Boris Strugacki – Fašizam – to je baš prosto


Boris Strugacki Fašizam – to je baš prosto. Epidemiološki podsetnik

Boris Strugacki (Журнальный зал | Борис Стругацкий)

Kuga je u našem domu. Ne umemo da je lečimo. Šta više, vrlo često ne umemo ni da postavimo pravilnu dijagnozu. I taj, koji se već zarazio, često ne primećuje da je i on bolestan i zaražen.

Njemu se čini da on zna sve o fašizmu. Svi već znaju, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra reč, ruke podignute u znaku rimskog pozdrava, svastika, crno-crvena obeležja, marširajuće kolone, ljudi-kosturi iza bodljikave žice, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, umobolni firer sa šiškama , zadrigli Gering, Himler svetlucajućih cvikera, i još pola tuceta manje ili više autentičnih likova iz „Sedmanaest trenutaka proleća“, iz „Podviga obaveštajca“, iz „Pada Berlina“…

O, mi predobro znamo šta je to fašizam – nemački fašizam, pa to je hitlerizam. U glavu nam ni ne ulazi da postoji i drugačiji fašizam, isto tako prljav, isto tako strašan, ali naš, domaći.

I sigurno ga baš zbog toga ne vidimo kad nam se pred očima širi u telu države, nalik tihom zloćudnom tumoru.

Mi, istina, uočavamo svastiku, zakamufliranu pod runskim znacima. Do nas stižu promukla zapomaganja koja traže nasilje nad inorodnima. Primećujemo ponekad prljave parole i slike na zidovima naših domova. Ali nikako ne možemo da priznamo sebi da je to takođe fašizam. Sve nam se čini, fašizam – to su crni esesovski mundiri, oštra strana reč, debeo dim iz dimnjaka krematorijuma, rat…

Sada Akademija nauka, izpunjavajući ukaz predsednika, grozničavo formuliše naučnu definiciju fašizma.  Treba očekivati da će to biti tačna, sveobuhvatna, za svaku životnu situaciju, definicija. I naravno, biće đavolski komplikovana.

Međutim, fašizam – to je jednostavno. Pa i više od toga, fašizam – to je baš jednostavno!

Fašizam je diktatura nacionalista. Odnosno, fašista – to je čovek koji ispoveda (i propoveda) prvenstvo jedne nacije nad drugim, i pri tom je aktivni pobornik „čvrste ruke“, „reda i discipline“, „treniranja strogoće“ i ostalih draži totalitarizma.

To je to. Ničeg više u osnovi fašizma nema. Diktatura plus nacionalizam. Totalitarna vladavina jedne nacije. A sve ostalo – tajna policija, logori, spaljivanje knjiga, rat – raste iz tog otrovnog semena, kao smrt iz ćelije raka.

Moguća je gvozdena diktatura sa svim svojim ubistvenim dražima, recimo diktatura Stresnera u Paragvaju ili diktatura Staljina u SSSR-u, ali ukoliko se kao sveokupna ideja te diktature ne javlja ideja nacije (rase), to već nije fašizam. Moguća je i država, koja počiva na nacionalnoj ideji, recimo Izrael, ali ukoliko odsustvuje diktatura („čvrsta ruka“, gušenje demokratskih sloboda, svevlašće tajne policije), to već nije fašizam.

Potpuno su besmisleni i nepismeni izrazi tipa „demofašista“ ili „fašistički demokrata“. To je ista besmislica kao „ledeno kipući“ ili „mirišljavi smrad“.

Demokrata može biti u nekom stepenu nacionalista, ali on je po opredeljenju neprijatelj svake i svakakve diktature, zato ne ume da bude fašista. Kao što nijedan fašista ne može biti demokrata, onaj kome su strani sloboda govora, sloboda štampe, sloboda okupljanja i demontracije, on je uvek za jednu slobodu – slobodu Čvrste Ruke.

