Crtice #1 – O posedovanju knjiga

Stvari koje mi izgledaju kao loš ukus:
Previše ličnih stvari koje zakrčuju mesto na kome neko boravi; previše četkica u kutiji sa mastilom; previše buda na porodičnom oltaru; previše kamenja i bilja u bašti; previše dece u kući; previše reči kad nekoga sretnete; previše zasluga navedenih u molbi. Stvari koje nisu uvredljive bez obzira na njihovu količinu: knjige u kolicima za knjige i smeće u kanti za đubre.

Jošida Kenko – Zapisi u dokolici (Kokoro; Beograd 2012)

***

Moj je odnos prema svojini uvek bio čudnovat. Svojinu ne samo da nisam smatrao za svetu stvar, već nikada nisam mogao da se oslobodim osećanja da je posedovanje greh. Jako osećanje posedovanja je kod mene postojalo samo u odnosu na predmete svakodnevne upotrebe, posebno na knjige, pisaći sto, odeću. Novac, neophodan za život, kao da mi je bio darivan od Boga, kako bih mogao da se prepustim jedino i samo stvaralaštvu.
….
Celog života sam učio; učim i sada. Ali, to je slobodno pridruživanje svetskom znanju, prema kome ja određujem odnos. Kupovina knjiga je za mene predstavljala uvek najveće uživanje. Sećam se kako sam odlazio u veliku knjižaru Oglobljina, na Kreščatiku. Skoro svaki dan sam odlazio tamo da prelistavam nove knjige. Ta ljubav prema knjižarama ostala je u meni i do dana današnjeg.

Nikolaj Berđajev – Samospoznaja (Zepter Book World: Beograd 1998)

***

Žan-Filip de Tonak: U svakom slučaju vas dvojica ste uspeli da konačno oslobodite osećaja krivice sve one koji na policama biblioteka drže mnoštvo nepročitanih knjiga!

Žan-Klod Karijer: Ovo je možda pravo mesto da istaknemo kako se biblioteka ne sastoji nužno od knjiga koje smo pročitali ili ćemo ih jednom pročitati. Ona se sastoji od knjiga koje možemo ili bismo mogli da pročitamo – pa makar ih nikada ne pročitali.

Umberto Eko: Ona je jemstvo znanja.

Žan-Klod Karijer i Umberto Eko – Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (Gradac K; Čačak 2011)

***

tsundoku (積ん読) – japanska reč koja označava kupovinu knjiga i ne čitanje istih, odnosno pretrpanost nepročitanim knjigama koje su na policama ili noćnim stočićima.

tsundoku (openculture.com)

Sitna manija bibliomanije

„Uvek sam zamišljao raj kao neku vrstu biblioteke.“
Horhe Luis Borhes

Rudolf II Habzburški je u istoriji upamćen kao jedan od najzanimljivijih vladara. Čovek koji je novac neštedimice trošio na kupovinu najboljih umetničkih dela tog vremena, kao i na dovođenje krema okultnih nauka u Prag. Ceo svoj život je proveo u maniji gonjenja, potrazi za kamenom mudrosti, receptom za pretvaranje olova u zlato i skupljanju umetničkih dela širom Evrope. Smatraju ga zaslužnim za razvoj severne renesanse, ali i naučne revolucije (na njegovom dvoru su boravili i Tiho Brahe i Johan Kepler, istina kao astrolozi, ali su se bavili astronomijom, da ne spominjemo i Keplerove zakone).

Da budem iskren, o Rudolfu nisam znao skoro nista do pre par meseci dok nisam počeo sa čitanjem knjige „Noću pod kamenim mostom“ Lea Peruca (izdanje Logos, Beograd). Leo Peruc inače u ovim krajevima nepoznat pisac, čovek koga je Borhes svrstao u svoj izbora knjiga „Šta ponovo čitam“, odnosno naslov „Majstor sudnjeg dana“. Lično „Noću pod kamenim mostom“ je jedna od najboljih knjiga koje sam čitao. Pisac izvanrednog literarnog umeća. Živeo je u Beču i nakon ajnšlusa otišao za Palestinu, knjigu je pisao skoro dvadeset godina. U njoj su isprepleteni jevrejski geto u Pragu, Rabin Levi, Rudolf II, legende, Johan Kepler, astrologija, alhemija, Rudlofovo ludilo i ljubav koja čini lanac i sve to čini knjigu čudesnom. Sa opisima Rudlofove manije, njegovog dvora, susreta sa drugim ljudima i Rabinom Levijem (poznatim zbog svoje mudrosti i stvaranja Golema). Sve pripovetke je moguće čitati odvojeno, ali su međusobno lančano povezane u celinu.

Negde nakon Peruca, na red je došao roman Gustava Majrinka „Anđeo sa zapadnog prozora“ koji se delimično odvija u Pragu. Ne treba previše trošiti reči na Majrinka, jednog od najpopularnijih pisaca fantastike prve sredine dvadesetog veka. Da dodamo da je i ovo delo Borhes svrstao u svoju antologiju.

Ukratko, Rudolf je imao maniju jednog kolekcionara, nije žalio para za delo koje mu se dopadne. Tako da se kasa praznila ne na vojsku, već na kolekcionarsku maniju vladara. Ne podržavam, samo konstatujem.

