Za nas, gospodo – šapućem – nije važan sport, nije važna njegova suština, već stepen njegovog delovanja, njegov uticaj na društvo i čak, ako hoćete, na državu. Stoga mi, u čast predložene teme, dozvolite da kažem nekoliko reči, koje se ne tiču sporta, već sportista. Nemojte misliti da imam u vidu samo sportiste profesionalce, one koji najplaćuju svoje nastupe i od toga žive. Ne. Jer nije važno samo od čega, već i u ime čega čovek živi. Stoga pod sportistima o kojima govorim podrazumevam apsolutno sve nama poznate, nezavisno od toga da li je sport za njih profesija ili poziv, sredstvo za opstanak ili cilj života. Dovoljno je samo obratiti pažnju na sve veću popularnost tih sportista, pad se prizna da već istinsko obožavanje, a ne prosto uspeh tih ljudi obuzima sve veće krugove društva. O tim ljudima se piše u novinama, njihova se lica fotografišu (kakve veze ima s tim lice), pojavljuju se u časopisima i, čini mi se, nedostaje samo malo da ti ljudi postanu nacionalni ponos. Još se i može shvatiti da se nacija ponosima svojim Betovenima, Volterima, Tolstojima (mada kakve veze ima s tim nacija), ali da se nacija ponosi time što su butine Ivana Cibuljkina zdravije nego butine Hansa Milera – ne čini li vam se, gospodo, da taj ponos više svedoči o nemoći i bolesti nacije nego o Cibuljkinovoj snazi i zdravlju. Ako je Ivan Cibuljkin požnjeo uspeh, jasno je da svako ko tom Ivanu s tako sumnjivim obožavanjem aplaudira, već svojim pljeskanjem na sav glas obelodanjuje svoju ushićenu spremnost da se životnom ulogom zameni sa onim kome aplaudira, i da sve to, što je više tih ljudi koji aplaudiraju, sve većma vodi ka prevratu u javnom mišljenju, pa samim tim i čitavoj naciji, koja će za svoj ideal izabrati Ivana Cibuljkina i poželeti da postane Ivan Cibuljkin, čija će jedina i opštepriznata zasluga biti u tome što ima strašno zdrave butine.
M. Agejev – Roman sa kokainom
između 