U poslednjem delu triptiha (prvi deo, drugi deo), dolazimo do centralne ličnosti koju istorija još uvek nije sažvakala, i kroz čiji predgrobni, a i zagrobni, život se prelamaju istorijski tokovi, prošli, sadašnji, a verovatno i budući. Istorija je preobrazila njegov život, i od gubitnika na kraju života, oživela je i pojačala njegovu slavu u njegovom zagrobnom životu. On je dokaz da izgubljen život ne znači i izgubljenu ideju. Radi se sigurno o jednoj od najkontroverznijih ličnosti novije turske istorije – Enver Paši, jednom iz trijumvirata koji je vedrio i oblačio u predsmrtnim roptajima Osmanske imperije, zajedno sa Talat Pašom i Džemal Pašom; jermenskom krvniku i legendi panislamizma; i jednom od likova iz „Zlatne kuće Samarkanda” Huga Prata, koji je opisao njegov poslednji momenat, mada ne istorijski tačno.
Mada nisam dočekao dolazak Jevgenija na terasi uveče, imali smo priliku da slušamo priče kojekakvih razmetljivaca sa viškom para i vremena kako pričaju o svojim „najopasnijim“ destinacijama. No, zapravo, za većinu youtuber-a (u daljem tekstu TUBErana), video vlogera, instagram zvezda itd, ovakva putovanja se svode na unajmljivanje svetog bića – fiksera.
***
Fikser je lokalac kog nikad ne vidite ni na jednoj fotografiji sa svih „opasnih“ destinacija, ili ga vidite ekstremno smorenog dok pozira ko zna kojoj grupi mušterija koji grade klikove na izmišljenim opasnostima („izgledao je čudno, nisam se dobro osećao, vozili smo se kroz neko mesto u tišini“, i gomila sličnih rečenica koje u suštini nemaju veze sa realnošću). Čitajući opise o ovoj zanimljivoj zemlji, čovek bi rekao da ovde vreba 1001 opasnost svakog ko se pojavi. Američko i ministarstvo spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva odvraćaju svakog slučajnog putnika namernika upozorenjem da ih može pogoditi, gluho bilo, da budu oteti, ili čak zatečeni kao žrtve nekog terorističkog akta. Idealan spisak razloga da se uputite, ako ste tuberan, i snimite prilog o svemu tome.
Uglavnom, Mauritanija je izbila u vrh kada je u pitanju nešto, što niko normalan u ovoj zemlji ako ima novac ne radi, a to je vožnja na vozu koji prevozi gvozdenu rudu iz Fderika i Zuerata do Nouadiboua, na samoj granici Mauritanije i Zapadne Sahare. Ono što je epsko za takve putnike, za lokalce je nepojmljivo, sem ako nemate novca i prinuđeni ste da terate bilo šta na obalu Atlantskog okeana. Iz nekog razloga, ljudi traže stvari koje nikada ne bi radili kod kuće, jer nedostatak komunikacije sa domicilnim stanovništom, tačnije jezička barijera, bilo koju zemlju čini dosadnom nakon što vidite sve što pesak pustinje može da vam ponudi. Tako ne mogu da zamislim prosečnog tuberana kako se u zemlji odakle dolazi vozi na vozu koji prenosi bilo šta iz tačke A u tačku B na otvorenom, ali kad se to radi u Mauritaniji, na temperaturi između +38 i +40 zimi, onda je to kul. Živimo u vremenu kad prikaz sirotinje skuplja klikove. Grešna nam duša, ali i mi smo takođe razmišljali o vozu kao varijanti koja nam štedi dva dana puta do Nouadiboua, umesto povratka u Nukčot (Nouakchott) i odatle ponovo u Nouadibu (Nouadhibou).
Nikada nisam bio neki poznavalac afričkog kontinenta, do pre 6-7 godina za mene je geografski pojam Mauritanija imao nejasno određenje negde na jugu Afrike, a možda i tamo gde je Mauricijus. No, muzika je sve to izmenila, i prvi susret za albumima Nure Mint Sejmali (Noura Mint Seymali). Kako je vreme odmicalo, a broj kilometara pređenih u državama van evropskog kontinenta rastao, otvorilo se pitanje da li je realno otići u Mauritaniju ili ne. Merkali smo cele godine, slušali muziku, razmišljali, ali sve je delovalo prenaporno. Prvo, skupo, kao opcija direktna iz Istanbula, jeftinije opcije su uključivale ili odlazak za Senegal, što je zahtevalo da odemo u Pariz i predamo zahtev za vizu, ili da se spustimo i vratimo istim putem iz Maroka i žrtvujemo dane duplo, a tih dana nema toliko da bi se žrtvovali istim benzinskim stanicama i pesku kraj puta dva puta.
