Boris Akunjin – Čitajući Špera


Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Evo kako je morao da izgleda mladić koji je imao dobre šanse za službeni uspon pri totalitarnom sistemu vladanja:

Mladi evnuh demonstrira svoju bezopsasnost za Vertikalu.

 

A sad pogledajte kako izgledaju prva lica Trećeg Rajha – upravo kao nekakav šou transeksualaca (molim da mi pravi transeksualci oproste).

Femino-histerioidni Gebels:

Najstrašniji čovek u državi – Himler (po spoljašnjosti apsolutno građanka Paramonova):

 

Svađalica i intrigantkinja Borman:

Čak i hrabri as Prvog svetskog rata Gering, zamećući tragove zbog promene klime, tokom godina se promenio u debelu nafrakanu ženu:

Molim, takođe, da me ne krivite za muški šovinizam.
Prosto mi se više sviđa kad se muškarci ponašaju muški, a žene ženski; i muškarci ženskog karaktera, isto kao i žene muškog karaktera, mi nekako, recimo, nisu bliski.

Posebno ako zauzimaju ključna mesta u državi.

Prevod: Između
Izvor: Radio Eho Moskve

Crtica – Izgubljeni svet sećanja (Vodolazkin, Lurija…)


Ovo je priča o jednom trenutku, koji je razrušio čitav život.
Ovo je priča o tome, kako je kuršum, probivši čovekovu lobanju i prošavši u kroz mozak, razdrobio njegov svet na hiljade delova, koje on nije mogao da sastavi.
Ovo je knjiga o čoveku, koji je upregao sve svoje sile, da vrati svoju prošlost i ovlada svojom budućnošću.

Ova knjiga je o borbi, koja nije navikla na pobedu, i o pobedi koja nije prekinula borbu.

Aleksandar Lurija – Izgubljen i povraćen svet

Jedna od priča u Borhesovim „Maštarijama“, Funes, počinje rečima: „Sećam ga se…“, i posvećena je čoveku koji se svega mogao setiti do detalja: „Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog.“

Za razliku od Funesa, život L. Zaseckog je bio noćna mora nakon što mu je metak 1943. prošao kroz lobanju. Od tada, ničeg više nije mogao da se seti. Nakon susreta sa Lurijom pristao je da narednih 40 godina vodi dnevnik koji bi popunjavao delićima pocepanih sećanja. 40 godina borbe da vrati bar nešto sećanja. Od tih zapisa, Aleksandar Lurija je kasnije objavio knjigu, gde su dnevnički zapisi Zaseckog prošarani Lurijinim komentarima. Naziv knjige je: Izgubljen i povraćen svet (Потерянный и возвращенный мир). Neke delove sam i preveo, ali čisto sumnjam da bi se nekad našao izdavač za tako nešto.

***

– Šta vi sve pišete?

– Opisujem predmete, osećaje. Ljude. Ja sada svaki dan pišem, nadajući se da ću ih spasiti od zaborava.

– Svet Božiji je suviše veliki da bi se tu očekivao uspeh.

– Znate, ako svako opiše svoju, pa i neveliku, česticu tog sveta… Mada zašto baš neveliku? Pa uvek će se naći taj čiji je vidik dovoljno širok.

– Na primer?

– Na primer, avijatičar.

Jevgenij Vodolazkin – Avijatičar

Jedan od modernih ruskih pisaca koji iznova privlači pažnju je peterburški filolog Jevgenij Vodolazkin. Mislim da je pažnju šireg čitalaštva u Srbiji stekao romanom Laurus. Glavni heroj, travar Arsenij, prolazi kao u nekom crkvenom žitiju mukotrpan put od Arsenija do monaške shime i imena Lavr. Iako je na ruskom tekst ispisan savremenom i drevnoruskom, uz poetičnost, kod nas je preveden samo modernim jezikom, tako da se dosta divne hemije izgubilo.

