Crtica – Komitas


Ničeg duša nije htela,
I, ne otvorivši oka,
U nebo gledala i mrmljala,
Poput Komitasa bezumnoga.

Ничего душа не хочет
И, не открывая глаз,
В небо смотрит и бормочет,
Как безумный, Комитас.

Arsenij Tarkovski – Komitas
(moj nevešt prepev strofe)

U okviru fasinacija istočnim od raja zvanog Srbija, ova crtica je posvećena velikanu jermenske muzike rođenom kao Sogomon Sogomonijan, a zamonašio i uzeo ime Komitas. Bio je i pesnik, kompozitor, dirigent. U dodir sa njegovom muzikom, ali i generalno muzikom celog prostora sam došao slušajući stotine (bukvalno) puta genijalne albume Vasilisa Cabropulosa (Vassilis Tsabropoulos) u izdanju ECM-a, posebno album Melos. A onda i album Kit Džereta sa muzikom Gurdjijeva. No prošlogodišnji hit je bio remek-delo album za ECM mlađanog Tigrana Hamasijana (Tigran Hamasyan – Luys i Luso).

Ukratko došlo se tako i do Komitasa i njegove biografije kroz koju se prelamaju patnje i muke celog jermenskog naroda pod čizmom Otomanske imperije u njenom zenitu. Na temu genocida nad Jermenima kod nas je prevedena izvanredna knjiga Franca Verfela – Četrdeset dana Musa Daga (objavljena je prvo tridesetih godina, a nedavno opet u izdanju Utopije iz Beograda). Kao i mnoge druge viđenije Jermene, Turci su 1915. godine uhapsili Komitasa u Konstantinopolju, i zajedno sa ostalima strpali za transport u klanicu u centralnoj Anadoliji. Povlačenjem veza uticajnih Turaka, uspeli su da ubede Talat-pašu, jermenskog krvnika, da izuzme od ubijanja Komitasa. Uspeli su da ga spasu, ali Komitas je od tog dana i viđenog krvoprolića zanemeo i sišao s uma. Od 1916. do 1935. godine je povučen u sebe i tih skoro 20 godina života provodi u psihijatriskoj klinici kraj Pariza, gde i umire.

Kažu da je Klod Debisi kad je slušao Komitasa 1906. godine nakon koncerta uskliknuo: „Genijalni oče Komitase, klanjam se vašem muzičkom geniju!“

Jedna druga priča, legenda ali literarno lepša, kaže da je došao na red na Komitasa da stane na vešala i da su ga u tom trenutku skinuli sa njih, nakon što je kćerka jednog od paša koja je bila njegova muzička učenica povukla veze da ga spase. Ali da je u tim trenucima pred očiglednu smrt zanemeo. Kako god, ostaje divna pesma Arsenija Tarkovskog posvećena Komitasu. Ne bih se usudio da je prevodim i kvarim.

 

Advertisements

UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

Nastavite sa čitanjem

Boris Strugacki – Fašizam – to je baš prosto


Boris Strugacki Fašizam – to je baš prosto. Epidemiološki podsetnik

Boris Strugacki (Журнальный зал | Борис Стругацкий)

Kuga je u našem domu. Ne umemo da je lečimo. Šta više, vrlo često ne umemo ni da postavimo pravilnu dijagnozu. I taj, koji se već zarazio, često ne primećuje da je i on bolestan i zaražen.

Njemu se čini da on zna sve o fašizmu. Svi već znaju, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra reč, ruke podignute u znaku rimskog pozdrava, svastika, crno-crvena obeležja, marširajuće kolone, ljudi-kosturi iza bodljikave žice, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, umobolni firer sa šiškama , zadrigli Gering, Himler svetlucajućih cvikera, i još pola tuceta manje ili više autentičnih likova iz „Sedmanaest trenutaka proleća“, iz „Podviga obaveštajca“, iz „Pada Berlina“…

O, mi predobro znamo šta je to fašizam – nemački fašizam, pa to je hitlerizam. U glavu nam ni ne ulazi da postoji i drugačiji fašizam, isto tako prljav, isto tako strašan, ali naš, domaći.

Nastavite sa čitanjem

Crtica o (ne)humanim preseljenjima i muzičarima


Koliko god se trudio da ne čitam zbivanja, facebook me natera da me uvek dodirne more nečeg što me zaista ne zanima. Ovaj put je to bila prošla Evrovizija koju nisam pratio od kako je Željko J. na njoj učestvovao (ah pubertet…). Bruji internet o pesmi koja je ove godine pobedila sa naslovom „1944“, kako je posvećena krimskim Tatarima koji su maja 1944. godine proterani sa Krima. Pre nekih par godina je napravljen i (prosečan) film o ovom egzodusu – Hajtarma.

