Suze su tekle – Georgi Danelija

Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Genadij Špalikov – Ljude gube samo jednom

Genja ima stihove:

Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Kad smo snimali „Suze su tekle“, zamolio sam Kančelija da napiše muziku na te stihove: prvi (i jedini put) se u mom filmu pisala muzika za stihove, a ne obratno. Veoma sam hteo da se baš ta pesma začuje kao sećanje na Genju.
Zapisali smo korepeticiju, pozvali pevača. Sve vreme mi se činilo da ne peva kako treba, počeo sam da popravljam, da dodajem.
– Otpevaj na fonogramu, – rekao je Kančeli. – Biće jasnije šta hoćeš.
Otpevao sam.
– Dosta, tako ćemo i ostaviti, – rekao je Kančeli.
Bio sam veoma sumnjičav. Ali dao sam Juriju Bašmetu da posluša zapis, Bašmet me je pozvao:
– Kančeli kaže da hoćete da snimite drugog izvođača. Ne treba. Meni se veoma dopalo – nosi neko raspoloženje i veoma je emocionalno.
Očigledno je da je tako ispalo zato što kad sam pevao, zamišljao sam Genu, naš poslednji susret, listove sa stihovima na stepenicama i kako on odlazi u noć… I otišao je.
Kad smo snimali tu probnu varijantu, došli su sa televizije da rade intervju sa Kančelijem. Usput su snimili i mene kako pevam sa slušalicama. A onda su taj kadar pokazivali u „Kinopanorami“. I na to se začuo telefonski poziv iz Lenjingrada:
– Već si i zapevao? – upitao je Konjecki. – Sad ti je još samo ostalo da zaplešeš u baletu.
A sad i Viktora više nema.
„Ljudi kupuju gotove stvari u prodavnicama. Ali nema takvih prodavnica gde bi trgovali prijateljima, i zato ljudi više nemaju prijatelja. Samo srce može da vidi. Najvažnije nećeš videti očima“. (Sent-Egziperi, „Mali princ“).

Georgi Danelija – Putnik bez karte

(Георгий Данелия – Безбилетный пассажир)

Prevod: Između

Boris Akunjin – Čitajući Špera

Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Crtica – Izgubljeni svet sećanja (Vodolazkin, Lurija…)

Ovo je priča o jednom trenutku, koji je razrušio čitav život.
Ovo je priča o tome, kako je kuršum, probivši čovekovu lobanju i prošavši u kroz mozak, razdrobio njegov svet na hiljade delova, koje on nije mogao da sastavi.
Ovo je knjiga o čoveku, koji je upregao sve svoje sile, da vrati svoju prošlost i ovlada svojom budućnošću.

Ova knjiga je o borbi, koja nije navikla na pobedu, i o pobedi koja nije prekinula borbu.

Aleksandar Lurija – Izgubljen i povraćen svet

Jedna od priča u Borhesovim „Maštarijama“, Funes, počinje rečima: „Sećam ga se…“, i posvećena je čoveku koji se svega mogao setiti do detalja: „Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog.“

Za razliku od Funesa, život L. Zaseckog je bio noćna mora nakon što mu je metak 1943. prošao kroz lobanju. Od tada, ničeg više nije mogao da se seti. Nakon susreta sa Lurijom pristao je da narednih 40 godina vodi dnevnik koji bi popunjavao delićima pocepanih sećanja. 40 godina borbe da vrati bar nešto sećanja. Od tih zapisa, Aleksandar Lurija je kasnije objavio knjigu, gde su dnevnički zapisi Zaseckog prošarani Lurijinim komentarima. Naziv knjige je: Izgubljen i povraćen svet (Потерянный и возвращенный мир). Neke delove sam i preveo, ali čisto sumnjam da bi se nekad našao izdavač za tako nešto.

***

– Šta vi sve pišete?

– Opisujem predmete, osećaje. Ljude. Ja sada svaki dan pišem, nadajući se da ću ih spasiti od zaborava.

– Svet Božiji je suviše veliki da bi se tu očekivao uspeh.

