Crtica o (ne)humanim preseljenjima i muzičarima


Koliko god se trudio da ne čitam zbivanja, facebook me natera da me uvek dodirne more nečeg što me zaista ne zanima. Ovaj put je to bila prošla Evrovizija koju nisam pratio od kako je Željko J. na njoj učestvovao (ah pubertet…). Bruji internet o pesmi koja je ove godine pobedila sa naslovom „1944“, kako je posvećena krimskim Tatarima koji su maja 1944. godine proterani sa Krima. Pre nekih par godina je napravljen i (prosečan) film o ovom egzodusu – Hajtarma.

Ovu mini-crticu sam u glavi imao i ranije. Nisu samo Tatari preseljavani na istok (Sibir, ili u Kazahstan). Bujice naroda i narodnosti koje je drug Koba preseljavao bi išle ovim redom (a izvor je Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, prvi i treći deo): Jakuti (1928), Burjati-Mongoli (1929), Korejci sa Dalekog Istoka koji su prebegli od Japanaca u SSSR (a ovamo dočekani sa podozrenjem da su u pitanju japanski špijuni). A onda tokom Drugog svetskog rata: Nemci sa Volge, Tatari, Čečeni, Grci sa Kavkaza, Jevreji – „kosmpoliti“…

Jurij Borjev u knjizi „Staljinijada“ iznosi podatak da je mnogo Čečenki tokom puta preminulo od uremije. Bilo ih je stid da vrše nuždu pred muškarcima. Putovalo se danima, žene su trpele, i umirale.

Kazaške stepe, ali i Sibir, su ispočetka služili kao nova mesta za život prognanih, kasniji talasi su dobijali nova mesta za smrt, najčešće u rudnicima zlata (poput Kolime na ledenom severu). Bilo im je zabranjivano da se vraćaju tamo odakle su oterani. Aleksandar Čudakov je napisao autobiografski roman („Pada magla na stare basamake“ – obavezno pročitati!) o mestu Ščučinsku, kako kaže, nigde više glavni junak nije video pametnijih ljudi po metru kvadratnom nego u svom rođenom mestu (čak ni u Moskvi ili pak Bostonu). A da ovo nije laž, evo link pa se uverite.

***

Ne bih ni saznao za Nemce sa Volge još dosta dugo vremena da tokom putovanja u Kazahstan 2013. godine nisam na železničkoj stanici sreo nekog šenulog beskućnika (bradjagu – бродяга), koji je pričao na nemačkom. Kasnije gledajući statističke podatke ko sve živi u Kazahstanu. saznam da postoji preko 100 000 Nemaca, koji svi vuku poreklo sa Volge, a koje je drug Koba (Soso, Staljin, Otac), preselio kako ne bi dočekivali raširenih ruku svoje sunarodnike. No zaboravio je da ih vrati posle rata. Kako je izgledala deportacija svih navedenih naroda preporučujem treći deo „Arhipelag Gulag“.

Veliki sovjetski kompozitor Alfred Šnitke je rođen u gradu Engelsu, autonomnoj republici Povoloških Nemaca.

***

Marija Judina (yudina.ru)

Marija Judina (yudina.ru)

 

Kad smo kod muzičara, kažu da su jednom zatekli druga Kobu kako plače. Na radiju je jedne noći 1944. godine slušao izvođenje Mocartovog klavirskog koncerta br 23. Izvođač je bila Marija Judina, pijanstkinja. Hrabra, velika žena. Nije skrivala svoja religijska ubeđenja. Marija Judina se vratila sa koncerta, nije stigla ni da zaspi, kad su joj pokucali na vrata, pokupili je u studio da ovaj put snimi isti koncert samo za J. V. Staljina. Kada su joj kasnije dodelili Staljinovu nagradu, ona je novčani deo dala pravoslavnoj crkvi za „iskupljenje mnogobrojnih staljinstičkih grehova“. Bila je prijateljica velikih ličnosti tog doba: Pasternaka (koji je prvi put čitao Doktora Živaga u njenom stanu), Mandeljštama, Bahtina, Šostakoviča. Ona je i lik u romanu Alekseja Loseva „Žena mislilac“ (domaći prevod Bernar 2011.). Roman je stavio tačku na njihovo prijateljstvo.

