O neusnulim pohranjenim glavama – glava hidre (2)


U nastavku teksta od prošle nedelje vraćam se sličnoj tematici, skidanju glave svojima, i zakopavanju glava u zaborav. Možda bi neko u ovim tekstovima mogao da vidi tračke apologije za bilo koji tabor, ili defetističku, odvratnu varijantu, da je trebalo sarađivati sa Hitlerom, ali to ovde ne očekujte. Kao što rekoh, ideološki sam neobrazovan od malih nogu, nije bilo stradalnika ili slavljenika ideologija u porodičnom stablu.

Na početku kratak uvod, zadržaćemo se na gradu Užicu, a tačnije na par slika iz onoga što se zove Užička republika, i tu ću se opet poslužiti Ljubomirom Simovićem i njegovom izvanrednom knjigom – Užice sa vranama. Na svu sreću, novo izdanje knjige se od prošle zime pojavilo u knjižarama.

Pre nego se bacimo na 1941. godinu, vratiću se na snimke iz Titovog Užica iz 1980. godine i 1991. godine. Prvi snimak je, naravno, vezan za smrt najvećeg sina naroda i narodnosti, najtežu belu ljubičicu na svetu, austrougarskog kaplara, lažnog i pravog, J. B. Tita (zaokružiti šta ko voli).

Na snimku možemo videti ucveljene građane koji poručuju da sa puta neće skrenuti. Staricu koja mu se zahvaljuje na lepom i ugodnom životu, pesmi i igri, slobodi, blagostanju. I na kraju se prekrstila za pokoj duše. Reči deluju iskreno.

Samo 11 godina od suza Duleta Savića i miliona Jugoslovena je trebalo da prođe, da se od ljubavi, dođe do mržnje. Sledeći snimak je kukamakanje i folklor koji ćemo videti u godinama koje slede, u ovom slučaju spaljivanje Titove slike, uklanjanje spomenika sa trga i njegovom premeštanje na parking, gde mislim da i danas stoji u (ne-Titovom) Užicu. Što bi rekao jedan akter tokom obaranja: „Nek mu leti glava„.

***

A sada u godinu iz koje je izronila 1991. godina, 1941. godina. Partizani ulaze u Užice. Organizuju svoju upravu, izvršnu vlast, ali i neke potpuno nadrealne stvari. Počinje se sa praskom streljanja bez zakona prema kome se presuđuje, pale se arhive, faktički kreće proleterska revolucija, inspirisana Sovjetskim Savezom. Užice postaje mini utopija iskrivljenog čitanja iskrivljenih shvatanja iz Sovjetskog Saveza. Jedan od nadrealnijih primera koje Simović navodi, to je prevođenje i priprema za štampu, u sred rata i nestašice, ni manje, ni više, nego Istorije SKP(b) – Svesavezna komunistička partija (boljševika). Bitno je da sem puške svaki borac ima primerak i obrazuje se. A zna se da nema prakse bez teorije, i obratno. Sa druge strane, ne treba žmuriti na očiglednu netrpeljivost prema komunistima od strane Ljubomira Simovića.

No, na toj partizanskoj teritoriji u tom trenutku se nalazi čovek, u selu Mušvete (Čajetina), koji se krije od svojih nekadašnjih drugova. Njegovo ime je Živojin Pavlović – Žika Ždrebe. A njegov najveći greh je knjiga – Bilans sovjetskog termidora. Nakon dojave da se Živojin nalazi skriven u štali, kraj kuće u selu, organizovana je akcija hvatanja tog „zločinca“. Akciju sprovodi Slobodan Penezić Krcun. Njegovo hvatanje opisuje jedan od učesnika. Živojin Pavlović bi ostao prećutan da nije bilo Slobodana Gavrilovića koji je došao do primerka knjige, a i do Živojinovog dželata.

***

Objavljivanje knjige o staljinovim čistkama, sa sve, prilično tačnim spiskom, je prilično revolucionarna stvar za 1940. godinu. Nakon štampanja, knjiga je ekspresno zabranjena, i gotovo kompletan tiraž je zaplenjen. Bilo je to doba zbližavanja Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a (mislim da je Kraljevina Jugoslavija poslednja uspostavila zvanične diplomatske odnose sa SSSR-om od svih država u Evropi).