– Znate, ako svako opiše svoju, pa i neveliku, česticu tog sveta… Mada zašto baš neveliku? Pa uvek će se naći taj čiji je vidik dovoljno širok.

– Na primer?

– Na primer, avijatičar.

Jevgenij Vodolazkin – Avijatičar

Jedan od modernih ruskih pisaca koji iznova privlači pažnju je peterburški filolog Jevgenij Vodolazkin. Mislim da je pažnju šireg čitalaštva u Srbiji stekao romanom Laurus. Glavni heroj, travar Arsenij, prolazi kao u nekom crkvenom žitiju mukotrpan put od Arsenija do monaške shime i imena Lavr. Iako je na ruskom tekst ispisan savremenom i drevnoruskom, uz poetičnost, kod nas je preveden samo modernim jezikom, tako da se dosta divne hemije izgubilo.

Ali da skratim priču, novi roman Vodolazkina, Avijatičar, mislim da zaslužuje podjednaku ili možda čak i veću pažnju. Glavni junak, Platonov (a mislim da ime nije slučajno izabrano, već po imenu najvećeg ruskog pisca Andreja Platonova) se budi u bolničkoj sobi bez sećanja. Tu je lekar Gajger uz pomoć koga pokušava da sklopi kockice i izmešana pamćenja. Kao i Zasecki, Platonov počinje da vodi dnevnik. I ispostaviće se da je Platonov bio zamrznut na Solovkama još tridesetih godina tokom projekta „LAZAR“, i da je jedini koji je uspešno odleđen 1999. godine. Da bi sredio sećanja, na Gajgerov nagovor vodi dnevnik. A u drugoj polovini knjige, to je zajednički dnevnik tri osobe.

Mogao sam i celu knjigu da prepričam, pa opet ne bih ništa uradio. Ovo je roman sitnica, mirisa, ukusa, dodira, fraza, zvukova. Roman u kome je vreme samo talasanje.

Sigurno će neko otkupiti prava za roman i prevesti, nadam se uspešno poetično, ili bar pokušati…

***

Sećam se.

Volim kad neko počne da priča svoja sećanja, kad su to sećanja običnih ljudi. To sećanje, iako uobličeno ili iskrivljeno (dovoljno je videti pripovetku Akutagave „U čestaru“), je nešto najvrednije. Sveti delić iskustva, iskre, koja nastavlja da živi iako je sve prošlo. U nekom izmenjenom obliku, možda bude predato nekom sledećem na korišćenje. A i čovek živi dok živi sećanje na njega.

Crtica – Komitas

Ničeg duša nije htela,
I, ne otvorivši oka,
U nebo gledala i mrmljala,
Poput Komitasa bezumnoga.

Ничего душа не хочет
И, не открывая глаз,
В небо смотрит и бормочет,
Как безумный, Комитас.

Arsenij Tarkovski – Komitas
(moj nevešt prepev strofe)

U okviru fasinacija istočnim od raja zvanog Srbija, ova crtica je posvećena velikanu jermenske muzike rođenom kao Sogomon Sogomonijan, a zamonašio i uzeo ime Komitas. Bio je i pesnik, kompozitor, dirigent. U dodir sa njegovom muzikom, ali i generalno muzikom celog prostora sam došao slušajući stotine (bukvalno) puta genijalne albume Vasilisa Cabropulosa (Vassilis Tsabropoulos) u izdanju ECM-a, posebno album Melos. A onda i album Kit Džereta sa muzikom Gurdjijeva. No prošlogodišnji hit je bio remek-delo album za ECM mlađanog Tigrana Hamasijana (Tigran Hamasyan – Luys i Luso).

