„…su napustili Avganistan, učinili su da propast … režima u Kabulu bude samo pitanje vremena.“
Ovaj odlomak deluje kao da je objavljen nedavno, iako to zapravo nije. Objavljen je 15. februara 1989. godine. I umesto skorog pada, režim se održao još 3 godine, sve do 1992. godine. Da stvar bude još više sarkastična, odlomak je iz teksta koji je pisao Ašraf Gani, predsednik Avganistana u bekstvu, koji je ako je verovati glasinama, utekao za dva helikoptera krcatim novcem, a ono što nije stalo, valjalo se na pisti.
Ima neke teške farsičnosti u svemu tome. Kao da je se slučaj ili usud sudbine pobrinuo da Gani pojede sva govna koja je kenjao. Profesor antropologije na Džon Hopkinsu, u vreme pisanja teksta, a zatim i pohađač kursa za lidere u organizaciji Svetske banke i Stenforda. Predavač na voljenim TED govorima, i to baš na temu „Kako popraviti pokvarenu zemlju“, nastalu na osnovu knjige sličnog naziva „Fixing Failed States: A Framework for Rebuilding a Fractured World“. Konačno dobija priliku da kao ekspert u tiraniji eksperata primeni svoje znanje. Pauza.
„U teoriji nema razlike između teorije i praksi. U praksi ona postoji.“
Jogi Bera
Moguće da je Ašraf Gani i čuo ovu rečenicu koja se pripisuje gospodinu Beri. Dobio je prostor i vreme, da sprovede u praksu nešto od 250+ stranica u knjizi, i verovatno preko 10 hiljada sati intelektualne pripreme za poziciju. Rezultat je, a mislim da se njegovi sunarodnici nepodeljeno slažu oko toga, katastrofalan.
Avganistanu se desilo isto ono što se desilo nama, ali i svakoj drugoj razorenoj zemlji. Pojava samozvanih svetskih eksperata, nespremnim da gledaju šire od jednostavnijih primera i nepotpunih modela koji lepo zvuče na papiru. Ili možda i spremnim, ali nedovoljno pametnim da šutnu sa strane pojednostavljene modele. U svakom slučaju, sudbina je od Aršafa Ganija napravila tragičara, idealnog kao podlogu za bindžovanje u više sezona, ili pak neki dobar roman. Možda bi čak konačno mogao i da pogleda film Mohsena Makmalbafa „Predsednik“.
Ima nešto apsolutno paradoksalno u celoj priči sa Avganistanom. Kabul je do pre 40 godina faktički bio nezaobilazno mesto za gomilu hipika koji su bežali od sebe kod kuće i išli u potragu za sobom na istok. Umesto hipi autobusa, par decenija kasnije, stigli su bombarderi i apači u potrazi za ljudima koji nisu imali veze sa narodom u Avganistanu. Al Kaida faktički presađena, Osama bin Laden, Saudijac, od ljudi uključenih u napade 11. septembra bilo je 0 ljudi iz Avganistana. Od sveprisutne slobode i slobodne ljubavi do sveprisutne „demokratije“ i borbe protiv terorizma.
Ako napravimo jedan pogled iz ptičje perspektive na širu sliku i zemlje Centralne Azije, i da osim ptičje perspektive geografski, napravimo isto tako širi istorijski kontektst, videćemo da Avganistan nije zapravo nikakva grobnica imperija, kako se sada predstavlja. U pitanju je istorijski vrlo dinamičan region, sa usponima i padovima na poljima nauke, umetnosti, društva. Civilizacijski ništa manje značajniji od naše grčko-rimske slike.
Međutim, zahvaljujući našem obrazovanju, često je naš pogled na druga društva uslovljen pogledom posmatrača u zoološkom parku. A to se najbolje vidi pri čitanju putopisa, koji, čini mi se, često mnogo više govore o piscu, nego o onome o čemu piše. I tu, možemo da uočimo jasno dve kategorije: 1) jadni, zaostali, bedni, ne znaju za naša dostignuća; 2) oni znaju tajnu života, neotkriveno blago; Dva suprotna pola, crno-bela slika. Iz putopisa, takav narativ se uvukao, kako u glave čitalaca, tako i u glave onih koji donose odluke.
Jedan od pojednostavljenih načina gledanja na stvari je onaj puko kvantitativan. Nismo imali poginulih vojnika u X meseci, ili broj vojnika koji su poginuli je za X puta manji nego poginulih talibana. Ovakav način gledanja, i pogrešnog zaključivanja, čak i nosi ime po jednom od američkih državnih sekretara za odbranu, Robertu MekNamari (McNamara fallacy). Pitanje je šta običan čovek zna o Avganistanu, pa čak i o Avganistancima (iako kao takvi ne postoje). Da li zna za etničke skupine, da li zna za njihove međusobne razlike? Koliko zapravo znaju oni koji treba da donose odluke? I da li im znanje toga uopšte nešto i znači, bez životnog iskustva sa terena, bilo šta?
Na kraju, po svoj prilici, deluje da će se uskoro pojaviti sused koji je mnogo tiši, i koji se ne trudi toliko oko narativa. A Kinezi se uopšte ne trude oko toga. Ostaje nada da će se u neko dogledno vreme stvari doći u neki sistem kvazi-ravnoteže. Bar zbog ljudi koji žive već skoro 50 godina u konstantnom ratu.
Bila bi šteta da takav prostor na kome su nastajali tako predivni stihovi i vrhunske minijature, ostane zauvek pepelište na kome niko neće hteti ni da stvara, ni da živi.
P. S. Pojavili su se ponovo tekstovi o talibanskoj poeziji. Čak je i Bin Laden pisao poeziju. Još jedan od onih narativa gde se čudimo da neko, ko je u našim očima, a možda i van njih, zao, može da piše stihove. Čuđenje je na nivou onoga kako je Hitler koji je voleo pse, mogao da naredi istrebljenje Jevreja.
između 