Rukovodostvo KPJ je obezglavljeno u procesima, stradao je Milan Gorkić, čak je i Titova supruga, Elza Lucija Bauer, streljana pod optužbom da je nemački špijun. Neki su imali sreće da se izvuku iz SSSR-a, kao npr Ante Ciliga, koji je zbog svog italijanskog državljanstva pušten, nakon zatopljenja odnosa Musolini – Staljin, a kasnije je i objavio knjigu „U zemlji velike laži“ (koju spominje i Pavlović).

U knjizi Živojin Pavlović navodi i svoje pismo i razloge napuštanja KPJ. Spisak žrtava je stravičan. Dovoljno je bilo da neko odstupi od linije i da bude proglašen za „trockistu“, a time i njegova sudbina biva zapečaćena. Pre napuštanja partije, Žika Pavlović je vodio knjižaru u Parizu u kojoj su se okupljali komunisti.

***

A kad smo kod Pariza, knjiga i knjižara…

U to vreme mladi komunista, Ernesto Sabato, biva poslat na utvrđivanje marksističko-lenjinističke teorije, od koje je, kako se čini partijskim drugovima, počeo da odstupa. Trebalo je da provede dve godine u Moskvi, na školovanju i time zapečati ili svoje znanje, ili svoj život.

No pre puta u Moskvu, trebalo je prisustvuje Kongresu protiv fašizma u Brisela. Tu već duboko poljuljan i sumnjičav, posebno nakon razgovora sa cimerom gde otkriva svoje nedoumice i „jeretička“ razmišljanja, vadi se na bol u stomaku da bi ostao u sobi duže. Dva sata kasnije, već je spakovao kofer, i beži vozom za Pariz.

U Parizu preko prijatelja, bivšeg simpatizera Partije, dobija adresu nekog Argenticna trockiste, a ovaj ga povezuje, sa portirom u gimnaziji, bivšim komunistom gde nalazi smeštaj u bedi, tolikoj, da su za prekrivače koristili L’Humanite. Jednog dana, Sabato ulazi u knjižaru, a u njoj krade Borelovu matematičku analizu. Dalje, Sabato piše:

Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvorio sam se u Fizičko-matematički institut, i za nekoliko godina završio svoj doktorat. Tako sam se skoro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i poniženja zbog svoje „izdaje“ komunizma, dok je zapravo bilo sasvim suprotno. Veliki izdajnik bio je taj čudovišni čovek, bivši seminarista, koji je ubio sve one koji su u stvari izveli revoluciju sve dok u inostranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od najbriljantnijih i najodvažnijih revolucionara prvog trenutka, koga su u Meksiku ubili staljinistički potezi.

Ernesto Sabato – Pre Kraja

***

Dok se u Užicu užurbano, prema rečima Ljubomira Simovića, sprema prevod najvažnije knjige za borce u prvim redovima, nakon izvršene akcije hapšenja, čitavo rukovodstvo je uveče razbuđeno u hotelu sa radosnim vestima o hapšenju tog, po njihovom mišljenju i shvatanju, ološa, Živojina Pavlovića.

Nesrećnog Pavlovića saslušavaju i batinaju skoro sva, po svedočenju njegovog dželata, važna imena: Đilas, Vladimir Dedijer, Krcun, Petar Stambolić, Ranković.

***

Čini mi se da je prvo čudo kako je KPJ uopšte uspela da izađe iz rata kao pobednik. Moguće samo da neko ko je fanatičan može da izdrži ceo taj pritisak, da ne poklekne, da ne posumnja. Partija je trošila neverovatno vreme na trvenja i gloženja da li su se negde pojavili „trockisti“.

U intervjuu Ivana Supeka objavljenom u Jutarnjem listu 2006. godine, a koji je nažalost danas nedostupan online, pa ga citiram iz glave. Na jednom od sastanaka dok se vodila neka od sličnih besmislenih diskusija, gde se ne vidi ono očigledno, da rat kuca na vrata, Supek govori: „Vratio sam se sa zapada, i na putu do ovamo pored mene su promicali vagoni puni naoružanja“.

