Boris Akunjin – Čitajući Špera


Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Nastavite sa čitanjem

Advertisements

Crtica – Izgubljeni svet sećanja (Vodolazkin, Lurija…)


Ovo je priča o jednom trenutku, koji je razrušio čitav život.
Ovo je priča o tome, kako je kuršum, probivši čovekovu lobanju i prošavši u kroz mozak, razdrobio njegov svet na hiljade delova, koje on nije mogao da sastavi.
Ovo je knjiga o čoveku, koji je upregao sve svoje sile, da vrati svoju prošlost i ovlada svojom budućnošću.

Ova knjiga je o borbi, koja nije navikla na pobedu, i o pobedi koja nije prekinula borbu.

Aleksandar Lurija – Izgubljen i povraćen svet

Jedna od priča u Borhesovim „Maštarijama“, Funes, počinje rečima: „Sećam ga se…“, i posvećena je čoveku koji se svega mogao setiti do detalja: „Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog.“

Za razliku od Funesa, život L. Zaseckog je bio noćna mora nakon što mu je metak 1943. prošao kroz lobanju. Od tada, ničeg više nije mogao da se seti. Nakon susreta sa Lurijom pristao je da narednih 40 godina vodi dnevnik koji bi popunjavao delićima pocepanih sećanja. 40 godina borbe da vrati bar nešto sećanja. Od tih zapisa, Aleksandar Lurija je kasnije objavio knjigu, gde su dnevnički zapisi Zaseckog prošarani Lurijinim komentarima. Naziv knjige je: Izgubljen i povraćen svet (Потерянный и возвращенный мир). Neke delove sam i preveo, ali čisto sumnjam da bi se nekad našao izdavač za tako nešto.

***

– Šta vi sve pišete?

– Opisujem predmete, osećaje. Ljude. Ja sada svaki dan pišem, nadajući se da ću ih spasiti od zaborava.

– Svet Božiji je suviše veliki da bi se tu očekivao uspeh.

– Znate, ako svako opiše svoju, pa i neveliku, česticu tog sveta… Mada zašto baš neveliku? Pa uvek će se naći taj čiji je vidik dovoljno širok.

– Na primer?

– Na primer, avijatičar.

Jevgenij Vodolazkin – Avijatičar

Jedan od modernih ruskih pisaca koji iznova privlači pažnju je peterburški filolog Jevgenij Vodolazkin. Mislim da je pažnju šireg čitalaštva u Srbiji stekao romanom Laurus. Glavni heroj, travar Arsenij, prolazi kao u nekom crkvenom žitiju mukotrpan put od Arsenija do monaške shime i imena Lavr. Iako je na ruskom tekst ispisan savremenom i drevnoruskom, uz poetičnost, kod nas je preveden samo modernim jezikom, tako da se dosta divne hemije izgubilo.

Ali da skratim priču, novi roman Vodolazkina, Avijatičar, mislim da zaslužuje podjednaku ili možda čak i veću pažnju. Glavni junak, Platonov (a mislim da ime nije slučajno izabrano, već po imenu najvećeg ruskog pisca Andreja Platonova) se budi u bolničkoj sobi bez sećanja. Tu je lekar Gajger uz pomoć koga pokušava da sklopi kockice i izmešana pamćenja. Kao i Zasecki, Platonov počinje da vodi dnevnik. I ispostaviće se da je Platonov bio zamrznut na Solovkama još tridesetih godina tokom projekta „LAZAR“, i da je jedini koji je uspešno odleđen 1999. godine. Da bi sredio sećanja, na Gajgerov nagovor vodi dnevnik. A u drugoj polovini knjige, to je zajednički dnevnik tri osobe.

Mogao sam i celu knjigu da prepričam, pa opet ne bih ništa uradio. Ovo je roman sitnica, mirisa, ukusa, dodira, fraza, zvukova. Roman u kome je vreme samo talasanje.