Nedavno sam nabavio i pročitao knjigu Brusa Četvina (spominjanog u ranijem postu) „Uc“, o čoveku koji je ceo svoj život posvetio skupljanju majsenskog porcelana. Njegova strast prema porcelanu nije mogla da ga odvoji od Praga, nikako nije mogao da napusti svoju zbirku i emigrira van zemlje (iako je to svako leto bezuspešno pokušavao odlaskom u banju Viši, gde bi mu porcelan nedostajao i to bi ga vuklo da se vrati natrag).

A sada više lično.

Mene lično vuče pravljenje biblioteke vezano za moja interesovanja. U zadnjih par godina uleteo sam u svet kupovine na Limundu i Kupindu, kupovanje knjiga po ulicama, tezgama na pijaci, mini sajmovima, upoznavanje raznoraznih ljudi koji su i konkurenti i prodavci 🙂

Neverovatne stvari mogu da se iskopaju, knjige koje su pripadale akademicima iz perioda Kraljevine Jugoslavije (lepo očuvan Knut Hamsun iz 1940. godine, izdanje SKZ), Borhesov izbor za fantastičnu biblioteku umetnut među knjige Mire Marković, ruske zbirke pored drangulija. Nekada je stvar pitanja sreće, nekada se danima ništa ne nalazi.

Smakosmo se

Danas nas očekuje vrhunac medijske senzacije pod nazivom „smak sveta“. Evo još smo živi, da se ne ureknem pre nego završim ovo pisanije. Pošto sam već u dosta navrata spominjao apokalipsu na ovom blogu, bilo kroz predavanje Tarkovskog, u tekstu o nuklearnoj zimi, spaljivanju knjiga (sve su to apokalipse), zeman doš’o valja vojevati i po koju rečcu razboriti o fenomenu kraja sveta/vremena.

Planeta ova naša kakva jeste, nastala je bez nas (tako nauka kaže) i završiće bez nas. Sav taj diskontinuitet vremena vežemo isključivo za naše bitisanje na ovoj planeti. Mene na polici čeka nešto naslova na tu temu, pa ne bih drobio o tome previše. Hteo bih da preporučim za čitanje razgovor sa Umbertom Ekom – „Razgovor o kraju vremena“ (izdala „Narodna knjiga“, ali gotovo je nemoguće pronaći je), kao temat časopisa „Gradac o kraju vremena“.

Ne bi bilo loše napraviti serijal razgovora o kraju vremena, literarnom u prozi, istorijskom osećaju, biološkom, sociološkom, fizičkom. Ali to su pusti snovi…

Evo malo Smaka, do pravog smaka.

Umberto Eko za čitanje na ovom linku.

Ako jedne zimske noći čitate Kerta Vonegata

Ne nije zabuna. Tako glasi prevod u izdanju „Narodne knjige“. Kert Vonegat (ceo svet piše Kurt, ali tako mu je to).

Kurt Vonegat

Dođe na red i drug Vonegat za čitanje. Merkao sam ga još od ranije, i dođe mi ruku ovaj rogobatan prevod (mislim da je ovo najblaže rečeno) fantastične knjige. Vonegata sam čituckao kroz pripovetke u Sirijusu (ima na netu celokupna arhiva da se nađe :))

Čitam, dolazim do sredine knjige, i od jednom umesto Bilija i njegovog vremenskog relativizma zapadnem u opis opsade Fridriha II iz pera Baudolina. Osećao sam se kao glavni junak knjige „Ako jedne zimske noći neki putnik…“ Itala Kalvina.

Zapravo ne znam kako opisati osećaj. Sve vreme čitate o Biliju, Vonegat vas genijalno baca iz jednog u drugo vreme u skladu sa tralfamadorskom filozofijom vremena. U prvi mah, pomislih možda je i ovo deo priče. Međutim neko je ubacio nastavak od 96. do 112. stranice iz Baudolina. Tako mu je to.

Ne znam da li vam je (ne)poznato da su Italo Kalvino i Umberto Eko bili prijatelji (pošto je Kalvino već odavno mrtav). U sjajnim predavanjima „O književnosti“ (gle čuda izdanje Narodne knjige), Umberto Eko priča o Kalvinu i dotiče se „Ako jedne noći neki putnik…“ i kaže da mu se knjiga ipak nije dopala za razliku od drugih Kalvinovih dela. Tako mu je to.

Ipak knjiga je maločas uspešno zamenjena novim i ispravnim primerkom bar u tih dvadesetak stranica. Nadam se da nije još negde ikrsao neki drugi roman. Mada kada je Narodna knjiga u pitanju, sve je moguće. Tako mu je to.

Nažalost i Kurt Vonegat je nedavno preminuo. Mada u nekom drugom trenutku on je življi nego ikad. I to je super, to je ono što nas stanovnici Trafalmadora mogu naučiti. Iz Vonegatovog iskustva i jednog od najstravičnijih događaja, bombardovanja Drezdena krajem Drugog svetskog rata (za koje tvrde da je bilo teže od Hirošime po stepenu razaranja), nastala je ova knjiga, o čoveku koji je izgubio pojam o linearnosti vremena (ili smo možda mi sve vreme u zabludi kako Bili tvrdi?). Tako mu je to.

 

Neću da prepričavam knjigu, toplo je preporučujem na čitanje. I isto tako za razliku od Umberta Eka meni se zaista dopao roman Itala Kalvina „Ako jedne zimske noći neki putnik“. Tako mu je to.

Ne pišem bez razloga „tako mu je to..“. Pročitajte knjigu, još jednom 🙂

Evo i linka ka Kalvinu:

http://www.scribd.com/doc/36528039/Italo-Calvino-Ako-jedne-zimske-no%C4%87i-neki-putnik