Ovu mini-crticu sam u glavi imao i ranije. Nisu samo Tatari preseljavani na istok (Sibir, ili u Kazahstan). Bujice naroda i narodnosti koje je drug Koba preseljavao bi išle ovim redom (a izvor je Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, prvi i treći deo): Jakuti (1928), Burjati-Mongoli (1929), Korejci sa Dalekog Istoka koji su prebegli od Japanaca u SSSR (a ovamo dočekani sa podozrenjem da su u pitanju japanski špijuni). A onda tokom Drugog svetskog rata: Nemci sa Volge, Tatari, Čečeni, Grci sa Kavkaza, Jevreji – „kosmpoliti“…

Jurij Borjev u knjizi „Staljinijada“ iznosi podatak da je mnogo Čečenki tokom puta preminulo od uremije. Bilo ih je stid da vrše nuždu pred muškarcima. Putovalo se danima, žene su trpele, i umirale.

Kazaške stepe, ali i Sibir, su ispočetka služili kao nova mesta za život prognanih, kasniji talasi su dobijali nova mesta za smrt, najčešće u rudnicima zlata (poput Kolime na ledenom severu). Bilo im je zabranjivano da se vraćaju tamo odakle su oterani. Aleksandar Čudakov je napisao autobiografski roman („Pada magla na stare basamake“ – obavezno pročitati!) o mestu Ščučinsku, kako kaže, nigde više glavni junak nije video pametnijih ljudi po metru kvadratnom nego u svom rođenom mestu (čak ni u Moskvi ili pak Bostonu). A da ovo nije laž, evo link pa se uverite.

***

Ne bih ni saznao za Nemce sa Volge još dosta dugo vremena da tokom putovanja u Kazahstan 2013. godine nisam na železničkoj stanici sreo nekog šenulog beskućnika (bradjagu – бродяга), koji je pričao na nemačkom. Kasnije gledajući statističke podatke ko sve živi u Kazahstanu. saznam da postoji preko 100 000 Nemaca, koji svi vuku poreklo sa Volge, a koje je drug Koba (Soso, Staljin, Otac), preselio kako ne bi dočekivali raširenih ruku svoje sunarodnike. No zaboravio je da ih vrati posle rata. Kako je izgledala deportacija svih navedenih naroda preporučujem treći deo „Arhipelag Gulag“.

Veliki sovjetski kompozitor Alfred Šnitke je rođen u gradu Engelsu, autonomnoj republici Povoloških Nemaca.

***

Marija Judina (yudina.ru)

Marija Judina (yudina.ru)

 

Kad smo kod muzičara, kažu da su jednom zatekli druga Kobu kako plače. Na radiju je jedne noći 1944. godine slušao izvođenje Mocartovog klavirskog koncerta br 23. Izvođač je bila Marija Judina, pijanstkinja. Hrabra, velika žena. Nije skrivala svoja religijska ubeđenja. Marija Judina se vratila sa koncerta, nije stigla ni da zaspi, kad su joj pokucali na vrata, pokupili je u studio da ovaj put snimi isti koncert samo za J. V. Staljina. Kada su joj kasnije dodelili Staljinovu nagradu, ona je novčani deo dala pravoslavnoj crkvi za „iskupljenje mnogobrojnih staljinstičkih grehova“. Bila je prijateljica velikih ličnosti tog doba: Pasternaka (koji je prvi put čitao Doktora Živaga u njenom stanu), Mandeljštama, Bahtina, Šostakoviča. Ona je i lik u romanu Alekseja Loseva „Žena mislilac“ (domaći prevod Bernar 2011.). Roman je stavio tačku na njihovo prijateljstvo.

Nažalost, taj snimak uživo uz koji je Staljin plakao nije sačuvan, ali jeste ta ploča. Eto, nekad i monstrumu poteku suze, a knez Miškin bi mogao da kaže kako će „lepota spasiti svet“.

Preporuka za čitanje: German Sadulajev – Ja, Čečen


Ako ima u meni snova – to su samo snovi, a oni se ujutro rastvaraju u toploj vodi.

Ako ima u meni sećanja – to su takođe snovi, oni se rastvaraju na ulici.

Ako ima u meni misli – onih o snovima i o prošlosti, snova nestane, a prošlost je san.

Ako ima u meni srca…

Ako ima srca ono se ne zaustavlja.
Jednom će se zaustaviti.
Pričaću ti o svojoj ljubavi, o svom strahu, o svojoj samoći, o svojoj gorčini i slasti, o svojoj krivici pred tobom, mama.

