Sitna manija bibliomanije

“Uvek sam zamišljao raj kao neku vrstu biblioteke.”
Horhe Luis Borhes

Rudolf II Habzburški je u istoriji upamćen kao jedan od najzanimljivijih vladara. Čovek koji je novac neštedimice trošio na kupovinu najboljih umetničkih dela tog vremena, kao i na dovođenje krema okultnih nauka u Prag. Ceo svoj život je proveo u maniji gonjenja, potrazi za kamenom mudrosti, receptom za pretvaranje olova u zlato i skupljanju umetničkih dela širom Evrope. Smatraju ga zaslužnim za razvoj severne renesanse, ali i naučne revolucije (na njegovom dvoru su boravili i Tiho Brahe i Johan Kepler, istina kao astrolozi, ali su se bavili astronomijom, da ne spominjemo i Keplerove zakone).

Da budem iskren, o Rudolfu nisam znao skoro nista do pre par meseci dok nisam počeo sa čitanjem knjige “Noću pod kamenim mostom” Lea Peruca (izdanje Logos, Beograd). Leo Peruc inače u ovim krajevima nepoznat pisac, čovek koga je Borhes svrstao u svoj izbora knjiga “Šta ponovo čitam”, odnosno naslov “Majstor sudnjeg dana”. Lično “Noću pod kamenim mostom” je jedna od najboljih knjiga koje sam čitao. Pisac izvanrednog literarnog umeća. Živeo je u Beču i nakon ajnšlusa otišao za Palestinu, knjigu je pisao skoro dvadeset godina. U njoj su isprepleteni jevrejski geto u Pragu, Rabin Levi, Rudolf II, legende, Johan Kepler, astrologija, alhemija, Rudlofovo ludilo i ljubav koja čini lanac i sve to čini knjigu čudesnom. Sa opisima Rudlofove manije, njegovog dvora, susreta sa drugim ljudima i Rabinom Levijem (poznatim zbog svoje mudrosti i stvaranja Golema). Sve pripovetke je moguće čitati odvojeno, ali su međusobno lančano povezane u celinu.

Negde nakon Peruca, na red je došao roman Gustava Majrinka “Anđeo sa zapadnog prozora” koji se delimično odvija u Pragu. Ne treba previše trošiti reči na Majrinka, jednog od najpopularnijih pisaca fantastike prve sredine dvadesetog veka. Da dodamo da je i ovo delo Borhes svrstao u svoju antologiju.

Ukratko, Rudolf je imao maniju jednog kolekcionara, nije žalio para za delo koje mu se dopadne. Tako da se kasa praznila ne na vojsku, već na kolekcionarsku maniju vladara. Ne podržavam, samo konstatujem.

Nedavno sam nabavio i pročitao knjigu Brusa Četvina (spominjanog u ranijem postu) “Uc”, o čoveku koji je ceo svoj život posvetio skupljanju majsenskog porcelana. Njegova strast prema porcelanu nije mogla da ga odvoji od Praga, nikako nije mogao da napusti svoju zbirku i emigrira van zemlje (iako je to svako leto bezuspešno pokušavao odlaskom u banju Viši, gde bi mu porcelan nedostajao i to bi ga vuklo da se vrati natrag).

A sada više lično.

Mene lično vuče pravljenje biblioteke vezano za moja interesovanja. U zadnjih par godina uleteo sam u svet kupovine na Limundu i Kupindu, kupovanje knjiga po ulicama, tezgama na pijaci, mini sajmovima, upoznavanje raznoraznih ljudi koji su i konkurenti i prodavci

Neverovatne stvari mogu da se iskopaju, knjige koje su pripadale akademicima iz perioda Kraljevine Jugoslavije (lepo očuvan Knut Hamsun iz 1940. godine, izdanje SKZ), Borhesov izbor za fantastičnu biblioteku umetnut među knjige Mire Marković, ruske zbirke pored drangulija. Nekada je stvar pitanja sreće, nekada se danima ništa ne nalazi.

Nazad u budućnost

Prošle godine je bilo priče o kontaktima, pa se ovo može smatrati nekom vrstom nastavka.