Čitajući pisma, prepiske, tekstove, ne mogu da se otmem od zaključka koji je izneo Juri Sljozkin (Yuri Slezkine / Юрий Слёзкин) koji vidi sovjetsku ideologiju i upravu, nalik milenarističkom pokretu sa sve svojom eshatologijom. Nekad mi se čini da su najvatreniji komunisti rođeni u praskozorje komunizma, danas bi bili slavljeni i ikonopisani.

***

Pre nego što će napustiti Užice, drugovi ne zaboravljaju da talog treba ukloniti. U Krčagovu organizuju streljanje dvadesetak ideoloških protivnika i neprijatelja. Bez suda i zakona, metak u potiljak, postaće modus operandi onih koji donose novo svitanje, i početak nove istorije.

Živojin Pavlović će biti pokopan i telesno i intelektualno, biće svim silama potisnut iz istorijskog sećanja narednih 40 godina.

***

Ta trvenja na jugoslovenskoj levici pred rat i napad Nemačke na SSSR danas gotovo da ni nemaju nekog značaja, sem za istoričare, i dokone poput mene. Ja se trudim da iz svih ovih priča crpim neke od lekcija, svetonazora i razmišljanja koja me vode.

***

Zašto glava hidre?

U razgovoru sa Đilasom o Živojinu Pavloviću, Slobodan Gavrilović donosi ovu rečenicu Milovana Đilasa: „Sedam glava da je imao, nijednu ne bi sačuvao„.

Ortodoksija ne prašta heterodoksiju.

Nastaviće se…

UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

Nastavite sa čitanjem

Crtica o (ne)humanim preseljenjima i muzičarima


Koliko god se trudio da ne čitam zbivanja, facebook me natera da me uvek dodirne more nečeg što me zaista ne zanima. Ovaj put je to bila prošla Evrovizija koju nisam pratio od kako je Željko J. na njoj učestvovao (ah pubertet…). Bruji internet o pesmi koja je ove godine pobedila sa naslovom „1944“, kako je posvećena krimskim Tatarima koji su maja 1944. godine proterani sa Krima. Pre nekih par godina je napravljen i (prosečan) film o ovom egzodusu – Hajtarma.

Ovu mini-crticu sam u glavi imao i ranije. Nisu samo Tatari preseljavani na istok (Sibir, ili u Kazahstan). Bujice naroda i narodnosti koje je drug Koba preseljavao bi išle ovim redom (a izvor je Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, prvi i treći deo): Jakuti (1928), Burjati-Mongoli (1929), Korejci sa Dalekog Istoka koji su prebegli od Japanaca u SSSR (a ovamo dočekani sa podozrenjem da su u pitanju japanski špijuni). A onda tokom Drugog svetskog rata: Nemci sa Volge, Tatari, Čečeni, Grci sa Kavkaza, Jevreji – „kosmpoliti“…

Jurij Borjev u knjizi „Staljinijada“ iznosi podatak da je mnogo Čečenki tokom puta preminulo od uremije. Bilo ih je stid da vrše nuždu pred muškarcima. Putovalo se danima, žene su trpele, i umirale.

Kazaške stepe, ali i Sibir, su ispočetka služili kao nova mesta za život prognanih, kasniji talasi su dobijali nova mesta za smrt, najčešće u rudnicima zlata (poput Kolime na ledenom severu). Bilo im je zabranjivano da se vraćaju tamo odakle su oterani. Aleksandar Čudakov je napisao autobiografski roman („Pada magla na stare basamake“ – obavezno pročitati!) o mestu Ščučinsku, kako kaže, nigde više glavni junak nije video pametnijih ljudi po metru kvadratnom nego u svom rođenom mestu (čak ni u Moskvi ili pak Bostonu). A da ovo nije laž, evo link pa se uverite.

***

Ne bih ni saznao za Nemce sa Volge još dosta dugo vremena da tokom putovanja u Kazahstan 2013. godine nisam na železničkoj stanici sreo nekog šenulog beskućnika (bradjagu – бродяга), koji je pričao na nemačkom. Kasnije gledajući statističke podatke ko sve živi u Kazahstanu. saznam da postoji preko 100 000 Nemaca, koji svi vuku poreklo sa Volge, a koje je drug Koba (Soso, Staljin, Otac), preselio kako ne bi dočekivali raširenih ruku svoje sunarodnike. No zaboravio je da ih vrati posle rata. Kako je izgledala deportacija svih navedenih naroda preporučujem treći deo „Arhipelag Gulag“.

