U poslednjem delu triptiha (prvi deo, drugi deo), dolazimo do centralne ličnosti koju istorija još uvek nije sažvakala, i kroz čiji predgrobni, a i zagrobni, život se prelamaju istorijski tokovi, prošli, sadašnji, a verovatno i budući. Istorija je preobrazila njegov život, i od gubitnika na kraju života, oživela je i pojačala njegovu slavu u njegovom zagrobnom životu. On je dokaz da izgubljen život ne znači i izgubljenu ideju. Radi se sigurno o jednoj od najkontroverznijih ličnosti novije turske istorije – Enver Paši, jednom iz trijumvirata koji je vedrio i oblačio u predsmrtnim roptajima Osmanske imperije, zajedno sa Talat Pašom i Džemal Pašom; jermenskom krvniku i legendi panislamizma; i jednom od likova iz „Zlatne kuće Samarkanda” Huga Prata, koji je opisao njegov poslednji momenat, mada ne istorijski tačno.
***
Iblis, se onda, pretvori u lekara,
I ko učenjak, stade pred cara,
„Sudba, kaza on, od svih vladara jača je,
Ti pričekaj: dok su žive zmije,
Ne seci ih! Umiri ih hranom,
Inače, teško tebi s jadom,
Hrani ih ljudskim mozgovima,
I možda crknu od toga“
Firdusi – Šahname (odlomak iz pevanja – Zahak)
Prema legendarnom persijskom epu, Šahname, ljudi se nisu hranili mesom, sve dok cara Zahaka nije obmanuo zli demon Iblis (Ahriman), koji se pretvorio u kuvara i nutkao cara raznim đakonijama pravljenih od mesa. Car mu je kao nagradu za kulinarsko umeće ispunio želju dozvolivši demonu da ga poljubi u oba ramena. Odmah nakon poljupca demon je iščezao, a iz carevih leđa su izrasle zmije.
U svom jadu car je zatražio pomoć učenjaka, i tu se kao lekar ponovo vraća demon, govoreći caru da je jedini način da preživi, taj da izrasle zmije hrani ljudskim mozgovima svaki dan.
***
Enver je rođen u Istanbulu 1881. godine. Šest godina kasnije njegova porodica se seli u Monastir (današnji Bitolj). Iste godine, rođen je i čovek koji će biti njegov protivnik i koga će smrtni roptaj Osmanske imperije izbaciti kao spasioca Turske, a njegovo ime je Mustafa Kemal, poznatiji pod prezimenom Ataturk. Zanimljivo je da su formativne godine proveli relativno blizu jedan drugog, Enver, kao što rekosmo, u Bitolju, a Mustafa u Solunu. Mustafa će kasnije biti učenik u srednjoj vojnoj školi u Bitolju (od 1896. do 1898. godine), a za to vreme Enver je učio u vojnoj školi u Ankari. Nakon završetka škole, oba mladića će biti geografski daleko jedan od drugog, Enver se vraća u Makedoniju, a Mustafa odlazi u Siriju.
***
U trenutku kad se Enver vraća u Makedoniju, ona već ključa i vri od krvi koju prolivaju gerilske snage koje podržavaju Bugarska, Srbija ili Grčka. Krv se lila u međusobnim sukobima srpskih i bugarskih četa, grčkih i bugarskih, ali i turskih askera sa sve tri organizacije. Sve tri države su htele Makedoniju, ako ne celu, onda što je više moguće, za sebe. Počela je opasna igra za srca i umove, koja se završavala često kuršumom u čelo.
Ne ulazeći u to čija je pravda, a čija krivda, internet je pun višestranog pogleda na događaje između 1903. i 1908. godine u Makedoniji i kasnije. Prepustio bih par redova o stradanju čete Petka Ilića:
Petko je pogledao drugove. Sreo je u njihovim očima istu divlju odlučnost, neustrašivu rešenost kao kod bogova…
Kratka tišina pokrila je vrh i uplašene Turke. Brzo su prilazili četnici jedan drugome i ljubili se. Primakli su se blisko u krug i popadali na kolena. Svaki je ruke drugu na ramena stavio. U sredini je klečao mali Denko, fijakerista iz Kumanova, i udarao u kresivo.
