Unamunov govor u Salamanci


Početak španskog građanskog rata zatekao je filozofa i pisca, Migela de Unamuna, u Salamanci. Unamuno jedan od tada (a i sada) najvećih španskih intelektualaca je u početku bio za falangistički pokret za koji je očekivao da će vratiti red u Španiji koju je godinama potresala kriza i nestabilnost, česte promene vlasti, štrajkovi sindikata, siromaštvo.

Miguel de Unamuno

Miguel de Unamuno

12. oktobra 1936. godine u Salamanci je održana proslava „Kolumbovog dana“ u svečanoj sali univerziteta. Sala je bila puna, među uglednim zvanicama su bili nadbiskup Salamanke, falangistički general Astraj, Karmen Polo (Frankova supruga). Skupom je predsedavao tada 72 godine star rektor Unamuno. Govornici su se smenjivali, došao je red na profesora Malonada koji je u svom govoru Katalonce i Baske nazvao kancerom nacije i poručio im da će ih Španija odstraniti.

Sala je bila ispunjena ovacijama, tada je neko uzviknuo poklič falangista „Živela smrt! (¡Viva la Muerte!)“. General Astraj je odgovorio pokličom „Španija!„, masa mu je odgovorila sa „Jedina!„, Astraj je opet uzviknuo „Španija!„, masa mu je uzvratila sa „Velika!“, po treći put Astraj je povikao „Španija!„, a masa je frenetično odgovorila „Slobodna!„.

Neki od falangista su ustali i salutirali Frankovoj slici na zidu, a masa je vikala: „FRANKO! FRANKO! FRANKO!

Unamuno je sedeo. Masa se utišala, došao je red na rektora da progovori.

Svi iščekujete moje reči. Vi me svi znate i znate da ne mogu dugo ostanem nem. Nisam puno naučio u ove sedamdeset tri godine mog života. I sada, ne želim više da učim. Ponekad ostati nem znači laganje, ćutanje se može shvatiti kao znak odobravanja. Hteo bih da komentarišem govor profesora Maldonada koji je ovde sa nama. Zanemariću lične uvrede prema Baskima i Kataloncima. Ja sam, kao što znate, rođen u Bilbaou. Nadbiskup, ovde prisutan“, i pokaza prstom na njega, „je Katalonac rođen u Barseloni. Ali čuo sam besmislen nekrofilski poklič „Živela smrt!“, ja koji sam ceo svoj život posvetio pisanju o paradoksima koji su provocirali one koji nisu razumeli o čemu pišem, i to me u neku ruku čini ekspertom u ovoj stvari, nalazim ovaj paradoks odvratnim. General Astraj je invalid. Nema potrebe stišavati glas zbog toga. On je ratni invalid, i Servantes je bio. Ali nažalost Španija danas ima previše invalida. I ako nam Bog ne pomogne, imaćemo ih još mnogo više. Muči me pomisao da general Astraj može diktirati obrasce psihologije masa. Bogalj, kome nedostaje duhovna veličina Servantesa, se nada da će naći  utehu okružujući sebe bogaljima. General Astraj nije jedan od izabranih umova, čak iako je nepopularan, ili možda zahvaljujući tome. Zato što je nepopularan, general Astraj bi hteo da stvori novu Španiju, negativnu kreaciju, po svom liku i naličju. Iz tog razloga on želi da vidi Španiju ubogaljenu, kao što je to jasno istakao.“

U tom trenutku Astraj nije mogao da se suzdrži, proderao se: „SMRT INTELIGENCIJI! ŽIVELA SMRT!„. Povici su dobili salve aplauza od prisutnih falangista.

Ne, živela inteligencija! Smrt pokvarenim intelektualcima!„, rekao je Hose Maria Peman, falangistički pisac, koji je pokušao da umiri publiku.

Unamuno je nastavio: „Ovo je hram intelekta, i ja sam njegov najviši sveštenik! Skrnavite sveto mesto. Vi ćete pobediti, zato što imate dovoljno brutalnosti. Ali nećete ubediti. Zato što ubediti znači uveriti. Da biste uverili nekoga, potrebno vam je ono čega manjkate – razuma i prava u borbi. Vidim da je besmisleno da od vas tražim da mislite o Španiji. Završio sam sa govorom.“

Profesor prava, don Madruga, uhvatio je Unamuna za rame i, pomogao mu da ustane, ponudio je njegovu njegovu ruku Karmen Polo, koja je prihvatila Unamuna pod ruku i stavila ga pod svoju zaštitu. Unamuno je izašao uspravan.

