nije svanulo, a to je tek bio drugi značajni cilj putovanja čije opisanije ću završiti kad se dokopamo blaženstva Srbije.
A sad na kraju i objašnjenje misterije naslova Čito grito. Prvi put smo pesmu čuli u mestu sa jeftinim hačapurijima gde smo i danas svraćali. Lista pesama je ova: 1.Čito grito, 2. Pink Floyd – Time. Naziv pesme smo saznali tek u Jerevanu kad smo konobara pitali koja je to pesma. Ne znam prevod, samo znam Čito grito, čito margarito.
između 