Sudbonosni fijuk zapaljenog fitilja prostrujio je kroz sva ustreptala srca mladićska. Još su se jednom brzo, kroz poslednji osmeh pogledali. Samo su se ruke jače upile u drugarska ramena i bolak, plamen i dim razneli su samrtno kolo komitsko.
Stanislav Krakov – Samrtno kolo četničko
***
Petko Ilić je preživeo ovo samrtno kolo, ali je poginuo u proleće 1912. godine. Tražio je da bude sahranjen u Srbiji kako bi mogao da posmatra čete u prolazu. Enver Paša je vijao gerile po Makedoniji do 1908. godine. A onda je došla Mladoturska revolucija i tu kreće Enverovo uspinjanje. Otišao je u Berlin kao vojni ataše. Divio se, kao i svaki Balkanac, nemačkoj moći i disciplini i pozivao je nemačke oficire da reformišu osmansku vojsku.
Nakon poraza u Prvom balkanskom ratu, trijumvirat paša, Talat, Enver i Džemal, preuzima kormilo nakon puča. Enver Paša 1914. godine postaje ministar vojni i ženi se sultanovom kćerkom.
Posle epizode sa nemačkim ratnim brodovima Geben i Breslau, koji su pred britanskom poterom promenili zastave na brodovima, Osmansko carstvo i ministar vojni ulaze u rat na strani Centralnih sila.
Enver odlazi da komanduje snagama na Kavkazu. Njegova vojska je katastrofalno poražena u bici kod Sarikamiša, gubici su iznosili oko 60 hiljada ljudi. Enver jedva izvlači živu glavu i okrivljuje Jermene za poraz. Iako mu je Jermenin, Hovanes, spasio život, noseći ga na leđima sa ratnog poprišta.
Broj nevino stradalih Jermena je i danas predmet sporenja. Nakon rata sva trojica paša su osuđena na smrt, ali ta presuda ih nije sprečila da nastave da žive i godinama koje su usledile. Dvojica od trojice su pala od ruke Jermenske revolucionarne organizcije u operaciji Nemezis. Talat je ubijen u Berlinu marta 1921. godine, a Džemal u Tbilisiju, jula 1922. godine. Strahote i pakao nevinih žrtava kao da su zaboravljeni između dva svetska rata, jer da nisu, zar bi Hitler samo sedam dana pred napad na Poljsku mogao da izgovori: „Na kraju krajeva, ko se danas seća uništenja Jermena?”
***
Enverova ratna karijera tokom Prvog svetskog rata je ovenčana neuspesima, ali njegova zvezda dobija priliku da zablista krajem Prvog svetskog rata, u trenutku kad Rusija prestaje da postoji kao imperija i kad se na Kavkazu stvara vakuum koji treba popuniti. Enver Paša je u julu 1918. godine naredio da se osnuje jedinica pod nazivom Kavkaska Islamska Armija, koja će biti poznatija pod skraćenim nazivom kao Armija Islama. Kao višnjicu na torti, Armija Islama uspeva da zauzme Baku tokom leta i da ga zadrži pred napadima britanske vojske u septembru. Enver postaje legenda, ali držanje Bakua i unosnih naftnih polja će se prekinuti nakon ispadanja Bugarske iz rata, usled čega je doneta odluka o povlačenju Enverovih trupa u Konstantinopolj.
Dejvid Fromkin u knjizi Mir koji će okončati svaki mir (David Fromkin – A Peace To End All Peace), piše o planu koji je Enver izložio Limanu fon Sandersu još 1914. godine, nemačkom vojnom savetniku u turskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata: razbiti Ruse na Kavkazu, a onda maršom kroz Avganistan osvojiti Indiju. Zvuči jednostavno, ali četiri godine kasnije Osmansko carstvo je ruinirano, a Enver se dokopao Berlina uz pomoć Nemaca.