Unamuno ispraćen fašistima

Unamuno ispraćen fašistima

Nakon toga, Unamuno je dva meseca pred smrt proveo u kućnom pritvoru. Malo je nedostajalo da bude streljan, ali su Franku savetnici rekli da bi to nanelo štetu falangističkom pokretu u svetu.

——————————————————————————————————————–

Nažalost fašistička misao i ideja nije pobeđena u Srbiji, i sigurno neće biti još dosta dugo. U tom uverenju me drži facebook, sajtovi, forumi, književna produkcija. Večiti lament i pozivanje na uzvišenu smrt, večno podsećanje na reke krvi (koju smo „mi prolili“). Španski građanski rat je nešto što me iznova privlači da se vratim u razmišljanjima i čitanjima. Večito ponavljanje raznih zaveta, od škole pa nadalje, na skupovima, televiziji, dovela je do ispiranja mozgova velikog broja ljudi u ovoj zemlji. Da se ja pitam, štampao bih Unamunov govor kao obavezno štivo za osnovne i srednje škole.

Nemogućnosti jedina


Ovaj unos posvećujem u slavu nemogućnosti kojoj smo svakodnevni izloženi, samo nas u manjoj ili većoj meri dotiče.

Režiser koji je svojim filmovima proslavio nemogućnost je Luis Bunjuel. Na primer u „Mračnom predmetu želja“ stariji muškarac ne uspeva da osvoji naklonost mlade devojke, grupa prijatelja ne uspeva da se skupi na večeri u „Diskretnom šarmu buržoazije“ jer ih ometaju nemogućnosti koje nisu nemoguće, dok sa druge strane u „Anđelu uništenja“ grupa zvanica nije u mogućnosti da napusti kuću u kojoj večeraju.

Diskretni šarm buržoazije (Luis Bunjuel)

Diskretni šarm buržoazije (Luis Bunjuel)

Ako se prebacimo iz sveta filma u svet književnosti, broj ovakvih fiktivnih i realističnih tema raste. U pripoveci Hulia Kortasara „Putovanje“, glavni junak ne može da se seti naziva stanice da bi kupio kartu i uhvatio pravi voz. Sa druge strane imamo Dina Bucatija i njegove pripovetke o kraljeviću koji je u nemogućnosti da proveri granice svoga kraljevstva jer kako nam se čini u pripoveci, one su beskonačne. Šalje jednog za drugim konjanike A, B, C, D, E i F u glavni grad da nose informacije, na kraju je shvatio da se neki od konjanika neće vratiti u narednih 80 godina, a on tada neće biti živ. U drugoj pripoveci Bucati priča o liku koji pokušava da ode do toaleta ali tada istovremeno u toalet hoće još neko, i lik odustaje, i svaki put kad bi pokušao da krene do toaleta, isti tip sa druge strane bi to takođe pokušao. Glavni junak igra na strpljenje, čeka do jutra kod svojih vrata sakriven, dolazi jutro i shvata da su zapravo ispred soba svi u tom stanju.

Naravno rekli bismo da svako može da zaboravi nešto, i da mu je nemoguće da se toga seti, ali teško da bi probdeo noć kraj toaleta.

Šta tek reći o nemogućnostima da se setimo budućnosti? Prošlosti se sećamo u manjoj ili većoj meri, znamo ko smo, gde smo rođeni, događaje iz života, šta smo radili sutra, ali smo u nemogućnosti da kažemo šta smo radili sutra! Ili šta smo radili krajem ove godine! Naravno sa jedne strane je to zbog toga što se ti događaji još nisu odigrali, ali i njihovo sećanje nam ne omogućava psihološka strela vremena. Sa druge strane strela vremena je uvek usmerena od prošlosti ka budućnosti, videćemo da čaša pada na pod i razbija se, ali suprotan događaj skupljanja delića u celinu i vraćanja čaše tamo gde je bila, nećemo videti, jer (skoro pa) nemoguć.

U nemogućnosti smo da razlučimo optičke varke, da razlučimo nemoguće objekte. Naravno tako nešto nas u svakodnevnom životu ne dotiče, sem kao grafika ili animacija (npr Eschera, poput Penrouzovog trougla). Ali igranje gluvih telefona i nemogućnost prenosa tačne informacije zna da boli.

