UNICEF sveske za pleme Džan


„Znam taj narod, tamo sam se rodio“, rekao je Čagatajev.
„Zato te i šalju tamo“, objasnio je sekretar. „Kako se zvao taj narod, sećaš li se?“
„Nije imao naziv“, odgovorio je Čagatajev. „Ali je sam sebi dao kratko ime“.
„Koje mu je ime?“
„Džan. To označava dušu ili drag život. Narod ničeg nije imao, sem duše i dragog mu života koju su mu dale žene-majke, zato što su ga i rodile.“

 

Andrej Platonov – Džan

Pre nešto više od mesec dana ovaj svet je napustio jedan od velikih (pa i najvećih) režisera, Abas Kijarostami (Abbas Kiarostami). Autor ovog bloga je ostao i danas zadivljen njegovim filmom „Gde je kuća mog prijatelja?“, o dečaku koji traga za kućom drugara iz klupe kako bi mu odneo radnu svesku koja je ostala kod njega, jer ako se pojavi neurađenog domaćeg odlete mali iz škole.

Ma koliko radnja deluje banalno, ta dečija napetost dok traga, taj mučni izraz lica… Ne znam kako je režiser uspeo da to izvuče iz dečaka. To je tačno ono što sam viđao kod drugih mališana (a verovatno i kod sebe). No, nije on jedini filmadžija koji je radio na temu obrazovanja. Da vam se poverim, zaljubio sam se u iranski film, iznova otkrivam nešto novo.

I tako gledajući neki od filmova familije Makhmalbaf, da li Mohsena ili kćeri mu Hane primetim UNICEF sveske. Najverovatnije je to film Hane Makhmalbaf – Buda se srušio od sramote, mada možda je pak u pitanju film Kandahar Mohsena Makhmalbafa.

Ipak je Kandahar taj koji je na mene ostavio veći utisak. Scena izbacivanja veštačkih nogu iz helikoptera i beznogih koji trče za udovima…

Mohsen je snimio i dokumentarac prvo o školi za decu nomade „Vetar koji je odneo školu“ iz 1987. godine, a onda i polu-dokumentarni film „Afganistanski aflabet“ iz 2001. godine. Afganistan je zemlja sa visokim procentom nepismenih. Za porodicu Makhmalbaf obrazovanje igra veliku ulogu u skoro svim njihovim filmovima, uz već spomenute Kandahar i Budu, to je i film „Table“, Mohsenove druge kćeri, Samire Makhmalbaf, gde je glavni protagonista jedan od učitelja koji nose tablu na leđima po čukama pograničnog predela Iraka i Irana među Kurdima. Da li je zaista tako, ili je to samo na filmu? Ne znam, nije ni bitno.

No, ovde ću stati. Vratiću se na 2001. godinu i moja sećanja. Mislim da je bilo proleće te godine. Uveče na tv-u idu snimci rušenja ogromnog Bude kog su digli u vazduh Talibani. Negde u to doba nama u školi podele UNICEF sveske za pisanje. Ja sam moju cuvao kao svetinju za svoje prve pjesničke poduhvate. Neka ljubičasta ili tako nešto boja (daltonista sam), tanka. Mislim da su je drugi iskoristili za aviončiće ili potpalu vatre.

Mesec dana kasnije dobijamo pošiljku naših vršnjaka iz Holandije u vidu iznošenih patika, nekih slatkiša i pribora za pisanje. Ni to nisu svi dobili, već samo odabrani koji su učestvovali ili na takmičenjima ili nekoj predstavi. Par meseci kasnije dobijam asfalt u ulici. Deo finansirala opština, a drugi deo USAID. Nekoliko puta su menjali tu USAID tablu na kojoj se kolektivno iskaljivao bes prema Americi. Lepile su se sličice, pisalo Osama Bin Laden, gađalo kamenjem, na kraju je neko iščupao jer su metalne šipke bile na ceni, mogu da posluže na selu, a ona tabla dobra za pečenje paprike u jesen. Kad je ponestalo USAID tabli, prešlo se godinama kasnije na saobraćajne znakove. Postavili su drugu, ona je malo duže trajala, u međuvremenu je ljudima dosadilo da je gađaju, ili pišu Osama, i nju je neko iščupao. Tablu više nisu postavljali.

Ono o čemu hoću da pišem jeste da su tada čini mi se nas nesrećne 2001. u inostranstvu doživljavali baš kao Avganistance, ili pak decu iz Afrike sa onih Cartoon Network reklama. Pošalji belom bratu svesku ili patiku. Ili okreči nesposobnjakovićima školu. Jesen 2003. (što mi je dobra memorija), USAID organizuje neko takmičenje u projektima. Iako maloletni, mi svi smo po nekoliko puta glasali da baš naša osnovna dobije neku adaptaciju (ništa spektakularno, malo krečenja, nešto stolarije čini mi se). Glasalo se metodom nepismenih – palcem! S tim što smo mi kao deca u gužvi glasali po nekoliko puta, umačući prste u neki indigo za našu školu. Nije to bilo instruisano, već neka vrsta lokal-patriotizma.

