UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

I tako gledajući neki od filmova familije Makhmalbaf, da li Mohsena ili kćeri mu Hane primetim UNICEF sveske. Najverovatnije je to film Hane Makhmalbaf – Buda se srušio od sramote, mada možda je pak u pitanju film Kandahar Mohsena Makhmalbafa.

Ipak je Kandahar taj koji je na mene ostavio veći utisak. Scena izbacivanja veštačkih nogu iz helikoptera i beznogih koji trče za udovima…

Mohsen je snimio i dokumentarac prvo o školi za decu nomade „Vetar koji je odneo školu“ iz 1987. godine, a onda i polu-dokumentarni film „Afganistanski aflabet“ iz 2001. godine. Afganistan je zemlja sa visokim procentom nepismenih. Za porodicu Makhmalbaf obrazovanje igra veliku ulogu u skoro svim njihovim filmovima, uz već spomenute Kandahar i Budu, to je i film „Table“, Mohsenove druge kćeri, Samire Makhmalbaf, gde je glavni protagonista jedan od učitelja koji nose tablu na leđima po čukama pograničnog predela Iraka i Irana među Kurdima. Da li je zaista tako, ili je to samo na filmu? Ne znam, nije ni bitno.

No, ovde ću stati. Vratiću se na 2001. godinu i moja sećanja. Mislim da je bilo proleće te godine. Uveče na tv-u idu snimci rušenja ogromnog Bude kog su digli u vazduh Talibani. Negde u to doba nama u školi podele UNICEF sveske za pisanje. Ja sam moju cuvao kao svetinju za svoje prve pjesničke poduhvate. Neka ljubičasta ili tako nešto boja (daltonista sam), tanka. Mislim da su je drugi iskoristili za aviončiće ili potpalu vatre.

Mesec dana kasnije dobijamo pošiljku naših vršnjaka iz Holandije u vidu iznošenih patika, nekih slatkiša i pribora za pisanje. Ni to nisu svi dobili, već samo odabrani koji su učestvovali ili na takmičenjima ili nekoj predstavi. Par meseci kasnije dobijam asfalt u ulici. Deo finansirala opština, a drugi deo USAID. Nekoliko puta su menjali tu USAID tablu na kojoj se kolektivno iskaljivao bes prema Americi. Lepile su se sličice, pisalo Osama Bin Laden, gađalo kamenjem, na kraju je neko iščupao jer su metalne šipke bile na ceni, mogu da posluže na selu, a ona tabla dobra za pečenje paprike u jesen. Kad je ponestalo USAID tabli, prešlo se godinama kasnije na saobraćajne znakove. Postavili su drugu, ona je malo duže trajala, u međuvremenu je ljudima dosadilo da je gađaju, ili pišu Osama, i nju je neko iščupao. Tablu više nisu postavljali.

Ono o čemu hoću da pišem jeste da su tada čini mi se nas nesrećne 2001. u inostranstvu doživljavali baš kao Avganistance, ili pak decu iz Afrike sa onih Cartoon Network reklama. Pošalji belom bratu svesku ili patiku. Ili okreči nesposobnjakovićima školu. Jesen 2003. (što mi je dobra memorija), USAID organizuje neko takmičenje u projektima. Iako maloletni, mi svi smo po nekoliko puta glasali da baš naša osnovna dobije neku adaptaciju (ništa spektakularno, malo krečenja, nešto stolarije čini mi se). Glasalo se metodom nepismenih – palcem! S tim što smo mi kao deca u gužvi glasali po nekoliko puta, umačući prste u neki indigo za našu školu. Nije to bilo instruisano, već neka vrsta lokal-patriotizma.

Kakav bi tek film mogao da se snimi o svom tom ludilu. Ali nisu to teme za mlade srpske kinematografe koji sanjaju globalno. Naviknite se na ove moje digresije, šta da vam kažem.

Postali smo deo neoliberalne šok terapije, počela su neka otpuštanja i tome slično. Da ne davim, nije ovo ekonomski tekst. Prosto pokušavam da sažmem tu fatalnost i letargiju u ljudima. Kao u romanu Džan Andreja Platonova, koji treba iščitati uzduž i popreko. Postali smo pleme sastavljeno od ljudi kojima se ne živi i kojima treba komesar da ih vodi u raj. Desetak godina pre 2001. i vladavine Slobodana Miloševića, ljudi su odvajali deo plate, samodoprinose, za razvoj lokalne infrastrukture, kupovinu novih mašina u fabrikama… Danas ta ideja kolektivnog samoodricanja nailazi na sprdnju. Jedini samodoprinos sa kojim se ne sme sprdati jeste davanje novca za izgradnju crkvi i džamija.

