Boris Akunjin – Čitajući Špera


Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Evo kako je morao da izgleda mladić koji je imao dobre šanse za službeni uspon pri totalitarnom sistemu vladanja:

Mladi evnuh demonstrira svoju bezopsasnost za Vertikalu.

 

A sad pogledajte kako izgledaju prva lica Trećeg Rajha – upravo kao nekakav šou transeksualaca (molim da mi pravi transeksualci oproste).

Femino-histerioidni Gebels:

Najstrašniji čovek u državi – Himler (po spoljašnjosti apsolutno građanka Paramonova):

 

Svađalica i intrigantkinja Borman:

Čak i hrabri as Prvog svetskog rata Gering, zamećući tragove zbog promene klime, tokom godina se promenio u debelu nafrakanu ženu:

Molim, takođe, da me ne krivite za muški šovinizam.
Prosto mi se više sviđa kad se muškarci ponašaju muški, a žene ženski; i muškarci ženskog karaktera, isto kao i žene muškog karaktera, mi nekako, recimo, nisu bliski.

Posebno ako zauzimaju ključna mesta u državi.

Prevod: Između
Izvor: Radio Eho Moskve

Crtica – Izgubljeni svet sećanja (Vodolazkin, Lurija…)


Ovo je priča o jednom trenutku, koji je razrušio čitav život.
Ovo je priča o tome, kako je kuršum, probivši čovekovu lobanju i prošavši u kroz mozak, razdrobio njegov svet na hiljade delova, koje on nije mogao da sastavi.
Ovo je knjiga o čoveku, koji je upregao sve svoje sile, da vrati svoju prošlost i ovlada svojom budućnošću.

Ova knjiga je o borbi, koja nije navikla na pobedu, i o pobedi koja nije prekinula borbu.

Aleksandar Lurija – Izgubljen i povraćen svet

Jedna od priča u Borhesovim „Maštarijama“, Funes, počinje rečima: „Sećam ga se…“, i posvećena je čoveku koji se svega mogao setiti do detalja: „Funes je opažao stalni i tihi hod truljenja, kvarenja zuba, zamora. Primećivao je napredovanje smrti, vlažnosti. On je bio usamljeni i vidoviti posmatrač jednog sveta sa mnogo oblika, trenutnog i skoro nepodnošljivo tačnog.“

Za razliku od Funesa, život L. Zaseckog je bio noćna mora nakon što mu je metak 1943. prošao kroz lobanju. Od tada, ničeg više nije mogao da se seti. Nakon susreta sa Lurijom pristao je da narednih 40 godina vodi dnevnik koji bi popunjavao delićima pocepanih sećanja. 40 godina borbe da vrati bar nešto sećanja. Od tih zapisa, Aleksandar Lurija je kasnije objavio knjigu, gde su dnevnički zapisi Zaseckog prošarani Lurijinim komentarima. Naziv knjige je: Izgubljen i povraćen svet (Потерянный и возвращенный мир). Neke delove sam i preveo, ali čisto sumnjam da bi se nekad našao izdavač za tako nešto.

***

– Šta vi sve pišete?

– Opisujem predmete, osećaje. Ljude. Ja sada svaki dan pišem, nadajući se da ću ih spasiti od zaborava.

– Svet Božiji je suviše veliki da bi se tu očekivao uspeh.

– Znate, ako svako opiše svoju, pa i neveliku, česticu tog sveta… Mada zašto baš neveliku? Pa uvek će se naći taj čiji je vidik dovoljno širok.

– Na primer?

– Na primer, avijatičar.

Jevgenij Vodolazkin – Avijatičar

Jedan od modernih ruskih pisaca koji iznova privlači pažnju je peterburški filolog Jevgenij Vodolazkin. Mislim da je pažnju šireg čitalaštva u Srbiji stekao romanom Laurus. Glavni heroj, travar Arsenij, prolazi kao u nekom crkvenom žitiju mukotrpan put od Arsenija do monaške shime i imena Lavr. Iako je na ruskom tekst ispisan savremenom i drevnoruskom, uz poetičnost, kod nas je preveden samo modernim jezikom, tako da se dosta divne hemije izgubilo.

