Preporuka za čitanje – Konstantin Paustovski


Šta je bilo zatim? Maršal je proveo u šumarevoj kući dva dana. Nećemo govoriti o ljubavi zato što mi i do danas ne znamo šta je to. Možda je to gusti sneg koji pada celu noć, ili su to zimski potoci u kojima igraju pastrmke. Možda je to smeh, i pesma, i miris smole u rano svitanje zore kada dogorevaju sveće i zvezde se priljubljuju uz okna da bi zablistale u očima Marije Černi. Ko to zna? Možda je to obnažena ruka na gruboj epoleti, prsti koji miluju hladnu kosu, Baumvajsov zakrpljeni frak. Ili suze muškarca zbog onoga što njegovo srce nije očekivalo: zbog nežnosti, ljubavi, nepovezanog šapata u noćima usred šuma. Možda je to povratak detinjstva. Ko zna? I možda je to očajanje pred rastanak kada zamire srce i Marija Černi grozničavo dodiruje rukom tapete, stolove, krila vrata one sobe koja je bila svedok njene ljubavi. I najzad, možda je to krik i nesvestica žene kada napolju, pred kućom, u dimu buktinja i uz oštre uzvike komandi, Napoleonovi žandarmi skaču s konja i ulaze u kuću da bi, po ličnoj imperatorovoj naredbi, uhapsili maršala.

 

Konstantin Paustovski – Marija Černi (Marija Černi – izabrane priče i eseji, Bernar 2009. godina)

 

Evo malo u hladnoj zimi, preporuke jedne knjige velikog pripovedaka majstora, Konstantina Paustovskog. Inače nominovan je za Nobelovu nagradu, koja je silom političkih intriga, umesto njemu, dodeljena Mihailu Šolohovu (ko nije mrzeo Tihi Don kao lektiru, toliko banalnu i predvidljivu priču? :)), koji je bio politički podoban. Izabrane pripovetke su mahom o ljubavi koja se desi iznenada, traje na kratko, a onda opet nestane. I ovde pohvala za majstora koji ne pribegava klasičnim rešenjima, jer kako on kaže: „Hajde da ne pričamo o ljubavi, mi još uvek ne znamo šta je to“. Svakoga će sigurno dotaći bar po jedna priča koja će vas dotaći, i ubeđen sam da ćete se nakon čitanja pitati kako to da ranije niste čitali ove pripovetke.

Konstantin Paustovski

Inače Konstantin Paustovski je vrlo zanimljiva ličnost, večiti skitničar. Prvi svetski rat je prekinuo njegovo školovanje, da bi nakon Oktobarske revolucije promenio mnoga zanimanja, od metalurga, radnika u kotlarnici, ribara … da bi se na kraju skrasio kao pisac. Nažalost koliko je meni poznato, malo njegovih knjiga je prevedeno na srpski. U svakom slučaju preporuka i za izdavača Bernara, istina izdaju mahom pravoslavne mislioce, ali ne treba nikako ni zanemariti druga izdanja, poput sabranih dela Ivana Bunjina, pripovedaka Paustovskog, Jurija Kazakova, Gi de Mopasana, Čehova…

Hajde da spalimo knjige!


Nakon nekog dužeg vremena, evo da se malo javim. I eto malo kontemplacije o cenzuri i spaljivanju knjiga. Još negde kao klinac bio sam naložen i pisao sam pesmice, jedna je izašla čak u nekoj zbirci sa nekog konkursa, a jedna u nekom dečijem časopisu. Negde u tom časopisu je po izboru Mome Kapora bio izbor kao 100 knjiga koje su uticale na njega (ne gotivim Momu čisto da se zna). I među njima knjiga Reja Bredberija „Farenhajt 451“.

Negde godinu – dve dana kasnije naletim u biblioteci na tu knjigu, i odmah je pročitam. Nešto pre toga sam čitao i Orvela, pa mi tematika cenzure u društvu nije bila strana. Orvel me je duboko bacio u razmišljanja a i dan danas, ali Bredberi me je udario u žicu. Ko nije čitao roman, neka to obavezno učini. Radnja se dešava u društvu u kome su knjige zabranjene, postoji posebna brigada koja iste spaljuje. Naziv Farenhajt 451 potiče od temperature na kojoj papir gori (Amerikanci više vole sve u Farenhajtima nego leba da jedu i u Celzijusima mere, ili pak Kelvinima :D). I kao što se obično dešava, pojedinac slučajno ne spali primerak, pročita ga i navuče se…

Prilično slična radnja je kod Oldosa Hakslija u romanu „Vrli novi svet“. Gde jedan od glavnih likova, koji nije nastao na standardan način kao i drugi u laboratoriji, je jedini nešto čitao, svi ga smatraju divljakom, a onda se ispostavi da čovek koji vodi sistem ima hrpu knjiga kod sebe u sefu :))

Zapravo to me je nateralo da se setim i razmislim koji su nagoni nekoga da spali knjigu ili knjige? Kad neko pomisli spaljivanje knjiga, odmah se svi sete mitske Aleksandrijske biblioteke. Ali ja se uvek prisetim jednog novijeg, relativno novijeg, onog u nacističkoj Nemačkoj. Postoji priča da su neki od pisaca tada gledali razularenu gomilu kako baca na lomaču sve što truje društvo (mislim da je npr Erih Kestner bio pisac koji je gledao kako masa frenetično spaljuje njegove knjige, inače kao klinac sam čitao Leteći razred (izdanje čuvene edicije Lastavica iz Sarajeva)). Zaista jedan od zločina koji je za osudu u svakom slučaju je i bombardovanje Narodne biblioteke Srbije 6. aprila 1941. godine kada su knjige danima gorele, a mnogo toga je i uništeno zauvek (biće jedan post i o šestoaprilskim danima :)).

Nastavite sa čitanjem