Varlam Šalamov – Šta sam video i shvatio u lageru?


Ne znam da li postoji u istoriji civilizacije nešto slično Staljinovim lagerima, i da li postoji neko potresnije svedočanstvo o istim od knjige Varlama Šalamova „Priče sa Kolime“. Varlam Šalamov je proveo svoje najbolje godine života na zaleđenoj Kolimi, od 1937. do 1953. godine. Uhapšen je još kao mladić, student prava, za kontrarevolucionarnu delatnost. Njegovo potresno svedočanstvo nije moglo u celosti biti objavljeno za njegovog života u SSSR-u, priče su objavljene u inostranstvu, a bolesnog Šalamova su naterali da se odrekne njih pod izgovorom, neverovatno idiotskim, „da je njegovu prozu pregazio život“. Osim proze, manje poznate su i Šalamovljeve pesme o kojima se jako pohvalno izrazio Boris Pasternak.

Varlam Šalamov - Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Varlam Šalamov – Fotografija nakon hapšenja od NKVD-a 1937. god

Po delima Šalamova, njegovim sećanjima i pričama, napravljena je i ruska serija „Zaveštanje Lenjina“ za koju se nadam da će se jednog dana pojaviti kod nas na televiziji. A možda i jednog dana neko snimi jugoslovensku verziju priča sa Golog otoka, jer lageri/gulazi/logori nikada neće nestati, kako u glavama zločinaca, tako i u realnosti koju život ne može da pregazi. O knjigama sećanja iz logora/lagera biće još priče.

Ova potresna i kultna knjiga je izašla u dva navrata u SFRJ, drugo izdanje je prošireno u dve knjige i obuhvata sve kolimske priče (Priče sa Kolime 1 i 2; BIGZ 1987. godine). A pre par godina se pojavilo i izdanje izdavačke kuće LOM, koliko sam video to izdanje obuhvata priče samo prve knjige iz 1987. 

Prevod ovog teksta sa ruskog sajta je zapravo kratak isečak Šalamovljevih opservacija koje se mogu naći u pričama.