Ali da skratim priču, novi roman Vodolazkina, Avijatičar, mislim da zaslužuje podjednaku ili možda čak i veću pažnju. Glavni junak, Platonov (a mislim da ime nije slučajno izabrano, već po imenu najvećeg ruskog pisca Andreja Platonova) se budi u bolničkoj sobi bez sećanja. Tu je lekar Gajger uz pomoć koga pokušava da sklopi kockice i izmešana pamćenja. Kao i Zasecki, Platonov počinje da vodi dnevnik. I ispostaviće se da je Platonov bio zamrznut na Solovkama još tridesetih godina tokom projekta „LAZAR“, i da je jedini koji je uspešno odleđen 1999. godine. Da bi sredio sećanja, na Gajgerov nagovor vodi dnevnik. A u drugoj polovini knjige, to je zajednički dnevnik tri osobe.

Mogao sam i celu knjigu da prepričam, pa opet ne bih ništa uradio. Ovo je roman sitnica, mirisa, ukusa, dodira, fraza, zvukova. Roman u kome je vreme samo talasanje.

Sigurno će neko otkupiti prava za roman i prevesti, nadam se uspešno poetično, ili bar pokušati…

***

Sećam se.

Volim kad neko počne da priča svoja sećanja, kad su to sećanja običnih ljudi. To sećanje, iako uobličeno ili iskrivljeno (dovoljno je videti pripovetku Akutagave „U čestaru“), je nešto najvrednije. Sveti delić iskustva, iskre, koja nastavlja da živi iako je sve prošlo. U nekom izmenjenom obliku, možda bude predato nekom sledećem na korišćenje. A i čovek živi dok živi sećanje na njega.

Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk


Pre dve godine sam načuo za ovog nepoznatog ruskog „Borhesa“, kako su zvali Sigizmunda Kržižanovskog. Bacio sam se tada i u prevođenje ove kratke pričice, no druge stvari su zatrpale prevođenje, pa posao nikako nisam stigao da dovršim. Ovih dana vratih se na započeto. Sigizmund Kržižanovski (1887 – 1950), koji je voleo sebe da nazove najpoznatijim nepoznatim ruskim piscem, u Rusiji tek otkriven početkom devedesetih godina, praktički izvučen iz zaborava i koji za života nije mnogo objavljivao. U poslednje dve ili tri godine u Srbiji se pojavilo nekoliko njegovih knjiga, još nisam ništa od toga čitao, ali biće prilike. Po nekoj mojoj evidenciji za sada se pojavilo u knjižarama: Povratak Minhauzena (IP Rad u biblioteci Reč i misao) i Klub ubica slova (Bukefal E.O.N.). Ovde možete pročitati odličnu priču Kvadraturin u hrvatskom prevodu. Priča Spinoza i pauk je iz ciklusa „Priče za vunderkinde“, napisana 1921. godine, a objavljena sedamdeset godina kasnije.

Sigizmund Kržižanovski

SPINOZA I PAUK

Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.

* * * * *

Stari čupavi pauk krstaš, osetivši na sebi pogled filozofa, malo se, što je s njim bilo veoma retko, uzrujao. Razume se, trenutak je bio više nego značajan. Verovatno, usled tog čisto umetničkog uznemirenja majstora, dve-tri niti se prekinuše i umrsiše ,ali, uopšte gledano, posao je svršen, kao i uvek: brzo i uredno.

Osam tankih unutra nagnutih nožica pauka, korača po tesno zategnutom vezu paučine, metodično, sa potpunom doslednošću, tačno numerisanom u notnoj svesci sa vežbanjima za palce pijanista, histerično čupajući telo muve u srebrnasto-sivi vilozni pokrivač. Trougaoni cefalotoraks majstora, sa prodornim okicama na krajevima,našao je na muvinom stomaku potrebno mesto, sastavivši unutar stomaka oštro-zakrivljene čeljusti.

Muva je trznula krilima. Još jednom. I to je sve.

Onda pauk i podiže zajedljive izbrušene oči na gore: i tada se paukove oči i zenice metafizičara susretoše. Na trenutak. A zatim: i pauk krstaš, i metafizičar, raziđoše poglede.