Ali da skratim priču, novi roman Vodolazkina, Avijatičar, mislim da zaslužuje podjednaku ili možda čak i veću pažnju. Glavni junak, Platonov (a mislim da ime nije slučajno izabrano, već po imenu najvećeg ruskog pisca Andreja Platonova) se budi u bolničkoj sobi bez sećanja. Tu je lekar Gajger uz pomoć koga pokušava da sklopi kockice i izmešana pamćenja. Kao i Zasecki, Platonov počinje da vodi dnevnik. I ispostaviće se da je Platonov bio zamrznut na Solovkama još tridesetih godina tokom projekta „LAZAR“, i da je jedini koji je uspešno odleđen 1999. godine. Da bi sredio sećanja, na Gajgerov nagovor vodi dnevnik. A u drugoj polovini knjige, to je zajednički dnevnik tri osobe.

Mogao sam i celu knjigu da prepričam, pa opet ne bih ništa uradio. Ovo je roman sitnica, mirisa, ukusa, dodira, fraza, zvukova. Roman u kome je vreme samo talasanje.

Sigurno će neko otkupiti prava za roman i prevesti, nadam se uspešno poetično, ili bar pokušati…

***

Sećam se.

Volim kad neko počne da priča svoja sećanja, kad su to sećanja običnih ljudi. To sećanje, iako uobličeno ili iskrivljeno (dovoljno je videti pripovetku Akutagave „U čestaru“), je nešto najvrednije. Sveti delić iskustva, iskre, koja nastavlja da živi iako je sve prošlo. U nekom izmenjenom obliku, možda bude predato nekom sledećem na korišćenje. A i čovek živi dok živi sećanje na njega.

UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

I tako gledajući neki od filmova familije Makhmalbaf, da li Mohsena ili kćeri mu Hane primetim UNICEF sveske. Najverovatnije je to film Hane Makhmalbaf – Buda se srušio od sramote, mada možda je pak u pitanju film Kandahar Mohsena Makhmalbafa.

Ipak je Kandahar taj koji je na mene ostavio veći utisak. Scena izbacivanja veštačkih nogu iz helikoptera i beznogih koji trče za udovima…

Mohsen je snimio i dokumentarac prvo o školi za decu nomade „Vetar koji je odneo školu“ iz 1987. godine, a onda i polu-dokumentarni film „Afganistanski aflabet“ iz 2001. godine. Afganistan je zemlja sa visokim procentom nepismenih. Za porodicu Makhmalbaf obrazovanje igra veliku ulogu u skoro svim njihovim filmovima, uz već spomenute Kandahar i Budu, to je i film „Table“, Mohsenove druge kćeri, Samire Makhmalbaf, gde je glavni protagonista jedan od učitelja koji nose tablu na leđima po čukama pograničnog predela Iraka i Irana među Kurdima. Da li je zaista tako, ili je to samo na filmu? Ne znam, nije ni bitno.

No, ovde ću stati. Vratiću se na 2001. godinu i moja sećanja. Mislim da je bilo proleće te godine. Uveče na tv-u idu snimci rušenja ogromnog Bude kog su digli u vazduh Talibani. Negde u to doba nama u školi podele UNICEF sveske za pisanje. Ja sam moju cuvao kao svetinju za svoje prve pjesničke poduhvate. Neka ljubičasta ili tako nešto boja (daltonista sam), tanka. Mislim da su je drugi iskoristili za aviončiće ili potpalu vatre.

Mesec dana kasnije dobijamo pošiljku naših vršnjaka iz Holandije u vidu iznošenih patika, nekih slatkiša i pribora za pisanje. Ni to nisu svi dobili, već samo odabrani koji su učestvovali ili na takmičenjima ili nekoj predstavi. Par meseci kasnije dobijam asfalt u ulici. Deo finansirala opština, a drugi deo USAID. Nekoliko puta su menjali tu USAID tablu na kojoj se kolektivno iskaljivao bes prema Americi. Lepile su se sličice, pisalo Osama Bin Laden, gađalo kamenjem, na kraju je neko iščupao jer su metalne šipke bile na ceni, mogu da posluže na selu, a ona tabla dobra za pečenje paprike u jesen. Kad je ponestalo USAID tabli, prešlo se godinama kasnije na saobraćajne znakove. Postavili su drugu, ona je malo duže trajala, u međuvremenu je ljudima dosadilo da je gađaju, ili pišu Osama, i nju je neko iščupao. Tablu više nisu postavljali.