Ne znam da li postoji stručni naziv za to u psihologiji kad se ponašate onako kako od vas očekuju ili načina na koji gledaju na vas. Na nas su gledali kao na male Avganistance, decu Afrike, kojima trebaju sveske, slatkiši i patike. Danas, leta 2016., mi to i jesmo. Identifikovali smo se s tim. Iščekujemo mesijansku lovu koja će nas podići dok nosimo pelene u fabrikama za najmanju cenu rada u Evropi i dok nas premijer koji o obrazovanju nema pojma, zajebava pričom o dualnom obrazovanju. Gde je ministar prosvete direktor privatne škole koju je pohađao sin Aleksandra Vučića. Kraj, nema dalje. Premijer ide po selima i otvara WC-ove, a iz državnih službi prvo lete čistačice. Došli smo na nivo dece Afrike, još samo da dođu beli ljudi i otkriju nam toalet papir i sapun, inače ima pomremo od žuticu.

Nije ovo nikakav anti-zapadnjački pamflet, ovo je samo tužna konstatacija da su se komesari stopili sa nama. Ranije su škole otvarali u svim mogućim i nemogućim vukojebinama, Danas, zatvaraju ih iz ekonomskih razloga, kanda neisplativo da se dreždi zarad jednog đaka u nekoj pripizdini. Ali zato u istim tim čukama, u zatvorenim školama, postoje glasačka mesta koja se otvaraju na dan u tim školama. Bio sam ove godine u jednoj takvoj. Škola odavno zvanično ne postoji, ali biračko mesto postoji. Na papiru je to preko 100 ljudi koji bi tu glasali, zvanično nema ih ni 40. Mrtvi održavaju taj privid statistike da bi se glasačko mesto održalo, uzela neka bedna dnevnica, ispila rakija, i otišlo kući uveče. Isti ti seljaci se ne bi borili da dobiju školu, ali pre bi umrli nego izgubili glasačko mesto. Meštani su se više borili i bore da im ne ukinu glasačko mesto, nego što su decu počeli da šalju kilometrima dalje, bar dok je bilo dece…

glasacko mesto

Mi smo pleme Džan koje je odlučilo da mu se ne živi. Samo što nećemo umreti odjednom, nego onako, na rate. Sve naše škole će biti prazne sem na dan glasanja kada će se otvarati kao biračka mesta kako bi pleme još jednom potvrdilo svoju autodestrukciju. Niko plemenu nikada nije pokušao da objasni značaj obrazovanja danas u 21. veku kada masa ljudi dobrovoljno prati veliki broj on-line kurseva, mi smo ostali na nivou pećinske dece kojoj trebaju UNICEF sveske, USAID pomoć, i premijer koji je tu da misli na njih da ne dobiju žuticu.

Dualno obrazovanje će sticati kao deca Bangladeša koja za smešnu nadnicu prave majice svetski poznatih brendova. Ili će pak svoje znanje tržišne ekonomije i teorije igara iskazivati u dilovanju troge i drugim (ne)legalnim oblicima ekonomskih aktivnosti.

Na kraju romana Džan, mladi komesar daje uputstva plemenu, a onda glavom bez obzira trči iz Turkmenistana nazad u Moskvu. Isto kao i naši komesari, i deca naših komesara. A mi ćemo kao invalidi trčati za helikopterima UN-a dok nam umesto proteza za noge i ruke budu izbacivali drangulije.

Za dalje čitanje i gledanje na lepše teme:

Odličan uvod u iransku kinematografiju

Puriša Đorđević o iranskim filmovima

Filmovi:

Abbas Kiarostami – Where Is the Friend’s Home? (1987)

Mohsen MakhmalbafKandahar (2001)
Mohsen MakhmalbafThe Afghan Alphabet (2002)

Samira Makhmalbaf – Blackboards (2000)

Hana Makhmalbaf – Buddha Collapsed out of Shame (2007)

Muzika:

Hossein AlizadehNey Nava, ali i filmska muzika za filmove Madjida Madjidija i Bahmana Ghobadija,

Kayhan Kalhor možda krenuti od ECM albuma i saradnje sa Erdalom Erzincanom, i album saradnje sa Ali Akbar Moradijem.