Metafizičar dođe za sto kraj prozora; ispruži desnu ruku – škljocnu bronzani poklopac mastionice, zašaptaše stranica za stranicom rukopisa.

A pauk protrljavši lagano zakrvavljene prednje noge o par srednjih, ispuzao se po mokrom somotskom smaragdu prašine u mračnu pukotinu među zidovima i ne suviše k njoj primaknutim traktatima Kartezija, Gereborda i Klaubergusa. Prošavši po zbijenim ivicama listova jednog iz knjižnih ugnuća, pauk uvuče u sebe što je mogao više svih osam nožica i zamre.

Metafizičar je kraj prozora napisao: “…prirodno pravo se prostire po celoj prirodi i u svakom pojedincu isto daleko, kao i sila. Shodno tome, sve, što čovek ostvaruje u sili svojih prirodnih zakona, on radi sa apsolutnim prirodnim pravom, i njegovo pravo na Prirodu se meri stepenom njegove sile.”

Stranice su padale jedna na drugu, slova su se dodiravala sa slovima i usled tog razumeše jedan drugog. Pero je škripalo. I još jedared metafizičar, skrenuvši oči od rukopisa, pogleda na paučinaste niti u tamnom uglu sobe i osmehnu se.

A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa. Taj je, u neiscepanim crnim redovima, znao manje, nego što mu je bilo potrebno da zna. I pisao je, i pisao. A ovaj, u neiskidanim sivim nitima, znao tačno onoliko, koliko mu je bilo potrebno da zna: on je bio sazdan do kraja, i njemu nije bilo potrebno, niti je imao razloga da se savetuje sa gomilom listova rukopisa i štampanih tomova. Sedevši u ulegnuću folijanta, on se naslađivao velikom privilegijom, od drevnih vremena darovanom drevnom i uglednom paučjem rodu, – od predede dedi, od dede ocu, i od oca njemu,  čupavom – od razmišljanja slobodnom.

O susretu na Putu


Kad zaršiš svoje delo (ma kako veliko)
Povuci se.

Ovi stihovi koji su uzeti iz knjige ,,Tao Te Ćing“, pripisuju se mudracu koga su zvali Lao Ce (老子).  Prema predanju, poslednji koji je video starog Lao Cea je načelnik pogranične karaule i od njega je na poklon dobio knjigu ,,O putu ka vrlini“ (Tao Te Ćing – 道德经). Od tog dana, više niko nije čuo za starog mudraca koji je nestao jašući na leđima bika prema zapadu.

Laozi

Reč ,,Tao“ ( – novija transkripcija Dao) u bukvalnom prevodu znači – put. Neću pisati o taoizmu, već o susretu dvojice velikih ljudi tog doba, koji se možda čak nikada nije ni dogodio. Lao Ce je dosta stariji od savremenika Kong Zi-a (孔夫子), koga poznajemo pod njegovim latiniziranim imenom Konfucije.

confucius

Dok je Lao Ce meditirao i razmišljao o Tao-u, Konfucije je još od mladih dana stavio sebe u službu poboljšanja društva i države. Bio je poznat kao veliki Učitelj. Jedno vreme je službovao kao ministar u jednoj od brojnih kineskih država tog doba koje su međusobno ratovale. Shvativši da se vladari malo zanimaju za njegove pouke, putovao je od mesta do mesta sa gomilom učenika.

Dok se Lao Ceovo učenje više pronalazi u umetnosti, Konfucijevo učenje predstavlja temelj moderne Kine.

Negde u svojoj tridesetoj godini života, kažu stare knjige, Konfucije je otišao da upozna velikog mudraca Lao Cea.  Ovaj je kažu bio zaprepašćen što Konfucije uopšte pokušava da popravi društvo. Na tom putu desio se sudar dva različita pogleda na svet. Konfucije je otišao zadivljen Lao Ceom i o tome je pričao svojim učenicima.

