„Svaki revolucionar susreće na svom putu određen broj špijuna i agenata-provokatora.(…) Ti se ljudi vrbuju iz društvenog taloga, od ljudi čiji je moralni nivo nizak… Ali koliko tragedija, užasnih tragedija, izazivaju ti ljudi! Koliko dragocenih života je izgubljeno, koliko ima porodica čija je sreća uništena – a sve zato da bi slične ništarije mogle da žive u izobilju! Kad pomisliš o hiljadama špijuna koji posvuda tumaraju, koje izdržavaju sve vlade; o zamkama koje oni postavljaju neopreznim ljudima; o ljudskim životima koji se završavaju tragično njima zahvaljujući; kada se prisetiš patnji koje oni seju svuda na svom putu; značajnih suma koje se troše za izdržavanje ove armije vrbovane iz društvenog šljama; o porocima koje oni usađuju u društvu uopšte i u pojedinim porodicama; kada razmisliš o svemu tome – ne možeš da se ne zgroziš pred ovim neizmernim zlom koje dolazi od njih.“
Pjotr Kropotkin – Zapisi jednog revolucionara
—
„- Ništa – votka; i – ostalo; čašice; a ja već vidim; ako se oko usana pojavi evo ovakav osmeh (ne umem da vam kažem, Nikolaje Apolonoviču, kakav je to osmeh) – onda znam; u sabesednika se ne možeš pouzdati; taj je moj sabesednik bolesnik: i ništa ga neće sačuvati od razmekšavanja mozga: takav je sabesednik sposoban da ne ispuni obećanje (Nikolaj Apolonovič zadrhta); kadar je da ukrade i izda, da siluje; njegovo prisustvo u partiji je provokacija. Tad se i otkrilo značenje takvih borica oko usana i grimasa; svuda, svuda me susreće moždani poremećaj, neulovoljiva provokacija, izvestan osmeh – kakav – to, čini mi se, neću moći nikad da objasnim. Ali umem da ga prepoznam bez greške!
– A vi ga nemate?
– Imam!
– Znači i vi ste, prema tome, provokator?
– Ja? Da: provokator; ali to je provokatorstvo u ime velike ideje; i opet, ne – ideje, već strujanja.“
Andrej Beli – Petrograd
—
između 