Crtica – Komitas


Ničeg duša nije htela,
I, ne otvorivši oka,
U nebo gledala i mrmljala,
Poput Komitasa bezumnoga.

Ничего душа не хочет
И, не открывая глаз,
В небо смотрит и бормочет,
Как безумный, Комитас.

Arsenij Tarkovski – Komitas
(moj nevešt prepev strofe)

U okviru fasinacija istočnim od raja zvanog Srbija, ova crtica je posvećena velikanu jermenske muzike rođenom kao Sogomon Sogomonijan, a zamonašio i uzeo ime Komitas. Bio je i pesnik, kompozitor, dirigent. U dodir sa njegovom muzikom, ali i generalno muzikom celog prostora sam došao slušajući stotine (bukvalno) puta genijalne albume Vasilisa Cabropulosa (Vassilis Tsabropoulos) u izdanju ECM-a, posebno album Melos. A onda i album Kit Džereta sa muzikom Gurdjijeva. No prošlogodišnji hit je bio remek-delo album za ECM mlađanog Tigrana Hamasijana (Tigran Hamasyan – Luys i Luso).

Ukratko došlo se tako i do Komitasa i njegove biografije kroz koju se prelamaju patnje i muke celog jermenskog naroda pod čizmom Otomanske imperije u njenom zenitu. Na temu genocida nad Jermenima kod nas je prevedena izvanredna knjiga Franca Verfela – Četrdeset dana Musa Daga (objavljena je prvo tridesetih godina, a nedavno opet u izdanju Utopije iz Beograda). Kao i mnoge druge viđenije Jermene, Turci su 1915. godine uhapsili Komitasa u Konstantinopolju, i zajedno sa ostalima strpali za transport u klanicu u centralnoj Anadoliji. Povlačenjem veza uticajnih Turaka, uspeli su da ubede Talat-pašu, jermenskog krvnika, da izuzme od ubijanja Komitasa. Uspeli su da ga spasu, ali Komitas je od tog dana i viđenog krvoprolića zanemeo i sišao s uma. Od 1916. do 1935. godine je povučen u sebe i tih skoro 20 godina života provodi u psihijatriskoj klinici kraj Pariza, gde i umire.

Kažu da je Klod Debisi kad je slušao Komitasa 1906. godine nakon koncerta uskliknuo: „Genijalni oče Komitase, klanjam se vašem muzičkom geniju!“

Jedna druga priča, legenda ali literarno lepša, kaže da je došao na red na Komitasa da stane na vešala i da su ga u tom trenutku skinuli sa njih, nakon što je kćerka jednog od paša koja je bila njegova muzička učenica povukla veze da ga spase. Ali da je u tim trenucima pred očiglednu smrt zanemeo. Kako god, ostaje divna pesma Arsenija Tarkovskog posvećena Komitasu. Ne bih se usudio da je prevodim i kvarim.

 

Advertisements

Crtica o (ne)humanim preseljenjima i muzičarima


Koliko god se trudio da ne čitam zbivanja, facebook me natera da me uvek dodirne more nečeg što me zaista ne zanima. Ovaj put je to bila prošla Evrovizija koju nisam pratio od kako je Željko J. na njoj učestvovao (ah pubertet…). Bruji internet o pesmi koja je ove godine pobedila sa naslovom „1944“, kako je posvećena krimskim Tatarima koji su maja 1944. godine proterani sa Krima. Pre nekih par godina je napravljen i (prosečan) film o ovom egzodusu – Hajtarma.

Ovu mini-crticu sam u glavi imao i ranije. Nisu samo Tatari preseljavani na istok (Sibir, ili u Kazahstan). Bujice naroda i narodnosti koje je drug Koba preseljavao bi išle ovim redom (a izvor je Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, prvi i treći deo): Jakuti (1928), Burjati-Mongoli (1929), Korejci sa Dalekog Istoka koji su prebegli od Japanaca u SSSR (a ovamo dočekani sa podozrenjem da su u pitanju japanski špijuni). A onda tokom Drugog svetskog rata: Nemci sa Volge, Tatari, Čečeni, Grci sa Kavkaza, Jevreji – „kosmpoliti“…

Jurij Borjev u knjizi „Staljinijada“ iznosi podatak da je mnogo Čečenki tokom puta preminulo od uremije. Bilo ih je stid da vrše nuždu pred muškarcima. Putovalo se danima, žene su trpele, i umirale.

