UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

I tako gledajući neki od filmova familije Makhmalbaf, da li Mohsena ili kćeri mu Hane primetim UNICEF sveske. Najverovatnije je to film Hane Makhmalbaf – Buda se srušio od sramote, mada možda je pak u pitanju film Kandahar Mohsena Makhmalbafa.

Ipak je Kandahar taj koji je na mene ostavio veći utisak. Scena izbacivanja veštačkih nogu iz helikoptera i beznogih koji trče za udovima…

Mohsen je snimio i dokumentarac prvo o školi za decu nomade „Vetar koji je odneo školu“ iz 1987. godine, a onda i polu-dokumentarni film „Afganistanski aflabet“ iz 2001. godine. Afganistan je zemlja sa visokim procentom nepismenih. Za porodicu Makhmalbaf obrazovanje igra veliku ulogu u skoro svim njihovim filmovima, uz već spomenute Kandahar i Budu, to je i film „Table“, Mohsenove druge kćeri, Samire Makhmalbaf, gde je glavni protagonista jedan od učitelja koji nose tablu na leđima po čukama pograničnog predela Iraka i Irana među Kurdima. Da li je zaista tako, ili je to samo na filmu? Ne znam, nije ni bitno.

No, ovde ću stati. Vratiću se na 2001. godinu i moja sećanja. Mislim da je bilo proleće te godine. Uveče na tv-u idu snimci rušenja ogromnog Bude kog su digli u vazduh Talibani. Negde u to doba nama u školi podele UNICEF sveske za pisanje. Ja sam moju cuvao kao svetinju za svoje prve pjesničke poduhvate. Neka ljubičasta ili tako nešto boja (daltonista sam), tanka. Mislim da su je drugi iskoristili za aviončiće ili potpalu vatre.

Mesec dana kasnije dobijamo pošiljku naših vršnjaka iz Holandije u vidu iznošenih patika, nekih slatkiša i pribora za pisanje. Ni to nisu svi dobili, već samo odabrani koji su učestvovali ili na takmičenjima ili nekoj predstavi. Par meseci kasnije dobijam asfalt u ulici. Deo finansirala opština, a drugi deo USAID. Nekoliko puta su menjali tu USAID tablu na kojoj se kolektivno iskaljivao bes prema Americi. Lepile su se sličice, pisalo Osama Bin Laden, gađalo kamenjem, na kraju je neko iščupao jer su metalne šipke bile na ceni, mogu da posluže na selu, a ona tabla dobra za pečenje paprike u jesen. Kad je ponestalo USAID tabli, prešlo se godinama kasnije na saobraćajne znakove. Postavili su drugu, ona je malo duže trajala, u međuvremenu je ljudima dosadilo da je gađaju, ili pišu Osama, i nju je neko iščupao. Tablu više nisu postavljali.

Ono o čemu hoću da pišem jeste da su tada čini mi se nas nesrećne 2001. u inostranstvu doživljavali baš kao Avganistance, ili pak decu iz Afrike sa onih Cartoon Network reklama. Pošalji belom bratu svesku ili patiku. Ili okreči nesposobnjakovićima školu. Jesen 2003. (što mi je dobra memorija), USAID organizuje neko takmičenje u projektima. Iako maloletni, mi svi smo po nekoliko puta glasali da baš naša osnovna dobije neku adaptaciju (ništa spektakularno, malo krečenja, nešto stolarije čini mi se). Glasalo se metodom nepismenih – palcem! S tim što smo mi kao deca u gužvi glasali po nekoliko puta, umačući prste u neki indigo za našu školu. Nije to bilo instruisano, već neka vrsta lokal-patriotizma.

Kakav bi tek film mogao da se snimi o svom tom ludilu. Ali nisu to teme za mlade srpske kinematografe koji sanjaju globalno. Naviknite se na ove moje digresije, šta da vam kažem.

Postali smo deo neoliberalne šok terapije, počela su neka otpuštanja i tome slično. Da ne davim, nije ovo ekonomski tekst. Prosto pokušavam da sažmem tu fatalnost i letargiju u ljudima. Kao u romanu Džan Andreja Platonova, koji treba iščitati uzduž i popreko. Postali smo pleme sastavljeno od ljudi kojima se ne živi i kojima treba komesar da ih vodi u raj. Desetak godina pre 2001. i vladavine Slobodana Miloševića, ljudi su odvajali deo plate, samodoprinose, za razvoj lokalne infrastrukture, kupovinu novih mašina u fabrikama… Danas ta ideja kolektivnog samoodricanja nailazi na sprdnju. Jedini samodoprinos sa kojim se ne sme sprdati jeste davanje novca za izgradnju crkvi i džamija.