Hal Breg se vratio na Zemlju iz svemirske misije nakon 127 godina. Usled vremenske dilatacije (jedan od efekata specijalne teorije relativnosti), za njega je proteklo 10 godina. Međutim Zemlja se promenila, razvilo se utopijsko društvo. Ovo je siže SF romana Stanislava Lema “Povratak sa zvezda” (postoji srpsko-hrvatsko izdanje iz 1964. godine, izdanje “Zora”, Zagreb). On se vraća u potpuno izmenjeno društvo nad kojim je izvršena “betrizacija”, odnosno odstranjen svaki oblik agresivnog obrasca i svaka šansa za (samo)povređivanje. Hal Breg doživljava šok, pokušava da se privikne na uređenje, ali mu to na kraju ne polazi za rukom.

Mala digresija, u romanu, čak su i misije poput Bregove izgubile na popularnosti, nestalo je žara za istraživanjem svemira uz pomoć ljudske posade. Sve to pomalo podseća na skok Feliksa sa ivice svemira, koji je bio skoro bez ikakve opasnosti i isuviše dobro reklamiran (iako je prvi skok sa ivice svemira izveden 50 godina ranije, a bilo je i ljudi koji su mnogo više rizikovali živote, ali reklama je reklama). Očigledno da ljudi još dosta godina neće nigde ići van ove planete.

Sa druge strane, fascinirao me je kratak dokumentarac “Deset hiljada godina stariji” Vernera Hercoga iz omnibusa “Deset minuta stariji: Truba”. Dokumentarac počinje scenom prvog kontakta 1981. godine sa plemenom Amondaua u Amazoniji. Pleme iz kamenog doba susreće se budućnošću. Skočili su 10 000 godina u budućnost (gledano iz njihove pozicije). Nažalost taj skok je za mnoge od njih bio koban, većinu plemena su ubile male boginje i obična prehlada. Bolesti na koje smo mi već razvili imunitet, ali ne i pleme iz kamenog doba. Izuzetan dokumentarac koji se završava opisom starijih pripadnika plemena nekim modernim životnim iskustvima, dok mlađe generacije žele da se što brže uklope u moderno društvo i sramote se svog porekla.

Deset hiljada godina stariji

Za pleme Amondaua i za Hala Brega može se reći da su pretrpeli “šok (od) budućnosti (Future Shock)”. Termin iz istoimene knjige Alvina Toflera. Ideja za ceo blog mi se vrtela u glavi već mesecima, ali pre neki dan sam otkrio i knjigu i istoimeni dokumentarac gde je narator Orson Vels.

Šok budućnosti je za Toflera psihološko stanje koje doživljavaju ljudi ili društva pri pokušaju da uhvate korak sa promenama. Na primer kako li tek prosečnom Amerikancu iz šezdesetih (a pretpostavimo da je sada u pri kraju životnog veka) mogu da izgledaju javne škole u kojima nema rasne segregacije, ili Afroamerikanac na mestu predsednika države, gej brakovi, feministički pokret… Prelomni trenutak za nastajanje ovog fenomena desio se tokom i nakon industrijske revolucije kada je došlo do velikog ubrzanja i drastične promene sveta u kome živimo. Industrijska revolucija, kako je primetio Luis Mamford, je uticala i na vizije utopija koje su se umnogome promenile u odnosu na one pre nje (ali o utopijama neki drugi put).

Istina dokumentarac “Future Shock” je možda i veoma naivno urađen u stilu nauka će totalno promeniti naše živote, i u narednih 10 godina ima da imamo kiborge, totalno ludilo koje ne možemo da pohvatamo itd.

Osnovne institucije sistema ipak se najviše opiru budućnosti. Još uvek naše školstvo ima zastarele metode i pristupe u obrazovanju, izbacujemo zanimanja koja su prošlost, a količina znanja koju mladi treba da upiju je sve veća. Kao što jedan profesor sa Oksforda reče: “Ono što mladi danas moraju da znaju na završnim testovima za diplomu hemičara, ja sigurno ne bih prošao kao student sa svojim znanjem od pre trideset godina”.

Ovaj tekstić je trebao da bude neka vrsta podsticaja da se razmišlja na ovu temu, nadam se da su ove tri reference dobar početak za to. Mada što reče jedan stariji tip meni: “Kad sam ja gledao film “Odiseja 2000″, ja sam mislio da ćemo mi 2000. godine svi leteti do Meseca i nazad kad nam bude volja, a ono skroz druga priča tada.”

