O neusnulim pohranjenim glavama


Moj pokojni deda doživeo je duboku starost, i umro, na neki način, u finišu cilja koji sam mu ja zadao, 100 godina, njemu je pošlo za rukom da proživi 95 godina. Znao sam često da priupitam za neke stvari i događaje između dva rata i Drugog svetskog rata, gde je deda imao „sreću“, u stvari nekakvu boljku koja ga je spasila od upisivanja u bilo koju vojsku. Da li malo hipohondarski, ali je znao da kaže kako mu je ta nekakva srdobolja ostala za ceo život.

Pradeda je Prvi svetski prošao dobrovoljno, žalio što se vratio iz Francuske i što nije na neku „foru“ ostao tamo, i žalio je što je bio nepismen. Uglavnom, to neučestvovanje mojih predaka u Drugom svetskom ratu ostavilo je neke dobre posledice na ideološko (ne)obrazovanje koje sam nosio iz kuće. Niti partizani, niti četnici. I danas ne mogu da razumem tu ostrvljenost i podeljenost.

Ispitivao sam i pomalo krišom snimao dedina sećanja, najviše oko onoga što je mene zanimalo, bežanija kralja i vlade, početak Drugog svetskog rata. Po dedinom sećanju, ustaše (verovatnije domobrani) su došle tokom leta 1941. godine. Selo se posle nekog vremena uzbunilo, i napravi se opsada uz pomoć kraljevog oficira Miće Rogića. Selo nevešto i dovoljno naoružano, a ustaše malobrojnije i dobro utvrđene u kasarni. Na kraju u pregovorima Rogića i ustaškog komandira, dogovor je bio da predaju naoružanje i idu za Dobrun. Međutim, po rečima dede: „Ali da vidiš jada, na Staniševcu, gore, bilo izbeglica koje su stradale od ustaša, samo možda ostao on i ništa više ne gleda, nego gleda da se samo osveti na nekom. Slete odozgo niz one stjene, presretnu, vrate, i sve ih po grupama pobiju, Bože sakloni“. I na to je rekao: „tu smo se kao selo obrukali“.

Ovde zastajem sa pričom mog dede. Na spomen nekih od imena iz cele priče, bacio sam se u pretragu, te tako ne budem lenj i ispitam dalju sudbinu Miće Rogića. Prema pričama i apokrifima, Miću Rogića je 1943. godine u Jablanici, na Zlatiboru ubio Dušan Radović Kondor. A priča o Kondoru je na nivou apokrifa, kanda je nakon ubistva Kondorovog, u njegovom džepu nađen pečat (ni manje ni više, pazite sad!) partizanske brigde! Uglavnom Kondor je, po predanju, naredio ubistvo neke učiteljice, sa koju se smatralo da petlja sa komunistima, ali sa njom je izrešetan i njen ljubavnik, četnički komadant. Njegov brat se na grobu pokojnika javno zakleo da će doneti Kondorovu glavu.

Kratak intermeco. Godina je 2018., sparan avgustovski dan, i troje nas, dva ljudska bića u pratnju crne labradorke. Gazimo preko visoravni i spuštamo se u Jablanicu, do seoske kafane da napravimo pauzu. U kafani uveliko počela rasprava između dva tabora: četničkog i partizanskog. Prebacuje se i ko je koga ubio. Tek sada mi deo priče ima smisla, nakon ovog gore sa Rogićem i Kondorom. Od diskutanata, niko nije prebacio 60 godina, što će reći, istorija koja se za njih stvarno desila je sve što su čuli iz druge-treće ruke.

U seriji tekstova koji, nadam se, slede, pokušaću da raščivijam neka svoja razmišljanja i teme o izdajama, menjanju strana, apokrifima iz rata, revolucijama i neevolucijama. Ovde trenutno stajem, i završavam sa pesmom Ljubomira Simovića – Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina zapadne Srbije.