Kazaške stepe, ali i Sibir, su ispočetka služili kao nova mesta za život prognanih, kasniji talasi su dobijali nova mesta za smrt, najčešće u rudnicima zlata (poput Kolime na ledenom severu). Bilo im je zabranjivano da se vraćaju tamo odakle su oterani. Aleksandar Čudakov je napisao autobiografski roman („Pada magla na stare basamake“ – obavezno pročitati!) o mestu Ščučinsku, kako kaže, nigde više glavni junak nije video pametnijih ljudi po metru kvadratnom nego u svom rođenom mestu (čak ni u Moskvi ili pak Bostonu). A da ovo nije laž, evo link pa se uverite.

***

Ne bih ni saznao za Nemce sa Volge još dosta dugo vremena da tokom putovanja u Kazahstan 2013. godine nisam na železničkoj stanici sreo nekog šenulog beskućnika (bradjagu – бродяга), koji je pričao na nemačkom. Kasnije gledajući statističke podatke ko sve živi u Kazahstanu. saznam da postoji preko 100 000 Nemaca, koji svi vuku poreklo sa Volge, a koje je drug Koba (Soso, Staljin, Otac), preselio kako ne bi dočekivali raširenih ruku svoje sunarodnike. No zaboravio je da ih vrati posle rata. Kako je izgledala deportacija svih navedenih naroda preporučujem treći deo „Arhipelag Gulag“.

Veliki sovjetski kompozitor Alfred Šnitke je rođen u gradu Engelsu, autonomnoj republici Povoloških Nemaca.

***

Marija Judina (yudina.ru)

Marija Judina (yudina.ru)

 

Kad smo kod muzičara, kažu da su jednom zatekli druga Kobu kako plače. Na radiju je jedne noći 1944. godine slušao izvođenje Mocartovog klavirskog koncerta br 23. Izvođač je bila Marija Judina, pijanstkinja. Hrabra, velika žena. Nije skrivala svoja religijska ubeđenja. Marija Judina se vratila sa koncerta, nije stigla ni da zaspi, kad su joj pokucali na vrata, pokupili je u studio da ovaj put snimi isti koncert samo za J. V. Staljina. Kada su joj kasnije dodelili Staljinovu nagradu, ona je novčani deo dala pravoslavnoj crkvi za „iskupljenje mnogobrojnih staljinstičkih grehova“. Bila je prijateljica velikih ličnosti tog doba: Pasternaka (koji je prvi put čitao Doktora Živaga u njenom stanu), Mandeljštama, Bahtina, Šostakoviča. Ona je i lik u romanu Alekseja Loseva „Žena mislilac“ (domaći prevod Bernar 2011.). Roman je stavio tačku na njihovo prijateljstvo.

Nažalost, taj snimak uživo uz koji je Staljin plakao nije sačuvan, ali jeste ta ploča. Eto, nekad i monstrumu poteku suze, a knez Miškin bi mogao da kaže kako će „lepota spasiti svet“.

Beskompromisni drkadžija Majls Dejvis


„Znanje je sloboda, a neznanje ropstvo, i prosto nikada nisam mogao da verujem da je neko tako blizu slobode, a da to ne iskoristi.“ – Majls Dejvis

Ovu rečenicu Majls Dejvisa sam pronašao u njegovoj autobiografiji, zapravo više razgovorima koje je vodio sa Kvinsi Trupom, a kod nas je to izašlo u izdanju „Utopije„. Ovo je jedna od autobiografija, u kojoj onaj koji priča ne štedi ni sebe, ni druge, u kojoj je reč drkadžija bar jednom na svakoj stranici („Taj drkadžija je imao osećaj za ritam…“, „Jebeni drkadžija…“). Zašto početi sa ovim citatom? Mislim da kroz celu knjigu provejava želja Majlsa da večito bude slobodan i radi ono što hoće, da svira svoje stvari, pravi muziku i živi punim gasom, do kraja, ne štedeći ni sebe, ni druge.