Mohammad-Reza Darvishi (teško se nalazi)

Čitanje:

Andrej Platonov – Džan (LOM)

Andrej Platonov – Čevengur (Logos)

Preporuka za čitanje: German Sadulajev – Ja, Čečen


Ako ima u meni snova – to su samo snovi, a oni se ujutro rastvaraju u toploj vodi.

Ako ima u meni sećanja – to su takođe snovi, oni se rastvaraju na ulici.

Ako ima u meni misli – onih o snovima i o prošlosti, snova nestane, a prošlost je san.

Ako ima u meni srca…

Ako ima srca ono se ne zaustavlja.
Jednom će se zaustaviti.
Pričaću ti o svojoj ljubavi, o svom strahu, o svojoj samoći, o svojoj gorčini i slasti, o svojoj krivici pred tobom, mama.

Jedna lasta ne čini proleće – Razorna pripovest

U moru moderne ruske književnosti koja se kod nas pojavila poslednjih nekoliko godina, nekako potpuno nezapaženo, ispod radara kako bi to rekli, prošlo je objavljivanje ovog bisera (Ma čuj bisera? Dijamanta!) autora Germana Sadulajeva – Ja, Čečen. Prvo sam čitao razgovor Zahara Prilepina sa Germanom Sadulajevom, dopalo mi se kako razmišlja i prvom prilikom kupio knjigu.

Ja, Čečen

German Sadulajev, od oca Čečena i majke Ruskinje, pravnik po zanimanju, autor je izuzetne knjige sastavljene od devet priča. U Rusiji se knjiga pojavila još pre nekoliko godina i doživela mnogo pohvala. Iz meni nepoznatog razloga, srpski prevod izdavača (Draslar partner) je osakaćen za tri priče!!! Aman! Zašto??!?!?

I ovakva, osakaćena knjiga sa razornim pričama, čita se nekoliko dana, iako je po broju stranica tek nešto više od knjižice. Nije mi polazilo za rukom više od priču ili dve dnevno da pročitam.

Kako je to biti Čečen? Sigurno nimalo lako, jer mahom se doživljavaju kao bradonje zadojene islamskim fundamentalizmom. Dovoljno je pogledati ruske serije (a tek američke, pa i najnoviju sezonu serije Legends, gde se Đuričko našao u ulozi Čečena). Ali to je prostor o kome su nastala dva remek dela ruske književnosti: Ljermontovljev – Junak našeg vremena, i Tolstojev – Hadži Murat.

German Sadulajev piše izvanredno, mešajući fikciju, mitove Kavkaza i staroindijsku filozofiju, lirski pišući o stravičnim događajima, stalno se iznova nečeg novog prisećajući. Nekada su njegove priče kao Sokurovljeva Ruska barka. Kao usput sećajući se, uvlači čitaoca u priču, o lastavicama, o porodici, o ludama, tenkovima koji čekaju dan da se probude, o prvim ljubavima, o pogibiji, izdaji, zločinu. Nije ovde sve crno – belo (Kao što bi rekao Mišo Mate Kovač: ,,Niti su svi Čečeni cvijeće, niti svi Rusi smeće“). Tu su i ruske majke koje traže svoju decu po ratištu da ih vode kućama pre nego prvi put ubiju, tu su nemilosrdni sinovi koji su već ubili, tu je prodaja i izdaja čečenskih sunarodnika, koji svoje nevine sunarodnike, šalju u sigurnu smrt kako bi posle na televiziji moglo da se izveštava kako je još jedan terorista poginuo u akciji federalnih snaga bezbednosti…

Blagoslovena je književnost iz koje izviru ovakvi talenti, i koji se u nju ulivaju. Nemam više ništa da kažem, voleo bih da je neko sa ovih prostora napisao ovakvu knjigu. Nadam se da će se u nekom narednom

Još par redova iz knjige koji će vas ubediti da je pročitate. Citati su iz prve priče: Jedna lasta ne čini proleće.

