Mučenje nadom – Vilije de l’ Lil Adam

Ovu divnu pripovetku sam pronašao među izdanjima Grafičkog Zavoda Hrvatske, u biblioteci Babilonska biblioteka – niska fantastične književnosti u izbori Jorge Luis Borgesa. Devedesetih je kod nas izašala mala knjižica „Borhes – Šta ponovo“ čitam sastavljena od kratkih Borhesovih mišljenja o knjigama koje je izabrao a koje su izlazile u okviru te Babilonske biblioteke (italijanskog izdavača F. M. Ricci). U međuvremenu Borhes umire, a i u tadašnjoj SFRJ mislim da je izašlo sve ukupno deset knjiga. 

Da ne dužim dalje. Mučenje nadom je odlična metafora onog što nam se servisira svaki dan dok smo u našim kavezima ispred masovnih medija. Uživajte i ako naletite na ovu knjigu (Villiers de l’ Isle-Adam – Uzvanik posljednjih svečanosti) obavezno pazarite, nećete se pokajati.

***

Francisko Goja – Sud inkvizicije

Vavilonska kula snova

Pola senke toga dvora
lebdi tamo gde je val,
gde se čuje odjek hora
bučne vode, gde je žal.
To čudo još ne vide ljudski stvor:
na lednoj špilji sav u suncu dvor.

Semjuel Tejlor Kolridž – Kublaj kan

U jednom od svojih najboljih eseja iz „Novih istraživanja“, „Korlidžov san“, Borhes piše o Korlidžu i ovoj poemi. Semjuel Korlidž, engleski pesnik romantizma, patio je od napada anksioznosti i depresije, postoje i indicije da se radi o bipolarnom poremećaju. Posle nekog vremena zahvaljujući uticaju De Kvinsija odao se čarima opijuma, i jedno veče uz opijum se začitao, radnja teksta je bila o dvoru Kublaj Kana, usnuo je poemu, probudio se i počeo da je piše, a zatim je neko zazvonio i prekinuo Korlidža u radu, i ovaj nije dalje mogao da se seti.

Zanimljivo je, piše Borhes, da je pet vekova ranije u spisima sa istoka pri opisivanju, jedan hroničar vremena opisao da je i Kublaj isto usnuo svoj dvor koji nikada nije završen. Tako se jedan san preslikao u drugi pet vekova kasnije, ali iz mermera koji je podložan zubu vremena, pretočen je u reči i tako večniji nego orginalni čardak, kako to primećuje Borhes. Kao da je postojala neka simetrija između dva sna koja su se preslikala jedan u realnosti a drugi u poemi.

Kad smo kod snova, „Andaluzijski pas“ je nastao (osnova) iz dva snova, Bunjuelovog i Dalijevog. Bunjuel je bio veliki ljubitelj snova i sanjanja, kao i drugi nadrealisti, u njima je nalazio inspiraciju. Govorio je da kad bi bio u mogućnosti da od 24 sata dnevno, 22 prespava.

To nije jedini primer, postoje dobitnici Nobelove nagrade koji kažu da su rešenja svojih problema našli u snovima, muzičari koji su muziku čuli u snu. Ljudi koji su sanjali svoju smrt a zatim je doživeli. Jedan takav primer spominje Pavle Florenski, jedan snevač sanja da je jedan od onih koje vode na giljotinu tokom Francuske revolucije, masa kliče, stavljaju mu glavu, i sečivo mu pada preko glave. U tom trenutku na njegovu glavu u realnosti pada metalni ram i ubija ga. Kako kaže Florenski, san je bio posledica jave, sekund pre nego je giljotina odradila posao, ram je pao i usmrtio ga. U religijskom smislu vrlo bitna je repetitivnost sna, da bi neko dokazao svoju verodostojnost, da nije „laža“ (kako to kažu narodni pesnici), morao bi svake večeri da se ponavlja. San mora da bude uporan ako želi da ga neko ostvari. San kao virus koji zaposedne svog domaćina na kratko, igra se njime, a zatim nestaje, u legendama uglavnom kod prvih petlova, naučno posle REM faze. Zatim se virus seli kod drugog domaćina i njega spopada te noći u vidu devojke, događaja, ružnih stvari, ideja, ili prosto bude neprimetan da ga se domaćin ujutro ne seti.