Ono o čemu hoću da pišem jeste da su tada čini mi se nas nesrećne 2001. u inostranstvu doživljavali baš kao Avganistance, ili pak decu iz Afrike sa onih Cartoon Network reklama. Pošalji belom bratu svesku ili patiku. Ili okreči nesposobnjakovićima školu. Jesen 2003. (što mi je dobra memorija), USAID organizuje neko takmičenje u projektima. Iako maloletni, mi svi smo po nekoliko puta glasali da baš naša osnovna dobije neku adaptaciju (ništa spektakularno, malo krečenja, nešto stolarije čini mi se). Glasalo se metodom nepismenih – palcem! S tim što smo mi kao deca u gužvi glasali po nekoliko puta, umačući prste u neki indigo za našu školu. Nije to bilo instruisano, već neka vrsta lokal-patriotizma.

Kakav bi tek film mogao da se snimi o svom tom ludilu. Ali nisu to teme za mlade srpske kinematografe koji sanjaju globalno. Naviknite se na ove moje digresije, šta da vam kažem.

Postali smo deo neoliberalne šok terapije, počela su neka otpuštanja i tome slično. Da ne davim, nije ovo ekonomski tekst. Prosto pokušavam da sažmem tu fatalnost i letargiju u ljudima. Kao u romanu Džan Andreja Platonova, koji treba iščitati uzduž i popreko. Postali smo pleme sastavljeno od ljudi kojima se ne živi i kojima treba komesar da ih vodi u raj. Desetak godina pre 2001. i vladavine Slobodana Miloševića, ljudi su odvajali deo plate, samodoprinose, za razvoj lokalne infrastrukture, kupovinu novih mašina u fabrikama… Danas ta ideja kolektivnog samoodricanja nailazi na sprdnju. Jedini samodoprinos sa kojim se ne sme sprdati jeste davanje novca za izgradnju crkvi i džamija.

Ne znam da li postoji stručni naziv za to u psihologiji kad se ponašate onako kako od vas očekuju ili načina na koji gledaju na vas. Na nas su gledali kao na male Avganistance, decu Afrike, kojima trebaju sveske, slatkiši i patike. Danas, leta 2016., mi to i jesmo. Identifikovali smo se s tim. Iščekujemo mesijansku lovu koja će nas podići dok nosimo pelene u fabrikama za najmanju cenu rada u Evropi i dok nas premijer koji o obrazovanju nema pojma, zajebava pričom o dualnom obrazovanju. Gde je ministar prosvete direktor privatne škole koju je pohađao sin Aleksandra Vučića. Kraj, nema dalje. Premijer ide po selima i otvara WC-ove, a iz državnih službi prvo lete čistačice. Došli smo na nivo dece Afrike, još samo da dođu beli ljudi i otkriju nam toalet papir i sapun, inače ima pomremo od žuticu.

Nije ovo nikakav anti-zapadnjački pamflet, ovo je samo tužna konstatacija da su se komesari stopili sa nama. Ranije su škole otvarali u svim mogućim i nemogućim vukojebinama, Danas, zatvaraju ih iz ekonomskih razloga, kanda neisplativo da se dreždi zarad jednog đaka u nekoj pripizdini. Ali zato u istim tim čukama, u zatvorenim školama, postoje glasačka mesta koja se otvaraju na dan u tim školama. Bio sam ove godine u jednoj takvoj. Škola odavno zvanično ne postoji, ali biračko mesto postoji. Na papiru je to preko 100 ljudi koji bi tu glasali, zvanično nema ih ni 40. Mrtvi održavaju taj privid statistike da bi se glasačko mesto održalo, uzela neka bedna dnevnica, ispila rakija, i otišlo kući uveče. Isti ti seljaci se ne bi borili da dobiju školu, ali pre bi umrli nego izgubili glasačko mesto. Meštani su se više borili i bore da im ne ukinu glasačko mesto, nego što su decu počeli da šalju kilometrima dalje, bar dok je bilo dece…

glasacko mesto

Mi smo pleme Džan koje je odlučilo da mu se ne živi. Samo što nećemo umreti odjednom, nego onako, na rate. Sve naše škole će biti prazne sem na dan glasanja kada će se otvarati kao biračka mesta kako bi pleme još jednom potvrdilo svoju autodestrukciju. Niko plemenu nikada nije pokušao da objasni značaj obrazovanja danas u 21. veku kada masa ljudi dobrovoljno prati veliki broj on-line kurseva, mi smo ostali na nivou pećinske dece kojoj trebaju UNICEF sveske, USAID pomoć, i premijer koji je tu da misli na njih da ne dobiju žuticu.

Dualno obrazovanje će sticati kao deca Bangladeša koja za smešnu nadnicu prave majice svetski poznatih brendova. Ili će pak svoje znanje tržišne ekonomije i teorije igara iskazivati u dilovanju troge i drugim (ne)legalnim oblicima ekonomskih aktivnosti.