Dušan Radović Kondor je zaklan jer je klao.
Na pragu komande, na pragu sammog pakla
brat ga zaklane žrtve nožem zakla.

Zaklan Kondor pade u jesenju travu
osvetnik dopade i odseče mu glavu.
Diže je na motku i razvi zastavu
pa s glavom odjaha niz šumu hrastovu.

I jaše kroz jelove, brezove šume i bukove,
kroz bežanije, kroz razbijene pukove,
kasom i galopom, niz poljane,
dižući uvis prepelice i vrane,
noćevajući na mesečini kraj žara,
na konju jedući, budeći dobošara,
s Lima i Uvca na Povlen na Maljen,
kroz poštu srušenu, kroz mlin do temelja spaljen,
svakoj pijaci, svakoj crkvi, svakoj kući,
odsečenu glavu pokazujući.

A odsečena je glava, kose plave
više od žive govorila glave:
da se nismo odmakli od pakla
ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.

Avganistanski krug crtan kredom


„…su napustili Avganistan, učinili su da propast … režima u Kabulu bude samo pitanje vremena.“

Ovaj odlomak deluje kao da je objavljen nedavno, iako to zapravo nije. Objavljen je 15. februara 1989. godine. I umesto skorog pada, režim se održao još 3 godine, sve do 1992. godine. Da stvar bude još više sarkastična, odlomak je iz teksta koji je pisao Ašraf Gani, predsednik Avganistana u bekstvu, koji je ako je verovati glasinama, utekao za dva helikoptera krcatim novcem, a ono što nije stalo, valjalo se na pisti.

Ima neke teške farsičnosti u svemu tome. Kao da je se slučaj ili usud sudbine pobrinuo da Gani pojede sva govna koja je kenjao. Profesor antropologije na Džon Hopkinsu, u vreme pisanja teksta, a zatim i pohađač kursa za lidere u organizaciji Svetske banke i Stenforda. Predavač na voljenim TED govorima, i to baš na temu „Kako popraviti pokvarenu zemlju“, nastalu na osnovu knjige sličnog naziva „Fixing Failed States: A Framework for Rebuilding a Fractured World“. Konačno dobija priliku da kao ekspert u tiraniji eksperata primeni svoje znanje. Pauza.

„U teoriji nema razlike između teorije i praksi. U praksi ona postoji.“
Jogi Bera

Moguće da je Ašraf Gani i čuo ovu rečenicu koja se pripisuje gospodinu Beri. Dobio je prostor i vreme, da sprovede u praksu nešto od 250+ stranica u knjizi, i verovatno preko 10 hiljada sati intelektualne pripreme za poziciju. Rezultat je, a mislim da se njegovi sunarodnici nepodeljeno slažu oko toga, katastrofalan.

Avganistanu se desilo isto ono što se desilo nama, ali i svakoj drugoj razorenoj zemlji. Pojava samozvanih svetskih eksperata, nespremnim da gledaju šire od jednostavnijih primera i nepotpunih modela koji lepo zvuče na papiru. Ili možda i spremnim, ali nedovoljno pametnim da šutnu sa strane pojednostavljene modele. U svakom slučaju, sudbina je od Aršafa Ganija napravila tragičara, idealnog kao podlogu za bindžovanje u više sezona, ili pak neki dobar roman. Možda bi čak konačno mogao i da pogleda film Mohsena Makmalbafa „Predsednik“.

Ima nešto apsolutno paradoksalno u celoj priči sa Avganistanom. Kabul je do pre 40 godina faktički bio nezaobilazno mesto za gomilu hipika koji su bežali od sebe kod kuće i išli u potragu za sobom na istok. Umesto hipi autobusa, par decenija kasnije, stigli su bombarderi i apači u potrazi za ljudima koji nisu imali veze sa narodom u Avganistanu. Al Kaida faktički presađena, Osama bin Laden, Saudijac, od ljudi uključenih u napade 11. septembra bilo je 0 ljudi iz Avganistana. Od sveprisutne slobode i slobodne ljubavi do sveprisutne „demokratije“ i borbe protiv terorizma.