Sigurno će neko otkupiti prava za roman i prevesti, nadam se uspešno poetično, ili bar pokušati…

***

Sećam se.

Volim kad neko počne da priča svoja sećanja, kad su to sećanja običnih ljudi. To sećanje, iako uobličeno ili iskrivljeno (dovoljno je videti pripovetku Akutagave „U čestaru“), je nešto najvrednije. Sveti delić iskustva, iskre, koja nastavlja da živi iako je sve prošlo. U nekom izmenjenom obliku, možda bude predato nekom sledećem na korišćenje. A i čovek živi dok živi sećanje na njega.

Crtica – Komitas


Ničeg duša nije htela,
I, ne otvorivši oka,
U nebo gledala i mrmljala,
Poput Komitasa bezumnoga.

Ничего душа не хочет
И, не открывая глаз,
В небо смотрит и бормочет,
Как безумный, Комитас.

Arsenij Tarkovski – Komitas
(moj nevešt prepev strofe)

U okviru fasinacija istočnim od raja zvanog Srbija, ova crtica je posvećena velikanu jermenske muzike rođenom kao Sogomon Sogomonijan, a zamonašio i uzeo ime Komitas. Bio je i pesnik, kompozitor, dirigent. U dodir sa njegovom muzikom, ali i generalno muzikom celog prostora sam došao slušajući stotine (bukvalno) puta genijalne albume Vasilisa Cabropulosa (Vassilis Tsabropoulos) u izdanju ECM-a, posebno album Melos. A onda i album Kit Džereta sa muzikom Gurdjijeva. No prošlogodišnji hit je bio remek-delo album za ECM mlađanog Tigrana Hamasijana (Tigran Hamasyan – Luys i Luso).

Ukratko došlo se tako i do Komitasa i njegove biografije kroz koju se prelamaju patnje i muke celog jermenskog naroda pod čizmom Otomanske imperije u njenom zenitu. Na temu genocida nad Jermenima kod nas je prevedena izvanredna knjiga Franca Verfela – Četrdeset dana Musa Daga (objavljena je prvo tridesetih godina, a nedavno opet u izdanju Utopije iz Beograda). Kao i mnoge druge viđenije Jermene, Turci su 1915. godine uhapsili Komitasa u Konstantinopolju, i zajedno sa ostalima strpali za transport u klanicu u centralnoj Anadoliji. Povlačenjem veza uticajnih Turaka, uspeli su da ubede Talat-pašu, jermenskog krvnika, da izuzme od ubijanja Komitasa. Uspeli su da ga spasu, ali Komitas je od tog dana i viđenog krvoprolića zanemeo i sišao s uma. Od 1916. do 1935. godine je povučen u sebe i tih skoro 20 godina života provodi u psihijatriskoj klinici kraj Pariza, gde i umire.

Kažu da je Klod Debisi kad je slušao Komitasa 1906. godine nakon koncerta uskliknuo: „Genijalni oče Komitase, klanjam se vašem muzičkom geniju!“

Jedna druga priča, legenda ali literarno lepša, kaže da je došao na red na Komitasa da stane na vešala i da su ga u tom trenutku skinuli sa njih, nakon što je kćerka jednog od paša koja je bila njegova muzička učenica povukla veze da ga spase. Ali da je u tim trenucima pred očiglednu smrt zanemeo. Kako god, ostaje divna pesma Arsenija Tarkovskog posvećena Komitasu. Ne bih se usudio da je prevodim i kvarim.

 

Crtice #1 – O posedovanju knjiga


Stvari koje mi izgledaju kao loš ukus:
Previše ličnih stvari koje zakrčuju mesto na kome neko boravi; previše četkica u kutiji sa mastilom; previše buda na porodičnom oltaru; previše kamenja i bilja u bašti; previše dece u kući; previše reči kad nekoga sretnete; previše zasluga navedenih u molbi. Stvari koje nisu uvredljive bez obzira na njihovu količinu: knjige u kolicima za knjige i smeće u kanti za đubre.