Rudnik zlata na Kolimi

Rudnik zlata na Kolimi

  • Izvanrednu lomljivost ljudske kulture, civilizacije. Čovek postaje zver kroz tri nedelje – pri teškom radu, gladi i batinama.
  • Glavno sredstvo za kvarenje duše – hladnoća, u srednjeazijskim lagerima ljudi su, verovatno, duže mogli da izdrže – tamo je bilo toplije.
  • Shvatio sam da se druženje, drugarstvo, nikada ne rađa u teškim, veoma teškim – po svim životnim stavkama – uslovima. Družba se rađa u teškim, ali mogućim, uslovima (u bolnici, a ne u jami).
  • Shvatio sam da čovek do kraja čuva osećaj zlobe. Mesa na gladnom čoveku ima samo za zlobu – prema svemu ostalom je ravnodušan.
  • Shvatio sam razliku između zatvora, koji jača karakter, i lagera, koji kvari ljudsku dušu.
  • Shvatio sam, da su Staljinove „pobede“ bile dobijene, zato što je on ubijao nevine ljude – organizacija, deset puta manja po brojnosti, ali organizovana, pomela bi Staljina u dva dana.
  • Shvatio sam, da je čovek postao čovekom zato što je fizički izdržljiviji, žilaviji od bilo koje životinje – nikakav konj ne može izdržati rad na krajnjem severu.
  • Video sam da je jedina grupa ljudi koja se držala koliko-toliko čovečno u gladi i tlačenju su bili – religiozni – sektaši – skoro svi i veliki deo sveštenika.
  • Najlakše od svih, prvi propadaju partijski radnici i vojna lica.
  • Video sam kako je šamarčina dovoljan argument za intelektualca.
  • Da ljudi razlikuju načelnike pa jačini kojom ih udaraju, žestini batinjanja.
  • Batinanje kao argument je gotovo neosporno (metod broj 3).
  • Saznao sam istinu o pripremi tajnih procesa od majstora tog zanata.
  • Shvatio sam da u zatvoru saznaju političke novosti (hapšenje itd.) ranije nego oni napolju.
  • Naučio sam da je zatvorska (i lagerska) „paraša“ (noćna posuda) sve osim „paraše“.
  • Shvatio sam da se može živeti u zlobi.
  • Shvatio sam da se može živeti u ravnodušnosti.
  • Shvatio sam da čovek ne živi od nade – nadanja nikakvih nema, ne zbog volje – kakva volja tamo može biti, već instiktom, nagonom samoočuvanja – istog porekla kao drvo, kamen i životinja.
  • Ponosim se što sam na samom početku rešio, još 1937. godine, da nikada ne budem brigadir ako moja volja može poslati u smrt drugog čoveka – ako sam svojom volja dužan služiti upravi, ugnjetavanju drugih ljudi – uhapšenika kao što sam ja.
  • Moje i fizičke i duhovne sile su se pokazale jačima, nego što sam mislio, u tom velikom iskušenju, i ponosim se što nikog nisam izdao, nikog nisam poslao u smrt, na robiju, i što nisam nikog otkucao.
  • Ponosan sam što ni jednu molbu do 1955. godine nisam napisao (1955. godine Šalamov je napisao molbu za rehabilitaciju).
  • Video sam na licu mesta takozvanu „Berijinu amnestiju“ – i bilo je šta da se vidi.
  • Video sam da su žene poštenije i nesebičnije od muškaraca – na Kolimi nema slučajeva da je muškarac došao za ženom. A mnoge su žene dolazile (Faina Rabinovič, žena Krivošeja).
  • Video sam zadivljujuće severnjačke porodice (civila i bivših zatvorenika) s pismima „zakonitim muževima i ženama“ itd.
  • Video sam „prve Rokfelere“, milionere iz podzemlja i slušao sam njihove ispovesti.
  • Video sam teške robijaše, takođe i mnogobroje „kontigente „D“ i „B““ itd., „Berlag“.
  • Shvatio sam da se bolnicom ili promenom posla, može dobiti mnogo, ali po cenu rizikovanje života – batinama i ledenom samicom.
  • Video sam ledenu samicu, izdubljenu u steni, i u njoj proveo jednu noć.
  • Želja za vlašću, slobodnim ubijanjem je velika – od velikih ljudi do običnih operativaca sa snajperom (Serošapka (Videti priču „Bobice“ u „Priče sa Kolime“ knjiga prva) i njemu slični).
  • Nezadrživu sklonost ruskog čoveka ka dostavljanju i tužakanju.
  • Naučio sam da svet treba deliti ne na dobre i loše ljude, već na kukavice i one koji to nisu. 95% kukavica pri slaboj pretnji su sposobne na sve podlosti, smrtonosne podlosti.
  • Ubeđen sam da je lager u potpunosti negativno iskustvo, čak ni sat u njemu ne treba provesti, jer to je sat uništenja. Lager nikome nikada ništa nije dao niti je mogao dati. Na sve – i zatvorenike i civile – lager deluje uništavajuće.
  • Svaka oblast je imala svoje lagere, na svakom gradilištu. Milioni, desetine miliona zatvorenika.
  • Represije nisu zahvatile samo vrh, već svaki sloj društva – u svakom selu, u svakoj fabrici, u svakoj porodicili bili su, ili rodbina, ili poznanici, pod represijom.
  • Najboljim delom svog života smatram mesece provedene u ćeliji zatvora Butirka, gde sam imao priliku jačati duh slabih i gde smo svi govorili slobodno.
  • Naučio sam da „planiram“ život na dan unapred, ne više.
  • Shvatio sam da lopovi nisu ljudi.
  • Da u lageru nikakvih prestupnika nema, da tamo sede ljudi sa kojima si bio komšija (i bićeš), koji su zatvoreni za kršenje zakona koji nisu prekršili.
  • Shvatio sam kako je strašna stvar samoljublje dečaka, mladića: lakše će ukrasti nego zamoliti. Hvalisanje i taj osećaj bacaju dečake na dno.
  • Žene u mom životu nisu igrale veliku ulogu – lager je razlog tome.
  • Poznavanje ljudi je beskorisno, jer ja svoje ponašanje prema svakom podlacu ne mogu promeniti.
  • Poslednji u redovima, koje svi mrze – i stražari, i drugovi, – su oni koji zaostaju, bolesni, slabi, oni koji ne mogu trčati na mrazu.
  • Shvatio sam šta je vlast, i šta je čovek sa oružjem.
  • Da su razmere pomerene i da je to karakteristično za lager.
  • Preći iz stanja zatvorenog u stanje civila je veoma teško, gotovo nemoguće, bez perioda dugog prilagođavanja.
  • Da pisac mora biti stranac – u temama koje opisuje, a ako dobro zna materijal, onda treba da piše tako da ga niko ne razume.