Na kraju romana Džan, mladi komesar daje uputstva plemenu, a onda glavom bez obzira trči iz Turkmenistana nazad u Moskvu. Isto kao i naši komesari, i deca naših komesara. A mi ćemo kao invalidi trčati za helikopterima UN-a dok nam umesto proteza za noge i ruke budu izbacivali drangulije.

Za dalje čitanje i gledanje na lepše teme:

Odličan uvod u iransku kinematografiju

Puriša Đorđević o iranskim filmovima

Filmovi:

Abbas Kiarostami – Where Is the Friend’s Home? (1987)

Mohsen MakhmalbafKandahar (2001)
Mohsen MakhmalbafThe Afghan Alphabet (2002)

Samira Makhmalbaf – Blackboards (2000)

Hana Makhmalbaf – Buddha Collapsed out of Shame (2007)

Muzika:

Hossein AlizadehNey Nava, ali i filmska muzika za filmove Madjida Madjidija i Bahmana Ghobadija,

Kayhan Kalhor možda krenuti od ECM albuma i saradnje sa Erdalom Erzincanom, i album saradnje sa Ali Akbar Moradijem.

Mohammad-Reza Darvishi (teško se nalazi)

Čitanje:

Andrej Platonov – Džan (LOM)

Andrej Platonov – Čevengur (Logos)

Preporuka za čitanje: German Sadulajev – Ja, Čečen


Ako ima u meni snova – to su samo snovi, a oni se ujutro rastvaraju u toploj vodi.

Ako ima u meni sećanja – to su takođe snovi, oni se rastvaraju na ulici.

Ako ima u meni misli – onih o snovima i o prošlosti, snova nestane, a prošlost je san.

Ako ima u meni srca…

Ako ima srca ono se ne zaustavlja.
Jednom će se zaustaviti.
Pričaću ti o svojoj ljubavi, o svom strahu, o svojoj samoći, o svojoj gorčini i slasti, o svojoj krivici pred tobom, mama.

Jedna lasta ne čini proleće – Razorna pripovest

U moru moderne ruske književnosti koja se kod nas pojavila poslednjih nekoliko godina, nekako potpuno nezapaženo, ispod radara kako bi to rekli, prošlo je objavljivanje ovog bisera (Ma čuj bisera? Dijamanta!) autora Germana Sadulajeva – Ja, Čečen. Prvo sam čitao razgovor Zahara Prilepina sa Germanom Sadulajevom, dopalo mi se kako razmišlja i prvom prilikom kupio knjigu.

Ja, Čečen

German Sadulajev, od oca Čečena i majke Ruskinje, pravnik po zanimanju, autor je izuzetne knjige sastavljene od devet priča. U Rusiji se knjiga pojavila još pre nekoliko godina i doživela mnogo pohvala. Iz meni nepoznatog razloga, srpski prevod izdavača (Draslar partner) je osakaćen za tri priče!!! Aman! Zašto??!?!?

I ovakva, osakaćena knjiga sa razornim pričama, čita se nekoliko dana, iako je po broju stranica tek nešto više od knjižice. Nije mi polazilo za rukom više od priču ili dve dnevno da pročitam.

Kako je to biti Čečen? Sigurno nimalo lako, jer mahom se doživljavaju kao bradonje zadojene islamskim fundamentalizmom. Dovoljno je pogledati ruske serije (a tek američke, pa i najnoviju sezonu serije Legends, gde se Đuričko našao u ulozi Čečena). Ali to je prostor o kome su nastala dva remek dela ruske književnosti: Ljermontovljev – Junak našeg vremena, i Tolstojev – Hadži Murat.

German Sadulajev piše izvanredno, mešajući fikciju, mitove Kavkaza i staroindijsku filozofiju, lirski pišući o stravičnim događajima, stalno se iznova nečeg novog prisećajući. Nekada su njegove priče kao Sokurovljeva Ruska barka. Kao usput sećajući se, uvlači čitaoca u priču, o lastavicama, o porodici, o ludama, tenkovima koji čekaju dan da se probude, o prvim ljubavima, o pogibiji, izdaji, zločinu. Nije ovde sve crno – belo (Kao što bi rekao Mišo Mate Kovač: ,,Niti su svi Čečeni cvijeće, niti svi Rusi smeće“). Tu su i ruske majke koje traže svoju decu po ratištu da ih vode kućama pre nego prvi put ubiju, tu su nemilosrdni sinovi koji su već ubili, tu je prodaja i izdaja čečenskih sunarodnika, koji svoje nevine sunarodnike, šalju u sigurnu smrt kako bi posle na televiziji moglo da se izveštava kako je još jedan terorista poginuo u akciji federalnih snaga bezbednosti…

