Crtica – Izgubljeni svet sećanja (Vodolazkin, Lurija…)


Ovo je priča o jednom trenutku, koji je razrušio čitav život.
Ovo je priča o tome, kako je kuršum, probivši čovekovu lobanju i prošavši u kroz mozak, razdrobio njegov svet na hiljade delova, koje on nije mogao da sastavi.
Ovo je knjiga o čoveku, koji je upregao sve svoje sile, da vrati svoju prošlost i ovlada svojom budućnošću.

Ova knjiga je o borbi, koja nije navikla na pobedu, i o pobedi koja nije prekinula borbu.

Aleksandar Lurija – Izgubljen i povraćen svet

Jedna od priča u Borhesovim „Maštarijama“, Funes, počinje rečima: „Sećam ga se…“, i posvećena je čoveku koji se svega mogao setiti do detalja: „Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog.“

Za razliku od Funesa, život L. Zaseckog je bio noćna mora nakon što mu je metak 1943. prošao kroz lobanju. Od tada, ničeg više nije mogao da se seti. Nakon susreta sa Lurijom pristao je da narednih 40 godina vodi dnevnik koji bi popunjavao delićima pocepanih sećanja. 40 godina borbe da vrati bar nešto sećanja. Od tih zapisa, Aleksandar Lurija je kasnije objavio knjigu, gde su dnevnički zapisi Zaseckog prošarani Lurijinim komentarima. Naziv knjige je: Izgubljen i povraćen svet (Потерянный и возвращенный мир). Neke delove sam i preveo, ali čisto sumnjam da bi se nekad našao izdavač za tako nešto.

***

– Šta vi sve pišete?

– Opisujem predmete, osećaje. Ljude. Ja sada svaki dan pišem, nadajući se da ću ih spasiti od zaborava.

– Svet Božiji je suviše veliki da bi se tu očekivao uspeh.

– Znate, ako svako opiše svoju, pa i neveliku, česticu tog sveta… Mada zašto baš neveliku? Pa uvek će se naći taj čiji je vidik dovoljno širok.

– Na primer?

– Na primer, avijatičar.

Jevgenij Vodolazkin – Avijatičar

Jedan od modernih ruskih pisaca koji iznova privlači pažnju je peterburški filolog Jevgenij Vodolazkin. Mislim da je pažnju šireg čitalaštva u Srbiji stekao romanom Laurus. Glavni heroj, travar Arsenij, prolazi kao u nekom crkvenom žitiju mukotrpan put od Arsenija do monaške shime i imena Lavr. Iako je na ruskom tekst ispisan savremenom i drevnoruskom, uz poetičnost, kod nas je preveden samo modernim jezikom, tako da se dosta divne hemije izgubilo.

Ali da skratim priču, novi roman Vodolazkina, Avijatičar, mislim da zaslužuje podjednaku ili možda čak i veću pažnju. Glavni junak, Platonov (a mislim da ime nije slučajno izabrano, već po imenu najvećeg ruskog pisca Andreja Platonova) se budi u bolničkoj sobi bez sećanja. Tu je lekar Gajger uz pomoć koga pokušava da sklopi kockice i izmešana pamćenja. Kao i Zasecki, Platonov počinje da vodi dnevnik. I ispostaviće se da je Platonov bio zamrznut na Solovkama još tridesetih godina tokom projekta „LAZAR“, i da je jedini koji je uspešno odleđen 1999. godine. Da bi sredio sećanja, na Gajgerov nagovor vodi dnevnik. A u drugoj polovini knjige, to je zajednički dnevnik tri osobe.

Mogao sam i celu knjigu da prepričam, pa opet ne bih ništa uradio. Ovo je roman sitnica, mirisa, ukusa, dodira, fraza, zvukova. Roman u kome je vreme samo talasanje.

Sigurno će neko otkupiti prava za roman i prevesti, nadam se uspešno poetično, ili bar pokušati…

***

Sećam se.

Volim kad neko počne da priča svoja sećanja, kad su to sećanja običnih ljudi. To sećanje, iako uobličeno ili iskrivljeno (dovoljno je videti pripovetku Akutagave „U čestaru“), je nešto najvrednije. Sveti delić iskustva, iskre, koja nastavlja da živi iako je sve prošlo. U nekom izmenjenom obliku, možda bude predato nekom sledećem na korišćenje. A i čovek živi dok živi sećanje na njega.

Južno-kavkaske impresije – Čito gVrito #2


Dok sam prvi deo utisaka pisao u kišnom Tbilisiju, ovaj drugi nema tu geografsku sreću da bude pisan tamo već u Beogradu. Ceo opis se zaustavio u vozu za Jerevan, družbi uz dve flaše Ararata i skoro celodnevnom mučninom.