Ali da se vratimo na početak, Majls Dejvis (Miles Dewey Davis III) rođen je 1926. godine u Altonu, država Ilinois, da bi se porodica ubrzo preselila u Istočni Sent Luis, gde je Majls odrastao i prvi put počeo da svira trubu. Za svoju porodicu kaže da su svi bili posebni – muzičari, umetnici, biznismeni i stručnjaci. Njegov deda Majs Djui Dejvis I, bio je knjigovođa i zaradio dosta para, zahvaljujući tome njegov sin Majls Djui Dejvis II je mogao da ode na koledž i završi stomatologiju. U Istočnom Sent Luisu kreće u školu, prvi put nalazi kao klinac posao sa raznošenjem novina, i počinje da svira trubu. Ali pravi početak priče autobiografske počinje onog trenutka kada su Diz i Berd nastupili u Sent Luisu 1944. godine. Dizi Gilespi i Čarli „Bird“ Parker su ga prosto oduvali kako su svirali.

Majls Dejvis

 

Upisuje Džulijard muzičku školu u Nju Jorku okružen belcima. Noćima luta po klubovima tražeći Čarli Parkera sa kojim je želeo da uspostavi kontakt (prethodno mu je rekao da mu se javi kad dođe u Nju Jork). I tako započinje dvostruki život Majls Dejvisa, danju u muzičkoj školi a noću u crnačkim klubovima gde se dešavala prava muzika, stvarala istorija džeza i bibop-a. Nastavite sa čitanjem

Hercog i muzika u njegovim filmovima


Pre tri meseca, na odličnom blogu promena ideja se pojavio tekstualni izvod iz dokumentarca o Hercogovom snimanju Fickaralda (Burden of dreams) iz 1982. godine, gde on govori o opscenosti džungle. Uzimajući u obzir broj filmova koje je snimio u džunglama, da se zaključiti da je Verner Hercog (Werner Herzog) zaista obožava. Tu spadaju hronološki: „Agire, gnev božiji (Aguirre, der Zorn Gottes)“, „Fickaraldo (Fitzcarraldo)“, „Wings of hope (Julianes Sturz in den Dschungel)“, „Deset hiljada godina stariji (Ten Thousand Years Older)“.

Hercog, jedan od omiljenih režisera autora ovog bloga, je neko ko uvek ima dobru priču i dobru muziku u svojim filmovima. Ista muzika se može slušati i zasebno izvan filmova. Dugo vremena sam pratio izvođače kojima je Hercog pružao poverenje da rade muziku za njegove filmove, pa evo da izdvojimo nešto muzičkih preporuka i bisera iz njegovog okeana.

popol vuh

Popol Vuh (last.fm)

Izuzimajući operu, čiji je Hercog (kao i njegov junak Fickaraldo) veliki fan, grupa kojoj je najviše pružao poverenja za muziku u filmovima je Popol Vuh. Nemački krautrok bend i njegov vođa Florian Fricke su stvorili muziku za šest filmova Vernera Hercoga: Agire, Nosferatu, Fickaraldo, Kobra Verde (film nastao prema motivima knjige Brusa Četvina „Vicekralj Uide“), Stakleno srce i Enigma Kaspara Hauzera. Saradnja između Frickea i Herzoga je potrajala do smrti Floriana Frickea. Ime Popol Vuh, bend je uzeo iz svete knjige Maja, plemena Kiće iz Gvatemale. U 16. veku je jedan domorodac knjigu napisao latinicom, a u 18. je pronašao španski sveštenik Fransisko Himenes i sačuvao od uništenja. Jedan od najpoznatijih i najpriznatijih albuma ove grupe je „Hossiana Mantra“ iz 1972. godine.

Ako se zaljubite u krautrock, preporuka za još dva benda „Ash Ra Tempel“ i „Amon Düül II„. Njihova muzika otvara film „Agire, gnev božiji„.

Popol Vuh sveta knjiga Maja

Popol Vuh sveta knjiga Maja

Posle smrti Floriana Frickea, za svoje nove projekte, Hercog muzičkog saradnika nalazi u holandskom čelisti Ernst Reijseger-u, koji često nastupa u triu koji osim njega čine senegalski pesnik i pevač Mola Sylla i pijanista Harmen Fraanje. Overiti zadnji album „Down deep“. Muziku Ernsta Reijsegera je relativno teško naći piratski, ja sam uspeo par albuma, od toga su dva ili tri vezana za muziku iz Hercogovih albuma. Muziku objavljuje pod etiketom „Winter&Winter„. Za Hercoga je radio muziku za dokumentarce „Beli dijamant (White Diamond)„, „Pećina zaboravljenih snova (Cave of Forgotten Dreams)“ i dva igrana filma „The Wild Blue Yonder“ i „My Son, My Son What Have Ye Done“).