Naši vladari bi mnogo šta mogli da nauče od Konfucija, a za početak ovo:

“Kad u zemlji vlada red sramota je biti siromašan i običan čovek. Kad je u zemlji haos, sramota je biti bogat i visoki službenik.”

Razlika između učenja Konfucija i Lao Cea se najbolje vidi kroz kratku priču koja se pripisuje drugom velikom mudracu taoizma posle Lao Cea, Čuang Ceu.

Čovek koji je prezirao mašinu

Kad je Cekung, učenik Konfucijev stigao na jug, u državu Č’u, na svom putu za Čin, prošao je kroz Najin. Tu primeti jednog starca kako kopa jarak da bi spojio baštu sa izvorom. Nosio je krčagi i iz njega livao vodu u jarak, bio je to velik posao, a uspeh neznatan.

“Da imaš mašinu”, rekao je Cekung, “mogao bi za jedan dan da navodniš i sto puta veće zemljište. Posao koji ona zahteva je beznačajan u poređenju sa takvim radom. Da li bi voleo da je imaš?”

“Šta je to?” upita baštovan, gledajući ga.

“To je naprava načinjena od drveta, teška pozadi a laka napred. Ona zahvata vodu koja stalno teče i klobuča kao uzavrela čorba. Zove se đeram.”

Na to se baštovan zacrveni i reče smejući se: “Slušao sam od mog učitelja da su oni koji imaju spretne naprave lukavi u svojim poslovanjima, a oni koji su lukavi u svojim poslovanjima, imaju lukavstva u svom srcu, a oni koji imaju lukavstva u svom srcu, ne mogu biti čisti i nepokvareni, a oni koji nisu čisti i nepokvareni u svom srcu, nemirni su u duhu. Oni koji su nemirni u duhu, nisu podesno sredstvo za Tao. Ne da ja ne znam za te stvari, nego bi me bilo stid da ih upotrebljavam.”

Cekungu se smrači lice, oseti se ponižen, poražen i zbunjen. Pribrao se tek kada su prešli više od trideset lija.

“Ko je taj čovek?” upitaše ga učenici. “Zašto si se promenio u licu posle razgovora s njim, i zašto si ceo dan izgledao izgubljen?”

“Mislio sam”, odgovori Cekung, “da postoji samo jedan čovek (Konfucije) na svetu. Ali nisam znao da postoji i ovaj čovek. Slušao sam od Učitelja da je dokaz (vrednosti) jednog plana njegova praktičnost, a da je cilj napora uspeh, i da treba da postignemo najveće rezultate sa najmanjim naporom; ali to nije slučaj sa ovim čovekom. Našavši se u životu, on živi među ljudima, ne zna kuda da ode, beksrajno potpun u samome sebi. Uspeh, korisnost i znanje veština svakako bi učinili da čovek izgubi ljudsko srce. Ali taj čovek ne ide nikud protiv svoje volje i ne radi ništa suprotno svom srcu, gospodar samoga sebe, on je iznad pohvale i pokude sveta. On je savršen čovek.”

Mala muzička preporuka, album Dejvida Darlinga nastao pod uticajem Tao Te Ćinga, David Darling – The Tao of Cello.

Citati i priča preuzeti iz knjige “Lao Ce, Konfucije, Čuang Ce – Izabrani spisi”, izdanje Prosveta 1964. godine u izboru i prevodu Svetozara Brkića.

 Zahvaljujem se boljoj polovini na popravci teksta.

Vavilonska kula snova


Pola senke toga dvora
lebdi tamo gde je val,
gde se čuje odjek hora
bučne vode, gde je žal.
To čudo još ne vide ljudski stvor:
na lednoj špilji sav u suncu dvor.

Semjuel Tejlor Kolridž – Kublaj kan

U jednom od svojih najboljih eseja iz „Novih istraživanja“, „Korlidžov san“, Borhes piše o Korlidžu i ovoj poemi. Semjuel Korlidž, engleski pesnik romantizma, patio je od napada anksioznosti i depresije, postoje i indicije da se radi o bipolarnom poremećaju. Posle nekog vremena zahvaljujući uticaju De Kvinsija odao se čarima opijuma, i jedno veče uz opijum se začitao, radnja teksta je bila o dvoru Kublaj Kana, usnuo je poemu, probudio se i počeo da je piše, a zatim je neko zazvonio i prekinuo Korlidža u radu, i ovaj nije dalje mogao da se seti.