Nažalost, taj snimak uživo uz koji je Staljin plakao nije sačuvan, ali jeste ta ploča. Eto, nekad i monstrumu poteku suze, a knez Miškin bi mogao da kaže kako će „lepota spasiti svet“.

Preporuka za čitanje: German Sadulajev – Ja, Čečen


Ako ima u meni snova – to su samo snovi, a oni se ujutro rastvaraju u toploj vodi.

Ako ima u meni sećanja – to su takođe snovi, oni se rastvaraju na ulici.

Ako ima u meni misli – onih o snovima i o prošlosti, snova nestane, a prošlost je san.

Ako ima u meni srca…

Ako ima srca ono se ne zaustavlja.
Jednom će se zaustaviti.
Pričaću ti o svojoj ljubavi, o svom strahu, o svojoj samoći, o svojoj gorčini i slasti, o svojoj krivici pred tobom, mama.

Jedna lasta ne čini proleće – Razorna pripovest

U moru moderne ruske književnosti koja se kod nas pojavila poslednjih nekoliko godina, nekako potpuno nezapaženo, ispod radara kako bi to rekli, prošlo je objavljivanje ovog bisera (Ma čuj bisera? Dijamanta!) autora Germana Sadulajeva – Ja, Čečen. Prvo sam čitao razgovor Zahara Prilepina sa Germanom Sadulajevom, dopalo mi se kako razmišlja i prvom prilikom kupio knjigu.

Ja, Čečen

German Sadulajev, od oca Čečena i majke Ruskinje, pravnik po zanimanju, autor je izuzetne knjige sastavljene od devet priča. U Rusiji se knjiga pojavila još pre nekoliko godina i doživela mnogo pohvala. Iz meni nepoznatog razloga, srpski prevod izdavača (Draslar partner) je osakaćen za tri priče!!! Aman! Zašto??!?!?

I ovakva, osakaćena knjiga sa razornim pričama, čita se nekoliko dana, iako je po broju stranica tek nešto više od knjižice. Nije mi polazilo za rukom više od priču ili dve dnevno da pročitam.

Kako je to biti Čečen? Sigurno nimalo lako, jer mahom se doživljavaju kao bradonje zadojene islamskim fundamentalizmom. Dovoljno je pogledati ruske serije (a tek američke, pa i najnoviju sezonu serije Legends, gde se Đuričko našao u ulozi Čečena). Ali to je prostor o kome su nastala dva remek dela ruske književnosti: Ljermontovljev – Junak našeg vremena, i Tolstojev – Hadži Murat.

German Sadulajev piše izvanredno, mešajući fikciju, mitove Kavkaza i staroindijsku filozofiju, lirski pišući o stravičnim događajima, stalno se iznova nečeg novog prisećajući. Nekada su njegove priče kao Sokurovljeva Ruska barka. Kao usput sećajući se, uvlači čitaoca u priču, o lastavicama, o porodici, o ludama, tenkovima koji čekaju dan da se probude, o prvim ljubavima, o pogibiji, izdaji, zločinu. Nije ovde sve crno – belo (Kao što bi rekao Mišo Mate Kovač: ,,Niti su svi Čečeni cvijeće, niti svi Rusi smeće“). Tu su i ruske majke koje traže svoju decu po ratištu da ih vode kućama pre nego prvi put ubiju, tu su nemilosrdni sinovi koji su već ubili, tu je prodaja i izdaja čečenskih sunarodnika, koji svoje nevine sunarodnike, šalju u sigurnu smrt kako bi posle na televiziji moglo da se izveštava kako je još jedan terorista poginuo u akciji federalnih snaga bezbednosti…

Blagoslovena je književnost iz koje izviru ovakvi talenti, i koji se u nju ulivaju. Nemam više ništa da kažem, voleo bih da je neko sa ovih prostora napisao ovakvu knjigu. Nadam se da će se u nekom narednom

Još par redova iz knjige koji će vas ubediti da je pročitate. Citati su iz prve priče: Jedna lasta ne čini proleće.

Svaki Čečen mora da zna da sagradi toranj… Moj toran se nalazio u kućnoj biblioteci. Jednom mi ga je sestra, brišući prašinu s polica, srušila, toranj je pao i razbio se. Sestra je bila ozbiljna, pokupila je sve komade, zalepila i, da raspukline ne bi bile vidljive, obojila toranj rumenim lakom za nokte. Tako je moj toran postao rumen, kao krv.