Blagoslovena je književnost iz koje izviru ovakvi talenti, i koji se u nju ulivaju. Nemam više ništa da kažem, voleo bih da je neko sa ovih prostora napisao ovakvu knjigu. Nadam se da će se u nekom narednom

Još par redova iz knjige koji će vas ubediti da je pročitate. Citati su iz prve priče: Jedna lasta ne čini proleće.

Svaki Čečen mora da zna da sagradi toranj… Moj toran se nalazio u kućnoj biblioteci. Jednom mi ga je sestra, brišući prašinu s polica, srušila, toranj je pao i razbio se. Sestra je bila ozbiljna, pokupila je sve komade, zalepila i, da raspukline ne bi bile vidljive, obojila toranj rumenim lakom za nokte. Tako je moj toran postao rumen, kao krv.

Posle četrnaest godina moja sestra je pala na seoskom trgu, pogođena talasom eksplozije rakete tipa „zemlja-zemlja“, ispaljenoj iz podmornice u Kaspijskom moru.

***

Teško je biti Čečen. Ako si Čečen – moraš da nahraniš i sakriješ svog neprijatelja, koji pokuca na tvoja vrata kao gost… Neka odlaze voljene žene, neka nitkovi razore tvoju kuću, neka na tvojim rukama iskrvare tvoji drugovi, ti ne smeš da plačeš, ako si Čečen, ako si muškarac. Samo jednom, svega jednom u životu možeš da plačeš – kada ti umre majka.

***

Pričaću vam o ludacima.

Pre rat se mnogo ludih pojavilo u Čečeniji. Možda ih je stvorilo očekivanje rata, možda je sama zemlja istekla iz njih, kao što ćilibarna kaplja smole omota sveže rezove na drvetu, a samo drvo još nije bilo odrezano. Možda je Majka Tušoli govorila s nama njihovim jezikom i poslala svoju voljenu decu. Ali, ko ju je slušao?

Crtica #3 – O obožavanju sportista


Za nas, gospodo – šapućem – nije važan sport, nije važna njegova suština, već stepen njegovog delovanja, njegov uticaj na društvo i čak, ako hoćete, na državu. Stoga mi, u čast predložene teme, dozvolite da kažem nekoliko reči, koje se ne tiču sporta, već sportista. Nemojte misliti da imam u vidu samo sportiste profesionalce, one koji najplaćuju svoje nastupe i od toga žive. Ne. Jer nije važno samo od čega, već i u ime čega čovek živi. Stoga pod sportistima o kojima govorim podrazumevam apsolutno sve nama poznate, nezavisno od toga da li je sport za njih profesija ili poziv, sredstvo za opstanak ili cilj života. Dovoljno je samo obratiti pažnju na sve veću popularnost tih sportista, pad se prizna da već istinsko obožavanje, a ne prosto uspeh tih ljudi obuzima sve veće krugove društva. O tim ljudima se piše u novinama, njihova se lica fotografišu (kakve veze ima s tim lice), pojavljuju se u časopisima i, čini mi se, nedostaje samo malo da ti ljudi postanu nacionalni ponos. Još se i može shvatiti da se nacija ponosima svojim Betovenima, Volterima, Tolstojima (mada kakve veze ima s tim nacija), ali da se nacija ponosi time što su butine Ivana Cibuljkina zdravije nego butine Hansa Milera – ne čini li vam se, gospodo, da taj ponos više svedoči o nemoći i bolesti nacije nego o Cibuljkinovoj snazi i zdravlju. Ako je Ivan Cibuljkin požnjeo uspeh, jasno je da svako ko tom Ivanu s tako sumnjivim obožavanjem aplaudira, već svojim pljeskanjem na sav glas obelodanjuje svoju ushićenu spremnost da se životnom ulogom zameni sa onim kome aplaudira, i da sve to, što je više tih ljudi koji aplaudiraju, sve većma vodi ka prevratu u javnom mišljenju, pa samim tim i čitavoj naciji, koja će za svoj ideal izabrati Ivana Cibuljkina i poželeti da postane Ivan Cibuljkin, čija će jedina i opštepriznata zasluga biti u tome što ima strašno zdrave butine.

M. Agejev – Roman sa kokainom