Jedna lasta ne čini proleće – Razorna pripovest

U moru moderne ruske književnosti koja se kod nas pojavila poslednjih nekoliko godina, nekako potpuno nezapaženo, ispod radara kako bi to rekli, prošlo je objavljivanje ovog bisera (Ma čuj bisera? Dijamanta!) autora Germana Sadulajeva – Ja, Čečen. Prvo sam čitao razgovor Zahara Prilepina sa Germanom Sadulajevom, dopalo mi se kako razmišlja i prvom prilikom kupio knjigu.

Ja, Čečen

German Sadulajev, od oca Čečena i majke Ruskinje, pravnik po zanimanju, autor je izuzetne knjige sastavljene od devet priča. U Rusiji se knjiga pojavila još pre nekoliko godina i doživela mnogo pohvala. Iz meni nepoznatog razloga, srpski prevod izdavača (Draslar partner) je osakaćen za tri priče!!! Aman! Zašto??!?!?

I ovakva, osakaćena knjiga sa razornim pričama, čita se nekoliko dana, iako je po broju stranica tek nešto više od knjižice. Nije mi polazilo za rukom više od priču ili dve dnevno da pročitam.

Kako je to biti Čečen? Sigurno nimalo lako, jer mahom se doživljavaju kao bradonje zadojene islamskim fundamentalizmom. Dovoljno je pogledati ruske serije (a tek američke, pa i najnoviju sezonu serije Legends, gde se Đuričko našao u ulozi Čečena). Ali to je prostor o kome su nastala dva remek dela ruske književnosti: Ljermontovljev – Junak našeg vremena, i Tolstojev – Hadži Murat.

German Sadulajev piše izvanredno, mešajući fikciju, mitove Kavkaza i staroindijsku filozofiju, lirski pišući o stravičnim događajima, stalno se iznova nečeg novog prisećajući. Nekada su njegove priče kao Sokurovljeva Ruska barka. Kao usput sećajući se, uvlači čitaoca u priču, o lastavicama, o porodici, o ludama, tenkovima koji čekaju dan da se probude, o prvim ljubavima, o pogibiji, izdaji, zločinu. Nije ovde sve crno – belo (Kao što bi rekao Mišo Mate Kovač: ,,Niti su svi Čečeni cvijeće, niti svi Rusi smeće“). Tu su i ruske majke koje traže svoju decu po ratištu da ih vode kućama pre nego prvi put ubiju, tu su nemilosrdni sinovi koji su već ubili, tu je prodaja i izdaja čečenskih sunarodnika, koji svoje nevine sunarodnike, šalju u sigurnu smrt kako bi posle na televiziji moglo da se izveštava kako je još jedan terorista poginuo u akciji federalnih snaga bezbednosti…

Blagoslovena je književnost iz koje izviru ovakvi talenti, i koji se u nju ulivaju. Nemam više ništa da kažem, voleo bih da je neko sa ovih prostora napisao ovakvu knjigu. Nadam se da će se u nekom narednom

Još par redova iz knjige koji će vas ubediti da je pročitate. Citati su iz prve priče: Jedna lasta ne čini proleće.

Svaki Čečen mora da zna da sagradi toranj… Moj toran se nalazio u kućnoj biblioteci. Jednom mi ga je sestra, brišući prašinu s polica, srušila, toranj je pao i razbio se. Sestra je bila ozbiljna, pokupila je sve komade, zalepila i, da raspukline ne bi bile vidljive, obojila toranj rumenim lakom za nokte. Tako je moj toran postao rumen, kao krv.

Posle četrnaest godina moja sestra je pala na seoskom trgu, pogođena talasom eksplozije rakete tipa „zemlja-zemlja“, ispaljenoj iz podmornice u Kaspijskom moru.

***

Teško je biti Čečen. Ako si Čečen – moraš da nahraniš i sakriješ svog neprijatelja, koji pokuca na tvoja vrata kao gost… Neka odlaze voljene žene, neka nitkovi razore tvoju kuću, neka na tvojim rukama iskrvare tvoji drugovi, ti ne smeš da plačeš, ako si Čečen, ako si muškarac. Samo jednom, svega jednom u životu možeš da plačeš – kada ti umre majka.

***

Pričaću vam o ludacima.

Pre rat se mnogo ludih pojavilo u Čečeniji. Možda ih je stvorilo očekivanje rata, možda je sama zemlja istekla iz njih, kao što ćilibarna kaplja smole omota sveže rezove na drvetu, a samo drvo još nije bilo odrezano. Možda je Majka Tušoli govorila s nama njihovim jezikom i poslala svoju voljenu decu. Ali, ko ju je slušao?