Posle četrnaest godina moja sestra je pala na seoskom trgu, pogođena talasom eksplozije rakete tipa „zemlja-zemlja“, ispaljenoj iz podmornice u Kaspijskom moru.

***

Teško je biti Čečen. Ako si Čečen – moraš da nahraniš i sakriješ svog neprijatelja, koji pokuca na tvoja vrata kao gost… Neka odlaze voljene žene, neka nitkovi razore tvoju kuću, neka na tvojim rukama iskrvare tvoji drugovi, ti ne smeš da plačeš, ako si Čečen, ako si muškarac. Samo jednom, svega jednom u životu možeš da plačeš – kada ti umre majka.

***

Pričaću vam o ludacima.

Pre rat se mnogo ludih pojavilo u Čečeniji. Možda ih je stvorilo očekivanje rata, možda je sama zemlja istekla iz njih, kao što ćilibarna kaplja smole omota sveže rezove na drvetu, a samo drvo još nije bilo odrezano. Možda je Majka Tušoli govorila s nama njihovim jezikom i poslala svoju voljenu decu. Ali, ko ju je slušao?

Crtica #3 – O obožavanju sportista


Za nas, gospodo – šapućem – nije važan sport, nije važna njegova suština, već stepen njegovog delovanja, njegov uticaj na društvo i čak, ako hoćete, na državu. Stoga mi, u čast predložene teme, dozvolite da kažem nekoliko reči, koje se ne tiču sporta, već sportista. Nemojte misliti da imam u vidu samo sportiste profesionalce, one koji najplaćuju svoje nastupe i od toga žive. Ne. Jer nije važno samo od čega, već i u ime čega čovek živi. Stoga pod sportistima o kojima govorim podrazumevam apsolutno sve nama poznate, nezavisno od toga da li je sport za njih profesija ili poziv, sredstvo za opstanak ili cilj života. Dovoljno je samo obratiti pažnju na sve veću popularnost tih sportista, pad se prizna da već istinsko obožavanje, a ne prosto uspeh tih ljudi obuzima sve veće krugove društva. O tim ljudima se piše u novinama, njihova se lica fotografišu (kakve veze ima s tim lice), pojavljuju se u časopisima i, čini mi se, nedostaje samo malo da ti ljudi postanu nacionalni ponos. Još se i može shvatiti da se nacija ponosima svojim Betovenima, Volterima, Tolstojima (mada kakve veze ima s tim nacija), ali da se nacija ponosi time što su butine Ivana Cibuljkina zdravije nego butine Hansa Milera – ne čini li vam se, gospodo, da taj ponos više svedoči o nemoći i bolesti nacije nego o Cibuljkinovoj snazi i zdravlju. Ako je Ivan Cibuljkin požnjeo uspeh, jasno je da svako ko tom Ivanu s tako sumnjivim obožavanjem aplaudira, već svojim pljeskanjem na sav glas obelodanjuje svoju ushićenu spremnost da se životnom ulogom zameni sa onim kome aplaudira, i da sve to, što je više tih ljudi koji aplaudiraju, sve većma vodi ka prevratu u javnom mišljenju, pa samim tim i čitavoj naciji, koja će za svoj ideal izabrati Ivana Cibuljkina i poželeti da postane Ivan Cibuljkin, čija će jedina i opštepriznata zasluga biti u tome što ima strašno zdrave butine.

M. Agejev – Roman sa kokainom

Varlam Šalamov – Šta sam video i shvatio u lageru?


Ne znam da li postoji u istoriji civilizacije nešto slično Staljinovim lagerima, i da li postoji neko potresnije svedočanstvo o istim od knjige Varlama Šalamova „Priče sa Kolime“. Varlam Šalamov je proveo svoje najbolje godine života na zaleđenoj Kolimi, od 1937. do 1953. godine. Uhapšen je još kao mladić, student prava, za kontrarevolucionarnu delatnost. Njegovo potresno svedočanstvo nije moglo u celosti biti objavljeno za njegovog života u SSSR-u, priče su objavljene u inostranstvu, a bolesnog Šalamova su naterali da se odrekne njih pod izgovorom, neverovatno idiotskim, „da je njegovu prozu pregazio život“. Osim proze, manje poznate su i Šalamovljeve pesme o kojima se jako pohvalno izrazio Boris Pasternak.