Gore - dole (M. C. Escher)

Gore – dole (M. C. Escher)

Nemogućnost da napredujete na poslu i karijeri takođe zna da nervira, stvara frku i paniku. Nemogućnost da dobijete neku bolest ili sedmicu na lotou a iščekivanje istoga znači da ste ili anksiozni ili naivni. Rešenja su u vidu seroxata ili učenja statistike.

Ali koliko ste predvidljivi u životu u svojoj rutini? Da li idete istim prevozom i istim ulicama na posao ili u školu? Da li vas je ikada iritirala nemogućnost postojanja beskonačnog broja kombinacija kojima biste mogli doći iz tačke A u tačku B u realnom životu? Da koliko god se trudili da stvorite lavirint od ulica kojima hodate, da dođete do cilja? Zar ne bi bilo zanimljivo kada bi gradske ulice za promenu bile lavirinti sa beskonačnim brojem kombinacija, tako da vas vaša dnevna rutina neće odvesti u središte lavirinta, ali neka druga kombinacija hoće? I zamislite da postoji upravnik lavirinta koji svaki dan menja šemu, odnosno od svih delova lavirinta stvara nove kombinacije, kao loto 🙂

Lako do posla

Lako do posla

Sam život u Srbiji je ništa drugo do nemogućnost, stizanja na vreme do posla, jer se autobus pokvario, stvorila se gužva, utakmica, navijači, ludilo, diplomatske delegacije.

I na kraju autor je u nemogućnosti da nekako drugačije završi ovaj tekst.

Korenspondencija


Ne, neće ovo biti sentimentalno podsećanje na to da li pišete pisma, da li ste od onih koji i dalje šalju ista (ja ponekad, ali to ne prelazi više od par godišnje). Interesantnija stvar je korenspodencija u doba kada interneta nije bilo.

Pre par godina, proučavajući fenomene vezane za ljudsku dinamiku, fizičar Albert Laslo Barabaši se dotakao korenspodencija koje su tokom života vodili Albert Ajnštajn i Čarls Darvin. Tokom života Darvin je razmenio preko 6500 pisama, a Ajnštajn čak preko 14 500 (računam na pisma koji su ova dvojica dobila, broj poslatih je veći za oko hiljadu kod Darvina, i za oko dve hiljade više kod Ajnštajna). U neku ruku, znači da su ovi ljudi bili skribomani. Jer npr samo Darvin je za Novu godinu 1874. godine, napisao 12 pisama. Istina Ajnštajn je za sedamdeseti rođendan primio 120 pisama.

 

Ono što je uočljivo jeste da postoje fluktacije kad ljudi pišu i odgovaraju, i da se one uzrokovane nečim što zovemo lista prioriteta. Barabaši u svojoj knjizi „Bursts“ navodi primer korenspodencije Ajnštajna i Teodora Kaluze (jednog od začetnika teorije struna). Gde je dosta vremena prošlo, pre nego što je Kaluza došao na Ajnštajnovu listu prioteta da bi mu odgovorio. Šta bi se desilo da Ajnštajn nije čekao dve godine da mu Kaluza dođe na listu prioriteta? O tome možemo samo da maštamo…

Nesvesno, svi radimo tako, stihijski odgovaramo na mailove ili sms-ove (osim ako ne odgovarate i ne visite stalno), i najčešće su ti odgovori uzrokovani našim životnim ritmom. No da se ostavimo dalje priče o ljudskoj dinamici i stepenim zakonima, biće još prilike da se priča o tome.

Zanimljivo je da su ljudi poput npr Keplera ili Tiha Brahea, vodili vrlo žive korenspodencije sa ljudima svog doba. Pokušavam da zamislim kako su tada pisma putovala, to su sigurno bili meseci. Zatim je trebalo na ista odgovoriti. Znači najveći broj vremena je zapravo odlazio na putovanje pisama iz jedne zemlje u drugu. Ali kako su ti ljudi uspevali da imaju tako veliku razmenu pisama i ideja? Evropa 17. veka nije bila tako lepo mesto.