Ko zna šta li nas čeka 2050. godine?

Korenspondencija

Ne, neće ovo biti sentimentalno podsećanje na to da li pišete pisma, da li ste od onih koji i dalje šalju ista (ja ponekad, ali to ne prelazi više od par godišnje). Interesantnija stvar je korenspodencija u doba kada interneta nije bilo.

Pre par godina, proučavajući fenomene vezane za ljudsku dinamiku, fizičar Albert Laslo Barabaši se dotakao korenspodencija koje su tokom života vodili Albert Ajnštajn i Čarls Darvin. Tokom života Darvin je razmenio preko 6500 pisama, a Ajnštajn čak preko 14 500 (računam na pisma koji su ova dvojica dobila, broj poslatih je veći za oko hiljadu kod Darvina, i za oko dve hiljade više kod Ajnštajna). U neku ruku, znači da su ovi ljudi bili skribomani. Jer npr samo Darvin je za Novu godinu 1874. godine, napisao 12 pisama. Istina Ajnštajn je za sedamdeseti rođendan primio 120 pisama.

 

Ono što je uočljivo jeste da postoje fluktacije kad ljudi pišu i odgovaraju, i da se one uzrokovane nečim što zovemo lista prioriteta. Barabaši u svojoj knjizi “Bursts” navodi primer korenspodencije Ajnštajna i Teodora Kaluze (jednog od začetnika teorije struna). Gde je dosta vremena prošlo, pre nego što je Kaluza došao na Ajnštajnovu listu prioteta da bi mu odgovorio. Šta bi se desilo da Ajnštajn nije čekao dve godine da mu Kaluza dođe na listu prioriteta? O tome možemo samo da maštamo…

Nesvesno, svi radimo tako, stihijski odgovaramo na mailove ili sms-ove (osim ako ne odgovarate i ne visite stalno), i najčešće su ti odgovori uzrokovani našim životnim ritmom. No da se ostavimo dalje priče o ljudskoj dinamici i stepenim zakonima, biće još prilike da se priča o tome.

Zanimljivo je da su ljudi poput npr Keplera ili Tiha Brahea, vodili vrlo žive korenspodencije sa ljudima svog doba. Pokušavam da zamislim kako su tada pisma putovala, to su sigurno bili meseci. Zatim je trebalo na ista odgovoriti. Znači najveći broj vremena je zapravo odlazio na putovanje pisama iz jedne zemlje u drugu. Ali kako su ti ljudi uspevali da imaju tako veliku razmenu pisama i ideja? Evropa 17. veka nije bila tako lepo mesto.

Recimo Keplerova pisma su poput naučnih radova. Ili šta tek reći za kasnija pisma matematičara i fizičara koja su međusobom razmenjivala sa jednog na drugi kraj Evrope? Kao i njihova pisma akademijama gde su slali odgovore na razne probleme (i bili nagrađivani nekom svotom novca). Slično je i sa pismima Galileja, Tiha Brahea, Njutna i Lajbnica. Pogotovu kad je u pitanju Njutn (koji je pored naučne, vodio i alhemičarske prepiske!). Nisu samo u pitanju naučni radovi, već i alhemičarske prepiske, kao i širenje štampanih dela.

Keplerovo pismo Galileu

Naravno da nisu svi slali pisma, malo je pismenih bilo. Sigurno je i da pošte (bar u nekom obliku kakvom je danas poznajemo) nije bilo. Bilo je kurira, i carskih izaslanika, pa su tako “sitne knjige” stizale vladarima, ali šta je sa učenim glavama? Da li je bilo sigurno poslati pismo po nekom putniku, trgovcu ili kuriru nekome?

Ono što postavljam jeste pitanje produktivnosti. U doba twitter-a i sms-a, ograničeni smo n a mali broj karaktera i lakonsko izražavanje. U pismima koja su putovala dugo, sigurno da toga nije moglo da bude. Da li to znači da su pismeni ljudi tog vremena bili produktivniji u smislu pisanja, nego ljudi koji se danas bave nekim intelektualnim naporom?