Svaki Čečen mora da zna da sagradi toranj… Moj toran se nalazio u kućnoj biblioteci. Jednom mi ga je sestra, brišući prašinu s polica, srušila, toranj je pao i razbio se. Sestra je bila ozbiljna, pokupila je sve komade, zalepila i, da raspukline ne bi bile vidljive, obojila toranj rumenim lakom za nokte. Tako je moj toran postao rumen, kao krv.

Posle četrnaest godina moja sestra je pala na seoskom trgu, pogođena talasom eksplozije rakete tipa „zemlja-zemlja“, ispaljenoj iz podmornice u Kaspijskom moru.

***

Teško je biti Čečen. Ako si Čečen – moraš da nahraniš i sakriješ svog neprijatelja, koji pokuca na tvoja vrata kao gost… Neka odlaze voljene žene, neka nitkovi razore tvoju kuću, neka na tvojim rukama iskrvare tvoji drugovi, ti ne smeš da plačeš, ako si Čečen, ako si muškarac. Samo jednom, svega jednom u životu možeš da plačeš – kada ti umre majka.

***

Pričaću vam o ludacima.

Pre rat se mnogo ludih pojavilo u Čečeniji. Možda ih je stvorilo očekivanje rata, možda je sama zemlja istekla iz njih, kao što ćilibarna kaplja smole omota sveže rezove na drvetu, a samo drvo još nije bilo odrezano. Možda je Majka Tušoli govorila s nama njihovim jezikom i poslala svoju voljenu decu. Ali, ko ju je slušao?

Crtica #3 – O obožavanju sportista


Za nas, gospodo – šapućem – nije važan sport, nije važna njegova suština, već stepen njegovog delovanja, njegov uticaj na društvo i čak, ako hoćete, na državu. Stoga mi, u čast predložene teme, dozvolite da kažem nekoliko reči, koje se ne tiču sporta, već sportista. Nemojte misliti da imam u vidu samo sportiste profesionalce, one koji najplaćuju svoje nastupe i od toga žive. Ne. Jer nije važno samo od čega, već i u ime čega čovek živi. Stoga pod sportistima o kojima govorim podrazumevam apsolutno sve nama poznate, nezavisno od toga da li je sport za njih profesija ili poziv, sredstvo za opstanak ili cilj života. Dovoljno je samo obratiti pažnju na sve veću popularnost tih sportista, pad se prizna da već istinsko obožavanje, a ne prosto uspeh tih ljudi obuzima sve veće krugove društva. O tim ljudima se piše u novinama, njihova se lica fotografišu (kakve veze ima s tim lice), pojavljuju se u časopisima i, čini mi se, nedostaje samo malo da ti ljudi postanu nacionalni ponos. Još se i može shvatiti da se nacija ponosima svojim Betovenima, Volterima, Tolstojima (mada kakve veze ima s tim nacija), ali da se nacija ponosi time što su butine Ivana Cibuljkina zdravije nego butine Hansa Milera – ne čini li vam se, gospodo, da taj ponos više svedoči o nemoći i bolesti nacije nego o Cibuljkinovoj snazi i zdravlju. Ako je Ivan Cibuljkin požnjeo uspeh, jasno je da svako ko tom Ivanu s tako sumnjivim obožavanjem aplaudira, već svojim pljeskanjem na sav glas obelodanjuje svoju ushićenu spremnost da se životnom ulogom zameni sa onim kome aplaudira, i da sve to, što je više tih ljudi koji aplaudiraju, sve većma vodi ka prevratu u javnom mišljenju, pa samim tim i čitavoj naciji, koja će za svoj ideal izabrati Ivana Cibuljkina i poželeti da postane Ivan Cibuljkin, čija će jedina i opštepriznata zasluga biti u tome što ima strašno zdrave butine.

M. Agejev – Roman sa kokainom

Varlam Šalamov – Šta sam video i shvatio u lageru?