Reijseger, Fraanje, Sylla (izvor: www.ernstreijseger.com/)

Reijseger, Fraanje, Sylla (izvor: http://www.ernstreijseger.com/)

Naravno osim ovih izvođača, tu su i numere „Lost John“ legendarnog Sonny Terry-a, „Ghetto Raga“ britanskog psihodeličnog benda Third Ear Band (meni lično nikada nisu legli za slušanje). Ovde posebno izdvajam fenomenalnu muziku iz dokumentarca „Encounters at the End of the World“ iz 2007. godine. Tu je bugarska narodna pesma „Planino Stara Planino Mari„, kao i crkvena „Retche Gospod Gospodevi Moyemu“ u izvođenju Chorovaya Akademiya i Aleksandra Sedova (lično ima i boljih horova).

Eto večeras se zavalite, pustite „White Diamond“ ili „Encounters at the End of the World“ i uživajte u potpunosti.

 

White Diamond

White Diamond (Werner Herzog)

Isprovocirani tišinom


Hteo sam ovo da napišem još pre sedam dana i da se ovde pošteno naspomenem majke svima u ovoj državi, ali malo me pustilo spominjanje familije, ali nije nešto drugo. Mnogo očiglednije.

Npr. Orvel u 1984 zamišlja televizor koji ne može da se isključi, prosto suluda situacija da nigde ne možete da pobegnete od toga. Za Orvela tog doba, buka stalno uključenog tv aparata je verovatno značila beskonačnu agoniju i ludilo. Čika Orvele, jebeš život bez buke.

Odem do lekara i našetam se za recept, u čekaonici studentske poliklinike stalno uključen televizor. Da li može bar kod doktora da prođe bez mentalnog trovanja? Odem kod drugog lekara, televizor isto uključen, uđem u prevoz, motor drnda, neki lik glasno priča sa sagovornikom, tj čuje se i sagovornik. Neke klinke puštaju neku treš muziku. U tom trenutku sam poželeo da ima nas 100 u tom prevozu, da svi slušamo neki jazz-funk-ritual Nick’s Bartsch Ronins-a i promovišemo koncert za ovu subotu. Ali jbg nema nas.

A onda izađe vest o devojci koja svaki dan stoji na kutiji i ćuti sa drugačijom ispisanom porukom. Zaboga ko je ona? Zašto mora da ćuti? Zašto jebeno ne progovori? Kao u Ingmarovoj „Personi“. Odgovori kučko dok ti nismo bacili vrelo ulje u lice. Ne smeš da ćutiš, pričaj i deri se. Jebo te, ovo je svet urlanja, a ne tišine. Kome je do tišine neka ne izlazi iz svoja četiri zida.

Svako svetlo je jedan stan
u stanu krevet, stol i stolice
plavo svetlo preko plavih lica
i plavi svet iz plave kutije

Ekv – Ljudi iz gradova

 

Za sve vas što vas iritira tišina, izbegavajte numeru ispod, nije zdrava za živce, i pogotovu što je John Cage u pitanju. 4’33“ kad vidite, bežite glavom bez obzira. Ovo je muzika za Goju ili Betovena.

Da li postoji mogućnost za bar malo manje buke? Da li smo zaista toliko navikli na nju da ne možemo da zaspimo u miru i tišini, da ne umemo da uživamo bar malo u miru? Da li je toliko neobično ako vam se ćuti??? Da li je najveća provokacija u našem društvu ako ćutite? Da li je to ono od Miloša Obrenovića, da ako Srbi ućute, onda malo popustiti? Ili je to neka psihologija na svetskom masovnom nivou, samo neka se priča, more informacija od kojih se ne možete izolovati osim ako ne stavite slušalice ili čepove u uši. U zadnje vreme je gotovo nemoguće čitati u prevozu, istina i ja sam otišao sa živcima. Izgleda da ću morati da se odreknem i prevoza i čitanja. Ako želite da provocirate, nemojte da psujete majku, samo uporno ćutite. A za malo buke u subotu uz stajaća mesta (genijalni izum organizatora jazz festivala!), pobrinuće se:

Odoh u tišinu uskoro.

Tišina planine

Tišina planine