Istina širenje ideja je danas dosta brže, do nas mailovi stižu brzinom svetlosti, svet je doživeo na prostor-vremenskoj kompresiji, postao je manji, ali naše prepiske su postale sve kraće. Izgleda da će razmena pisama u doba srednjeg veka sigurno ostati nepoznanica za autora ovog bloga, ako neko ima neki zanimljiv materijal za čitanje, neka slobodno preporuči.

Link ka članku iz časopisa “Nature” o obrascima odgovaranja Ajnštajna i Darvina:

http://www.barabasilab.com/pubs/CCNR-ALB_Publications/200510-27_Nature-CorrespondencePatterns/200510-27_Nature-CorrespondencePatterns.pdf

Kad smo kod Keplera, preporučujem nevezano za njega, roman (ili zbirku isprepletenih priča) Lea Peruca “Noću pod kamenim mostom” (Izdavač Logos), delo u kome ćete sigurno uživati.

Smakosmo se

Danas nas očekuje vrhunac medijske senzacije pod nazivom “smak sveta”. Evo još smo živi, da se ne ureknem pre nego završim ovo pisanije. Pošto sam već u dosta navrata spominjao apokalipsu na ovom blogu, bilo kroz predavanje Tarkovskog, u tekstu o nuklearnoj zimi, spaljivanju knjiga (sve su to apokalipse), zeman doš’o valja vojevati i po koju rečcu razboriti o fenomenu kraja sveta/vremena.

Planeta ova naša kakva jeste, nastala je bez nas (tako nauka kaže) i završiće bez nas. Sav taj diskontinuitet vremena vežemo isključivo za naše bitisanje na ovoj planeti. Mene na polici čeka nešto naslova na tu temu, pa ne bih drobio o tome previše. Hteo bih da preporučim za čitanje razgovor sa Umbertom Ekom – “Razgovor o kraju vremena” (izdala “Narodna knjiga”, ali gotovo je nemoguće pronaći je), kao temat časopisa “Gradac o kraju vremena”.

Ne bi bilo loše napraviti serijal razgovora o kraju vremena, literarnom u prozi, istorijskom osećaju, biološkom, sociološkom, fizičkom. Ali to su pusti snovi…

Evo malo Smaka, do pravog smaka.

Umberto Eko za čitanje na ovom linku.

U spomen na braću Strugacki

Pre oko mesec dana, mediji (strani) su preneli da je preminuo Boris Strugacki u 79. godini u Moskvi. Niko koliko znam od domaćih medija nije preneo tu informaciju. Eventualno možda neki domaći forum ljubitelja SF-a.

U Gardijanu je izašao tekst o njegovoj smrti, ali moralo je neizbežno da se politizuje, i da se spomene Putin. Šteta što nisu više čitali knjige braće Strugacki, shvatili bi da su njihova dela uperena protiv svakog totalitarizma.

Neka ovaj mali tekst bude omaž u njihovu čast.

Braća Strugacki, ili Boris i Arkadij Strugacki, su rođeni 1933. (Boris) i 1921. (Arkadij) godine. Deo su svih antologija ruske proze u dvadesetom veku. Njihova dela mahom naučna fantastika. Ali čini se da su jedino tako mogli pisati u SSSR-u neometano. Dela sa početka karijere odišu verom u komunizam, ali kako vreme prolazi, ta vera se pretvara u kritiku vešto maskiranu u naučnu fantastiku.

Arkadij se od početka bavio pisanjem. Boris je prvo završio astronomiju, i jedno vreme su astronomija  računari bili njegov životni poziv. Ali negde 1966. godine menja to za pisanje dela zajedno sa Arkadijem.

Arkadij i Boris Strugacki

Roman „Teško je biti Bog“, predstavlja izuzetan primer totalitarizma i vladavine diktatora. Izmešten je na neko drugo mesto u univerzumu, gde tamošnja civilizacija proživljava svoje mračno doba srednjeg veka, može. Pošto je Zemlja napredna (i pod komunizmom) šalje misije širom univerzuma radi praćenja napretka ostalih civilizacija. Anton (ili Don Rumata za civilizaciju na drugoj planeti) je posmatrač, prati njihov razvoj i zabranjeno mu je uključivanje. Anton postavlja univerzalno pitanje, ako vidite zlo fašizma da li treba ćutati i praviti se nem, ili se uključiti u borbu?