Ne znam da li postoji stručni naziv za to u psihologiji kad se ponašate onako kako od vas očekuju ili načina na koji gledaju na vas. Na nas su gledali kao na male Avganistance, decu Afrike, kojima trebaju sveske, slatkiši i patike. Danas, leta 2016., mi to i jesmo. Identifikovali smo se s tim. Iščekujemo mesijansku lovu koja će nas podići dok nosimo pelene u fabrikama za najmanju cenu rada u Evropi i dok nas premijer koji o obrazovanju nema pojma, zajebava pričom o dualnom obrazovanju. Gde je ministar prosvete direktor privatne škole koju je pohađao sin Aleksandra Vučića. Kraj, nema dalje. Premijer ide po selima i otvara WC-ove, a iz državnih službi prvo lete čistačice. Došli smo na nivo dece Afrike, još samo da dođu beli ljudi i otkriju nam toalet papir i sapun, inače ima pomremo od žuticu.

Nije ovo nikakav anti-zapadnjački pamflet, ovo je samo tužna konstatacija da su se komesari stopili sa nama. Ranije su škole otvarali u svim mogućim i nemogućim vukojebinama, Danas, zatvaraju ih iz ekonomskih razloga, kanda neisplativo da se dreždi zarad jednog đaka u nekoj pripizdini. Ali zato u istim tim čukama, u zatvorenim školama, postoje glasačka mesta koja se otvaraju na dan u tim školama. Bio sam ove godine u jednoj takvoj. Škola odavno zvanično ne postoji, ali biračko mesto postoji. Na papiru je to preko 100 ljudi koji bi tu glasali, zvanično nema ih ni 40. Mrtvi održavaju taj privid statistike da bi se glasačko mesto održalo, uzela neka bedna dnevnica, ispila rakija, i otišlo kući uveče. Isti ti seljaci se ne bi borili da dobiju školu, ali pre bi umrli nego izgubili glasačko mesto. Meštani su se više borili i bore da im ne ukinu glasačko mesto, nego što su decu počeli da šalju kilometrima dalje, bar dok je bilo dece…

glasacko mesto

Mi smo pleme Džan koje je odlučilo da mu se ne živi. Samo što nećemo umreti odjednom, nego onako, na rate. Sve naše škole će biti prazne sem na dan glasanja kada će se otvarati kao biračka mesta kako bi pleme još jednom potvrdilo svoju autodestrukciju. Niko plemenu nikada nije pokušao da objasni značaj obrazovanja danas u 21. veku kada masa ljudi dobrovoljno prati veliki broj on-line kurseva, mi smo ostali na nivou pećinske dece kojoj trebaju UNICEF sveske, USAID pomoć, i premijer koji je tu da misli na njih da ne dobiju žuticu.

Dualno obrazovanje će sticati kao deca Bangladeša koja za smešnu nadnicu prave majice svetski poznatih brendova. Ili će pak svoje znanje tržišne ekonomije i teorije igara iskazivati u dilovanju troge i drugim (ne)legalnim oblicima ekonomskih aktivnosti.

Na kraju romana Džan, mladi komesar daje uputstva plemenu, a onda glavom bez obzira trči iz Turkmenistana nazad u Moskvu. Isto kao i naši komesari, i deca naših komesara. A mi ćemo kao invalidi trčati za helikopterima UN-a dok nam umesto proteza za noge i ruke budu izbacivali drangulije.

Za dalje čitanje i gledanje na lepše teme:

Odličan uvod u iransku kinematografiju

Puriša Đorđević o iranskim filmovima

Filmovi:

Abbas Kiarostami – Where Is the Friend’s Home? (1987)

Mohsen MakhmalbafKandahar (2001)
Mohsen MakhmalbafThe Afghan Alphabet (2002)

Samira Makhmalbaf – Blackboards (2000)

Hana Makhmalbaf – Buddha Collapsed out of Shame (2007)

Muzika:

Hossein AlizadehNey Nava, ali i filmska muzika za filmove Madjida Madjidija i Bahmana Ghobadija,

Kayhan Kalhor možda krenuti od ECM albuma i saradnje sa Erdalom Erzincanom, i album saradnje sa Ali Akbar Moradijem.

Mohammad-Reza Darvishi (teško se nalazi)

Čitanje:

Andrej Platonov – Džan (LOM)

Andrej Platonov – Čevengur (Logos)

Advertisements

One thought on “UNICEF sveske za pleme Džan

  1. Povratni ping: Južno-kavkaske impresije – Čito gVrito #2 | između

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s