Veliki sovjetski kompozitor Alfred Šnitke je rođen u gradu Engelsu, autonomnoj republici Povoloških Nemaca.

***

Marija Judina (yudina.ru)

Marija Judina (yudina.ru)

 

Kad smo kod muzičara, kažu da su jednom zatekli druga Kobu kako plače. Na radiju je jedne noći 1944. godine slušao izvođenje Mocartovog klavirskog koncerta br 23. Izvođač je bila Marija Judina, pijanstkinja. Hrabra, velika žena. Nije skrivala svoja religijska ubeđenja. Marija Judina se vratila sa koncerta, nije stigla ni da zaspi, kad su joj pokucali na vrata, pokupili je u studio da ovaj put snimi isti koncert samo za J. V. Staljina. Kada su joj kasnije dodelili Staljinovu nagradu, ona je novčani deo dala pravoslavnoj crkvi za „iskupljenje mnogobrojnih staljinstičkih grehova“. Bila je prijateljica velikih ličnosti tog doba: Pasternaka (koji je prvi put čitao Doktora Živaga u njenom stanu), Mandeljštama, Bahtina, Šostakoviča. Ona je i lik u romanu Alekseja Loseva „Žena mislilac“ (domaći prevod Bernar 2011.). Roman je stavio tačku na njihovo prijateljstvo.

Nažalost, taj snimak uživo uz koji je Staljin plakao nije sačuvan, ali jeste ta ploča. Eto, nekad i monstrumu poteku suze, a knez Miškin bi mogao da kaže kako će „lepota spasiti svet“.

Varlam Šalamov – Šta sam video i shvatio u lageru?


Ne znam da li postoji u istoriji civilizacije nešto slično Staljinovim lagerima, i da li postoji neko potresnije svedočanstvo o istim od knjige Varlama Šalamova „Priče sa Kolime“. Varlam Šalamov je proveo svoje najbolje godine života na zaleđenoj Kolimi, od 1937. do 1953. godine. Uhapšen je još kao mladić, student prava, za kontrarevolucionarnu delatnost. Njegovo potresno svedočanstvo nije moglo u celosti biti objavljeno za njegovog života u SSSR-u, priče su objavljene u inostranstvu, a bolesnog Šalamova su naterali da se odrekne njih pod izgovorom, neverovatno idiotskim, „da je njegovu prozu pregazio život“. Osim proze, manje poznate su i Šalamovljeve pesme o kojima se jako pohvalno izrazio Boris Pasternak.

Varlam Šalamov - Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Varlam Šalamov – Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Po delima Šalamova, njegovim sećanjima i pričama, napravljena je i ruska serija „Zaveštanje Lenjina“ za koju se nadam da će se jednog dana pojaviti kod nas na televiziji. A možda i jednog dana neko snimi jugoslovensku verziju priča sa Golog otoka, jer lageri/gulazi/logori nikada neće nestati, kako u glavama zločinaca, tako i u realnosti koju život ne može da pregazi. O knjigama sećanja iz logora/lagera biće još priče.

Ova potresna i kultna knjiga je izašla u dva navrata u SFRJ, drugo izdanje je prošireno u dve knjige i obuhvata sve kolimske priče (Priče sa Kolime 1 i 2; BIGZ 1987. godine). A pre par godina se pojavilo i izdanje izdavačke kuće LOM, koliko sam video to izdanje obuhvata priče samo prve knjige iz 1987. 

Prevod ovog teksta sa ruskog sajta je zapravo kratak isečak Šalamovljevih opservacija koje se mogu naći u pričama.