Zanimljivo je, piše Borhes, da je pet vekova ranije u spisima sa istoka pri opisivanju, jedan hroničar vremena opisao da je i Kublaj isto usnuo svoj dvor koji nikada nije završen. Tako se jedan san preslikao u drugi pet vekova kasnije, ali iz mermera koji je podložan zubu vremena, pretočen je u reči i tako večniji nego orginalni čardak, kako to primećuje Borhes. Kao da je postojala neka simetrija između dva sna koja su se preslikala jedan u realnosti a drugi u poemi.

Kad smo kod snova, „Andaluzijski pas“ je nastao (osnova) iz dva snova, Bunjuelovog i Dalijevog. Bunjuel je bio veliki ljubitelj snova i sanjanja, kao i drugi nadrealisti, u njima je nalazio inspiraciju. Govorio je da kad bi bio u mogućnosti da od 24 sata dnevno, 22 prespava.

To nije jedini primer, postoje dobitnici Nobelove nagrade koji kažu da su rešenja svojih problema našli u snovima, muzičari koji su muziku čuli u snu. Ljudi koji su sanjali svoju smrt a zatim je doživeli. Jedan takav primer spominje Pavle Florenski, jedan snevač sanja da je jedan od onih koje vode na giljotinu tokom Francuske revolucije, masa kliče, stavljaju mu glavu, i sečivo mu pada preko glave. U tom trenutku na njegovu glavu u realnosti pada metalni ram i ubija ga. Kako kaže Florenski, san je bio posledica jave, sekund pre nego je giljotina odradila posao, ram je pao i usmrtio ga. U religijskom smislu vrlo bitna je repetitivnost sna, da bi neko dokazao svoju verodostojnost, da nije „laža“ (kako to kažu narodni pesnici), morao bi svake večeri da se ponavlja. San mora da bude uporan ako želi da ga neko ostvari. San kao virus koji zaposedne svog domaćina na kratko, igra se njime, a zatim nestaje, u legendama uglavnom kod prvih petlova, naučno posle REM faze. Zatim se virus seli kod drugog domaćina i njega spopada te noći u vidu devojke, događaja, ružnih stvari, ideja, ili prosto bude neprimetan da ga se domaćin ujutro ne seti.

Hijeronimus Boš - Vavilon

Hijeronimus Boš – Vavilon

Jedna od najpoznatijih starozavetnih priča je ona o podizanju Vavilonske kule kako bi ljudi dosegnuli do Boga. Nastavak je opšte poznat, kula je ostala nedovršena, jer je Bog stvorio jezike i ljudi se nisu mogli sporazumevati. Moglo bi se reći da su naši snovi Vavilonske kule, nedovršeni, jer se budimo. A onda mistično možda još neko sanja isti taj nedosanjani san, možda u istom trenutku, možda vekovima kasnije. Možda ga neko otelotvori u drugačijoj formi. Ali vrh kule ne dogradimo, ujutro ostanu ruševine. Kao one od piramida u Južnoj Americi koje su zaboravljene od lokalnog stanovništva, da bi ih isti oni koji su ih porobljavali nekoliko vekova ranije otkrivali, ali ovaj put sa namerom da dokuče njihovu tajnu. Možda neko dopiše jednog dana i kraj ovog nedosanjanog teksta i sagradi svoju Vavilonsku kulu, ali opet ostavivši mesto za jednu ciglu koju će neko drugi da ugradi.

To je ta Vavilonska kula snova, gde se svaki san svake noći odigrava u svim glavama, metafora koja se ponavlja u drugačijim formama i gde svaki majstor ne poznajući onog drugog jer nemaju zajednički jezik, stavlja svoju žig na san.