Hijeronimus Boš – Vavilon

Jedna od najpoznatijih starozavetnih priča je ona o podizanju Vavilonske kule kako bi ljudi dosegnuli do Boga. Nastavak je opšte poznat, kula je ostala nedovršena, jer je Bog stvorio jezike i ljudi se nisu mogli sporazumevati. Moglo bi se reći da su naši snovi Vavilonske kule, nedovršeni, jer se budimo. A onda mistično možda još neko sanja isti taj nedosanjani san, možda u istom trenutku, možda vekovima kasnije. Možda ga neko otelotvori u drugačijoj formi. Ali vrh kule ne dogradimo, ujutro ostanu ruševine. Kao one od piramida u Južnoj Americi koje su zaboravljene od lokalnog stanovništva, da bi ih isti oni koji su ih porobljavali nekoliko vekova ranije otkrivali, ali ovaj put sa namerom da dokuče njihovu tajnu. Možda neko dopiše jednog dana i kraj ovog nedosanjanog teksta i sagradi svoju Vavilonsku kulu, ali opet ostavivši mesto za jednu ciglu koju će neko drugi da ugradi.

To je ta Vavilonska kula snova, gde se svaki san svake noći odigrava u svim glavama, metafora koja se ponavlja u drugačijim formama i gde svaki majstor ne poznajući onog drugog jer nemaju zajednički jezik, stavlja svoju žig na san.

Borhes i Pjacola [Borges & Piazzolla]

Sećam se, u Balvaneri,
neke noći vrlo davne
jedan čovek reče ime
nekog Hasinta Čiklane.

Pre neko leto pretražujući mrežu u potrazi za Pjacolinim ostvarenjima koje nisam nalazio u drugim diskografijama, naletim na neverovatan naslov „Borges & PIazzolla“ koji je nastao saradnjom ove dvojice velikana. Svaki od njih je živeo totalno različit život, Borhes među knjigama, Pjacola kao ptica, svuda po svetu, svirajući, nekada po noćnim barovima, nekada po velikim koncertnim salama. Zajedničko za obojicu, želeli su promene u Argentini. Istina Borhes je više bio konzervativac i nikada to nije skrivao, a Pjacola je govorio: „Argentina se mora u svemu menjati, osim u tangu“.

Kako god, došlo je do saradnje između njih dvojice, gde je Pjacola stvarao muziku za tanga i milonge (kompozicije brže od tanga), a Borhes je napisao tekstove. Jedna od najpoznatijih stvari sa albuma je „Milonga o Hasintu Čiklani“.

Iznad bašte i avlije
kule Balvanera stoje
i slučajna smrt na uglo
uličice ne znam koje.

Eto mala muzička preporuka za večeri, prigušite svetlo, pustite muziku i pustite da vas Pjacolin bandeon vodi kroz Borhesove stihove.

Više o samom albumu na:

http://www.themodernword.com/borges/borges_borges%26piazzolla.html

Ako bude potrebe za po nekim linkom, ne libite se :))

 

Borhes i ja

Evo jedne kratke Borhesove priče, koja će biti deo jedne šire priče u nekoliko narednih postova. Uživajte u čitanju 🙂

 

BORHES I JA

Drugome Borhesu, nešto se događa. Ja hodam Buenos Ajresom i ponekad zastanem, možda mahinalno da bih pogledao luk nekog predvorja i gvozdenu rešetku neke kapije. O Borhesu saznajem preko pošte a njegovo ime nalazim na listi univerzitetskih profesora ili u nekom biografskom rečniku.

Volim peščane časovnike, mape, tipografiju XVII veka, etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu; onaj drugi ima iste sklonosti, ali sa nekom taštinom ih pretvara u osobine jednog glumca. Bilo bi preterano tvrditi da su naši odnosi neprijateljski. Ja živim i prepuštam se življenju da bi Borhes mogao da smišlja svoju književnost i ta književnost me opravdava. Rado priznajem da je uspeo da napiše nekoliko stranica od vrednosti, ali te stranice ne mogu da me spasu, možda zato što ono što je dobro nikome ne pripada, čak ni onom drugom, već jeziku i tradiciji.

Uostalom, ja sam osuđen da nestanem, neopozivo, i samo poneki moj trenutak imaće mogućnost da preživi u onom drugom. Malo-pomalo, ja mu prepuštam sve iako sam svestan njegovog nastranog običaja da falsifikuje i preteruje. Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju u svome biću; kamen večito želi da bude kamen, a tigar – tigar. Ja moram ostati u Borhesu, ne u sebi (ako sam uopšte neko).

Međutim, ja sebe prepoznajem manje u njegovim knjigama nego u mnogim drugima ili u upornom prebiranju po gitari. Pre više godina pokušao sam da ga se oslobodim i prešao sam sa mitologija predgrađa na igre vremenom i beskonačnošću, ali sad te igre pripadaju Borhesu, a ja ću morati da izmislim nešto drugo. Tako je moj život bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada zaboravu ili onom drugom.

Ne znam koji od te dvojice piše ovu stranu.

Autor: Horhe Luis Borhes