Rudnik zlata na Kolimi

Rudnik zlata na Kolimi

  • Izvanrednu lomljivost ljudske kulture, civilizacije. Čovek postaje zver kroz tri nedelje – pri teškom radu, gladi i batinama.
  • Glavno sredstvo za kvarenje duše – hladnoća, u srednjeazijskim lagerima ljudi su, verovatno, duže mogli da izdrže – tamo je bilo toplije.
  • Shvatio sam da se druženje, drugarstvo, nikada ne rađa u teškim, veoma teškim – po svim životnim stavkama – uslovima. Družba se rađa u teškim, ali mogućim, uslovima (u bolnici, a ne u jami).
  • Shvatio sam da čovek do kraja čuva osećaj zlobe. Mesa na gladnom čoveku ima samo za zlobu – prema svemu ostalom je ravnodušan.
  • Shvatio sam razliku između zatvora, koji jača karakter, i lagera, koji kvari ljudsku dušu.
  • Shvatio sam, da su Staljinove „pobede“ bile dobijene, zato što je on ubijao nevine ljude – organizacija, deset puta manja po brojnosti, ali organizovana, pomela bi Staljina u dva dana.
  • Shvatio sam, da je čovek postao čovekom zato što je fizički izdržljiviji, žilaviji od bilo koje životinje – nikakav konj ne može izdržati rad na krajnjem severu.
  • Video sam da je jedina grupa ljudi koja se držala koliko-toliko čovečno u gladi i tlačenju su bili – religiozni – sektaši – skoro svi i veliki deo sveštenika.
  • Najlakše od svih, prvi propadaju partijski radnici i vojna lica.
  • Video sam kako je šamarčina dovoljan argument za intelektualca.
  • Da ljudi razlikuju načelnike pa jačini kojom ih udaraju, žestini batinjanja.
  • Batinanje kao argument je gotovo neosporno (metod broj 3).
  • Saznao sam istinu o pripremi tajnih procesa od majstora tog zanata.
  • Shvatio sam da u zatvoru saznaju političke novosti (hapšenje itd.) ranije nego oni napolju.
  • Naučio sam da je zatvorska (i lagerska) „paraša“ (noćna posuda) sve osim „paraše“.
  • Shvatio sam da se može živeti u zlobi.
  • Shvatio sam da se može živeti u ravnodušnosti.
  • Shvatio sam da čovek ne živi od nade – nadanja nikakvih nema, ne zbog volje – kakva volja tamo može biti, već instiktom, nagonom samoočuvanja – istog porekla kao drvo, kamen i životinja.
  • Ponosim se što sam na samom početku rešio, još 1937. godine, da nikada ne budem brigadir ako moja volja može poslati u smrt drugog čoveka – ako sam svojom volja dužan služiti upravi, ugnjetavanju drugih ljudi – uhapšenika kao što sam ja.
  • Moje i fizičke i duhovne sile su se pokazale jačima, nego što sam mislio, u tom velikom iskušenju, i ponosim se što nikog nisam izdao, nikog nisam poslao u smrt, na robiju, i što nisam nikog otkucao.
  • Ponosan sam što ni jednu molbu do 1955. godine nisam napisao (1955. godine Šalamov je napisao molbu za rehabilitaciju).
  • Video sam na licu mesta takozvanu „Berijinu amnestiju“ – i bilo je šta da se vidi.
  • Video sam da su žene poštenije i nesebičnije od muškaraca – na Kolimi nema slučajeva da je muškarac došao za ženom. A mnoge su žene dolazile (Faina Rabinovič, žena Krivošeja).
  • Video sam zadivljujuće severnjačke porodice (civila i bivših zatvorenika) s pismima „zakonitim muževima i ženama“ itd.
  • Video sam „prve Rokfelere“, milionere iz podzemlja i slušao sam njihove ispovesti.
  • Video sam teške robijaše, takođe i mnogobroje „kontigente „D“ i „B““ itd., „Berlag“.
  • Shvatio sam da se bolnicom ili promenom posla, može dobiti mnogo, ali po cenu rizikovanje života – batinama i ledenom samicom.
  • Video sam ledenu samicu, izdubljenu u steni, i u njoj proveo jednu noć.
  • Želja za vlašću, slobodnim ubijanjem je velika – od velikih ljudi do običnih operativaca sa snajperom (Serošapka (Videti priču „Bobice“ u „Priče sa Kolime“ knjiga prva) i njemu slični).
  • Nezadrživu sklonost ruskog čoveka ka dostavljanju i tužakanju.
  • Naučio sam da svet treba deliti ne na dobre i loše ljude, već na kukavice i one koji to nisu. 95% kukavica pri slaboj pretnji su sposobne na sve podlosti, smrtonosne podlosti.
  • Ubeđen sam da je lager u potpunosti negativno iskustvo, čak ni sat u njemu ne treba provesti, jer to je sat uništenja. Lager nikome nikada ništa nije dao niti je mogao dati. Na sve – i zatvorenike i civile – lager deluje uništavajuće.
  • Svaka oblast je imala svoje lagere, na svakom gradilištu. Milioni, desetine miliona zatvorenika.
  • Represije nisu zahvatile samo vrh, već svaki sloj društva – u svakom selu, u svakoj fabrici, u svakoj porodicili bili su, ili rodbina, ili poznanici, pod represijom.
  • Najboljim delom svog života smatram mesece provedene u ćeliji zatvora Butirka, gde sam imao priliku jačati duh slabih i gde smo svi govorili slobodno.
  • Naučio sam da „planiram“ život na dan unapred, ne više.
  • Shvatio sam da lopovi nisu ljudi.
  • Da u lageru nikakvih prestupnika nema, da tamo sede ljudi sa kojima si bio komšija (i bićeš), koji su zatvoreni za kršenje zakona koji nisu prekršili.
  • Shvatio sam kako je strašna stvar samoljublje dečaka, mladića: lakše će ukrasti nego zamoliti. Hvalisanje i taj osećaj bacaju dečake na dno.
  • Žene u mom životu nisu igrale veliku ulogu – lager je razlog tome.
  • Poznavanje ljudi je beskorisno, jer ja svoje ponašanje prema svakom podlacu ne mogu promeniti.
  • Poslednji u redovima, koje svi mrze – i stražari, i drugovi, – su oni koji zaostaju, bolesni, slabi, oni koji ne mogu trčati na mrazu.
  • Shvatio sam šta je vlast, i šta je čovek sa oružjem.
  • Da su razmere pomerene i da je to karakteristično za lager.
  • Preći iz stanja zatvorenog u stanje civila je veoma teško, gotovo nemoguće, bez perioda dugog prilagođavanja.
  • Da pisac mora biti stranac – u temama koje opisuje, a ako dobro zna materijal, onda treba da piše tako da ga niko ne razume.