Recimo Keplerova pisma su poput naučnih radova. Ili šta tek reći za kasnija pisma matematičara i fizičara koja su međusobom razmenjivala sa jednog na drugi kraj Evrope? Kao i njihova pisma akademijama gde su slali odgovore na razne probleme (i bili nagrađivani nekom svotom novca). Slično je i sa pismima Galileja, Tiha Brahea, Njutna i Lajbnica. Pogotovu kad je u pitanju Njutn (koji je pored naučne, vodio i alhemičarske prepiske!). Nisu samo u pitanju naučni radovi, već i alhemičarske prepiske, kao i širenje štampanih dela.

Keplerovo pismo Galileu

Keplerovo pismo Galileu

Naravno da nisu svi slali pisma, malo je pismenih bilo. Sigurno je i da pošte (bar u nekom obliku kakvom je danas poznajemo) nije bilo. Bilo je kurira, i carskih izaslanika, pa su tako „sitne knjige“ stizale vladarima, ali šta je sa učenim glavama? Da li je bilo sigurno poslati pismo po nekom putniku, trgovcu ili kuriru nekome?

Ono što postavljam jeste pitanje produktivnosti. U doba twitter-a i sms-a, ograničeni smo n a mali broj karaktera i lakonsko izražavanje. U pismima koja su putovala dugo, sigurno da toga nije moglo da bude. Da li to znači da su pismeni ljudi tog vremena bili produktivniji u smislu pisanja, nego ljudi koji se danas bave nekim intelektualnim naporom?

Galileos-telescope-001

Istina širenje ideja je danas dosta brže, do nas mailovi stižu brzinom svetlosti, svet je doživeo na prostor-vremenskoj kompresiji, postao je manji, ali naše prepiske su postale sve kraće. Izgleda da će razmena pisama u doba srednjeg veka sigurno ostati nepoznanica za autora ovog bloga, ako neko ima neki zanimljiv materijal za čitanje, neka slobodno preporuči.

Link ka članku iz časopisa „Nature“ o obrascima odgovaranja Ajnštajna i Darvina:

Click to access 200510-27_Nature-CorrespondencePatterns.pdf

Kad smo kod Keplera, preporučujem nevezano za njega, roman (ili zbirku isprepletenih priča) Lea Peruca „Noću pod kamenim mostom“ (Izdavač Logos), delo u kome ćete sigurno uživati.

U Patagoniji – muzika i knjiga


Sa obe strane voza, grad se cepao na predgrađa; ovaj prizor, i kasniji pogled na bašte i vile, odložiše početak čitanja. Dalman, zapravo, nije ni stizao puno da pročita; brdo od magnetnog kamena i duh koji se zaklinje da će ubiti svog dobročinitelja bili su, nema zbora, čudesni, ali ništa više od samog jutra i činjenice da je živ.

H. L. Borhes – Jug (Maštarije)

U Patagoniji – Brus Četvin

Jedan od najboljih putopisa koje sam čitao, jeste onaj o Patagoniji, engleskog književnika Brusa Četvina. „U Patagoniji“ (izdavač Magnet), je sjajan putopis o putovanju kroz kao što napisah kroz Patagoniju. Tu se i spominje priča o Kesidi i Buču, čudnoj mešavini naroda i narodnosti u tom fascinantom parčetu zemlje na jugu Argentine. Lik iz Borhesove pripovetke je naglo oboleo, jedva se živ izvukao. Slično je bilo i sa Četvinom, kažu da je obnevideo u jednom trenutku dok je procenjivao neke slike. Od tada stalno putuje. Postaje večiti putnik. Za sada na srpski su prevedena tri njegova dela: U Patagoniji, Uc, Vicekralj Uide. Izdavac je Magnet, ima je po knjižarama. Najavljeno je da će do sajma biti još neko od dela. Delovi su čitani na Trećem programu Radio Beograda. Vicekralj Uide je poslužio kao podloga za film Vernera Hercoga „Cobra Verde“. Jednom su se i sreli, i tada mu je, svestan da mu je kraj zbog AIDS-a blizu, Četvin poklonio svoj ranac sa porukom da je on jedan od poslednjih putnika. Evo i jednog dobrog teksta o Četvinu (i ne znam zašto smaraju sa tim da je pisao tipa samo u Moleskine sveske, mnogo bitno).

Ono što me je podstaklo da pišem o ovome jeste slika sa korica (a koliko se sećam ima je i u knjizi) železničke stanice. Podsetilo me na Borhesovu priču, i jednu Kortasarovu priču, gde lik uleti u stanicu ali ne može da se seti gde putuje.