Jošida Kenko – Zapisi u dokolici (Kokoro; Beograd 2012)

jošida kenko

***

Moj je odnos prema svojini uvek bio čudnovat. Svojinu ne samo da nisam smatrao za svetu stvar, već nikada nisam mogao da se oslobodim osećanja da je posedovanje greh. Jako osećanje posedovanja je kod mene postojalo samo u odnosu na predmete svakodnevne upotrebe, posebno na knjige, pisaći sto, odeću. Novac, neophodan za život, kao da mi je bio darivan od Boga, kako bih mogao da se prepustim jedino i samo stvaralaštvu.
….
Celog života sam učio; učim i sada. Ali, to je slobodno pridruživanje svetskom znanju, prema kome ja određujem odnos. Kupovina knjiga je za mene predstavljala uvek najveće uživanje. Sećam se kako sam odlazio u veliku knjižaru Oglobljina, na Kreščatiku. Skoro svaki dan sam odlazio tamo da prelistavam nove knjige. Ta ljubav prema knjižarama ostala je u meni i do dana današnjeg.

Nikolaj Berđajev – Samospoznaja (Zepter Book World: Beograd 1998)

nikolaj berđajev

***

Žan-Filip de Tonak: U svakom slučaju vas dvojica ste uspeli da konačno oslobodite osećaja krivice sve one koji na policama biblioteka drže mnoštvo nepročitanih knjiga!

Žan-Klod Karijer: Ovo je možda pravo mesto da istaknemo kako se biblioteka ne sastoji nužno od knjiga koje smo pročitali ili ćemo ih jednom pročitati. Ona se sastoji od knjiga koje možemo ili bismo mogli da pročitamo – pa makar ih nikada ne pročitali.

Umberto Eko: Ona je jemstvo znanja.

Žan-Klod Karijer i Umberto Eko – Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (Gradac K; Čačak 2011)

UMBERTO ECO E JEAN-CLAUDE CARRIERE © LEONARDO CENDAMO

***

tsundoku (積ん読) – japanska reč koja označava kupovinu knjiga i ne čitanje istih, odnosno pretrpanost nepročitanim knjigama koje su na policama ili noćnim stočićima.

tsundoku (openculture.com)

tsundoku (openculture.com)

Unamunov govor u Salamanci


Početak španskog građanskog rata zatekao je filozofa i pisca, Migela de Unamuna, u Salamanci. Unamuno jedan od tada (a i sada) najvećih španskih intelektualaca je u početku bio za falangistički pokret za koji je očekivao da će vratiti red u Španiji koju je godinama potresala kriza i nestabilnost, česte promene vlasti, štrajkovi sindikata, siromaštvo.

Miguel de Unamuno

Miguel de Unamuno

12. oktobra 1936. godine u Salamanci je održana proslava „Kolumbovog dana“ u svečanoj sali univerziteta. Sala je bila puna, među uglednim zvanicama su bili nadbiskup Salamanke, falangistički general Astraj, Karmen Polo (Frankova supruga). Skupom je predsedavao tada 72 godine star rektor Unamuno. Govornici su se smenjivali, došao je red na profesora Malonada koji je u svom govoru Katalonce i Baske nazvao kancerom nacije i poručio im da će ih Španija odstraniti.

Sala je bila ispunjena ovacijama, tada je neko uzviknuo poklič falangista „Živela smrt! (¡Viva la Muerte!)“. General Astraj je odgovorio pokličom „Španija!„, masa mu je odgovorila sa „Jedina!„, Astraj je opet uzviknuo „Španija!„, masa mu je uzvratila sa „Velika!“, po treći put Astraj je povikao „Španija!„, a masa je frenetično odgovorila „Slobodna!„.

Neki od falangista su ustali i salutirali Frankovoj slici na zidu, a masa je vikala: „FRANKO! FRANKO! FRANKO!

Unamuno je sedeo. Masa se utišala, došao je red na rektora da progovori.

Svi iščekujete moje reči. Vi me svi znate i znate da ne mogu dugo ostanem nem. Nisam puno naučio u ove sedamdeset tri godine mog života. I sada, ne želim više da učim. Ponekad ostati nem znači laganje, ćutanje se može shvatiti kao znak odobravanja. Hteo bih da komentarišem govor profesora Maldonada koji je ovde sa nama. Zanemariću lične uvrede prema Baskima i Kataloncima. Ja sam, kao što znate, rođen u Bilbaou. Nadbiskup, ovde prisutan“, i pokaza prstom na njega, „je Katalonac rođen u Barseloni. Ali čuo sam besmislen nekrofilski poklič „Živela smrt!“, ja koji sam ceo svoj život posvetio pisanju o paradoksima koji su provocirali one koji nisu razumeli o čemu pišem, i to me u neku ruku čini ekspertom u ovoj stvari, nalazim ovaj paradoks odvratnim. General Astraj je invalid. Nema potrebe stišavati glas zbog toga. On je ratni invalid, i Servantes je bio. Ali nažalost Španija danas ima previše invalida. I ako nam Bog ne pomogne, imaćemo ih još mnogo više. Muči me pomisao da general Astraj može diktirati obrasce psihologije masa. Bogalj, kome nedostaje duhovna veličina Servantesa, se nada da će naći  utehu okružujući sebe bogaljima. General Astraj nije jedan od izabranih umova, čak iako je nepopularan, ili možda zahvaljujući tome. Zato što je nepopularan, general Astraj bi hteo da stvori novu Španiju, negativnu kreaciju, po svom liku i naličju. Iz tog razloga on želi da vidi Španiju ubogaljenu, kao što je to jasno istakao.“

U tom trenutku Astraj nije mogao da se suzdrži, proderao se: „SMRT INTELIGENCIJI! ŽIVELA SMRT!„. Povici su dobili salve aplauza od prisutnih falangista.

Ne, živela inteligencija! Smrt pokvarenim intelektualcima!„, rekao je Hose Maria Peman, falangistički pisac, koji je pokušao da umiri publiku.

Unamuno je nastavio: „Ovo je hram intelekta, i ja sam njegov najviši sveštenik! Skrnavite sveto mesto. Vi ćete pobediti, zato što imate dovoljno brutalnosti. Ali nećete ubediti. Zato što ubediti znači uveriti. Da biste uverili nekoga, potrebno vam je ono čega manjkate – razuma i prava u borbi. Vidim da je besmisleno da od vas tražim da mislite o Španiji. Završio sam sa govorom.“

Profesor prava, don Madruga, uhvatio je Unamuna za rame i, pomogao mu da ustane, ponudio je njegovu njegovu ruku Karmen Polo, koja je prihvatila Unamuna pod ruku i stavila ga pod svoju zaštitu. Unamuno je izašao uspravan.

Unamuno ispraćen fašistima

Unamuno ispraćen fašistima

Nakon toga, Unamuno je dva meseca pred smrt proveo u kućnom pritvoru. Malo je nedostajalo da bude streljan, ali su Franku savetnici rekli da bi to nanelo štetu falangističkom pokretu u svetu.

——————————————————————————————————————–

Nažalost fašistička misao i ideja nije pobeđena u Srbiji, i sigurno neće biti još dosta dugo. U tom uverenju me drži facebook, sajtovi, forumi, književna produkcija. Večiti lament i pozivanje na uzvišenu smrt, večno podsećanje na reke krvi (koju smo „mi prolili“). Španski građanski rat je nešto što me iznova privlači da se vratim u razmišljanjima i čitanjima. Večito ponavljanje raznih zaveta, od škole pa nadalje, na skupovima, televiziji, dovela je do ispiranja mozgova velikog broja ljudi u ovoj zemlji. Da se ja pitam, štampao bih Unamunov govor kao obavezno štivo za osnovne i srednje škole.