Boris Akunjin – Čitajući Špera


Čitao sam sećanja Alberta Špera (1905 – 1981), koji je spočetka bio omiljeni arhitekta firera (đavoljski talentovan), a zatim je promenio profesiju i postao ministar vojni (vrlo efektivan).

Šper (desno) se sprema za dugovečnu slavu. Još ne zna da se Rajh neće pokazati hiljadugodišnjim.

Ti memoari su široko poznаti.

Najčešće od svega kod nas citiraju prepričani razgovor sa Hitlerom o Staljinu. Šper piše da se Adolf o Josifu izjašnjavao sa velikim poštovanjem, video je u njemu srodnu dušu i zato je naredio da se dobro postupa sa zarobljenim Jakovom Džugašvilijem.

Razgovor se dešava na vrhuncu žestokih bitaka na Istočnom frontu, i tada firer prozbori kako razmišlja da posle pobede ostavi Staljina kao vladara, zato što taj čovek ume odlično da upravlja s Rusima.

Van svake sumnje upečatljiv odlomak.
Tera na razmišljanje. Ali mene je u knjizi zlatnog dečaka, prvog učenika iz svih predemeta, najviše od svega porazila ne očigledna solidarnost među monstrumima, već sam Šper. Tačnije, neverovatna trepeljivost njegovih osećanja u odnosima sa Hitlerom. Centar zbivanja u knjizi je briga zbog toga što idol ili pomazi po glavi i počeše po uhu, a onda iznenada udari papučom po nosu.

Mada to nije pseća, već pre više ženska, čak devojačka, privrženost.

S tim u vezi sam počeo da razmišljam o tome da svaka diktatorska vlast priznaje postojanje samo jednog rasplodnog mužjaka. Zbog toga u vladarevoj sviti mogu opstati i preživeti samo saborci koji se ponašaju nemuževno. Vertikala vlasta je moguća (i uopšte primetna), samo onda kad je okružena izohipsama. Svaka manifestacija muškog ponašanja je pogubna za karijeru, a ponekad i za život. Pozdravlja se i nagrađuje samo dobrovoljna samokastracija. Nije slučajno u staroj Kini, gde je postojala najdrevnija, proverena vremenom, institucija centralizovane vlasti, da su karijeru pri dvoru mogli da naprave samo evnusi.

Nastavite sa čitanjem

Advertisements