Kakav bi tek film mogao da se snimi o svom tom ludilu. Ali nisu to teme za mlade srpske kinematografe koji sanjaju globalno. Naviknite se na ove moje digresije, šta da vam kažem.

Postali smo deo neoliberalne šok terapije, počela su neka otpuštanja i tome slično. Da ne davim, nije ovo ekonomski tekst. Prosto pokušavam da sažmem tu fatalnost i letargiju u ljudima. Kao u romanu Džan Andreja Platonova, koji treba iščitati uzduž i popreko. Postali smo pleme sastavljeno od ljudi kojima se ne živi i kojima treba komesar da ih vodi u raj. Desetak godina pre 2001. i vladavine Slobodana Miloševića, ljudi su odvajali deo plate, samodoprinose, za razvoj lokalne infrastrukture, kupovinu novih mašina u fabrikama… Danas ta ideja kolektivnog samoodricanja nailazi na sprdnju. Jedini samodoprinos sa kojim se ne sme sprdati jeste davanje novca za izgradnju crkvi i džamija.

Ne znam da li postoji stručni naziv za to u psihologiji kad se ponašate onako kako od vas očekuju ili načina na koji gledaju na vas. Na nas su gledali kao na male Avganistance, decu Afrike, kojima trebaju sveske, slatkiši i patike. Danas, leta 2016., mi to i jesmo. Identifikovali smo se s tim. Iščekujemo mesijansku lovu koja će nas podići dok nosimo pelene u fabrikama za najmanju cenu rada u Evropi i dok nas premijer koji o obrazovanju nema pojma, zajebava pričom o dualnom obrazovanju. Gde je ministar prosvete direktor privatne škole koju je pohađao sin Aleksandra Vučića. Kraj, nema dalje. Premijer ide po selima i otvara WC-ove, a iz državnih službi prvo lete čistačice. Došli smo na nivo dece Afrike, još samo da dođu beli ljudi i otkriju nam toalet papir i sapun, inače ima pomremo od žuticu.

Nije ovo nikakav anti-zapadnjački pamflet, ovo je samo tužna konstatacija da su se komesari stopili sa nama. Ranije su škole otvarali u svim mogućim i nemogućim vukojebinama, Danas, zatvaraju ih iz ekonomskih razloga, kanda neisplativo da se dreždi zarad jednog đaka u nekoj pripizdini. Ali zato u istim tim čukama, u zatvorenim školama, postoje glasačka mesta koja se otvaraju na dan u tim školama. Bio sam ove godine u jednoj takvoj. Škola odavno zvanično ne postoji, ali biračko mesto postoji. Na papiru je to preko 100 ljudi koji bi tu glasali, zvanično nema ih ni 40. Mrtvi održavaju taj privid statistike da bi se glasačko mesto održalo, uzela neka bedna dnevnica, ispila rakija, i otišlo kući uveče. Isti ti seljaci se ne bi borili da dobiju školu, ali pre bi umrli nego izgubili glasačko mesto. Meštani su se više borili i bore da im ne ukinu glasačko mesto, nego što su decu počeli da šalju kilometrima dalje, bar dok je bilo dece…

glasacko mesto

Mi smo pleme Džan koje je odlučilo da mu se ne živi. Samo što nećemo umreti odjednom, nego onako, na rate. Sve naše škole će biti prazne sem na dan glasanja kada će se otvarati kao biračka mesta kako bi pleme još jednom potvrdilo svoju autodestrukciju. Niko plemenu nikada nije pokušao da objasni značaj obrazovanja danas u 21. veku kada masa ljudi dobrovoljno prati veliki broj on-line kurseva, mi smo ostali na nivou pećinske dece kojoj trebaju UNICEF sveske, USAID pomoć, i premijer koji je tu da misli na njih da ne dobiju žuticu.

Dualno obrazovanje će sticati kao deca Bangladeša koja za smešnu nadnicu prave majice svetski poznatih brendova. Ili će pak svoje znanje tržišne ekonomije i teorije igara iskazivati u dilovanju troge i drugim (ne)legalnim oblicima ekonomskih aktivnosti.

Na kraju romana Džan, mladi komesar daje uputstva plemenu, a onda glavom bez obzira trči iz Turkmenistana nazad u Moskvu. Isto kao i naši komesari, i deca naših komesara. A mi ćemo kao invalidi trčati za helikopterima UN-a dok nam umesto proteza za noge i ruke budu izbacivali drangulije.