Pošto je autor bloga već pisao i objavio svoju ljubav prema vozovima (ali i prema malim železničkim stanicama), hteo sam da eto preporučim Brusa Četvina ako već idete na sajam, ali i da malo poslušate jednu fenomenalnu pevačicu Silviu Iriondo. Čuvena muzička kuća „ECM“ je objavila njen album „Tierra que anda“ na preporuku velikog Egberta Gismontia. Ako nekom trebaju linkovi neka se javi 🙂

Uživajte

Letnja lektira: Golding – Zvonik i neka građevinska zapažanja


„Smejao se, zadignutog podbratka, vrteći glavom. Bog Otac zapljusnuo ga divotom sunčanih zraka kroz obojeno staklo, divotom što se kretala zajedno s njegovim pokretima da bi progutala i uznela Avrama i Isaka, pa opet Boga.“

„Na vrhu je bio otvor za svetlo, a u otvoru greda s koje još nije bila otpala kora. Na njoj je bilo još nešto osim kore. Nečija se ruka grčevito držala za nju, a Joselin koji je bezbroj puta video tu ruku – kako dodiruje kamen ili drvo, kako namešta instrument, kako se steže od srdžbe ili diže uvis od očaja – poznavao je tu preplanulu ruku s riđim dlačicama isto tako dobro kao i svoju bledunjavu ruku. Ali onog istog časa kad ju je ugledao i prepoznao prljavobele zglobove na njenim prstima, još pre nego što je shvatio o kome je reč, ko to tako strastveno steže drvo, jedna druga ruka, manja, belja i nežnija, klizne preko nje i čvrsto je stisne.“

Ova dva odlomka su iz romana Vilijama Goldinga (William Golding) „Zvonik (The Spire)“. Engleski pisac i nobelovac, najpoznatiji po prvencu, Gospodar muva, strastveni moreplovac, kapetan mornarice tokom Drugog svetskog rata i učitelj posle rata, dok nije postao toliko popularan da je mogao da napusti učiteljsko mesto i posveti se pisanju.

Rodom iz Salizberija, i najverovatnije da je u romanu reč o gradnji tornja u istoimenom mestu. Otac Joselin je imao viziju da je on preodređen da napravi najviši toranj, iako ga Rodžer Neimar ubeđuje da podloga nije za to. Slojevito delo, otišao bi ceo post opisujući komplikovane veze između likova i uticaj metafizičkog na oca Joselina.

Katedrala u Salizberiju

Koga zanima, može da pročita i tekst iz Gardijana o ovom delu. Izašao je prevod u biblioteci Hit, još negde osamdesetih. I biće o Goldingu posebno priče, zaslužio je.

Ali pročitavši sve ovo o gradnji, metafizičkom uticaju, nisam mogao a da se ne podsetim pesme „Zidanje Skadra“ i čuvenih Stoje i Ostoje, koje je i Andrić upotrebio u priči u izgradnji mosta na Drini i čuvenog Rada Neimara, za koga niko ne zna ko je to. Zapravo svaki od naroda na Balkanu je imao po nekog svog mitskog neimara koji je sagradio velike stvari koje su pretekle mračno doba razaranja.

UROŠ PREDIĆ: RADE NEIMAR PRODAJE MODEL MANASTIRA MANASIJE

Bilo je to doba gradnje bez poznavanja osnova statičkog proračuna. Ali malo je poznato da kada je vršena rekonstrukcija i učvršćivanje kupole Svetog Petra u Rimu, papa Benedikt XIV je konsultovao više ljudi od nauke, između ostalih i Ruđera Boškovića, čije rešenje je kasnije i prihvaćeno.

Danas više nije fora izgraditi veliki zvonik, bitno je hotel od kilometar visina u Abu Dabiju, ne zarad duhovnog, već materijalnog, ne da bi se bilo bliže nebu, već da bi se koja para zgrtala.A ako nista znali, postoji određena visina do koje se može terati u vazduh, a istu je proračunao Milutin Milanković.

Visoko cenim fantastične primere islamske arhitekture, već sam nešto i spominjao u postu vezanom za zlatno doba islama.

I volim Korta Maltezea u Samarkandu, jednom od najlepših primera islamske arhitekture.

Corto Maltese

Uživajte u srednjevekovnoj naivnosti zidara, a za sve drugo, uvek je tu neki zajebani građevinski poduhvat zarad turista i love.