Kratka crtica o bibliotekarima

Još negde davne 1999. godine sam postao član gradske biblioteke u malom gradu. Moje neprekidna ljubav prema knjigama od tada ne jenjava. Oduvek sam imao veliko poštovanje prema biblioteci, a ljude koje rade tamo sam doživljavao kao neke čuvare mudrosti, vodiče kroz lavirint. Nažalost godinu dana nije trebalo da se sudarim sa zidom realnosti da su često bibliotekari sve osim nekih kerbera znanja. Danas su često bibliotekari kerberi stolice, pogotovu ako u istu dođu sa titulom metaloglodača ili metalostrugara uz pomoć partijskih jarana.

Danas je počeo vašar pod nazivom „Šta bi bilo da nije bilo“, manifestacija gde su najveći prostor dobili treš, šund, kič. Muzika šiba sa svakog štanda trešastih i kičastih. No, ja bih da se vratim na temu o bibliotekarima. U ovoj crtici ću predstaviti tri totalno različita slučaja bibliotekara. Prvi je:

Mao Ce Tung

Tokom 1918. i 1919. godine radio je kao pomoćnik bibliotekara univerzitetske biblioteke u Pekingu. Da li je mlađani Mao tu pokupio mržnju prema čitaocima, dosadio mu posao, šta li već. Sigurno su neki od članova biblioteke završili po unutrašnjosti Kine tokom kulturne revolucije gde su imali nove zadatke čuvanja pernate živine, oranja i tome slično. Očigledan primer osobe koja je mrzela posao i ljude oko sebe.

 

Horhe Luis Borhes

„Ako raj postoji, onda je to sigurno biblioteka.“

Ne treba mnogo trošiti reči na ovog bibliotekara vavilonske biblioteke. Stvaraocu imaginarnih knjiga i svetova, ispričanih i neispričanih priča, čoveku koji je omeđio modernu književnost na pre i posle njega (nisam ja ovo rekao, već Kiš). Ipak kao da je ruka druga Maoa suviše dugačka, jedno vreme je i Borhes, iako nije živeo u Kini već u Argentini, proveo na poziciji neke vrste higijeničara za pernatu živinu po selima Argentine, čini mi se za vreme vladavine vojne hunte. Šta da se radi, život je takav, a ponosni Borhes je dao otkaz na tako „divno“ nameštenje.

 

Nikolaj Fjodorov

Treći, najzanimljiviji tip iz istorije ruske filozofije, čovek koji je praotac ruskog kosmizma, veliki bibliotekar kome su divljenje iskazivali i Tolstoj i Dostojevski. Tolstoj je čak rekao: „Ponosan sam da živim u isto vreme kad i takav čovek.“

Za života nije objavljivao, sve što je ostalo iza njega skupili su njegovi učenici. Smatrao je da čovečanstvo ima pred sobom ostvarivanje najvećeg cilja: besmrtnost i vaskrsavanje umrlog. Zatim kolonizaciju drugih svetova (ono što će kasnije usvojiti i širiti Konstantin Ciolkovski). Izostavio sam ovde religijsku komponentu njegove filozofije usko povezanu sa pričom o besmrtnosti i vaskrsenju. Ovde možete pročitati odličan tekst o Nikolaju Fjodoroviču Fjodorovu. 

Njegov uticaj u ruskoj književnosti je najvidljiviji u delima Andreja Platonova (a o njemu i nekim drugim piscima neki drugi put).

Borhes i ja

Evo jedne kratke Borhesove priče, koja će biti deo jedne šire priče u nekoliko narednih postova. Uživajte u čitanju 🙂

 

BORHES I JA

Drugome Borhesu, nešto se događa. Ja hodam Buenos Ajresom i ponekad zastanem, možda mahinalno da bih pogledao luk nekog predvorja i gvozdenu rešetku neke kapije. O Borhesu saznajem preko pošte a njegovo ime nalazim na listi univerzitetskih profesora ili u nekom biografskom rečniku.

Volim peščane časovnike, mape, tipografiju XVII veka, etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu; onaj drugi ima iste sklonosti, ali sa nekom taštinom ih pretvara u osobine jednog glumca. Bilo bi preterano tvrditi da su naši odnosi neprijateljski. Ja živim i prepuštam se življenju da bi Borhes mogao da smišlja svoju književnost i ta književnost me opravdava. Rado priznajem da je uspeo da napiše nekoliko stranica od vrednosti, ali te stranice ne mogu da me spasu, možda zato što ono što je dobro nikome ne pripada, čak ni onom drugom, već jeziku i tradiciji.

Uostalom, ja sam osuđen da nestanem, neopozivo, i samo poneki moj trenutak imaće mogućnost da preživi u onom drugom. Malo-pomalo, ja mu prepuštam sve iako sam svestan njegovog nastranog običaja da falsifikuje i preteruje. Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju u svome biću; kamen večito želi da bude kamen, a tigar – tigar. Ja moram ostati u Borhesu, ne u sebi (ako sam uopšte neko).

Međutim, ja sebe prepoznajem manje u njegovim knjigama nego u mnogim drugima ili u upornom prebiranju po gitari. Pre više godina pokušao sam da ga se oslobodim i prešao sam sa mitologija predgrađa na igre vremenom i beskonačnošću, ali sad te igre pripadaju Borhesu, a ja ću morati da izmislim nešto drugo. Tako je moj život bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada zaboravu ili onom drugom.

Ne znam koji od te dvojice piše ovu stranu.

Autor: Horhe Luis Borhes