Lako mogu da zamislim čoveka koji, upoznavši se sa svim tim mojim definicijama kaže (uz sumnju): „Po tebi ispada da su pre petsto-šesto godina svi na svetu bili fašisti: i kneževi, i carevi, i vlastela, i vazali…“

Na neki način takva primedba i pogađa u metu, iako je istina potpuno obrnuta: fašizam – to je onaj ko je zakasnio sa razvijanjem u feudalizmu, ko je preživeo i vek pare, i vek elektriciteta, i vek atoma i spreman je da preživi vek kosmičkih letova i veštačke inteligencije.

Fedualni odnosi, reklo bi se,  da su nestali, ali feudalni mentalitet se pokazao živim i moćnim, pokazao se jačim i od pare, i elektriciteta, jači od sveopšte pismenosti i sveopšte kompjuterizacije.

Razlog za njegovu postojanost je sigurno to što feudalizam svojim korenovima ulazi u dofeudalna, još pećinska vremena, u mentalitet stada bezrepih majmuna sa buvama: stranci su svi koji žive u susednoj šumi, odvratni i opasni, a naš vođa je čudesno jak, mudar i pobeđuje neprijatelje. Taj prvobitni metnalitet, izgleda, neće uskoro napustiti ljudski rod. I zato je fašizam feudalizam današnjice. I sutrašnjice.

Samo, Boga radi, ne mešajte nacionalizam sa patriotizmom! Patriotizam je ljubav prema svom narodu, a nacionalizam je neprijateljsvo prema tuđem. Patriota odlično zna da ne postoje loši i dobri narodi, postoje samo loši i dobri ljudi. Nacionalista uvek misli u kategorijama „svoji-tuđi“, „naši-ne naši“, „lopovi-frajeri[1] “, on celokupne narode s neobičnom lakoćom upisuje u bednike, ili u budale, ili u bandite.

Najvažniji znak fašističke ideologije je podela ljudi na „naše i ne naše“. Staljinski totalitarizam je osnovan na sličnoj ideologiji, zato su oni tako slični, ti režimi – režimi-ubica, režimi – rušilaca kulture, režimi-militarista. Samo fašisti ljude dele na rase, a staljinisti na klase.

Vrlo važan znak fašizma je laž.

Naravno, nije svako ko laže fašista, ali svaki fašista je obavezno lažov. On je prosto prinuđen da laže.

Zato što se diktatura nekad može još nekako u manjoj meri, ali ipak razumno zasnivati, ali nacionalizam se može zasnivati samo posredstvom laži – nekakvim lažnim „Protokolima“ ili povicima o tome kako su „Jevreji ruski narod naučili da pijanče“, „svi Kavkasci su rođeni banditi“ i tome slično. Zato fašisti lažu. I uvek su lagali. Niko tačnije od Ernesta Hemingveja nije rekao o njima: „Fašizam je laž, koju šire nasilnici“.

A ako ste odjednom „spoznali“, da je samo vaš narod dostojan svih blaga, a svi ostali narodi oko njega – drugorazrednim stvarima, čestitam: napravili ste prvi korak ka fašizmu. Onda će vas zaseniti kako vaš narod može postići visoke ciljeve samo kad bude ustanovljen čvrst poredak i kad se začepe usta svim pričalicama i piskaralima što trube o slobodama; kad postave uz zid (bez suda i istrage) sve koji su protiv, a inorodne bez milosti uzmu na zub…

I čim ste sve to prihvatili – proces je gotov: već ste fašista! Na vama nema crne bluze sa svastikom. Nemate naviku da vičete „Hajl!“. Ceo život ste se dičili pobedom naše zemlje nad fašizmom, i može biti da ste i sami uzeli učešća u njoj. Ali vi ste dozvolili sebi da stanete u red boraca za diktaturu nacionalista – i vi ste već fašista. Kako je to prosto! Kako je to strašno prosto.

I ne pričajte sada da vi uopšte niste loš čovek, da ste vi protiv stradanja nevinih ljudi (uz zid moraju biti postavljeni samo neprijatelji poretka, i samo neprijatelji poretka moraju biti iza bodljikave žice), da i sami imate decu, unuke, da ste protiv rata… To ste više nema značaja od onog trenutka kad ste uzeli Pričest Bivola.