Ne znam da li postoji u istoriji civilizacije nešto slično Staljinovim lagerima, i da li postoji neko potresnije svedočanstvo o istim od knjige Varlama Šalamova „Priče sa Kolime“. Varlam Šalamov je proveo svoje najbolje godine života na zaleđenoj Kolimi, od 1937. do 1953. godine. Uhapšen je još kao mladić, student prava, za kontrarevolucionarnu delatnost. Njegovo potresno svedočanstvo nije moglo u celosti biti objavljeno za njegovog života u SSSR-u, priče su objavljene u inostranstvu, a bolesnog Šalamova su naterali da se odrekne njih pod izgovorom, neverovatno idiotskim, „da je njegovu prozu pregazio život“. Osim proze, manje poznate su i Šalamovljeve pesme o kojima se jako pohvalno izrazio Boris Pasternak.

Varlam Šalamov - Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Varlam Šalamov – Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Po delima Šalamova, njegovim sećanjima i pričama, napravljena je i ruska serija „Zaveštanje Lenjina“ za koju se nadam da će se jednog dana pojaviti kod nas na televiziji. A možda i jednog dana neko snimi jugoslovensku verziju priča sa Golog otoka, jer lageri/gulazi/logori nikada neće nestati, kako u glavama zločinaca, tako i u realnosti koju život ne može da pregazi. O knjigama sećanja iz logora/lagera biće još priče.

Ova potresna i kultna knjiga je izašla u dva navrata u SFRJ, drugo izdanje je prošireno u dve knjige i obuhvata sve kolimske priče (Priče sa Kolime 1 i 2; BIGZ 1987. godine). A pre par godina se pojavilo i izdanje izdavačke kuće LOM, koliko sam video to izdanje obuhvata priče samo prve knjige iz 1987. 

Prevod ovog teksta sa ruskog sajta je zapravo kratak isečak Šalamovljevih opservacija koje se mogu naći u pričama.

