Beskompromisni drkadžija Majls Dejvis


„Znanje je sloboda, a neznanje ropstvo, i prosto nikada nisam mogao da verujem da je neko tako blizu slobode, a da to ne iskoristi.“ – Majls Dejvis

Ovu rečenicu Majls Dejvisa sam pronašao u njegovoj autobiografiji, zapravo više razgovorima koje je vodio sa Kvinsi Trupom, a kod nas je to izašlo u izdanju „Utopije„. Ovo je jedna od autobiografija, u kojoj onaj koji priča ne štedi ni sebe, ni druge, u kojoj je reč drkadžija bar jednom na svakoj stranici („Taj drkadžija je imao osećaj za ritam…“, „Jebeni drkadžija…“). Zašto početi sa ovim citatom? Mislim da kroz celu knjigu provejava želja Majlsa da večito bude slobodan i radi ono što hoće, da svira svoje stvari, pravi muziku i živi punim gasom, do kraja, ne štedeći ni sebe, ni druge.

Ali da se vratimo na početak, Majls Dejvis (Miles Dewey Davis III) rođen je 1926. godine u Altonu, država Ilinois, da bi se porodica ubrzo preselila u Istočni Sent Luis, gde je Majls odrastao i prvi put počeo da svira trubu. Za svoju porodicu kaže da su svi bili posebni – muzičari, umetnici, biznismeni i stručnjaci. Njegov deda Majs Djui Dejvis I, bio je knjigovođa i zaradio dosta para, zahvaljujući tome njegov sin Majls Djui Dejvis II je mogao da ode na koledž i završi stomatologiju. U Istočnom Sent Luisu kreće u školu, prvi put nalazi kao klinac posao sa raznošenjem novina, i počinje da svira trubu. Ali pravi početak priče autobiografske počinje onog trenutka kada su Diz i Berd nastupili u Sent Luisu 1944. godine. Dizi Gilespi i Čarli „Bird“ Parker su ga prosto oduvali kako su svirali.

Majls Dejvis

 

Upisuje Džulijard muzičku školu u Nju Jorku okružen belcima. Noćima luta po klubovima tražeći Čarli Parkera sa kojim je želeo da uspostavi kontakt (prethodno mu je rekao da mu se javi kad dođe u Nju Jork). I tako započinje dvostruki život Majls Dejvisa, danju u muzičkoj školi a noću u crnačkim klubovima gde se dešavala prava muzika, stvarala istorija džeza i bibop-a.

Majls ne štedi u pohvalama i kritikama bilo koga. Zapravo jedini lik, čini se, koga Majls nije podnosio jeste Vinton Marsalis (dok je na primer njegov brat Brenford Marsalis svirao saksofon na jednom albumu Majls Dejvisa). Od prvih do zadnjih stranica, provejava nekoliko ključnih stvari: Majls je hteo samo svoju muziku da svira i da uvek bude večno mlad i u modi.

Dizi i Čarli su bili njegovi muzički očevi, jedno vreme je Bird živeo sa njim dok se skidao sa heroina, ili bar tako nešto neuspešno pokušavao. Za njega je Majls govorio da je pod heroinom znao da bude najgora osoba na svetu, ali kada se dohvati saksofona „O čovete, to sranje je bilo tako dobro, da bi nas prosto sve oduvalo sa scene…“.

Nažalost i Majls se navukao na heroin. Ovo nije autobiografija nekoga ko sebe opravdava, ne Majls se će priznati da je bio govno, da je varao ljude i bio makro dok mu je trebala lova za heroin. Iskreno je pričao kako se drogirao i neuspešno skidao sa heroina, i na kraju i uspeo da se skine sa njega, i kaže da je povremeno nakon toga uzimao kokain.

Prebrodivši krizu sa heroinom okuplja svoju prvu ubitačnu postavu, svira par albuma, a ono po čemu postaje legendaran je „Kind of Blue“. Ono protiv čega će se Majls celog života boriti jeste omaložavanje belačke zajednice prema crnim muzičarima. On nije hteo da se nikome krevelji i smejulji sa scene. U Evropi su ga doživljavali kao Boga, slali limuzinu na aerodrom po njega, u Parizu se družio sa Sartrom, Žilijet Greko mu je bila ljubavnica. U Americi je dugo vremena bio samo jedan od crnih muzičara i ništa više.

A želeo je očajnički da se probije, da svira svoju muziku, bude popularan i bude u toku. Nije krio, voleo je novac, dobra odela, da dobro izgleda. Uvek je želeo da eksperimentiše, podmlađuje sebe i svoj bend. Birao je najbolje muzičare (tri žestoke generacije su se kalile pod Majlsom).

„Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim“.

Majls Dejvis

Ovo je knjiga i o njegovim prijateljima i ljudima koji su uticali na njega. Dizi, Bird, Trejn, Maks Rouč, Telonius, Gil Evans, Toni Vilijams, Herbi Henkok… Kao i u svakoj autobiografiji čoveka koji dođe u pozne godine, spisak dragih osoba koje su žive postaje sve kraći, ali za Majlsa oni su večito živi, tu su oko njega.

Kada je bio u životnim krizama, Gil Evans ga je izvlačio iz njih, radio sa njim. Kako Majls kaže bitno je pored sebe u kriznim trenucima imati osobu poput Gila, koja će vas izvaditi iz krize. Svirajući sa raznim muzičarima, uvideo je da su mnogi od njih slabo potkovani u poznavanju muzike i drugih dela, pre svega klasike. Smatrali su da su to mrtve stvari i beskorisne, a Majls je voleo da se zakopa u biblioteku i čita. Majls je na to rekao rečenicu sa početka ovog teksta.

Jedan od zanimljivijih delova je kad Majls upoznaje Džimija Hendriksa, ugovora saradnju sa njim, a Džimi nažalost umire vrlo brzo nakon toga. Majls kaže da je to poslednja i jedna od retkih sahrana na kojoj je bio, i kaže da beli pastor nije ni znao koga sahranjuje, čak ni ime osobe nije pravilno izgovarao. Njegova smrt ga je potresla, iako je Džimi pre toga i spavao sa njegovom (tada već bivšom) suprugom.

Nije trpeo sranja od bilo koga, i znao je da uzvrati kada je trebalo. Nije podnosio glamur i establišment i rasizam je stvar koju apsolutno nije tolerisao. Nekome se može učiniti i da je Majls Dejvis zapravo crni rasista, čitajući njegove ispovesti. Meni lično, Majls liči na borca za slobodu i pravo crnog čoveka da se izrazi i bude autentičan, a ne prilepak stvaralaštva belaca u Americi (kao što npr njegov stil sviranja upoređuju sa Čet Bejkerom ili Četa proglašavaju ocem cool jazz-a).

Život Majlsa Dejvisa su obeležili: muzika, žene, droga, i povrh svega ne pristajanje na bilo kakve kompromise koji mu nisu bili po volji. Eto to je Majls Dejvis u srži ove knjige koju svima preporučujem na čitanje.

Majls Dejvis

Za slušanje uz čitanje: Kind of Blue, In A Silent Way, Bithces Brew, Big Fun, Miles Davis at Fillmore: Live at the Fillmore East i još dosta toga po ličnom izboru

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s