Svet se ubrzano menja, a svoje mesto u njemu traže i Talat i Enver. Kao ispomoć nemačkim proleterima u Nemačkoj revoluciji 1918-1919 iz Moskve stiže Karl Radek. Nakon što je revolucija ugušena, Radek će biti zatvorenik od februara 1919. do januara 1920. godine. Zatvorenički status ipak nije toliko striktan, jer u pitanju je krupna zverka koja može da posluži u igri sa Sovjetskim Savezom. Tokom leta 1919. godine u zatvoru su ga posetili Enver i Talat. Enver ne voli Ruse, te večne neprijatelje, a ne miriše ni komunizam, ali Radek ga ubeđuje da je u Sovjetskoj Rusiji dobrodošao svako ko je spreman da se bori protiv Engleza i engleskog imperijalizma. Enver u oktobru 1919. godine uz pomoć Nemaca leti za Moskvu.
***
Pre nego što nastavimo da se bavimo Enverom, kratak intermeco, i da se prebacimo na jedan zanimljiv dokument iz leta 1919. godine u kome nalazimo sledeću rečenicu: „Put do Pariza i Londona prolazi kroz gradove Avganistana, Pendžaba i Bengala.”
U pitanju je projekat prodora svetske revolucije na bajonetima Crvene Armije u Indiju. Autor rečenice je Lav Trocki. Nakon propasti revolucija u Mađarskoj i Nemačkoj i poraza u Poljskoj, bilo je jasno da od paljenja vatre na zapadu nema izglede u skorijoj budućnosti. Nakon nešto više od sto godina od ideje Napoleona i cara Pavla o osvajanju Indije, i pet godina od grandomanske ideje Envera, istu ideju zatičemo i kod Trockog. Modernim rečnikom rečeno, cilj je zadavanje udaraca proksi ratovima i podržavanjem svake sile koja je protiv Engleza/Boljševika (u zavisnosti sa koje strane se gleda). Vojna ideja je najverovatnije pripadala Mihailu Frunzeu.
Rat do vaše kuće dolazi preko komšijinog praga i danas. A tada Sovjeti pokušavaju da zapale i Kavkaz, i Centralnu Aziju, i Iran.
Kunemo se kosom Guriet el Ajn,
Kunemo se zlatnim ustima Zaratustre,
Persija će biti zemlja sovjetska.
Tako prorok kaza!
Ove stihove napisao je 1920. godine, oduševljen boravkom u Gilanskoj sovjetskoj socijalističkoj republici, na severu Irana, futurista Velimir Hlebnjikov, koji će samo godinu dana kasnije umreti od groznice nakon povratka u Rusiju. A iste godine će umreti i Gilanska sovjetska republika.
***
Kad smo već videli da se žar vatre ne prenosi na Zapad, vreme je da se zapali Istok. Jeste da na Orijentu nema striktno gledano proletera, ali bitno je upaliti vatru. Tokom juna 1920. godine počinju pripreme za Prvi saziv naroda Istoka, koji će se održati u septembru iste godine u Bakuu.
Među nacionalnostima oko 2000 učesnika nalazimo i jednog Hrvata. Kog tačno, nemoguće je utvrditi, jer spisak učesnika nije došao do nas. Bilo bi zanimljivo saznati koji drug iz Internacionale se zatekao tamo. Zvučna imena su tu: Zinovjev, Bela Kun, Džon Rid, Ho Ši Min, Staljin. Na skupu nije bilo Kemal Paše, koji u tom trenutku vodi borbu protiv sila pobednica. Zvaničan poziv mu nije bio ni upućen. A tu zatičemo Enver Pašu.