Prevod sa ruskog orginala:
http://shalamov.ru/library/29/

Crtice #2 – O provokatorima i doušnicima


 

„Svaki revolucionar susreće na svom putu određen broj špijuna i agenata-provokatora.(…) Ti se ljudi vrbuju iz društvenog taloga, od ljudi čiji je moralni nivo nizak… Ali koliko tragedija, užasnih tragedija, izazivaju ti ljudi! Koliko dragocenih života je izgubljeno, koliko ima porodica čija je sreća uništena – a sve zato da bi slične ništarije mogle da žive u izobilju! Kad pomisliš o hiljadama špijuna koji posvuda tumaraju, koje izdržavaju sve vlade; o zamkama koje oni postavljaju neopreznim ljudima; o ljudskim životima koji se završavaju tragično njima zahvaljujući; kada se prisetiš patnji koje oni seju svuda na svom putu; značajnih suma koje se troše za izdržavanje ove armije vrbovane iz društvenog šljama; o porocima koje oni usađuju u društvu uopšte i u pojedinim porodicama; kada razmisliš o svemu tome – ne možeš da se ne zgroziš pred ovim neizmernim zlom koje dolazi od njih.“

Pjotr Kropotkin – Zapisi jednog revolucionara

„- Ništa – votka; i – ostalo; čašice; a ja već vidim; ako se oko usana pojavi evo ovakav osmeh (ne umem da vam kažem, Nikolaje Apolonoviču, kakav je to osmeh) – onda znam; u sabesednika se ne možeš pouzdati; taj je moj sabesednik bolesnik: i ništa ga neće sačuvati od razmekšavanja mozga: takav je sabesednik sposoban da ne ispuni obećanje (Nikolaj Apolonovič zadrhta); kadar je da ukrade i izda, da siluje; njegovo prisustvo u partiji je provokacija. Tad se i otkrilo značenje takvih borica oko usana i grimasa; svuda, svuda me susreće moždani poremećaj, neulovoljiva provokacija, izvestan osmeh – kakav – to, čini mi se, neću moći nikad da objasnim. Ali umem da ga prepoznam bez greške!

– A vi ga nemate?
– Imam!
– Znači i vi ste, prema tome, provokator?
– Ja? Da: provokator; ali to je provokatorstvo u ime velike ideje; i opet, ne – ideje, već strujanja.“

Andrej Beli – Petrograd

 

 

 

Mučenje nadom – Vilije de l’ Lil Adam


Ovu divnu pripovetku sam pronašao među izdanjima Grafičkog Zavoda Hrvatske, u biblioteci Babilonska biblioteka – niska fantastične književnosti u izbori Jorge Luis Borgesa. Devedesetih je kod nas izašala mala knjižica „Borhes – Šta ponovo“ čitam sastavljena od kratkih Borhesovih mišljenja o knjigama koje je izabrao a koje su izlazile u okviru te Babilonske biblioteke (italijanskog izdavača F. M. Ricci). U međuvremenu Borhes umire, a i u tadašnjoj SFRJ mislim da je izašlo sve ukupno deset knjiga. 

Da ne dužim dalje. Mučenje nadom je odlična metafora onog što nam se servisira svaki dan dok smo u našim kavezima ispred masovnih medija. Uživajte i ako naletite na ovu knjigu (Villiers de l’ Isle-Adam – Uzvanik posljednjih svečanosti) obavezno pazarite, nećete se pokajati.