Varlam Šalamov - Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Varlam Šalamov – Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Po delima Šalamova, njegovim sećanjima i pričama, napravljena je i ruska serija „Zaveštanje Lenjina“ za koju se nadam da će se jednog dana pojaviti kod nas na televiziji. A možda i jednog dana neko snimi jugoslovensku verziju priča sa Golog otoka, jer lageri/gulazi/logori nikada neće nestati, kako u glavama zločinaca, tako i u realnosti koju život ne može da pregazi. O knjigama sećanja iz logora/lagera biće još priče.

Ova potresna i kultna knjiga je izašla u dva navrata u SFRJ, drugo izdanje je prošireno u dve knjige i obuhvata sve kolimske priče (Priče sa Kolime 1 i 2; BIGZ 1987. godine). A pre par godina se pojavilo i izdanje izdavačke kuće LOM, koliko sam video to izdanje obuhvata priče samo prve knjige iz 1987. 

Prevod ovog teksta sa ruskog sajta je zapravo kratak isečak Šalamovljevih opservacija koje se mogu naći u pričama.

Rudnik zlata na Kolimi

Rudnik zlata na Kolimi

  • Izvanrednu lomljivost ljudske kulture, civilizacije. Čovek postaje zver kroz tri nedelje – pri teškom radu, gladi i batinama.
  • Glavno sredstvo za kvarenje duše – hladnoća, u srednjeazijskim lagerima ljudi su, verovatno, duže mogli da izdrže – tamo je bilo toplije.
  • Shvatio sam da se druženje, drugarstvo, nikada ne rađa u teškim, veoma teškim – po svim životnim stavkama – uslovima. Družba se rađa u teškim, ali mogućim, uslovima (u bolnici, a ne u jami).
  • Shvatio sam da čovek do kraja čuva osećaj zlobe. Mesa na gladnom čoveku ima samo za zlobu – prema svemu ostalom je ravnodušan.
  • Shvatio sam razliku između zatvora, koji jača karakter, i lagera, koji kvari ljudsku dušu.
  • Shvatio sam, da su Staljinove „pobede“ bile dobijene, zato što je on ubijao nevine ljude – organizacija, deset puta manja po brojnosti, ali organizovana, pomela bi Staljina u dva dana.
  • Shvatio sam, da je čovek postao čovekom zato što je fizički izdržljiviji, žilaviji od bilo koje životinje – nikakav konj ne može izdržati rad na krajnjem severu.
  • Video sam da je jedina grupa ljudi koja se držala koliko-toliko čovečno u gladi i tlačenju su bili – religiozni – sektaši – skoro svi i veliki deo sveštenika.
  • Najlakše od svih, prvi propadaju partijski radnici i vojna lica.
  • Video sam kako je šamarčina dovoljan argument za intelektualca.
  • Da ljudi razlikuju načelnike pa jačini kojom ih udaraju, žestini batinjanja.
  • Batinanje kao argument je gotovo neosporno (metod broj 3).
  • Saznao sam istinu o pripremi tajnih procesa od majstora tog zanata.
  • Shvatio sam da u zatvoru saznaju političke novosti (hapšenje itd.) ranije nego oni napolju.
  • Naučio sam da je zatvorska (i lagerska) „paraša“ (noćna posuda) sve osim „paraše“.
  • Shvatio sam da se može živeti u zlobi.
  • Shvatio sam da se može živeti u ravnodušnosti.
  • Shvatio sam da čovek ne živi od nade – nadanja nikakvih nema, ne zbog volje – kakva volja tamo može biti, već instiktom, nagonom samoočuvanja – istog porekla kao drvo, kamen i životinja.
  • Ponosim se što sam na samom početku rešio, još 1937. godine, da nikada ne budem brigadir ako moja volja može poslati u smrt drugog čoveka – ako sam svojom volja dužan služiti upravi, ugnjetavanju drugih ljudi – uhapšenika kao što sam ja.
