Zbogom, profesore


Prošlo je više od godinu dana od smrti profesora Vladimira Ajdačića, i ovaj tekst je neka vrsta ličnog duga koji sam osećao i planirao da napišem sve ovo vreme nakon što sam saznao za njegovu smrt.

Bio sam faktički klinac kada sam prvi put saznao za Vladimira Ajdačića, fizikohemičara i popularizatora nauke, i to je bilo kroz njegovu knjigu „Nauka kao bajka“. Za mene je to bila izvanredno zanimljiva knjiga, gutao sam sve što je iole imalo „naučni“ prizvuk u sebi. Internet je bio faktički nemogućnost, kompjuter koji je u tom trenutku pokvaren, PTT kao jedini provajder, i beskonačno sporo, presporo.

Igrom slučaja, negde pred kraj osnovne škole, za potrebe nekog takmičenja, odvažio sam se da kontaktiram profesora Ajdačića, u mojoj mladalačkoj glavi delovalo je kao da zovem ogromnu i bitnu ličnost, što on zapravo i jeste bio, ali je moje strahopoštovanje bilo još veće.

Odjednom, čuo sam topao glas jednog čoveka koji se nimalo nije ljutio, niti mu je bilo naporno, što ga tamo neki klinac zove i smara za intervju za neko nepoznato takmičenje. Intervju, nažalost, nikada nije objavljen.

Ja sam par meseci kasnije, tokom leta i prelaza između osnovne i srednje škole krenuo u projekat pravljenja naučno-popularnog portala. Broj ljudi koje sam mogao da povučem za rukav i pozovem bio je ograničen, i tu se odmah nametnuo profesor Ajdačić. Spojio me je sa Petrom, mojim vršnjakom, čovekom tehnički potkovanijim od mene za ceo poduhvat, i kad sam razmišljao o predlozima za ime, profesor je predložio da to bude „Viva Fizika“.

Ostalo je istorija, o kojoj bi moglo drugi put da se piše zasebno, jer to mesto je omogućilo da upoznam neke od svojih prijatelja, istomišljenika, važnih poznanika. No, od svega toga, meni su podjednako kao mladoj osobi bili više nego dragoceni razgovori uživo sa profesorom.

„Duša pre zvezda“, tako je glasio naslov jednog njegovog teksta, i rekao bih da je to bio životni credo Vladimira Ajdačića. U njegovom ophođenju i pričanju nije bilo traga nadmenosti, nadobudnosti, sujete. Sa ove distance kad se prisetim, nikada nisam čuo preteške ili ružne reči o nekom. Da, bilo je ljudi koji mu se nisu sviđali, ali način na koji je govorio o ljudima je bio neovovremenski. Ako se pod sintagmom „stari Beograđanin“, koja je danas ismejana, često s pravom zbog hipokrizije onih koji bi da se uvuku pod nju, kriju ljudi drugačijeg kova, ophođenja, rekao bih čak, i građanštine, i manira, onda je profesor bio najbolje oličenje toga.

Nikada nametljiv, uvek pažljiv u ophođenju i priči, spreman da mi pomogne za sve što je bilo zapravo iznad realne granice mojih intelektualnih mogućnosti, da bude veza sa drugim ljudima. Sa druge strane, zadržao je neku dečačku radoznalost koja je umela da pređe i u nešto na šta bi drugi naučnici gunđali, ali čoveku duše pre zvezda ne bi to smetalo. Čovek je imao večiti, zdravi, entuzijazam da učini nešto na polju popularizacije nauke.

Bio je to starinski pristup, old school, koji bi danas verovatno izazivao podsmeh kod kojekakvih popularizatorčića nauke. Prosto sve je postalo show, a čovek drugačijeg kova, vremena, svetonazora, nije baš bio neko ko bi mogao da bude superstar.

Profesor Ajdačić je imao zanimljiv životni put, od zagriženog nuklearca do zagriženog antinuklearca. U trenutku kad je ušao da izmeri koliko zračenja je pokupio, tokom jednog projekta za vreme boravka u Kanadi, u njemu je ljudsko biće potisnulo nuklearca. Nažalost, doživeo je kasnije da mnoge njegove kolege, pa i njegov kum, Branko Lalović, preminu ranije zbog posledica prekomernog ozračivanja.

Pisao je redovno za Galaksiju, i ostaje faktički proročki tekst koji je napisao malo pre Černobilja, a koji se pojavio na kioscima u broju Galaksije u trenutku kad se Černobilj desio. Tvrdio je u tekstu da je verovatnoća havarije na nuklearnom reaktoru nekoliko redova veličine veća, od one koju je zagovarao nuklearni lobi. Još stravičnije je bilo reagovanje tadašnjeg establišmenta koji je ćutao danima, objavljujući da, nasuprot celoj Evropi, u Jugoslaviji je sve u redu. Više zainteresovani čitaoci mogu da nađu ako proguglaju intervju sa profesorovom bišvom suprugom, Nadom Ajdačić.

Voleo je prirodu, i Divčibare, gde se, kako je pričao, osećao kao gorski car. Pričao mi je o teškim godinama okupacije tokom Drugog svetskog rata kao o pečatu koji je nosio tokom života. I voleo je klasiku. Ja sam probao da ga inficiram tada Filipom Glasom, ali mu baš i nešto nije bio po ukusu. Zanimljivo, polako, s godinama, sve više se vraćam na tu istu klasiku, a gotovo da uopšte ne slušam Glasa.

Mogao bih danima da pišem i prepričavam sećanja i razgovore, ali ovde ću stati. Meni ostaje lična žal što sam poslednjih godina izgubio kontakt. Prosto, životni vetrovi su me oduvali u neke druge strane i talase, ali često sam pomišljao na profesora prisećajući se nekih od razgovora koje smo vodili, sa zahvalnošću što je tada neko imao strpljenja za sve sitne nemire jednog mladića.

Rastužio sam se na vest da se čovek velike duše vinuo u večnost.

Zbogom, profesore!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s