Ako napravimo jedan pogled iz ptičje perspektive na širu sliku i zemlje Centralne Azije, i da osim ptičje perspektive geografski, napravimo isto tako širi istorijski kontektst, videćemo da Avganistan nije zapravo nikakva grobnica imperija, kako se sada predstavlja. U pitanju je istorijski vrlo dinamičan region, sa usponima i padovima na poljima nauke, umetnosti, društva. Civilizacijski ništa manje značajniji od naše grčko-rimske slike.

Međutim, zahvaljujući našem obrazovanju, često je naš pogled na druga društva uslovljen pogledom posmatrača u zoološkom parku. A to se najbolje vidi pri čitanju putopisa, koji, čini mi se, često mnogo više govore o piscu, nego o onome o čemu piše. I tu, možemo da uočimo jasno dve kategorije: 1) jadni, zaostali, bedni, ne znaju za naša dostignuća; 2) oni znaju tajnu života, neotkriveno blago; Dva suprotna pola, crno-bela slika. Iz putopisa, takav narativ se uvukao, kako u glave čitalaca, tako i u glave onih koji donose odluke.

Jedan od pojednostavljenih načina gledanja na stvari je onaj puko kvantitativan. Nismo imali poginulih vojnika u X meseci, ili broj vojnika koji su poginuli je za X puta manji nego poginulih talibana. Ovakav način gledanja, i pogrešnog zaključivanja, čak i nosi ime po jednom od američkih državnih sekretara za odbranu, Robertu MekNamari (McNamara fallacy). Pitanje je šta običan čovek zna o Avganistanu, pa čak i o Avganistancima (iako kao takvi ne postoje). Da li zna za etničke skupine, da li zna za njihove međusobne razlike? Koliko zapravo znaju oni koji treba da donose odluke? I da li im znanje toga uopšte nešto i znači, bez životnog iskustva sa terena, bilo šta?

Na kraju, po svoj prilici, deluje da će se uskoro pojaviti sused koji je mnogo tiši, i koji se ne trudi toliko oko narativa. A Kinezi se uopšte ne trude oko toga. Ostaje nada da će se u neko dogledno vreme stvari doći u neki sistem kvazi-ravnoteže. Bar zbog ljudi koji žive već skoro 50 godina u konstantnom ratu.

Bila bi šteta da takav prostor na kome su nastajali tako predivni stihovi i vrhunske minijature, ostane zauvek pepelište na kome niko neće hteti ni da stvara, ni da živi.

P. S. Pojavili su se ponovo tekstovi o talibanskoj poeziji. Čak je i Bin Laden pisao poeziju. Još jedan od onih narativa gde se čudimo da neko, ko je u našim očima, a možda i van njih, zao, može da piše stihove. Čuđenje je na nivou onoga kako je Hitler koji je voleo pse, mogao da naredi istrebljenje Jevreja.

Volite li Coltrane-a?


Potrudiću se da jednom nedeljno ostavim po neku muzičku preporuku za slušanje, ali evo kao prvi post, nešto što sam slušao stotinu puta.

John Coltrane, legendarni free jazz saksofonista. Ako niste čuli za njega, a (kao) slušate jazz, onda slobodno zaboravite da ste ikada slušali jazz, i počnite ispočetka, ali sa Coltraneom 🙂 (uh al ovo deluje prepotentno). U suštini ovaj čovek nije dugo živeo, ali je ostavio veeeeliku brazdu iza sebe što se jazza tiče.

 

Slično je i sa Dolphy-jem (Eric Dolphy – alt saksofon, klarinet, flauta, bas).  Amalgam njih dvojice zvuči odlično na svirci za koju mislim da možda cela može da se nadje na youtube-u (Naima, My favourite things, Delilah, Impressions, Everytime We Say Goodbye). Samo My favourite things, na svirci iz Kopenhagena, traje skoro 30 minuta!

Dakle uživajte…