  • Moje i fizičke i duhovne sile su se pokazale jačima, nego što sam mislio, u tom velikom iskušenju, i ponosim se što nikog nisam izdao, nikog nisam poslao u smrt, na robiju, i što nisam nikog otkucao.
  • Ponosan sam što ni jednu molbu do 1955. godine nisam napisao (1955. godine Šalamov je napisao molbu za rehabilitaciju).
  • Video sam na licu mesta takozvanu „Berijinu amnestiju“ – i bilo je šta da se vidi.
  • Video sam da su žene poštenije i nesebičnije od muškaraca – na Kolimi nema slučajeva da je muškarac došao za ženom. A mnoge su žene dolazile (Faina Rabinovič, žena Krivošeja).
  • Video sam zadivljujuće severnjačke porodice (civila i bivših zatvorenika) s pismima „zakonitim muževima i ženama“ itd.
  • Video sam „prve Rokfelere“, milionere iz podzemlja i slušao sam njihove ispovesti.
  • Video sam teške robijaše, takođe i mnogobroje „kontigente „D“ i „B““ itd., „Berlag“.
  • Shvatio sam da se bolnicom ili promenom posla, može dobiti mnogo, ali po cenu rizikovanje života – batinama i ledenom samicom.
  • Video sam ledenu samicu, izdubljenu u steni, i u njoj proveo jednu noć.
  • Želja za vlašću, slobodnim ubijanjem je velika – od velikih ljudi do običnih operativaca sa snajperom (Serošapka (Videti priču „Bobice“ u „Priče sa Kolime“ knjiga prva) i njemu slični).
  • Nezadrživu sklonost ruskog čoveka ka dostavljanju i tužakanju.
  • Naučio sam da svet treba deliti ne na dobre i loše ljude, već na kukavice i one koji to nisu. 95% kukavica pri slaboj pretnji su sposobne na sve podlosti, smrtonosne podlosti.
  • Ubeđen sam da je lager u potpunosti negativno iskustvo, čak ni sat u njemu ne treba provesti, jer to je sat uništenja. Lager nikome nikada ništa nije dao niti je mogao dati. Na sve – i zatvorenike i civile – lager deluje uništavajuće.
  • Svaka oblast je imala svoje lagere, na svakom gradilištu. Milioni, desetine miliona zatvorenika.
  • Represije nisu zahvatile samo vrh, već svaki sloj društva – u svakom selu, u svakoj fabrici, u svakoj porodicili bili su, ili rodbina, ili poznanici, pod represijom.
  • Najboljim delom svog života smatram mesece provedene u ćeliji zatvora Butirka, gde sam imao priliku jačati duh slabih i gde smo svi govorili slobodno.
  • Naučio sam da „planiram“ život na dan unapred, ne više.
  • Shvatio sam da lopovi nisu ljudi.
  • Da u lageru nikakvih prestupnika nema, da tamo sede ljudi sa kojima si bio komšija (i bićeš), koji su zatvoreni za kršenje zakona koji nisu prekršili.
  • Shvatio sam kako je strašna stvar samoljublje dečaka, mladića: lakše će ukrasti nego zamoliti. Hvalisanje i taj osećaj bacaju dečake na dno.
  • Žene u mom životu nisu igrale veliku ulogu – lager je razlog tome.
  • Poznavanje ljudi je beskorisno, jer ja svoje ponašanje prema svakom podlacu ne mogu promeniti.
  • Poslednji u redovima, koje svi mrze – i stražari, i drugovi, – su oni koji zaostaju, bolesni, slabi, oni koji ne mogu trčati na mrazu.
  • Shvatio sam šta je vlast, i šta je čovek sa oružjem.
  • Da su razmere pomerene i da je to karakteristično za lager.
  • Preći iz stanja zatvorenog u stanje civila je veoma teško, gotovo nemoguće, bez perioda dugog prilagođavanja.
  • Da pisac mora biti stranac – u temama koje opisuje, a ako dobro zna materijal, onda treba da piše tako da ga niko ne razume.

