Narine Abgarjan – Valjinka


Narine Abgarjan je zanimljiva spisateljica i pojava na književnom nebu (post)sovjetskog prostora. Rođena Jermenka iz grada Berda kome je posvetila toliko stranica, karijeru je počela u slobodno vreme kao autorka bloga. Po obrazovanju filolog. Čitaoci bloga su uočili njen talenat, i nije dugo trebalo da se njene knjige pojave, nekoliko za decu, i nekoliko za one malo starije. Spomenuću samo dve: Ljudi koji su uvek sa mnom, i S neba su pale tri jabuke. Prošle godine sam propustio da kupim ovu poslednju za koju je Narine nagrađena nagradom „Jasna Poljana“. Ovo moj je jedan neskromni pokušaj prevoda kratke priče sa njenog bloga, a ima ih još mnogo lepih, duševnih, baš ono što oplemeni dan… Valjda će se u dogledno vreme naći izdavač spreman da finansira i prevođenje neke od njenih knjiga na srpski.

Umro je muž Valjinke Ejboganc. Dobro je ručao, prilegao je da se odmori i nije se probudio.
Dok je hitna, plašeći domaće životinje pobesnelim zavijanjem sirene, jurila pohabanim prašnjavim seoskim putem, Valjinka je prekrila ogledala u kući čaršavima i požurila je kod susetke sa molbom da obavesti ljude. Pri dolasku hitne dvorište je bilo počišćeno metlom, a kokške i ćurke, da svojim besposleno-nemim izgledom ne bi škodile uzvišenosti trenutka, oterane su u ćumez. Valjinka – od glave do nogu u crnini, ćutljiva i stroga, sedela je kraj muževog uzglavlja, i složivši ruke na kolenima, gledala je pukotinu na zidu.
– Ko će je sada zakrpiti? – upitala je ona doktora.
On se okrenuo ka tri centimetra širokoj, što se protegla od daščanog poda do plafona, pukotini. Nejasno je slegnuo ramenom, ćutke. Ipak je zatim upitao:
– Bomba?
– Zemljotres.
Valjinka je sahranila muža u starom odelu od tvida i iznošenim cipelama. Nove, kupljene tri dana pre smrti (spremali su se na krštenje, ali ne odoše), odlučila je da vrati u prodavnicu.
Te iste noći je usnila muža, natmuren, u odelu i čarapama, gledao ju je s prekorom:
-A nove cipele si utajila, Valjinka!
Valjinka se probudila u hladnom znoju, dugo se vrtela s boka na bok. Ujutro je potrčala u crkvu, zapalila je sveću za pokojnika. Zatim je otišla u cipelarnicu, pitala je može li da vrati cipele. Nove, nenošene. Rekli su da može.
Noću je ponovo usnila muža. Sad je već stajao go, do kolena u blatu i ćutao je.
-Ma šta ti je? -vrisnu mu Valjinka. -Ceo život si mi živce kidao, sad i s onog sveta dolaziš? Pa cipele se mogu vratiti u prodavnicu. Pet hiljada drama ne raste na drvetu!
Muž se okrete, krenu po blatu, šepajući, s naporom pomerajući tanke venozne noge.
Valjinki se srce steglo.
-Izdrži malo, neko će umreti, i predaću tvoje cipele, -vrisnula je ona.
Muž je klimnuo, ali se nije okrenuo, samo je je ubrzao korak. Valjinka se zagledala – više nije šepao.
Mesec dana u selu niko nije umirao. Onda, na kraju, ukazala se mogućnost – presvisnula je svekrva Ajlisanc Marijam. Valjinka zamota u čistu kuhinjsku krpu nove muževljeve ciepele, i dođe na sahranu. Zamolila je da ih stavi sa pokojnicom.
-Gde ću ih? – Marijam je bespomoćno raširila ruke. -Mi smo jedva… -tu ona zaćuta, pogledavši okolo, nastavila je šapućući: – Uzeli smo svekri najveći sanduk, ali ni tu nije stala! Nekako smo uspeli. Znaš i sama kako je ona krupna.
Valjinka se rasplakala. Ispričala je o mužu što luta go po blatu. Marijam je stiskala usne, uzdisala je. Uze cipele.
-Staviću ih svekrvi na noge. Za nju sigurno nema veze u kakvoj će obući obijati pragove onog sveta.
Valjinku je ujutro podiglo kucanje na vratima. Na pragu je stajala ubledela Marijam.
-Ejboganc, mila, finu si mi uslugu učinila! – izlete joj i zaćuta – sa zida je na nju preteći čkiljio Valjinkin deda. Pre sto godina je ratovao u carskoj armiji. Demobilisavši se, u govoru je među jermenske reči umetao rusko „ej bože“. LJudi su ga zbog toga prozvali Ejbog, a njegove potomke – Ejboganc.
Valjinka se pomerila u stranu, propuštajući Marijam u kuću.
-Usnila si svekrvu?
-Usnila sam. Kaže – cipele sam predala. Traži svoje.
Valjinka je sipala vodu u čajnik i postavi ga da se greje. Iznela je na sto hleb, sir i med.
-Sedi da doručkuješ.
Marijam mahinalno sede i uzdanhnu.
-Šta raditi?
-Čekati. Svejedno će neko umreti. Dobro je da tako debelih, kao tvoja svekrva, u selu nema. Sigurno će se naći mesto za cipele.
Marijam prasnu. Gledala je na Valjinku i zakikotala se. Za njom se nasmejala Valjinka. Tako su sedele dve stare udovice i smejale se.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s