O neusnulim pohranjenim glavama


Moj pokojni deda doživeo je duboku starost, i umro, na neki način, u finišu cilja koji sam mu ja zadao, 100 godina, njemu je pošlo za rukom da proživi 95 godina. Znao sam često da priupitam za neke stvari i događaje između dva rata i Drugog svetskog rata, gde je deda imao „sreću“, u stvari nekakvu boljku koja ga je spasila od upisivanja u bilo koju vojsku. Da li malo hipohondarski, ali je znao da kaže kako mu je ta nekakva srdobolja ostala za ceo život.

Pradeda je Prvi svetski prošao dobrovoljno, žalio što se vratio iz Francuske i što nije na neku „foru“ ostao tamo, i žalio je što je bio nepismen. Uglavnom, to neučestvovanje mojih predaka u Drugom svetskom ratu ostavilo je neke dobre posledice na ideološko (ne)obrazovanje koje sam nosio iz kuće. Niti partizani, niti četnici. I danas ne mogu da razumem tu ostrvljenost i podeljenost.

Ispitivao sam i pomalo krišom snimao dedina sećanja, najviše oko onoga što je mene zanimalo, bežanija kralja i vlade, početak Drugog svetskog rata. Po dedinom sećanju, ustaše (verovatnije domobrani) su došle tokom leta 1941. godine. Selo se posle nekog vremena uzbunilo, i napravi se opsada uz pomoć kraljevog oficira Miće Rogića. Selo nevešto i dovoljno naoružano, a ustaše malobrojnije i dobro utvrđene u kasarni. Na kraju u pregovorima Rogića i ustaškog komandira, dogovor je bio da predaju naoružanje i idu za Dobrun. Međutim, po rečima dede: „Ali da vidiš jada, na Staniševcu, gore, bilo izbeglica koje su stradale od ustaša, samo možda ostao on i ništa više ne gleda, nego gleda da se samo osveti na nekom. Slete odozgo niz one stjene, presretnu, vrate, i sve ih po grupama pobiju, Bože sakloni“. I na to je rekao: „tu smo se kao selo obrukali“.

Ovde zastajem sa pričom mog dede. Na spomen nekih od imena iz cele priče, bacio sam se u pretragu, te tako ne budem lenj i ispitam dalju sudbinu Miće Rogića. Prema pričama i apokrifima, Miću Rogića je 1943. godine u Jablanici, na Zlatiboru ubio Dušan Radović Kondor. A priča o Kondoru je na nivou apokrifa, kanda je nakon ubistva Kondorovog, u njegovom džepu nađen pečat (ni manje ni više, pazite sad!) partizanske brigde! Uglavnom Kondor je, po predanju, naredio ubistvo neke učiteljice, sa koju se smatralo da petlja sa komunistima, ali sa njom je izrešetan i njen ljubavnik, četnički komadant. Njegov brat se na grobu pokojnika javno zakleo da će doneti Kondorovu glavu.

Kratak intermeco. Godina je 2018., sparan avgustovski dan, i troje nas, dva ljudska bića u pratnju crne labradorke. Gazimo preko visoravni i spuštamo se u Jablanicu, do seoske kafane da napravimo pauzu. U kafani uveliko počela rasprava između dva tabora: četničkog i partizanskog. Prebacuje se i ko je koga ubio. Tek sada mi deo priče ima smisla, nakon ovog gore sa Rogićem i Kondorom. Od diskutanata, niko nije prebacio 60 godina, što će reći, istorija koja se za njih stvarno desila je sve što su čuli iz druge-treće ruke.

U seriji tekstova koji, nadam se, slede, pokušaću da raščivijam neka svoja razmišljanja i teme o izdajama, menjanju strana, apokrifima iz rata, revolucijama i neevolucijama. Ovde trenutno stajem, i završavam sa pesmom Ljubomira Simovića – Pesma o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina zapadne Srbije.

Dušan Radović Kondor je zaklan jer je klao.
Na pragu komande, na pragu sammog pakla
brat ga zaklane žrtve nožem zakla.

Zaklan Kondor pade u jesenju travu
osvetnik dopade i odseče mu glavu.
Diže je na motku i razvi zastavu
pa s glavom odjaha niz šumu hrastovu.

I jaše kroz jelove, brezove šume i bukove,
kroz bežanije, kroz razbijene pukove,
kasom i galopom, niz poljane,
dižući uvis prepelice i vrane,
noćevajući na mesečini kraj žara,
na konju jedući, budeći dobošara,
s Lima i Uvca na Povlen na Maljen,
kroz poštu srušenu, kroz mlin do temelja spaljen,
svakoj pijaci, svakoj crkvi, svakoj kući,
odsečenu glavu pokazujući.

A odsečena je glava, kose plave
više od žive govorila glave:
da se nismo odmakli od pakla
ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.

2 thoughts on “O neusnulim pohranjenim glavama

  1. Auh kakva pesma! Hvala na ovom komadiću istorije i umetnosti.

    Moja baba pričala da su partizani više zla u tom kraju napravili nego iko.

  2. Povratni ping: O neusnulim pohranjenim glavama – glava hidre (2) | između

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s