Enver Paša je zvezda skupa. Azerbejdžanski deputati prilaze da mu ljube ruke. To izaziva zavist Zinovjeva. Ne ljube mu samo ruke deputati, već i običan narod na ulicama, i ne samo ruke, već i stopala, kako beleži Esad Bej.
Enverov dolazak ovako opisuje Viktor Serž u svojim memoarima: „Sala puna Orijentalaca se prolama od uzvika, dok mašu uvis jatagnima i sabljama: Smrt imperijalizmu.” Reklo bi se da Enverova zvezda nikad sjajnija nije bila. Međutim, kao što kaže crvenoarmejac Fjodor Ivanovič Suhov u kultnom filmu Belo sunce pustinje: Istok je pipava stvar (Восток – дело тонкое).
Prvi plan je bio da se Enver na čelu Armije Islama uputi u Anadoliju i da se onda iz igre istisne i Kemal. Kemal uspeva sam da pobedi Grke i u martu 1921. godine potpisuje ugovor sa Sovjetima. Istočne turske granice utvrđene tim ugovorom i dan danas su na snazi. Zlato i oružje krenuli su iz Moskve kao pomoć Kemalu.
***
Intermeco drugi:
Milioni turista godišnje prođu preko trga Taksim u Istanbulu. Tu je spomenik Republici. U prvom planu ispred grupe ljudi vidimo Mustafu Kemala Ataturka, među njima je sovjetski ambasador, a po jednoj od verzija, tu su i već spomenuti Frunze i Kliment Vorošilov.
Do jeseni 1920. godine, Frunze će komandovati vojskom Turkestanskog fronta, a onda će u septembru 1920. godine poraziti Vrangela. Vrangela će ubiti dva puta, jednom u stvarnom životu 1928. godine, a drugi put su to učinili kreatori serije Senke nad Balkanom. On i danas počiva u Beogradu na Tašmajdanu, a o Vrangelovom napuštanju Krima ove stihove piše Majakovski u poemi Vrlo dobro! (Хорошо!):
Lupivši
vratima,
suv, kao raport,
iz štaba opustelog,
izašao je on.
Gledajući
na noge,
korakom
oštrim
išao je
Vrangel
u crnoj čerkesci.
Grad su napustili.
Na molu –
golo.
Čamac
šestoveslaoni
stoji
kraj mola.
I nad belim tinjanjem,
kao od metka padajući
na oba
kolena
pao je glavnokomandujući.
Tri put
zemlju
poljubivši,
tri put
grad
prekrstio.
Pod metkom
u čamac skočio…
– Vaše
prevashodstvo,
veslati? –
-Veslati!-
Frunze ne umire od metka, već od trovanja hlorom tokom bezazlene operacije čira. Na operaciju ga je naterao Staljin, stari ratni drug, ali ne i Frunzeov izbor za Lenjinovog naslednika u previranjima nakon Lenjinove smrti. Moskvom se raširila glasina u navodnoj Staljinovoj organizaciji, iako nije postojao nijedan dokaz da je trovanje hlorom bila namera. Ceo slučaj je našao put u literarno delo Borisa Piljnjaka i njegovoj Priči o neugašenom mesecu, napisanoj 1926. godine. Priča je odmah zabranjena, a Piljnjaka je streljan na zloglasnom stratištu Komunarka u Moskvi, pod lažnom optužbom da je japanski špijun 12 godina kasnije.
Zanimljivo je da je u Kraljevini Jugoslaviji 1939. godine objavljen prevod njegove novele Ivan Moskva, a nisam siguran da su prevodioci znali da je Piljnjak već uveliko mrtav čovek. Prvi i jedini put u srpskom prevodu, Priča o neugašenom mesecu je objavljena pedesetih godina u prevodu Milivoja Jovanovića.