Prevod sa ruskog orginala:
http://shalamov.ru/library/29/

Crtice #2 – O provokatorima i doušnicima


 

„Svaki revolucionar susreće na svom putu određen broj špijuna i agenata-provokatora.(…) Ti se ljudi vrbuju iz društvenog taloga, od ljudi čiji je moralni nivo nizak… Ali koliko tragedija, užasnih tragedija, izazivaju ti ljudi! Koliko dragocenih života je izgubljeno, koliko ima porodica čija je sreća uništena – a sve zato da bi slične ništarije mogle da žive u izobilju! Kad pomisliš o hiljadama špijuna koji posvuda tumaraju, koje izdržavaju sve vlade; o zamkama koje oni postavljaju neopreznim ljudima; o ljudskim životima koji se završavaju tragično njima zahvaljujući; kada se prisetiš patnji koje oni seju svuda na svom putu; značajnih suma koje se troše za izdržavanje ove armije vrbovane iz društvenog šljama; o porocima koje oni usađuju u društvu uopšte i u pojedinim porodicama; kada razmisliš o svemu tome – ne možeš da se ne zgroziš pred ovim neizmernim zlom koje dolazi od njih.“

Pjotr Kropotkin – Zapisi jednog revolucionara

„- Ništa – votka; i – ostalo; čašice; a ja već vidim; ako se oko usana pojavi evo ovakav osmeh (ne umem da vam kažem, Nikolaje Apolonoviču, kakav je to osmeh) – onda znam; u sabesednika se ne možeš pouzdati; taj je moj sabesednik bolesnik: i ništa ga neće sačuvati od razmekšavanja mozga: takav je sabesednik sposoban da ne ispuni obećanje (Nikolaj Apolonovič zadrhta); kadar je da ukrade i izda, da siluje; njegovo prisustvo u partiji je provokacija. Tad se i otkrilo značenje takvih borica oko usana i grimasa; svuda, svuda me susreće moždani poremećaj, neulovoljiva provokacija, izvestan osmeh – kakav – to, čini mi se, neću moći nikad da objasnim. Ali umem da ga prepoznam bez greške!

– A vi ga nemate?
– Imam!
– Znači i vi ste, prema tome, provokator?
– Ja? Da: provokator; ali to je provokatorstvo u ime velike ideje; i opet, ne – ideje, već strujanja.“

Andrej Beli – Petrograd