Rudnik zlata na Kolimi

Rudnik zlata na Kolimi

  • Izvanrednu lomljivost ljudske kulture, civilizacije. Čovek postaje zver kroz tri nedelje – pri teškom radu, gladi i batinama.
  • Glavno sredstvo za kvarenje duše – hladnoća, u srednjeazijskim lagerima ljudi su, verovatno, duže mogli da izdrže – tamo je bilo toplije.
  • Shvatio sam da se druženje, drugarstvo, nikada ne rađa u teškim, veoma teškim – po svim životnim stavkama – uslovima. Družba se rađa u teškim, ali mogućim, uslovima (u bolnici, a ne u jami).
  • Shvatio sam da čovek do kraja čuva osećaj zlobe. Mesa na gladnom čoveku ima samo za zlobu – prema svemu ostalom je ravnodušan.
  • Shvatio sam razliku između zatvora, koji jača karakter, i lagera, koji kvari ljudsku dušu.
  • Shvatio sam, da su Staljinove „pobede“ bile dobijene, zato što je on ubijao nevine ljude – organizacija, deset puta manja po brojnosti, ali organizovana, pomela bi Staljina u dva dana.
  • Shvatio sam, da je čovek postao čovekom zato što je fizički izdržljiviji, žilaviji od bilo koje životinje – nikakav konj ne može izdržati rad na krajnjem severu.
  • Video sam da je jedina grupa ljudi koja se držala koliko-toliko čovečno u gladi i tlačenju su bili – religiozni – sektaši – skoro svi i veliki deo sveštenika.
  • Najlakše od svih, prvi propadaju partijski radnici i vojna lica.
  • Video sam kako je šamarčina dovoljan argument za intelektualca.
  • Da ljudi razlikuju načelnike pa jačini kojom ih udaraju, žestini batinjanja.
  • Batinanje kao argument je gotovo neosporno (metod broj 3).
  • Saznao sam istinu o pripremi tajnih procesa od majstora tog zanata.
  • Shvatio sam da u zatvoru saznaju političke novosti (hapšenje itd.) ranije nego oni napolju.
  • Naučio sam da je zatvorska (i lagerska) „paraša“ (noćna posuda) sve osim „paraše“.
  • Shvatio sam da se može živeti u zlobi.
  • Shvatio sam da se može živeti u ravnodušnosti.
  • Shvatio sam da čovek ne živi od nade – nadanja nikakvih nema, ne zbog volje – kakva volja tamo može biti, već instiktom, nagonom samoočuvanja – istog porekla kao drvo, kamen i životinja.
  • Ponosim se što sam na samom početku rešio, još 1937. godine, da nikada ne budem brigadir ako moja volja može poslati u smrt drugog čoveka – ako sam svojom volja dužan služiti upravi, ugnjetavanju drugih ljudi – uhapšenika kao što sam ja.
  • Moje i fizičke i duhovne sile su se pokazale jačima, nego što sam mislio, u tom velikom iskušenju, i ponosim se što nikog nisam izdao, nikog nisam poslao u smrt, na robiju, i što nisam nikog otkucao.
  • Ponosan sam što ni jednu molbu do 1955. godine nisam napisao (1955. godine Šalamov je napisao molbu za rehabilitaciju).
  • Video sam na licu mesta takozvanu „Berijinu amnestiju“ – i bilo je šta da se vidi.
  • Video sam da su žene poštenije i nesebičnije od muškaraca – na Kolimi nema slučajeva da je muškarac došao za ženom. A mnoge su žene dolazile (Faina Rabinovič, žena Krivošeja).
  • Video sam zadivljujuće severnjačke porodice (civila i bivših zatvorenika) s pismima „zakonitim muževima i ženama“ itd.
  • Video sam „prve Rokfelere“, milionere iz podzemlja i slušao sam njihove ispovesti.
  • Video sam teške robijaše, takođe i mnogobroje „kontigente „D“ i „B““ itd., „Berlag“.
  • Shvatio sam da se bolnicom ili promenom posla, može dobiti mnogo, ali po cenu rizikovanje života – batinama i ledenom samicom.
  • Video sam ledenu samicu, izdubljenu u steni, i u njoj proveo jednu noć.
  • Želja za vlašću, slobodnim ubijanjem je velika – od velikih ljudi do običnih operativaca sa snajperom (Serošapka (Videti priču „Bobice“ u „Priče sa Kolime“ knjiga prva) i njemu slični).
  • Nezadrživu sklonost ruskog čoveka ka dostavljanju i tužakanju.
  • Naučio sam da svet treba deliti ne na dobre i loše ljude, već na kukavice i one koji to nisu. 95% kukavica pri slaboj pretnji su sposobne na sve podlosti, smrtonosne podlosti.
  • Ubeđen sam da je lager u potpunosti negativno iskustvo, čak ni sat u njemu ne treba provesti, jer to je sat uništenja. Lager nikome nikada ništa nije dao niti je mogao dati. Na sve – i zatvorenike i civile – lager deluje uništavajuće.
  • Svaka oblast je imala svoje lagere, na svakom gradilištu. Milioni, desetine miliona zatvorenika.
  • Represije nisu zahvatile samo vrh, već svaki sloj društva – u svakom selu, u svakoj fabrici, u svakoj porodicili bili su, ili rodbina, ili poznanici, pod represijom.
  • Najboljim delom svog života smatram mesece provedene u ćeliji zatvora Butirka, gde sam imao priliku jačati duh slabih i gde smo svi govorili slobodno.
  • Naučio sam da „planiram“ život na dan unapred, ne više.
  • Shvatio sam da lopovi nisu ljudi.
  • Da u lageru nikakvih prestupnika nema, da tamo sede ljudi sa kojima si bio komšija (i bićeš), koji su zatvoreni za kršenje zakona koji nisu prekršili.
  • Shvatio sam kako je strašna stvar samoljublje dečaka, mladića: lakše će ukrasti nego zamoliti. Hvalisanje i taj osećaj bacaju dečake na dno.
  • Žene u mom životu nisu igrale veliku ulogu – lager je razlog tome.
  • Poznavanje ljudi je beskorisno, jer ja svoje ponašanje prema svakom podlacu ne mogu promeniti.
  • Poslednji u redovima, koje svi mrze – i stražari, i drugovi, – su oni koji zaostaju, bolesni, slabi, oni koji ne mogu trčati na mrazu.
  • Shvatio sam šta je vlast, i šta je čovek sa oružjem.
  • Da su razmere pomerene i da je to karakteristično za lager.
  • Preći iz stanja zatvorenog u stanje civila je veoma teško, gotovo nemoguće, bez perioda dugog prilagođavanja.
  • Da pisac mora biti stranac – u temama koje opisuje, a ako dobro zna materijal, onda treba da piše tako da ga niko ne razume.

