Suze su tekle – Georgi Danelija

Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Genadij Špalikov – Ljude gube samo jednom

Genja ima stihove:

Ljude gube samo jednom,
I trag, gubeći, ne nalaze,
A čovek je gost kod vas,
Oprašta se i u noć odlazi.

A ako on odlazi danju,
On svejedno od vas odlazi,
Hajde odmah ga da vratimo,
Dok još trg prelazi.

Odmah ga vratimo,
Popričajmo i sto pospremimo,
Svu kuću naglavačke okrenimo,
I za njega slavlje napravimo.

Kad smo snimali „Suze su tekle“, zamolio sam Kančelija da napiše muziku na te stihove: prvi (i jedini put) se u mom filmu pisala muzika za stihove, a ne obratno. Veoma sam hteo da se baš ta pesma začuje kao sećanje na Genju.
Zapisali smo korepeticiju, pozvali pevača. Sve vreme mi se činilo da ne peva kako treba, počeo sam da popravljam, da dodajem.
– Otpevaj na fonogramu, – rekao je Kančeli. – Biće jasnije šta hoćeš.
Otpevao sam.
– Dosta, tako ćemo i ostaviti, – rekao je Kančeli.
Bio sam veoma sumnjičav. Ali dao sam Juriju Bašmetu da posluša zapis, Bašmet me je pozvao:
– Kančeli kaže da hoćete da snimite drugog izvođača. Ne treba. Meni se veoma dopalo – nosi neko raspoloženje i veoma je emocionalno.
Očigledno je da je tako ispalo zato što kad sam pevao, zamišljao sam Genu, naš poslednji susret, listove sa stihovima na stepenicama i kako on odlazi u noć… I otišao je.
Kad smo snimali tu probnu varijantu, došli su sa televizije da rade intervju sa Kančelijem. Usput su snimili i mene kako pevam sa slušalicama. A onda su taj kadar pokazivali u „Kinopanorami“. I na to se začuo telefonski poziv iz Lenjingrada:
– Već si i zapevao? – upitao je Konjecki. – Sad ti je još samo ostalo da zaplešeš u baletu.
A sad i Viktora više nema.
„Ljudi kupuju gotove stvari u prodavnicama. Ali nema takvih prodavnica gde bi trgovali prijateljima, i zato ljudi više nemaju prijatelja. Samo srce može da vidi. Najvažnije nećeš videti očima“. (Sent-Egziperi, „Mali princ“).

Georgi Danelija – Putnik bez karte

(Георгий Данелия – Безбилетный пассажир)

Prevod: Između

UNICEF sveske za pleme Džan

„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

Hercog i muzika u njegovim filmovima

Pre tri meseca, na odličnom blogu promena ideja se pojavio tekstualni izvod iz dokumentarca o Hercogovom snimanju Fickaralda (Burden of dreams) iz 1982. godine, gde on govori o opscenosti džungle. Uzimajući u obzir broj filmova koje je snimio u džunglama, da se zaključiti da je Verner Hercog (Werner Herzog) zaista obožava. Tu spadaju hronološki: „Agire, gnev božiji (Aguirre, der Zorn Gottes)“, „Fickaraldo (Fitzcarraldo)“, „Wings of hope (Julianes Sturz in den Dschungel)“, „Deset hiljada godina stariji (Ten Thousand Years Older)“.

Hercog, jedan od omiljenih režisera autora ovog bloga, je neko ko uvek ima dobru priču i dobru muziku u svojim filmovima. Ista muzika se može slušati i zasebno izvan filmova. Dugo vremena sam pratio izvođače kojima je Hercog pružao poverenje da rade muziku za njegove filmove, pa evo da izdvojimo nešto muzičkih preporuka i bisera iz njegovog okeana.

Popol Vuh (last.fm)

Izuzimajući operu, čiji je Hercog (kao i njegov junak Fickaraldo) veliki fan, grupa kojoj je najviše pružao poverenja za muziku u filmovima je Popol Vuh. Nemački krautrok bend i njegov vođa Florian Fricke su stvorili muziku za šest filmova Vernera Hercoga: Agire, Nosferatu, Fickaraldo, Kobra Verde (film nastao prema motivima knjige Brusa Četvina „Vicekralj Uide“), Stakleno srce i Enigma Kaspara Hauzera. Saradnja između Frickea i Herzoga je potrajala do smrti Floriana Frickea. Ime Popol Vuh, bend je uzeo iz svete knjige Maja, plemena Kiće iz Gvatemale. U 16. veku je jedan domorodac knjigu napisao latinicom, a u 18. je pronašao španski sveštenik Fransisko Himenes i sačuvao od uništenja. Jedan od najpoznatijih i najpriznatijih albuma ove grupe je „Hossiana Mantra“ iz 1972. godine.