Pri izlasku iz voza naši novi jermenski poznanici su hteli da vide kako se držimo. Stigli smo negde oko 6-7 ujutro, ali grad je još uvek bio u tami. Da li zbog možda pogrešne procene vremenske zone u koju su ubacili Jermeniju ili nešto drugo, u svakom slučaju svaki dan bi tek oko pola 8 – 8 svanjavalo, a većina radnji je tek od 9 – 9:30 počinjala da radi. Za utehu radio je metro. Dovukli smo se zajedno sa našim novim poljskim poznanicima do ulice Kijevijan gde smo već ranije iznajmili hostel. Ali javilo se nekoliko problema: 1) Mučnina i nedostatak toaleta. 2) Prazne baterije i odsustvo interneta kako bi se adresa proverila. 3) Nemogućnost pronalaska date adrese. Stavka 3) će pratiti skoro ceo boravak u Jerevanu.

Nastavite sa čitanjem

Južno-kavkaske impresije – Čito grito #1


Već godinama se bolja polovina i ja dogovaramo oko izbora sledeće destinacije, i saglasili smo se za Gruziju i Jermeniju, samo kockice nikako da se spoje. I iznenada se same od sebe nekako sklopiše stvari, kao što to i biva (kod mene i češće, a i što bi rekli Rusi получилось, znam da će se bolja polovina ljutiti zbog korišćenja ruskih reči).

Eto sada kuckam prvi deo ovih impresija iz kišnog Tbilisija, nakon prve polovine putovanja i povratka iz Jerevana. Maršuta jednostavna: Beograd – Sofija (voz); Sofija – Kutaisi (avion); Kutaisi – Tbilisi (maršutka, što je zapravo minibus ili kombi, maršutka je prilično širok pojam, tačnije sve što nije veliki autobus ili taksi). Krenuli u petak veče, u subotu pred ponoć stigli u Tbilisi. Još na aerodromu je pala prilika za isprobavanje ruskog, i mislim da ga još uvek pričam bolje od premijera.

Nastavite sa čitanjem

Crtica – Komitas


Ničeg duša nije htela,
I, ne otvorivši oka,
U nebo gledala i mrmljala,
Poput Komitasa bezumnoga.

Ничего душа не хочет
И, не открывая глаз,
В небо смотрит и бормочет,
Как безумный, Комитас.

Arsenij Tarkovski – Komitas
(moj nevešt prepev strofe)

U okviru fasinacija istočnim od raja zvanog Srbija, ova crtica je posvećena velikanu jermenske muzike rođenom kao Sogomon Sogomonijan, a zamonašio i uzeo ime Komitas. Bio je i pesnik, kompozitor, dirigent. U dodir sa njegovom muzikom, ali i generalno muzikom celog prostora sam došao slušajući stotine (bukvalno) puta genijalne albume Vasilisa Cabropulosa (Vassilis Tsabropoulos) u izdanju ECM-a, posebno album Melos. A onda i album Kit Džereta sa muzikom Gurdjijeva. No prošlogodišnji hit je bio remek-delo album za ECM mlađanog Tigrana Hamasijana (Tigran Hamasyan – Luys i Luso).

Ukratko došlo se tako i do Komitasa i njegove biografije kroz koju se prelamaju patnje i muke celog jermenskog naroda pod čizmom Otomanske imperije u njenom zenitu. Na temu genocida nad Jermenima kod nas je prevedena izvanredna knjiga Franca Verfela – Četrdeset dana Musa Daga (objavljena je prvo tridesetih godina, a nedavno opet u izdanju Utopije iz Beograda). Kao i mnoge druge viđenije Jermene, Turci su 1915. godine uhapsili Komitasa u Konstantinopolju, i zajedno sa ostalima strpali za transport u klanicu u centralnoj Anadoliji. Povlačenjem veza uticajnih Turaka, uspeli su da ubede Talat-pašu, jermenskog krvnika, da izuzme od ubijanja Komitasa. Uspeli su da ga spasu, ali Komitas je od tog dana i viđenog krvoprolića zanemeo i sišao s uma. Od 1916. do 1935. godine je povučen u sebe i tih skoro 20 godina života provodi u psihijatriskoj klinici kraj Pariza, gde i umire.

Kažu da je Klod Debisi kad je slušao Komitasa 1906. godine nakon koncerta uskliknuo: „Genijalni oče Komitase, klanjam se vašem muzičkom geniju!“

Jedna druga priča, legenda ali literarno lepša, kaže da je došao na red na Komitasa da stane na vešala i da su ga u tom trenutku skinuli sa njih, nakon što je kćerka jednog od paša koja je bila njegova muzička učenica povukla veze da ga spase. Ali da je u tim trenucima pred očiglednu smrt zanemeo. Kako god, ostaje divna pesma Arsenija Tarkovskog posvećena Komitasu. Ne bih se usudio da je prevodim i kvarim.

 

UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

Nastavite sa čitanjem