Prevod sa ruskog orginala:
http://shalamov.ru/library/29/

Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk


Pre dve godine sam načuo za ovog nepoznatog ruskog „Borhesa“, kako su zvali Sigizmunda Kržižanovskog. Bacio sam se tada i u prevođenje ove kratke pričice, no druge stvari su zatrpale prevođenje, pa posao nikako nisam stigao da dovršim. Ovih dana vratih se na započeto. Sigizmund Kržižanovski (1887 – 1950), koji je voleo sebe da nazove najpoznatijim nepoznatim ruskim piscem, u Rusiji tek otkriven početkom devedesetih godina, praktički izvučen iz zaborava i koji za života nije mnogo objavljivao. U poslednje dve ili tri godine u Srbiji se pojavilo nekoliko njegovih knjiga, još nisam ništa od toga čitao, ali biće prilike. Po nekoj mojoj evidenciji za sada se pojavilo u knjižarama: Povratak Minhauzena (IP Rad u biblioteci Reč i misao) i Klub ubica slova (Bukefal E.O.N.). Ovde možete pročitati odličnu priču Kvadraturin u hrvatskom prevodu. Priča Spinoza i pauk je iz ciklusa „Priče za vunderkinde“, napisana 1921. godine, a objavljena sedamdeset godina kasnije.

Sigizmund Kržižanovski

SPINOZA I PAUK

Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.

* * * * *

Stari čupavi pauk krstaš, osetivši na sebi pogled filozofa, malo se, što je s njim bilo veoma retko, uzrujao. Razume se, trenutak je bio više nego značajan. Verovatno, usled tog čisto umetničkog uznemirenja majstora, dve-tri niti se prekinuše i umrsiše ,ali, uopšte gledano, posao je svršen, kao i uvek: brzo i uredno.

Osam tankih unutra nagnutih nožica pauka, korača po tesno zategnutom vezu paučine, metodično, sa potpunom doslednošću, tačno numerisanom u notnoj svesci sa vežbanjima za palce pijanista, histerično čupajući telo muve u srebrnasto-sivi vilozni pokrivač. Trougaoni cefalotoraks majstora, sa prodornim okicama na krajevima,našao je na muvinom stomaku potrebno mesto, sastavivši unutar stomaka oštro-zakrivljene čeljusti.

Muva je trznula krilima. Još jednom. I to je sve.

Onda pauk i podiže zajedljive izbrušene oči na gore: i tada se paukove oči i zenice metafizičara susretoše. Na trenutak. A zatim: i pauk krstaš, i metafizičar, raziđoše poglede.

Metafizičar dođe za sto kraj prozora; ispruži desnu ruku – škljocnu bronzani poklopac mastionice, zašaptaše stranica za stranicom rukopisa.

A pauk protrljavši lagano zakrvavljene prednje noge o par srednjih, ispuzao se po mokrom somotskom smaragdu prašine u mračnu pukotinu među zidovima i ne suviše k njoj primaknutim traktatima Kartezija, Gereborda i Klaubergusa. Prošavši po zbijenim ivicama listova jednog iz knjižnih ugnuća, pauk uvuče u sebe što je mogao više svih osam nožica i zamre.

Metafizičar je kraj prozora napisao: “…prirodno pravo se prostire po celoj prirodi i u svakom pojedincu isto daleko, kao i sila. Shodno tome, sve, što čovek ostvaruje u sili svojih prirodnih zakona, on radi sa apsolutnim prirodnim pravom, i njegovo pravo na Prirodu se meri stepenom njegove sile.”

Stranice su padale jedna na drugu, slova su se dodiravala sa slovima i usled tog razumeše jedan drugog. Pero je škripalo. I još jedared metafizičar, skrenuvši oči od rukopisa, pogleda na paučinaste niti u tamnom uglu sobe i osmehnu se.

A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa. Taj je, u neiscepanim crnim redovima, znao manje, nego što mu je bilo potrebno da zna. I pisao je, i pisao. A ovaj, u neiskidanim sivim nitima, znao tačno onoliko, koliko mu je bilo potrebno da zna: on je bio sazdan do kraja, i njemu nije bilo potrebno, niti je imao razloga da se savetuje sa gomilom listova rukopisa i štampanih tomova. Sedevši u ulegnuću folijanta, on se naslađivao velikom privilegijom, od drevnih vremena darovanom drevnom i uglednom paučjem rodu, – od predede dedi, od dede ocu, i od oca njemu,  čupavom – od razmišljanja slobodnom.