Ako se zaljubite u krautrock, preporuka za još dva benda „Ash Ra Tempel“ i „Amon Düül II„. Njihova muzika otvara film „Agire, gnev božiji„.

Popol Vuh sveta knjiga Maja

Posle smrti Floriana Frickea, za svoje nove projekte, Hercog muzičkog saradnika nalazi u holandskom čelisti Ernst Reijseger-u, koji često nastupa u triu koji osim njega čine senegalski pesnik i pevač Mola Sylla i pijanista Harmen Fraanje. Overiti zadnji album „Down deep“. Muziku Ernsta Reijsegera je relativno teško naći piratski, ja sam uspeo par albuma, od toga su dva ili tri vezana za muziku iz Hercogovih albuma. Muziku objavljuje pod etiketom „Winter&Winter„. Za Hercoga je radio muziku za dokumentarce „Beli dijamant (White Diamond)„, „Pećina zaboravljenih snova (Cave of Forgotten Dreams)“ i dva igrana filma „The Wild Blue Yonder“ i „My Son, My Son What Have Ye Done“).

Reijseger, Fraanje, Sylla (izvor: http://www.ernstreijseger.com/)

Naravno osim ovih izvođača, tu su i numere „Lost John“ legendarnog Sonny Terry-a, „Ghetto Raga“ britanskog psihodeličnog benda Third Ear Band (meni lično nikada nisu legli za slušanje). Ovde posebno izdvajam fenomenalnu muziku iz dokumentarca „Encounters at the End of the World“ iz 2007. godine. Tu je bugarska narodna pesma „Planino Stara Planino Mari„, kao i crkvena „Retche Gospod Gospodevi Moyemu“ u izvođenju Chorovaya Akademiya i Aleksandra Sedova (lično ima i boljih horova).

Eto večeras se zavalite, pustite „White Diamond“ ili „Encounters at the End of the World“ i uživajte u potpunosti.

 

White Diamond (Werner Herzog)

Svi smo mi Walden

Pre dva meseca sam pogledao slučajno film Into the Wild. Vrlo sam skeptičan u pogledu filmova koje izbacuje Holivud, ali gle čuda, nađe se časni izuzetak (u takve ubrajam još možda 2 – 3 filma). Ali na film sam se naložio. Kristoferu MekKendelsu je dosta materijalne civilizacije, ima slobodan duh. Odlučuje da napusti svoj prethodni život odmah nakon diplomiranja na koledžu. Odlazi u nepoznato da ispuni svoj konačni cilj – Aljaska. Usput on upoznaje različite ljude i dešavaju mu se različite stvari. Npr. kajakom se spušta do Meksika, upoznaje hipije itd itd. Da ne prepričavam, film je sa obavezno gledanje.

Ali da se dotaknem malo dublje niti filma. Nije to samo puko sanjanje Aljaske i ispunjavanje cilja kako doći iz A u B sa pričom usput. Film ima mnogo dublju poruku u sebi, koju Aleksandar Superskitnica (možda je bolja engleska verzija Alexander Supertramp) saopštava drugim ljudima. Usput čovek čita Džek Londona i H. D. Toroa, citira Bajrona, pomenutu dvojicu, Tolstoja.

Izvire iz njega taj Valdenovski duh. Detalji u filmu koji su me najviše dotakli su kad se popenje na brdo i sa njega kaže sledeće reči:

I do, Mr. Franz!
You got to get back out in the world!
Get out of that lonely house,
that little workshop of yours.
Get back out on the road! Really!

You should make a radical change
in your lifestyle!
I mean, the core of man’s spirit
comes from new experiences.

And there you are, stubborn old man,
sitting on your butt.

Slovo o apokalipsi – Andrej Tarkovski

Evo jednog razmišljanja o apokalipsi, dok ne nađem računarsko-vremenske resurse, uživajte u ovom tekstu.

1984. u okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koje se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu „Boris Godunov“ Musorgskog, spremao za snimanje „Žrtvovanja“. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu „Stvaranje filma i odgovornost umetnika“ i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao „Slovo o Apokalipsi“.

Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali, pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto se na ovo odlučujem ovde.

Sam fakt mog učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptičan karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.

Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju svetog Jovaja. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se Otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju, ne treba raditi, zato što Apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u Apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu što ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije, iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. Jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u ovom lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči.

Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo da se prisetimo da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičkih vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa, ipak, uslovnost vremena je toliko očigledna da mi ne možemo sa tačnošću da odredimo kad će se desiti ono očemu piše Jovan. To može da bude sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je zamisliti da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrplo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog.