Preobraženja – Alamut u senci Pamira (1)

Ovaj tekst i nekoliko narednih su nastajali u glavi godinama, i sada, nakon više raznih putovanja, polako se slažu u jednu celinu, mada bez jasnog cilja, i bez jasne povezanosti.

Veče je, u glavi počinjem da pišem tekst u Horogu (Tadžikistan), u hotelu Ali Baba, gazde Jusufa. Prethodnu noć pri dolasku u Horog, nakon 18 sati putovanja od Dušanbea preko Kuloba i zatim dolinom reke Pandž, samom granicom Tadžikistana, na spomen naziva hotela, jedan od saputnika se nasmejao tako prozaičnom imenu:

„Ali Baba? Prvi put čujem, ovde svi daju nazivu smeštaja svoja imena. I ja da imam smeštaj nazvao bih ga po sebi.“

Jusuf je visok, krupan, kolerik. Obradovao se kad je čuo da smo iz Srbije jer je imao pre par godina neke građevince iz Srbije na konaku, i jedva je dočekao doručak da nam priča o tome. Razgovor na ruskom je tekao otprilike ovako:

„Imao sam pre par godina neke radnike iz Srbije. Radili su na zgradi univerziteta tu blizu. Leteli su iz Srbije sokolom.“

„Soko? To je ptica (ptićka – птичка), na srpskom“, rekoh mu ja.

„Zar nije pićka ružna reč?“, i nasmeja se Jusuf grohotom, dok mu se trese naherena pamirska tubetejka (kapica) na glavi.

„Vikendom bi kupovali ovna i vrteli na velikoj motki iznad vatre, dovlačili bi gajbe piva i rakiju dok ga peku (ražanj u ovom delu sveta je nepoznata pojava, moja napomena)“, priča Jusuf.

„Donosili su rakiju i slaninu iz Srbije. Davali su mi da probam slaninu, ali mi se nije dopalo. Igrali bi stoni tenis, sve sam ih redom pobeđivao sem jednog. Svi su se čudili kako ne mogu njega da pobedim. Ja im kažem da me je Alah kaznio jer sam bio loš musliman. Mnogo sam pio dok su oni bili tu. Otkako su otišli, prestao sam da pijem. Popijem samo pivo ponekad“, smeje se Jusuf.

U odnosu na sunarodnike van Gorno-Badahšana, Pamirci govore pamirskim jezicima i pripadaju različitoj grani islama. Dok su njihovi sunarodnici suniti, ljudi na Pamiru, ili Gorno-Badahšanu, kako se pokrajina naziva u Tadžikistanu, su ismailiti.

***

Jedna od romantičnih priča, poznatih na istoku, je priča o tri druga iz medrese u Nišapuru. Prema legendi jedan od drugara je predložio drugoj dvojici da ko od njih uspe u zemaljskom životu, ne zaboravi da pogura karijere druge dvojice. Onaj koji je uspeo, zvao se Nizam al Mulk, onaj koji je predložio zvao se Hasan ibn Sabah, a treći se zvao Omar Hajam.

Nizam al Mulk će prvo postati vizir, i za vreme svog vezirovanja biće i autor knjige „Sijasat name“, traktata o tome kako treba vladati, ali i osnivač niza medresa (nizamije), između ostalog i one u Bagdadu, gde je predavao i čuveni Al Gazali.

O trećem, verovatno najpoznatijem, Omaru Hajamu biće reči na kraju ovog teksta. Međutim, istorija će upamtiti i Hasana ibn Sabaha, pod nazivom ,,starac sa planine“. Legenda kaže da se Hasan javio drugaru sa studija da mu udeli neku dužnost, i da mu je ovaj udelio neki položaj na dvoru. No, Hasan nije bio zadovoljan i brzo je pokušao da istisne svog dobročinitelja, zbog čega je, javno osramoćen, morao da napusti dvor.

Legenda najverovatnije nije istinita, bar iz razloga što je spomenuti Nizam al Mulk bio 20 godina stariji od druge dvojice. Sam al Mulk je bio progonitelj ismailita, istih onih kojima je pripadao i Hasan ibn Sabah. On se utvrdio u tvrđavi Alamut, odakle je s vremena na vreme slao ubice, fedajine (u bukvalnom prevodu ,,one koji se žrtvuju“), da ubiju nekog od politički-verskih protivnika. Fedajini su postali poznati kao asasini u Evropi (ili, kako se to tvrdilo kasnije, da poreklo reči potiče od hašišini).

Od Marka Pola potiče legenda o navodnom drogiranju, a zatim prenošenju za vreme narkoze u ,,rajski vrt“, kako bi se izgubila opna koja razdvaja realnost i obećanja zagrobnog života onima koji se žrtvuju u ime vere. Ipak, sem Marka Pola, nijedan drugi izvor ne spominje ovu informaciju, što će reći da je to ipak samo lepa urbana legenda.

Nisu nužno fedajini ubijali svoje protivnike, onaj ko bi pristajao, dobijao bi zlatnike u zamenu da olabavi malo sa napadima u govorima protiv ismailita ili pretnju u vidu kindžala kraj jastuka kad se probudi ujutro. Ismailitska nizaritska država je potrajala sve do pohoda Džingis kana koji je Alamut (tvrđava, uporište ismailita) sravnio sa zemljom, a ismailiti su se razbežali u pravcu Indije, Pakistana, Avganistana, Tadžikstana, u smislu današnjih modernih granica. Pa su otuda i na Pamiru.

***

Pada veče, i nakon obilaska botaničke bašte, koja je, kako tvrdi Jusuf, nekada zauzimala prvo mesto na takmičenjima u SSSR-u, dolazimo ponovo u park. Vreme je večernje molitve, i pored nas promiče reka ljudi koja se sliva u ismailitski centar na večernju molitvu. Pada mrak, a u Horogu nema restorana. Omiljeno jelo je pica, sudeći po razbacanim kutijama.

***

Kad smo kod trećeg prijatelja, Omara Hajama, on je zatražio neko nameštenje gde neće morati da se bavi svakodnevnim pitanjima i koje bi ga odvlačilo od poezije, matematike i astronomije.

***

„Čitajte Omara Hajama“, preporučuje nam Tadžik koji se vratio kući sa rada u Rusiji. Ali, nije samo on, i milioni drugih običnih ljudi na Istoku koji su opčinjeni poezijom Omara Hajama preporučuju istu stvar.

„Za danom koji je prošao – ne tuguj,
Sutrašnjicu – što tek stiže – ne oplakuj!
Za onim što je prošlo, ili nije došlo – ne kukaj:
Radostan budi – život u vjetar ne rasipaj!“
Omar Hajam (prevod Fehima Barjaktarevića)

Čitajte Hajama, jer njega su čitali i čitaju, voleli i vole ga, i neki ljudi na zanimljivim položajima. Jedan se zvao Vjačeslav Menžinski, i bio je jedan od rukovodilaca sovjetske službe državne bezbednosti, poznatije kao ČeKa, a drugi je bivši pripadnik KGB-a i trenutno predsednik Rusije, Vladimir Putin. Menžinski, inače i sam poliglota, zbog Hajama je počeo da uči persijski jezik da bi čitao Hajama u originalu. Ovaj drugi, Putin, je Hajama predlagao za čitanje još 2007. godine na konferenciji za novinare.

Svojevremeno sam preporučivao izdavačima da stave Putinovu sliku ili bar natpis: Omiljeni pesnik V. V. Putina, ali me niko nije poslušao do sada.

***

Ismailiti veruju u magičnost brojeva. Na primer broj 7 igra značajnu ulogu u teologiji ismailita. Sem teološkog svetog smisla o sedam neba, sedam kontinenata, sedam proroka, sedam dana u nedelji, to je i broj putnika koji zajedno sa vozačem staju u taksi džipove koji krstare linijom Dušanbe – Horog.

– Reka Pandž, prirodna granica između Tadžikistana (desna obala) i Avganistana (leva obala)

Sam put traje dugo, predugo, najmanje 14 časova, a zapravo 17 – 18 časova u zavisnosti od stajanja, gužve na putu, radova na putu. Tih 300 i više kilometara puta duž reke Pandž su u očajnom stanju, toliko da automobil ne ide više od 30-40 na sat. Put se raspao, a nakon raspada SSSR-a novca za održavanje puta očigledno nije bilo. Sami vozači najčešće se zalete i gađaju samu ivicu puta, tako da se na svakih 200 metara budi osećanje kako ćemo sleteti u Pandž, jer je ivica puta jedini deo na kome nema rupa. Tokom puta, u oba smera, bili smo bombardovanima raznoraznim tadžičko-badahšansko-avganistanskim hitovima. Evo jedne pesme koju su drugi putnici svi pevali kao u transu: ,,O moj Badahšone“ (О му Бадахшон).

No, počeli smo pričom o tri druga, i sledeći put nastavljamo o tri druga iz dvadesetih godina prošlog veka, zapravo najviše o jednom koji je ubijen baš u okolini Dušanbea, i kroz koga se nekad živog, danas mrtvog, prelamala i prelama, kao kroz prizmu, istorija ovog regiona, iako to svakako nije zaslužio, sudeći bar po njegovom predgrobnom životu.

Boris Akunjin – Čitajući Špera

Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Crtica – Izgubljeni svet sećanja (Vodolazkin, Lurija…)

Ovo je priča o jednom trenutku, koji je razrušio čitav život.
Ovo je priča o tome, kako je kuršum, probivši čovekovu lobanju i prošavši u kroz mozak, razdrobio njegov svet na hiljade delova, koje on nije mogao da sastavi.
Ovo je knjiga o čoveku, koji je upregao sve svoje sile, da vrati svoju prošlost i ovlada svojom budućnošću.

Ova knjiga je o borbi, koja nije navikla na pobedu, i o pobedi koja nije prekinula borbu.

Aleksandar Lurija – Izgubljen i povraćen svet

Jedna od priča u Borhesovim „Maštarijama“, Funes, počinje rečima: „Sećam ga se…“, i posvećena je čoveku koji se svega mogao setiti do detalja: „Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog.“

Za razliku od Funesa, život L. Zaseckog je bio noćna mora nakon što mu je metak 1943. prošao kroz lobanju. Od tada, ničeg više nije mogao da se seti. Nakon susreta sa Lurijom pristao je da narednih 40 godina vodi dnevnik koji bi popunjavao delićima pocepanih sećanja. 40 godina borbe da vrati bar nešto sećanja. Od tih zapisa, Aleksandar Lurija je kasnije objavio knjigu, gde su dnevnički zapisi Zaseckog prošarani Lurijinim komentarima. Naziv knjige je: Izgubljen i povraćen svet (Потерянный и возвращенный мир). Neke delove sam i preveo, ali čisto sumnjam da bi se nekad našao izdavač za tako nešto.

***

– Šta vi sve pišete?

– Opisujem predmete, osećaje. Ljude. Ja sada svaki dan pišem, nadajući se da ću ih spasiti od zaborava.

– Svet Božiji je suviše veliki da bi se tu očekivao uspeh.

– Znate, ako svako opiše svoju, pa i neveliku, česticu tog sveta… Mada zašto baš neveliku? Pa uvek će se naći taj čiji je vidik dovoljno širok.

– Na primer?

– Na primer, avijatičar.

Jevgenij Vodolazkin – Avijatičar

Jedan od modernih ruskih pisaca koji iznova privlači pažnju je peterburški filolog Jevgenij Vodolazkin. Mislim da je pažnju šireg čitalaštva u Srbiji stekao romanom Laurus. Glavni heroj, travar Arsenij, prolazi kao u nekom crkvenom žitiju mukotrpan put od Arsenija do monaške shime i imena Lavr. Iako je na ruskom tekst ispisan savremenom i drevnoruskom, uz poetičnost, kod nas je preveden samo modernim jezikom, tako da se dosta divne hemije izgubilo.

Ali da skratim priču, novi roman Vodolazkina, Avijatičar, mislim da zaslužuje podjednaku ili možda čak i veću pažnju. Glavni junak, Platonov (a mislim da ime nije slučajno izabrano, već po imenu najvećeg ruskog pisca Andreja Platonova) se budi u bolničkoj sobi bez sećanja. Tu je lekar Gajger uz pomoć koga pokušava da sklopi kockice i izmešana pamćenja. Kao i Zasecki, Platonov počinje da vodi dnevnik. I ispostaviće se da je Platonov bio zamrznut na Solovkama još tridesetih godina tokom projekta „LAZAR“, i da je jedini koji je uspešno odleđen 1999. godine. Da bi sredio sećanja, na Gajgerov nagovor vodi dnevnik. A u drugoj polovini knjige, to je zajednički dnevnik tri osobe.

Mogao sam i celu knjigu da prepričam, pa opet ne bih ništa uradio. Ovo je roman sitnica, mirisa, ukusa, dodira, fraza, zvukova. Roman u kome je vreme samo talasanje.

Sigurno će neko otkupiti prava za roman i prevesti, nadam se uspešno poetično, ili bar pokušati…

***

Sećam se.

Volim kad neko počne da priča svoja sećanja, kad su to sećanja običnih ljudi. To sećanje, iako uobličeno ili iskrivljeno (dovoljno je videti pripovetku Akutagave „U čestaru“), je nešto najvrednije. Sveti delić iskustva, iskre, koja nastavlja da živi iako je sve prošlo. U nekom izmenjenom obliku, možda bude predato nekom sledećem na korišćenje. A i čovek živi dok živi sećanje na njega.

Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk

Pre dve godine sam načuo za ovog nepoznatog ruskog „Borhesa“, kako su zvali Sigizmunda Kržižanovskog. Bacio sam se tada i u prevođenje ove kratke pričice, no druge stvari su zatrpale prevođenje, pa posao nikako nisam stigao da dovršim. Ovih dana vratih se na započeto. Sigizmund Kržižanovski (1887 – 1950), koji je voleo sebe da nazove najpoznatijim nepoznatim ruskim piscem, u Rusiji tek otkriven početkom devedesetih godina, praktički izvučen iz zaborava i koji za života nije mnogo objavljivao. U poslednje dve ili tri godine u Srbiji se pojavilo nekoliko njegovih knjiga, još nisam ništa od toga čitao, ali biće prilike. Po nekoj mojoj evidenciji za sada se pojavilo u knjižarama: Povratak Minhauzena (IP Rad u biblioteci Reč i misao) i Klub ubica slova (Bukefal E.O.N.). Ovde možete pročitati odličnu priču Kvadraturin u hrvatskom prevodu. Priča Spinoza i pauk je iz ciklusa „Priče za vunderkinde“, napisana 1921. godine, a objavljena sedamdeset godina kasnije.

SPINOZA I PAUK

Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.

O susretu na Putu

Kad zaršiš svoje delo (ma kako veliko)
Povuci se.

Ovi stihovi koji su uzeti iz knjige ,,Tao Te Ćing“, pripisuju se mudracu koga su zvali Lao Ce (老子).  Prema predanju, poslednji koji je video starog Lao Cea je načelnik pogranične karaule i od njega je na poklon dobio knjigu ,,O putu ka vrlini“ (Tao Te Ćing – 道德经). Od tog dana, više niko nije čuo za starog mudraca koji je nestao jašući na leđima bika prema zapadu.

Reč ,,Tao“ (道 – novija transkripcija Dao) u bukvalnom prevodu znači – put. Neću pisati o taoizmu, već o susretu dvojice velikih ljudi tog doba, koji se možda čak nikada nije ni dogodio. Lao Ce je dosta stariji od savremenika Kong Zi-a (孔夫子), koga poznajemo pod njegovim latiniziranim imenom Konfucije.

Dok je Lao Ce meditirao i razmišljao o Tao-u, Konfucije je još od mladih dana stavio sebe u službu poboljšanja društva i države. Bio je poznat kao veliki Učitelj. Jedno vreme je službovao kao ministar u jednoj od brojnih kineskih država tog doba koje su međusobno ratovale. Shvativši da se vladari malo zanimaju za njegove pouke, putovao je od mesta do mesta sa gomilom učenika.

Dok se Lao Ceovo učenje više pronalazi u umetnosti, Konfucijevo učenje predstavlja temelj moderne Kine.

Negde u svojoj tridesetoj godini života, kažu stare knjige, Konfucije je otišao da upozna velikog mudraca Lao Cea.  Ovaj je kažu bio zaprepašćen što Konfucije uopšte pokušava da popravi društvo. Na tom putu desio se sudar dva različita pogleda na svet. Konfucije je otišao zadivljen Lao Ceom i o tome je pričao svojim učenicima.

Naši vladari bi mnogo šta mogli da nauče od Konfucija, a za početak ovo:

“Kad u zemlji vlada red sramota je biti siromašan i običan čovek. Kad je u zemlji haos, sramota je biti bogat i visoki službenik.”

Razlika između učenja Konfucija i Lao Cea se najbolje vidi kroz kratku priču koja se pripisuje drugom velikom mudracu taoizma posle Lao Cea, Čuang Ceu.

Čovek koji je prezirao mašinu

Kad je Cekung, učenik Konfucijev stigao na jug, u državu Č’u, na svom putu za Čin, prošao je kroz Najin. Tu primeti jednog starca kako kopa jarak da bi spojio baštu sa izvorom. Nosio je krčagi i iz njega livao vodu u jarak, bio je to velik posao, a uspeh neznatan.

“Da imaš mašinu”, rekao je Cekung, “mogao bi za jedan dan da navodniš i sto puta veće zemljište. Posao koji ona zahteva je beznačajan u poređenju sa takvim radom. Da li bi voleo da je imaš?”

“Šta je to?” upita baštovan, gledajući ga.

“To je naprava načinjena od drveta, teška pozadi a laka napred. Ona zahvata vodu koja stalno teče i klobuča kao uzavrela čorba. Zove se đeram.”

Na to se baštovan zacrveni i reče smejući se: “Slušao sam od mog učitelja da su oni koji imaju spretne naprave lukavi u svojim poslovanjima, a oni koji su lukavi u svojim poslovanjima, imaju lukavstva u svom srcu, a oni koji imaju lukavstva u svom srcu, ne mogu biti čisti i nepokvareni, a oni koji nisu čisti i nepokvareni u svom srcu, nemirni su u duhu. Oni koji su nemirni u duhu, nisu podesno sredstvo za Tao. Ne da ja ne znam za te stvari, nego bi me bilo stid da ih upotrebljavam.”

Cekungu se smrači lice, oseti se ponižen, poražen i zbunjen. Pribrao se tek kada su prešli više od trideset lija.

“Ko je taj čovek?” upitaše ga učenici. “Zašto si se promenio u licu posle razgovora s njim, i zašto si ceo dan izgledao izgubljen?”

“Mislio sam”, odgovori Cekung, “da postoji samo jedan čovek (Konfucije) na svetu. Ali nisam znao da postoji i ovaj čovek. Slušao sam od Učitelja da je dokaz (vrednosti) jednog plana njegova praktičnost, a da je cilj napora uspeh, i da treba da postignemo najveće rezultate sa najmanjim naporom; ali to nije slučaj sa ovim čovekom. Našavši se u životu, on živi među ljudima, ne zna kuda da ode, beksrajno potpun u samome sebi. Uspeh, korisnost i znanje veština svakako bi učinili da čovek izgubi ljudsko srce. Ali taj čovek ne ide nikud protiv svoje volje i ne radi ništa suprotno svom srcu, gospodar samoga sebe, on je iznad pohvale i pokude sveta. On je savršen čovek.”

Mala muzička preporuka, album Dejvida Darlinga nastao pod uticajem Tao Te Ćinga, David Darling – The Tao of Cello.

Citati i priča preuzeti iz knjige “Lao Ce, Konfucije, Čuang Ce – Izabrani spisi”, izdanje Prosveta 1964. godine u izboru i prevodu Svetozara Brkića.

 Zahvaljujem se boljoj polovini na popravci teksta.