Za dalje čitanje i gledanje na lepše teme:

Odličan uvod u iransku kinematografiju

Puriša Đorđević o iranskim filmovima

Filmovi:

Abbas Kiarostami – Where Is the Friend’s Home? (1987)

Mohsen MakhmalbafKandahar (2001)
Mohsen MakhmalbafThe Afghan Alphabet (2002)

Samira Makhmalbaf – Blackboards (2000)

Hana Makhmalbaf – Buddha Collapsed out of Shame (2007)

Muzika:

Hossein AlizadehNey Nava, ali i filmska muzika za filmove Madjida Madjidija i Bahmana Ghobadija,

Kayhan Kalhor možda krenuti od ECM albuma i saradnje sa Erdalom Erzincanom, i album saradnje sa Ali Akbar Moradijem.

Mohammad-Reza Darvishi (teško se nalazi)

Čitanje:

Andrej Platonov – Džan (LOM)

Andrej Platonov – Čevengur (Logos)

Hercog i muzika u njegovim filmovima


Pre tri meseca, na odličnom blogu promena ideja se pojavio tekstualni izvod iz dokumentarca o Hercogovom snimanju Fickaralda (Burden of dreams) iz 1982. godine, gde on govori o opscenosti džungle. Uzimajući u obzir broj filmova koje je snimio u džunglama, da se zaključiti da je Verner Hercog (Werner Herzog) zaista obožava. Tu spadaju hronološki: „Agire, gnev božiji (Aguirre, der Zorn Gottes)“, „Fickaraldo (Fitzcarraldo)“, „Wings of hope (Julianes Sturz in den Dschungel)“, „Deset hiljada godina stariji (Ten Thousand Years Older)“.

Hercog, jedan od omiljenih režisera autora ovog bloga, je neko ko uvek ima dobru priču i dobru muziku u svojim filmovima. Ista muzika se može slušati i zasebno izvan filmova. Dugo vremena sam pratio izvođače kojima je Hercog pružao poverenje da rade muziku za njegove filmove, pa evo da izdvojimo nešto muzičkih preporuka i bisera iz njegovog okeana.

popol vuh

Popol Vuh (last.fm)

Izuzimajući operu, čiji je Hercog (kao i njegov junak Fickaraldo) veliki fan, grupa kojoj je najviše pružao poverenja za muziku u filmovima je Popol Vuh. Nemački krautrok bend i njegov vođa Florian Fricke su stvorili muziku za šest filmova Vernera Hercoga: Agire, Nosferatu, Fickaraldo, Kobra Verde (film nastao prema motivima knjige Brusa Četvina „Vicekralj Uide“), Stakleno srce i Enigma Kaspara Hauzera. Saradnja između Frickea i Herzoga je potrajala do smrti Floriana Frickea. Ime Popol Vuh, bend je uzeo iz svete knjige Maja, plemena Kiće iz Gvatemale. U 16. veku je jedan domorodac knjigu napisao latinicom, a u 18. je pronašao španski sveštenik Fransisko Himenes i sačuvao od uništenja. Jedan od najpoznatijih i najpriznatijih albuma ove grupe je „Hossiana Mantra“ iz 1972. godine.

Ako se zaljubite u krautrock, preporuka za još dva benda „Ash Ra Tempel“ i „Amon Düül II„. Njihova muzika otvara film „Agire, gnev božiji„.

Popol Vuh sveta knjiga Maja

Popol Vuh sveta knjiga Maja

Posle smrti Floriana Frickea, za svoje nove projekte, Hercog muzičkog saradnika nalazi u holandskom čelisti Ernst Reijseger-u, koji često nastupa u triu koji osim njega čine senegalski pesnik i pevač Mola Sylla i pijanista Harmen Fraanje. Overiti zadnji album „Down deep“. Muziku Ernsta Reijsegera je relativno teško naći piratski, ja sam uspeo par albuma, od toga su dva ili tri vezana za muziku iz Hercogovih albuma. Muziku objavljuje pod etiketom „Winter&Winter„. Za Hercoga je radio muziku za dokumentarce „Beli dijamant (White Diamond)„, „Pećina zaboravljenih snova (Cave of Forgotten Dreams)“ i dva igrana filma „The Wild Blue Yonder“ i „My Son, My Son What Have Ye Done“).

Reijseger, Fraanje, Sylla (izvor: www.ernstreijseger.com/)

Reijseger, Fraanje, Sylla (izvor: http://www.ernstreijseger.com/)

Naravno osim ovih izvođača, tu su i numere „Lost John“ legendarnog Sonny Terry-a, „Ghetto Raga“ britanskog psihodeličnog benda Third Ear Band (meni lično nikada nisu legli za slušanje). Ovde posebno izdvajam fenomenalnu muziku iz dokumentarca „Encounters at the End of the World“ iz 2007. godine. Tu je bugarska narodna pesma „Planino Stara Planino Mari„, kao i crkvena „Retche Gospod Gospodevi Moyemu“ u izvođenju Chorovaya Akademiya i Aleksandra Sedova (lično ima i boljih horova).