Prevod sa ruskog orginala:
http://shalamov.ru/library/29/

Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk


Pre dve godine sam načuo za ovog nepoznatog ruskog „Borhesa“, kako su zvali Sigizmunda Kržižanovskog. Bacio sam se tada i u prevođenje ove kratke pričice, no druge stvari su zatrpale prevođenje, pa posao nikako nisam stigao da dovršim. Ovih dana vratih se na započeto. Sigizmund Kržižanovski (1887 – 1950), koji je voleo sebe da nazove najpoznatijim nepoznatim ruskim piscem, u Rusiji tek otkriven početkom devedesetih godina, praktički izvučen iz zaborava i koji za života nije mnogo objavljivao. U poslednje dve ili tri godine u Srbiji se pojavilo nekoliko njegovih knjiga, još nisam ništa od toga čitao, ali biće prilike. Po nekoj mojoj evidenciji za sada se pojavilo u knjižarama: Povratak Minhauzena (IP Rad u biblioteci Reč i misao) i Klub ubica slova (Bukefal E.O.N.). Ovde možete pročitati odličnu priču Kvadraturin u hrvatskom prevodu. Priča Spinoza i pauk je iz ciklusa „Priče za vunderkinde“, napisana 1921. godine, a objavljena sedamdeset godina kasnije.

Sigizmund Kržižanovski

SPINOZA I PAUK

Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.

* * * * *

Stari čupavi pauk krstaš, osetivši na sebi pogled filozofa, malo se, što je s njim bilo veoma retko, uzrujao. Razume se, trenutak je bio više nego značajan. Verovatno, usled tog čisto umetničkog uznemirenja majstora, dve-tri niti se prekinuše i umrsiše ,ali, uopšte gledano, posao je svršen, kao i uvek: brzo i uredno.

Osam tankih unutra nagnutih nožica pauka, korača po tesno zategnutom vezu paučine, metodično, sa potpunom doslednošću, tačno numerisanom u notnoj svesci sa vežbanjima za palce pijanista, histerično čupajući telo muve u srebrnasto-sivi vilozni pokrivač. Trougaoni cefalotoraks majstora, sa prodornim okicama na krajevima,našao je na muvinom stomaku potrebno mesto, sastavivši unutar stomaka oštro-zakrivljene čeljusti.

Muva je trznula krilima. Još jednom. I to je sve.

Onda pauk i podiže zajedljive izbrušene oči na gore: i tada se paukove oči i zenice metafizičara susretoše. Na trenutak. A zatim: i pauk krstaš, i metafizičar, raziđoše poglede.

Metafizičar dođe za sto kraj prozora; ispruži desnu ruku – škljocnu bronzani poklopac mastionice, zašaptaše stranica za stranicom rukopisa.

A pauk protrljavši lagano zakrvavljene prednje noge o par srednjih, ispuzao se po mokrom somotskom smaragdu prašine u mračnu pukotinu među zidovima i ne suviše k njoj primaknutim traktatima Kartezija, Gereborda i Klaubergusa. Prošavši po zbijenim ivicama listova jednog iz knjižnih ugnuća, pauk uvuče u sebe što je mogao više svih osam nožica i zamre.

Metafizičar je kraj prozora napisao: “…prirodno pravo se prostire po celoj prirodi i u svakom pojedincu isto daleko, kao i sila. Shodno tome, sve, što čovek ostvaruje u sili svojih prirodnih zakona, on radi sa apsolutnim prirodnim pravom, i njegovo pravo na Prirodu se meri stepenom njegove sile.”

Stranice su padale jedna na drugu, slova su se dodiravala sa slovima i usled tog razumeše jedan drugog. Pero je škripalo. I još jedared metafizičar, skrenuvši oči od rukopisa, pogleda na paučinaste niti u tamnom uglu sobe i osmehnu se.

A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa. Taj je, u neiscepanim crnim redovima, znao manje, nego što mu je bilo potrebno da zna. I pisao je, i pisao. A ovaj, u neiskidanim sivim nitima, znao tačno onoliko, koliko mu je bilo potrebno da zna: on je bio sazdan do kraja, i njemu nije bilo potrebno, niti je imao razloga da se savetuje sa gomilom listova rukopisa i štampanih tomova. Sedevši u ulegnuću folijanta, on se naslađivao velikom privilegijom, od drevnih vremena darovanom drevnom i uglednom paučjem rodu, – od predede dedi, od dede ocu, i od oca njemu,  čupavom – od razmišljanja slobodnom.