Kritika totalitarizma se nalazi u romanu „Naseljeno ostrvo“, gde je drugi mladi čovek, Maksim Kremer, istraživač nepoznatih planeta. Slučajno, on dospeva na nepoznatu planetu Sarkaš, gde pokušava da uspostavi kontakt sa ljudima. Ubrzo saznaje da se planeta nalazi u stanju represije. Vlast manipuliše ljudima preko medijskog zatupljivanja u većini slučajeva, za one koji ne podležu njemu, tu je represija policije. Mada ovo delo prosto ukazuje da je na njih uticao Jevgenij Zamjatin i njegovo delo „Mi“ (Inače osim njih, Zamjatin je uticao i na Oldosa Hakslija da napiše „Vrli novi svet“).

„Još milijardu godina do kraja sveta“ je za mene još uvek najbolji psihotriler (ili kako već da ga nazovem, ali sa SF elementima. Jedan fizičar dolazi do otkrića vrednog Nobelove nagrade, ali počinju da mu se dešavaju bizarni događaji koji nisu plod slučajnosti. Osim njega slično se dešava i dvojici njegovih kolega. Jedan od njih otkriva da postoji neka nepoznata sila koja je uticala na razvoj oblasti od matematike do lingvistike. Neka nepoznata sila ih tera da prekinu sa tim istraživanjem, ili će snositi posledice. I većina radnje i njihovih razgovora se dešava na jednom mestu.

Mogao bih ovako da prekosutra. Ali evo ukratko i ovo, na srpsko-hrvatski je prevedeno petnaestak naslova. Inače bizarno, ali istinito. Naslovi poput „Puž golać na urvini“ u izadnju biblioteke „Kentaur“ je nepotpuno. I što je još jače dosta dela prevedeno tih godina sa ruskog na srpsko-hrvatski zapravo nije prevedeno do kraja, ko zna zašto. Najbolja kolekcija dela braće Strugacki je kod nas prevedena i izadata u izdanju „Dečijih novina“ iz Gornjeg Milanovca. Tu je šest knjiga, a izbor je napravljen po uzoru na američko izdanje dela braće Strugacki.

Svoju svetsku slavu oni dobijaju posle filma „Stalker“ Andreja Tarkovskog, koji je osnovnu ideju za film našao u njihovom delu „Piknik kraj puta“ (inače postoji i novi prevod kod nas u izdanju izdavačke kuće „Naš dom“ pa pravac na sajam u Domu Sindikata za desetak dana). Ne znam da li ste znali, ali je Tarkovski imao nezgodu, pa je traka sa delom filma otišla u nepovrat. Međutim, tu Tarkovski iznalazi rešenje i uspeva da iskamči pare da se „Stalker“ snimi kao film iz dva dela.

Scena iz filma “Stalker”

Nije samo Tarkovski, kad smo već kod umetničkog filma, recimo Konstantin Lopušanski je snimio dva filma po motivima iz dela Strugackih: „Pisma mrtvog čoveka“ i „Ružni labudovi“. Po motivima dela „Milijardu godina do kraja sveta“ Aleksandar Sokurov je snimio „Dani pomračenja“ (težak film za gledanje, osim ako ste baš njegov fan).

Inače od romana „Teško je biti Bog“, snimljen je film 1989. godine, gde jednu od glavnih uloga igra Verner Hercog, ali tokom snimanja došlo je do neslaganja između producenata i pisaca, pa su oni povukli svoje ime sa špice. Zadnjih godina su ponovo počeli da ekranizuju u Rusiji njihova dela, ali to više liči na smeće iz Holivuda nego na dobar film.  Mada neka od dela i nisu tako kvalitetna, iz tog razloga i stoji preporuka za čitanje ovo što su izdale “Dečije novine”: Buba u mravinjaku, Nastanjeno ostrvo, Milijardu godina do kraja sveta, Teško je biti Bog, Ružni labudovi, Puž Golać na urvini, Talasi smiruju vetar (komplet od šest knjiga).

Arkadij je preminuo 1991. godine, Boris je pisao svih ovih godina.