Ukratko došlo se tako i do Komitasa i njegove biografije kroz koju se prelamaju patnje i muke celog jermenskog naroda pod čizmom Otomanske imperije u njenom zenitu. Na temu genocida nad Jermenima kod nas je prevedena izvanredna knjiga Franca Verfela – Četrdeset dana Musa Daga (objavljena je prvo tridesetih godina, a nedavno opet u izdanju Utopije iz Beograda). Kao i mnoge druge viđenije Jermene, Turci su 1915. godine uhapsili Komitasa u Konstantinopolju, i zajedno sa ostalima strpali za transport u klanicu u centralnoj Anadoliji. Povlačenjem veza uticajnih Turaka, uspeli su da ubede Talat-pašu, jermenskog krvnika, da izuzme od ubijanja Komitasa. Uspeli su da ga spasu, ali Komitas je od tog dana i viđenog krvoprolića zanemeo i sišao s uma. Od 1916. do 1935. godine je povučen u sebe i tih skoro 20 godina života provodi u psihijatriskoj klinici kraj Pariza, gde i umire.

Kažu da je Klod Debisi kad je slušao Komitasa 1906. godine nakon koncerta uskliknuo: „Genijalni oče Komitase, klanjam se vašem muzičkom geniju!“

Jedna druga priča, legenda ali literarno lepša, kaže da je došao na red na Komitasa da stane na vešala i da su ga u tom trenutku skinuli sa njih, nakon što je kćerka jednog od paša koja je bila njegova muzička učenica povukla veze da ga spase. Ali da je u tim trenucima pred očiglednu smrt zanemeo. Kako god, ostaje divna pesma Arsenija Tarkovskog posvećena Komitasu. Ne bih se usudio da je prevodim i kvarim.

 

Crtice #1 – O posedovanju knjiga

Stvari koje mi izgledaju kao loš ukus:
Previše ličnih stvari koje zakrčuju mesto na kome neko boravi; previše četkica u kutiji sa mastilom; previše buda na porodičnom oltaru; previše kamenja i bilja u bašti; previše dece u kući; previše reči kad nekoga sretnete; previše zasluga navedenih u molbi. Stvari koje nisu uvredljive bez obzira na njihovu količinu: knjige u kolicima za knjige i smeće u kanti za đubre.

Jošida Kenko – Zapisi u dokolici (Kokoro; Beograd 2012)

***

Moj je odnos prema svojini uvek bio čudnovat. Svojinu ne samo da nisam smatrao za svetu stvar, već nikada nisam mogao da se oslobodim osećanja da je posedovanje greh. Jako osećanje posedovanja je kod mene postojalo samo u odnosu na predmete svakodnevne upotrebe, posebno na knjige, pisaći sto, odeću. Novac, neophodan za život, kao da mi je bio darivan od Boga, kako bih mogao da se prepustim jedino i samo stvaralaštvu.
….
Celog života sam učio; učim i sada. Ali, to je slobodno pridruživanje svetskom znanju, prema kome ja određujem odnos. Kupovina knjiga je za mene predstavljala uvek najveće uživanje. Sećam se kako sam odlazio u veliku knjižaru Oglobljina, na Kreščatiku. Skoro svaki dan sam odlazio tamo da prelistavam nove knjige. Ta ljubav prema knjižarama ostala je u meni i do dana današnjeg.

Nikolaj Berđajev – Samospoznaja (Zepter Book World: Beograd 1998)

***

Žan-Filip de Tonak: U svakom slučaju vas dvojica ste uspeli da konačno oslobodite osećaja krivice sve one koji na policama biblioteka drže mnoštvo nepročitanih knjiga!

Žan-Klod Karijer: Ovo je možda pravo mesto da istaknemo kako se biblioteka ne sastoji nužno od knjiga koje smo pročitali ili ćemo ih jednom pročitati. Ona se sastoji od knjiga koje možemo ili bismo mogli da pročitamo – pa makar ih nikada ne pročitali.

Umberto Eko: Ona je jemstvo znanja.

Žan-Klod Karijer i Umberto Eko – Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (Gradac K; Čačak 2011)

***

tsundoku (積ん読) – japanska reč koja označava kupovinu knjiga i ne čitanje istih, odnosno pretrpanost nepročitanim knjigama koje su na policama ili noćnim stočićima.

tsundoku (openculture.com)