***

Francisko Goja - Sud inkvizicije

Francisko Goja – Sud inkvizicije

Nastavite sa čitanjem

Crtice #1 – O posedovanju knjiga


Stvari koje mi izgledaju kao loš ukus:
Previše ličnih stvari koje zakrčuju mesto na kome neko boravi; previše četkica u kutiji sa mastilom; previše buda na porodičnom oltaru; previše kamenja i bilja u bašti; previše dece u kući; previše reči kad nekoga sretnete; previše zasluga navedenih u molbi. Stvari koje nisu uvredljive bez obzira na njihovu količinu: knjige u kolicima za knjige i smeće u kanti za đubre.

Jošida Kenko – Zapisi u dokolici (Kokoro; Beograd 2012)

jošida kenko

***

Moj je odnos prema svojini uvek bio čudnovat. Svojinu ne samo da nisam smatrao za svetu stvar, već nikada nisam mogao da se oslobodim osećanja da je posedovanje greh. Jako osećanje posedovanja je kod mene postojalo samo u odnosu na predmete svakodnevne upotrebe, posebno na knjige, pisaći sto, odeću. Novac, neophodan za život, kao da mi je bio darivan od Boga, kako bih mogao da se prepustim jedino i samo stvaralaštvu.
….
Celog života sam učio; učim i sada. Ali, to je slobodno pridruživanje svetskom znanju, prema kome ja određujem odnos. Kupovina knjiga je za mene predstavljala uvek najveće uživanje. Sećam se kako sam odlazio u veliku knjižaru Oglobljina, na Kreščatiku. Skoro svaki dan sam odlazio tamo da prelistavam nove knjige. Ta ljubav prema knjižarama ostala je u meni i do dana današnjeg.

Nikolaj Berđajev – Samospoznaja (Zepter Book World: Beograd 1998)

nikolaj berđajev

***

Žan-Filip de Tonak: U svakom slučaju vas dvojica ste uspeli da konačno oslobodite osećaja krivice sve one koji na policama biblioteka drže mnoštvo nepročitanih knjiga!

Žan-Klod Karijer: Ovo je možda pravo mesto da istaknemo kako se biblioteka ne sastoji nužno od knjiga koje smo pročitali ili ćemo ih jednom pročitati. Ona se sastoji od knjiga koje možemo ili bismo mogli da pročitamo – pa makar ih nikada ne pročitali.

Umberto Eko: Ona je jemstvo znanja.

Žan-Klod Karijer i Umberto Eko – Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (Gradac K; Čačak 2011)

UMBERTO ECO E JEAN-CLAUDE CARRIERE © LEONARDO CENDAMO

***

tsundoku (積ん読) – japanska reč koja označava kupovinu knjiga i ne čitanje istih, odnosno pretrpanost nepročitanim knjigama koje su na policama ili noćnim stočićima.

tsundoku (openculture.com)

tsundoku (openculture.com)

O susretu na Putu


Kad zaršiš svoje delo (ma kako veliko)
Povuci se.

Ovi stihovi koji su uzeti iz knjige ,,Tao Te Ćing“, pripisuju se mudracu koga su zvali Lao Ce (老子).  Prema predanju, poslednji koji je video starog Lao Cea je načelnik pogranične karaule i od njega je na poklon dobio knjigu ,,O putu ka vrlini“ (Tao Te Ćing – 道德经). Od tog dana, više niko nije čuo za starog mudraca koji je nestao jašući na leđima bika prema zapadu.

Laozi

Reč ,,Tao“ ( – novija transkripcija Dao) u bukvalnom prevodu znači – put. Neću pisati o taoizmu, već o susretu dvojice velikih ljudi tog doba, koji se možda čak nikada nije ni dogodio. Lao Ce je dosta stariji od savremenika Kong Zi-a (孔夫子), koga poznajemo pod njegovim latiniziranim imenom Konfucije.

confucius

Dok je Lao Ce meditirao i razmišljao o Tao-u, Konfucije je još od mladih dana stavio sebe u službu poboljšanja društva i države. Bio je poznat kao veliki Učitelj. Jedno vreme je službovao kao ministar u jednoj od brojnih kineskih država tog doba koje su međusobno ratovale. Shvativši da se vladari malo zanimaju za njegove pouke, putovao je od mesta do mesta sa gomilom učenika.