Polako smo napuštali Mauritaniju kao opciju u glavi i orijentisali se na uvek nestabilni, ali primamljivi Bliski istok. Cilj: Liban i Sirija. Sve pripreme su odrađene, rečnici pootvarani, muzika, filmovi, tu je. Karte, kupljene. I onda, 5 dana kasnije, Hamasovi padobranci su se pobrinuli da se zamislimo nad realnošću odlaska tamo. Prva misao, idemo, jebi ga, neće valjda gađati aerodrom. Ok, gađali su aerodrom u Damasku, i jebi ga, prva stvar koju je Izrael gađao 2006. godine je bio aerodrom u Bejrutu. Čak i da zaglavimo u državi gde svi strepe od rata, jedini način da izađemo iz iste, sem kuknjave matičnoj državi, uključivao bi prolazak kroz teritoriju narko bandi na granici Sirije i Jordana. Obrni-okreni, da sačekamo, možda se nešto i promeni. A onda kao kroz maglu je ponovo došla geografska odrednica Mauritanija. Nebo se smilostovilo na nas i otkrilo nam je jeftiniju opciju preko Alžira. Alhamuduliilah, ili hvaljen da si Gospode.
Sedimo kod Jusufa za vreme doručka. Ispitujem Jusufa, možda previše, o tome da li imaju nekih kontakata i dodira sada sa Avganistanom i levom obalom Panđa. Priča da je sa dolaskom talibana na vlast ukinut čuveni „avganski bazar“ u Tadžikistanu. Subotom bi Avgani sa leve obale prelazili kod njih i prodavali bi koještarije. Tako je bilo godinama do pre dve godine unazad.
– Zar nije isti narod i tamo, i ovde?, pitam Jusufa.
– Da, oni bi se ženili odavde, mi tamo. Ali do 19. veka bi upadali iz Avganistana. Onda su ljudi 1815. godine otišli kod ruskog cara da traže zaštitu, govori zagledan u snežne vrhove.
Ali pre toga… Pre toga je bila igra. Great game, kako ju je nazvao romantično Artur Konoli (Arthur Conolly). Šahovska igra između Londona i Kalkute sa jedne i Petrograda sa druge strane. Ekspanzija Rusije ka Centralnoj Aziji zabrinula je glave u Kalkuti i Londonu, plašili su se da će najvredniji dijamant iz krune, kako su zvali Indiju, biti u opasnosti. Sa druge strane, nije da Rusi nisu ciljali na taj dijamant.
***
Kad smo kod dijamanata. Ceo kraj na obe obale obiluje rubinima. Jedan od sagovornika tokom puta priča kako je pred dolazak talibana cela dolina odjekivala od ekplozija koje su postavljali nelegalni tragači rubina na levoj obali reke.
Ovaj tekst i nekoliko narednih su nastajali u glavi godinama, i sada, nakon više raznih putovanja, polako se slažu u jednu celinu, mada bez jasnog cilja, i bez jasne povezanosti.
Veče je, u glavi počinjem da pišem tekst u Horogu (Tadžikistan), u hotelu Ali Baba, gazde Jusufa. Prethodnu noć pri dolasku u Horog, nakon 18 sati putovanja od Dušanbea preko Kuloba i zatim dolinom reke Pandž, samom granicom Tadžikistana, na spomen naziva hotela, jedan od saputnika se nasmejao tako prozaičnom imenu:
„Ali Baba? Prvi put čujem, ovde svi daju nazivu smeštaja svoja imena. I ja da imam smeštaj nazvao bih ga po sebi.“
Jusuf je visok, krupan, kolerik. Obradovao se kad je čuo da smo iz Srbije jer je imao pre par godina neke građevince iz Srbije na konaku, i jedva je dočekao doručak da nam priča o tome. Razgovor na ruskom je tekao otprilike ovako:
„Imao sam pre par godina neke radnike iz Srbije. Radili su na zgradi univerziteta tu blizu. Leteli su iz Srbije sokolom.“
„Soko? To je ptica (ptićka – птичка), na srpskom“, rekoh mu ja.
„Zar nije pićka ružna reč?“, i nasmeja se Jusuf grohotom, dok mu se trese naherena pamirska tubetejka (kapica) na glavi.
„Vikendom bi kupovali ovna i vrteli na velikoj motki iznad vatre, dovlačili bi gajbe piva i rakiju dok ga peku (ražanj u ovom delu sveta je nepoznata pojava, moja napomena)“, priča Jusuf.
„Donosili su rakiju i slaninu iz Srbije. Davali su mi da probam slaninu, ali mi se nije dopalo. Igrali bi stoni tenis, sve sam ih redom pobeđivao sem jednog. Svi su se čudili kako ne mogu njega da pobedim. Ja im kažem da me je Alah kaznio jer sam bio loš musliman. Mnogo sam pio dok su oni bili tu. Otkako su otišli, prestao sam da pijem. Popijem samo pivo ponekad“, smeje se Jusuf.
U odnosu na sunarodnike van Gorno-Badahšana, Pamirci govore pamirskim jezicima i pripadaju različitoj grani islama. Dok su njihovi sunarodnici suniti, ljudi na Pamiru, ili Gorno-Badahšanu, kako se pokrajina naziva u Tadžikistanu, su ismailiti.
između 