***
Kemal je zahtevao izbacivanje Envera iz igre. Sovjeti su se složili i podmetnuli su Enveru klipove u točkove organizujući pobunu protiv njega u Bakuu. Enver, nesvestan svega, vraća se za Moskvu, gde ga primaju lepo roneći krokodilske suze. Nude mu ponovnu pomoć i mole ga da im pomogne ovaj put u Centralnoj Aziji, da primiri muslimanske pobunjenike – basmače. Enver se slaže i sprema se put današnjeg Uzbekistana. Pred sam put, jedan od ličnih sekretara narodnog komesara za spoljne poslove, iz lične pizme prema nadređenom, otkriva Enveru sve o igranci iz Bakua.
Enver Paša stiže u Buharu 1921. godine i tamo se, na opšte iznenađenje lokalnih basmača, stavlja na raspolaganje basmačima. Pokušava da dobije materijalnu podršku od emira Avganistana i emira Buhare. Na kraju, grandomaniji Enver Paše svi okreću leđa, a Crvena armija ga stiže i ubija 4. avgusta 1922. godine u kišlaku Čagana, ne teritoriji današnjeg Tadžikistana, na sam Kurban Bajram.
U epizodi Korto Maltezea Zlatna kuća Samarkanda Enver Paša gine epski, na konju sa isukanom sabljom, dok ga kosi mitraljez jermenskih crvenoarmejaca u Gorno-Badahšanu. Ipak, realnost je drugačija, Enver nije stigao ni da isuče sablju, a već je bio pokošen.
Ovako o njegovoj smrti piše Georgij Agabekov, čekista, u svojim memoarima:
Štab basmača na čelu sa Enver Pašom je požurio u planine, ali je naletevši na eskadron, koji je poslat u izviđanje, prihvatio borbu. Kao rezultat borbe, štab neprijatelja je uništen. Uspelo je da se spasi samo troje. 28 tela je ostalo da leži na mestu boja. Među njima je prepoznat i Enver Paša. Udarom sablje mu je odsečena glava i deo trupa. Pored njega je nađen Kuran.
***
Legenda koju je za života napravio o sebi, nastavila je da se umnožava i raste i posle njegove smrti. SSSR prestaje da postoji 1991. godine, a Tadžikistan tone u građanski rat koji je okončan tek 1997. godine. Slom komunizma, isto kao i slom carske imperije, ostavlja vakuum, ali u ovom slučaju ideološki. A svaki vakuum traži mučenike pale zbog ideja, pa makar i pogrešnih. Tako se već 1996. godine okupila mešovita ekipa za ekshumaciju iz Turske i Tadžikistana koja se bacila u potragu za Enverovim grobom. Nakon što su ga pronašli, njegovi ostaci su sa svim počastima preneseni i dočekani u Turskoj, 74 godine nakon njegove pogibije. Dočekao ih je tadašnji turski predsednik i Enver sada leži u grobnici na Šišliju, u Istanbulu, a društvo mu pravi Talat Paša.
Posećujući knjižare po Istanbulu često se pitam ko je zapravo danas pobednik u Turskoj, Mustafa Kemal ili Enver Paša, jer knjige o ovom drugom ne iščezavaju sa polica. Enver nastavlja da vodi svoj život, tako ga 2020. godine zatičemo u govoru Erdogana sa proslave nakon pobede u kratkorajnom ratu između Azerbejdžana i Jermena iz Nagorno Karabaha:
„Danas su duše Nuri Paše, Enver Paše i hrabrih vojnika Kavkaske Armije Islama, srećne”. Poslednja vest je da je jedan od ulica u Stepankertu (sada Hankendiju), u Nagorno Karabahu dobila ime po Enver Paši…
Esad Bej je 1932. godine napisao: „Gotovo da nema kuće od Gibraltara do Kine gde se Enverovo ime izgovara sa mržnjom ili ljubavlju, ili melanholično ili izneverenih nada.” Više od 100 godina kasnije, zmije na leđima Zahaka, nastavljaju da se hrane mozgovima, a Enver Paša još uvek nije svaren. U decenijama koje su pred nama, neki novi vakuumi će čekati Envera da ih popuni, ali i nekog novog Korta koji će večno lutati i tražiti blago.
između 