Dok se Lao Ceovo učenje više pronalazi u umetnosti, Konfucijevo učenje predstavlja temelj moderne Kine.

Negde u svojoj tridesetoj godini života, kažu stare knjige, Konfucije je otišao da upozna velikog mudraca Lao Cea.  Ovaj je kažu bio zaprepašćen što Konfucije uopšte pokušava da popravi društvo. Na tom putu desio se sudar dva različita pogleda na svet. Konfucije je otišao zadivljen Lao Ceom i o tome je pričao svojim učenicima.

Naši vladari bi mnogo šta mogli da nauče od Konfucija, a za početak ovo:

“Kad u zemlji vlada red sramota je biti siromašan i običan čovek. Kad je u zemlji haos, sramota je biti bogat i visoki službenik.”

Razlika između učenja Konfucija i Lao Cea se najbolje vidi kroz kratku priču koja se pripisuje drugom velikom mudracu taoizma posle Lao Cea, Čuang Ceu.

Čovek koji je prezirao mašinu

Kad je Cekung, učenik Konfucijev stigao na jug, u državu Č’u, na svom putu za Čin, prošao je kroz Najin. Tu primeti jednog starca kako kopa jarak da bi spojio baštu sa izvorom. Nosio je krčagi i iz njega livao vodu u jarak, bio je to velik posao, a uspeh neznatan.

“Da imaš mašinu”, rekao je Cekung, “mogao bi za jedan dan da navodniš i sto puta veće zemljište. Posao koji ona zahteva je beznačajan u poređenju sa takvim radom. Da li bi voleo da je imaš?”

“Šta je to?” upita baštovan, gledajući ga.

“To je naprava načinjena od drveta, teška pozadi a laka napred. Ona zahvata vodu koja stalno teče i klobuča kao uzavrela čorba. Zove se đeram.”

Na to se baštovan zacrveni i reče smejući se: “Slušao sam od mog učitelja da su oni koji imaju spretne naprave lukavi u svojim poslovanjima, a oni koji su lukavi u svojim poslovanjima, imaju lukavstva u svom srcu, a oni koji imaju lukavstva u svom srcu, ne mogu biti čisti i nepokvareni, a oni koji nisu čisti i nepokvareni u svom srcu, nemirni su u duhu. Oni koji su nemirni u duhu, nisu podesno sredstvo za Tao. Ne da ja ne znam za te stvari, nego bi me bilo stid da ih upotrebljavam.”

Cekungu se smrači lice, oseti se ponižen, poražen i zbunjen. Pribrao se tek kada su prešli više od trideset lija.

“Ko je taj čovek?” upitaše ga učenici. “Zašto si se promenio u licu posle razgovora s njim, i zašto si ceo dan izgledao izgubljen?”

“Mislio sam”, odgovori Cekung, “da postoji samo jedan čovek (Konfucije) na svetu. Ali nisam znao da postoji i ovaj čovek. Slušao sam od Učitelja da je dokaz (vrednosti) jednog plana njegova praktičnost, a da je cilj napora uspeh, i da treba da postignemo najveće rezultate sa najmanjim naporom; ali to nije slučaj sa ovim čovekom. Našavši se u životu, on živi među ljudima, ne zna kuda da ode, beksrajno potpun u samome sebi. Uspeh, korisnost i znanje veština svakako bi učinili da čovek izgubi ljudsko srce. Ali taj čovek ne ide nikud protiv svoje volje i ne radi ništa suprotno svom srcu, gospodar samoga sebe, on je iznad pohvale i pokude sveta. On je savršen čovek.”

Mala muzička preporuka, album Dejvida Darlinga nastao pod uticajem Tao Te Ćinga, David Darling – The Tao of Cello.

Citati i priča preuzeti iz knjige “Lao Ce, Konfucije, Čuang Ce – Izabrani spisi”, izdanje Prosveta 1964. godine u izboru i prevodu Svetozara Brkića.

 Zahvaljujem se boljoj polovini na popravci teksta.