Eto večeras se zavalite, pustite „White Diamond“ ili „Encounters at the End of the World“ i uživajte u potpunosti.

 

White Diamond

White Diamond (Werner Herzog)

Svi smo mi Walden


Pre dva meseca sam pogledao slučajno film Into the Wild. Vrlo sam skeptičan u pogledu filmova koje izbacuje Holivud, ali gle čuda, nađe se časni izuzetak (u takve ubrajam još možda 2 – 3 filma). Ali na film sam se naložio. Kristoferu MekKendelsu je dosta materijalne civilizacije, ima slobodan duh. Odlučuje da napusti svoj prethodni život odmah nakon diplomiranja na koledžu. Odlazi u nepoznato da ispuni svoj konačni cilj – Aljaska. Usput on upoznaje različite ljude i dešavaju mu se različite stvari. Npr. kajakom se spušta do Meksika, upoznaje hipije itd itd. Da ne prepričavam, film je sa obavezno gledanje.

Ali da se dotaknem malo dublje niti filma. Nije to samo puko sanjanje Aljaske i ispunjavanje cilja kako doći iz A u B sa pričom usput. Film ima mnogo dublju poruku u sebi, koju Aleksandar Superskitnica (možda je bolja engleska verzija Alexander Supertramp) saopštava drugim ljudima. Usput čovek čita Džek Londona i H. D. Toroa, citira Bajrona, pomenutu dvojicu, Tolstoja.

Izvire iz njega taj Valdenovski duh. Detalji u filmu koji su me najviše dotakli su kad se popenje na brdo i sa njega kaže sledeće reči:

I do, Mr. Franz!
You got to get back out in the world!
Get out of that lonely house,
that little workshop of yours.
Get back out on the road! Really!

You should make a radical change
in your lifestyle!
I mean, the core of man’s spirit
comes from new experiences.

And there you are, stubborn old man,
sitting on your butt.

Nastavite sa čitanjem

Slovo o apokalipsi – Andrej Tarkovski


Evo jednog razmišljanja o apokalipsi, dok ne nađem računarsko-vremenske resurse, uživajte u ovom tekstu.

1984. u okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koje se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu „Boris Godunov“ Musorgskog, spremao za snimanje „Žrtvovanja“. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu „Stvaranje filma i odgovornost umetnika“ i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao „Slovo o Apokalipsi“.

Andrej TarkovskiNisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali, pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto se na ovo odlučujem ovde.

Sam fakt mog učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptičan karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.

Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju svetog Jovaja. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se Otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju, ne treba raditi, zato što Apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u Apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu što ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije, iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. Jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u ovom lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči.

Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo da se prisetimo da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičkih vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa, ipak, uslovnost vremena je toliko očigledna da mi ne možemo sa tačnošću da odredimo kad će se desiti ono očemu piše Jovan. To može da bude sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je zamisliti da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrplo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog.

Nastavite sa čitanjem

Labudova pesma andaluzijskog psa


Usled teranja komentatora iz prethodnog posta, evo jedan tekst, istina mnogo ranije nastao, ali da utoli želje čitalaca na kratko.

„Srećom, negde između šanse i misterije, leži mašta, jedina stvar koja štiti našu slobodu, uprkos činjenici da ljudi pokušavaju da je umanje ili ubiju.“

Luis Bunjuel je rođen 22. februara 1900. godine u Kalandi (Španija). Tačno te godine je u Španiji je ponovo vraćen običaj udaranja u bubnjeve na Sveti Petak. Prema Bunjuelu, nigde ti bubnjevi nisu lepše zvučali nego u Kalandi.

Ako se ne držimo strogo istorijske podele vremena civilizacije, možemo slobodno reći da je Luis Bunjuel rođen u srednjem veku. Pohađao je strogu jezuitsku školu koja je vršila svaku moguću kontrolu učenika. Ipak, jezuite su ga izbacile iz škole nakon prisustva službi u alkoholisanom stanju. Prebacio se u državnu školu, tu po prvi put dolazi u kontakt sa drugačijom vrstom štiva od onoga u jezuitskoj školi.

Nakon završetka škole u Saragosi, prelazi 1917. godine u Madrid. Živeo je u domu studenata. Zanimljivo je da su se mnogi ljudi iz tog doma u vreme njegovog studiranja proslavili u nečemu. Bunjuelovo društvo su činili pesnik Federiko Garsija Lorka i slikar Salvador Dali. U međuvremenu se iz hobija bavio i hipnozom. Otac mu umire 1923. godine, a 1925. godine, nakon završetka studija filozofije odlazi u Pariz i to će promeniti njegov život.
Nastavite sa čitanjem