Put istorije je već odavno utaban, logika istorije je nemilosrdna, i čim vaši fireri dođu na vlast, proradiće pokretna traka: uklanjanje neistomišljenika – gušenje neizbežnog protesta – koncentracioni logori, gubilišta – pad mirnodopske ekonomije – militarizacija – rat…

A ako se osvestite i poželite da u nekom trenutku zaustavite tu strašnu traku, bićete nemilosrdno uništeni kao nekakav poslednji demokrata-internacionalista.

Vaše oznake neće biti crveno-braon, već naprimer, crno-narandžaste. Na svojim skupovima nećete vikati „Hajl“, već recimo „Slava!“.

Nećete imati šturbanfirere, već će to biti nekakvi esaul-brigadiri, ali suština fašizma – diktatura nacista – će ostati, a to znači ostaće i laž, krv, rat – sada, moguće, nuklearni.

Živimo u opasnom vremenu. Kuga je u našem domu. Ona prvo pogađa uvređene i ponižene, a njih je tako mnogo sada.

Može li se istorija obrnuti? Naravno da može, ako to zažele milioni. Ali hajde da to ne zaželimo. Na kraju, mnogo šta zavisi od nas samih. Ne sve, naravno, ali mnogo toga da.

[1] Frajeri, žargon kriminalaca u Rusiji za one koji nemaju veze sa njima.

Nevskoe vremja – Sankt Peterburg; 8. april 1995. godine

Izvor: Gumer;
Prevod: Između

U spomen na braću Strugacki


Ako čovek u ime ideala mora da čini podlosti; onda je vrednost takvog ideala – govno.
Braća Strugacki

Pre oko mesec dana, mediji (strani) su preneli da je preminuo Boris Strugacki u 79. godini u Moskvi. Niko koliko znam od domaćih medija nije preneo tu informaciju. Eventualno možda neki domaći forum ljubitelja SF-a.

U Gardijanu je izašao tekst o njegovoj smrti, ali moralo je neizbežno da se politizuje, i da se spomene Putin. Šteta što nisu više čitali knjige braće Strugacki, shvatili bi da su njihova dela uperena protiv svakog totalitarizma.

Neka ovaj mali tekst bude omaž u njihovu čast.

Braća Strugacki, ili Boris i Arkadij Strugacki, su rođeni 1933. (Boris) i 1921. (Arkadij) godine. Deo su svih antologija ruske proze u dvadesetom veku. Njihova dela mahom naučna fantastika. Ali čini se da su jedino tako mogli pisati u SSSR-u neometano. Dela sa početka karijere odišu verom u komunizam, ali kako vreme prolazi, ta vera se pretvara u kritiku vešto maskiranu u naučnu fantastiku.

Arkadij se od početka bavio pisanjem. Boris je prvo završio astronomiju, i jedno vreme su astronomija  računari bili njegov životni poziv. Ali negde 1966. godine menja to za pisanje dela zajedno sa Arkadijem.

Arkadij i Boris Strugacki

Arkadij i Boris Strugacki

Roman „Teško je biti Bog“, predstavlja izuzetan primer totalitarizma i vladavine diktatora. Izmešten je na neko drugo mesto u univerzumu, gde tamošnja civilizacija proživljava svoje mračno doba srednjeg veka, može. Pošto je Zemlja napredna (i pod komunizmom) šalje misije širom univerzuma radi praćenja napretka ostalih civilizacija. Anton (ili Don Rumata za civilizaciju na drugoj planeti) je posmatrač, prati njihov razvoj i zabranjeno mu je uključivanje. Anton postavlja univerzalno pitanje, ako vidite zlo fašizma da li treba ćutati i praviti se nem, ili se uključiti u borbu?

Kritika totalitarizma se nalazi u romanu „Naseljeno ostrvo“, gde je drugi mladi čovek, Maksim Kremer, istraživač nepoznatih planeta. Slučajno, on dospeva na nepoznatu planetu Sarkaš, gde pokušava da uspostavi kontakt sa ljudima. Ubrzo saznaje da se planeta nalazi u stanju represije. Vlast manipuliše ljudima preko medijskog zatupljivanja u većini slučajeva, za one koji ne podležu njemu, tu je represija policije. Mada ovo delo prosto ukazuje da je na njih uticao Jevgenij Zamjatin i njegovo delo „Mi“ (Inače osim njih, Zamjatin je uticao i na Oldosa Hakslija da napiše „Vrli novi svet“).

„Još milijardu godina do kraja sveta“ je za mene još uvek najbolji psihotriler (ili kako već da ga nazovem, ali sa SF elementima. Jedan fizičar dolazi do otkrića vrednog Nobelove nagrade, ali počinju da mu se dešavaju bizarni događaji koji nisu plod slučajnosti. Osim njega slično se dešava i dvojici njegovih kolega. Jedan od njih otkriva da postoji neka nepoznata sila koja je uticala na razvoj oblasti od matematike do lingvistike. Neka nepoznata sila ih tera da prekinu sa tim istraživanjem, ili će snositi posledice. I većina radnje i njihovih razgovora se dešava na jednom mestu.

Mogao bih ovako da prekosutra. Ali evo ukratko i ovo, na srpsko-hrvatski je prevedeno petnaestak naslova. Inače bizarno, ali istinito. Naslovi poput „Puž golać na urvini“ u izadnju biblioteke „Kentaur“ je nepotpuno. I što je još jače dosta dela prevedeno tih godina sa ruskog na srpsko-hrvatski zapravo nije prevedeno do kraja, ko zna zašto. Najbolja kolekcija dela braće Strugacki je kod nas prevedena i izadata u izdanju „Dečijih novina“ iz Gornjeg Milanovca. Tu je šest knjiga, a izbor je napravljen po uzoru na američko izdanje dela braće Strugacki.

Svoju svetsku slavu oni dobijaju posle filma „Stalker“ Andreja Tarkovskog, koji je osnovnu ideju za film našao u njihovom delu „Piknik kraj puta“ (inače postoji i novi prevod kod nas u izdanju izdavačke kuće „Naš dom“ pa pravac na sajam u Domu Sindikata za desetak dana). Ne znam da li ste znali, ali je Tarkovski imao nezgodu, pa je traka sa delom filma otišla u nepovrat. Međutim, tu Tarkovski iznalazi rešenje i uspeva da iskamči pare da se „Stalker“ snimi kao film iz dva dela.

Scena iz filma "Stalker"

Scena iz filma „Stalker“

Nije samo Tarkovski, kad smo već kod umetničkog filma, recimo Konstantin Lopušanski je snimio dva filma po motivima iz dela Strugackih: „Pisma mrtvog čoveka“ (koscenarista je bio Boris) i „Ružni labudovi“. Po motivima dela „Milijardu godina do kraja sveta“ Aleksandar Sokurov je snimio „Dani pomračenja“ (težak film za gledanje, osim ako ste baš njegov fan).

Inače od romana „Teško je biti Bog“, snimljen je film 1989. godine, gde jednu od glavnih uloga igra Verner Hercog, ali tokom snimanja došlo je do neslaganja između producenata i pisaca, pa su oni povukli svoje ime sa špice. Zadnjih godina su ponovo počeli da ekranizuju u Rusiji njihova dela, ali to više liči na smeće iz Holivuda nego na dobar film.  Mada neka od dela i nisu tako kvalitetna, iz tog razloga i stoji preporuka za čitanje ovo što su izdale „Dečije novine“: Buba u mravinjaku, Nastanjeno ostrvo, Milijardu godina do kraja sveta, Teško je biti Bog, Ružni labudovi, Puž Golać na urvini, Talasi smiruju vetar (komplet od šest knjiga).

Arkadij je preminuo 1991. godine, Boris je pisao svih ovih godina.