Do Kine – Urumči i duže od veka traje dan (4)


Pre polaska na put, smišljajući okviran plan puta, bilo je više opcija kako iz Srbije stići do Pekinga, najbrža varijanta putovanja (ne letenja) je bila ova, menjanjem svih vidova transporta. Pa eto dođe red i na autobus. Ali ne bilo kakav, već autobus za spavaćim ležajima koji putuje na liniji Almati – Urumči. Polazi u sedam časova izjutra sa Sajrana, autobuske stanice. Bio sam jedini stranac u njemu.

Manje više, autobus se sastoji od nekih četrdesetak ležajeva na dva sprata. Putnici su mahom Kazasi, Uzbeci i Ujguri koji idu u Urumči, što radi nabavke, što iz nekih drugih razloga. Dobio sam ležaj na spratu. Tada mi se u autobusu obratila mlađa žena na engleskom i apelovala na mene da budem džentlmen i menjam se sa njenom gospođa mamom. Mislim se u sebi sebično, šta ti znam, jok ne može. I ja se popnem da legnem, kad ono, meni ležaj mali, jedva stajem u njega, glava mi udara u krov autobusa. Šta ću, poče autobus da se smeje, pristadoh da se menjam sa masivnom gospođa mamom, i smestih se kraj tri Kineza, pošto sam bio između dvojice, ovaj jedan nije prestajao da drobi 24 sata. Ne može čovek da živi od njega.

Krenusmo na put izjutra. Kazahstan zemlja stepa i planina u pozadini. Kako ide linija horizonta, vama se čini da stepa seče sve oko sebe, brda i planine. Zaustavljamo se na mestima gde je po nekoliko duša koje drže mini restorančiće i toalete (unosan biznis kad se naplaćuje). Kako sve to izgleda, pa otprilike ako neko bude gledao film Aleksandra Sokurova „Dani pomračenja“ (a i treba izdržati dva i po sata sepia boje i teškog filma) skapiraće potpuno sliku Kazahstana, a mislim da je i dotični film sniman tamo.

U autobusu se upoznajem sa parom, mislio sam da je tip moje godište. Kad ono, čova ima 36 godina, a izgleda mlađano, njegova lepša polovina slično tako. Već jedanaest godina braka i četvoro dece. On je tekvondo trener, žena nezaposlena. Završio turski jezik, brat njegov završio arapski. Mog saputnika zvaću Srećko, jer na kazahstanskom njegovo ime to i znači.

Manje više svi su bili prijatni prema meni. Masivna gospođa mama mi je objašnjavala da je u mlađim danima posetila Jugoslaviju, Bečići, Budva, njoj se dopalo (ponravilsja). Šta da joj kažem, pukla Juga, a to sada drže ruski tajkuni.

Put kojim se krećemo je neki polupropali asfalt, ali izgleda da ni nema potrebe za boljim, kad je sve ravno i stepa okolo. Kraj puta su kao neki krajputaši, ali nisam pitao za njihovu ulogu, izgleda mi neverovatno da je neko zaginuo tuda, sem u čeonom sudaru (pu pu daleko bilo).

Približavamo se granici. Svuda okolo žice i vojska, očekujem i minsko polje na ničijoj zemlji. Kazahstanski vojnik mi pregleda pasoš, i kaže lučšije opasnij (zajeban :D). Zahvaljujem mu se. Upoznajem i drugog saputnika, ja bi rekao Rusa, unapred mu se izvninjavam što ploha pričam ruski, on kaže da sam harošij. Kaže Rusija – Kazahstan – Srbija, kao sveto trojstvo, ja odobravam, ali ne verujem. Kaže uskoro će sneg u Almatiju. Pitam ga kakav je put zimi, kaže sve ok, bez brige.

Prolazimo lako i brzo kazahstansku granicu. Hvata me frka od kineske. Par puta su mi odbijali papire za vizu u kineskoj ambasadi u Beogradu, iz razloga što autobusom hoću da uđem u Kinu kroz pokrajinu Xinjiang. Problem je što se ta pokrajina međ kineskim življem doživljava problematična. U njoj je velika ujgurska zajednica (preko 200 hiljada Ujgura), za koje se čini da ih Kinezi tlače (ovo nije moja opservacija). Pre jedno mesec dana na Tjenamenu je uleteo automobil bomba od strane Ujgura, pa su Kinezi postali ekstra osetljivi. Tražili su mi dodatne papire, koje nije bilo moguće pribaviti, pa sam pribegao maloj prevari… Jedino su mi izveštaj sa laboratorijskih vežbi vraćali više puta od aplikacije za kinesku vizu.

Dolazimo na kinesku granicu. Mene izdvajaju jedinog. Mislim se, šta je sada? Nešto kuckaju i proveravaju pasoš, pa gledaju i zagledaju i tome slično. Posle 15 minuta jeze, kaže carinik sve ok, hvala ljepa, pečat i ulazak u Kinu. Ispadamo posle granice. Počinje navala raznih prodavaca, hoće da vas napastvuju na svakom koraku, samo što vas ne čereče. Tu u pomoć mi priskaču gospođa mama sa kćerkom koja me brani i služi kao prevodilac, uspevam da razmenim i nešto novca. Uzimamo taksi do Khorgasa gde nas bus čeka na polazak dalje.

U Khorgasu ručamo u restoranu. Ja pomislio da je kineski, tražim ono što sam se izbirikao u Beogradu, kaže gazda nema. Ja se mislim kakav ti je to restoran kineski, kada ono nije kineski nego ujgurski. Ujguri vole ekstra začinjenu hranu, posrkah jaku čorbu i čaj, za nekih četrdeset juana. Zamolim da odem do toaleta. Upute me tamo, hoću da crknem u istom, mislio sam da je kod jednog vlasnika ugostiteljskog objekta najgori na svetu wc, Ratko izvini, ovi su ipak gori.

Pokret naređuju ka autobusu i pravac ka Urumčiju sa naizmeničnim pauzama za wc. Prvi wc, bez vrata, ljudi poređani kao koke nosilje u kabinama, možete da ih vidite kako vrše veliku nuždu. Kao da je u pitanju socijalni eksperiment, a opet komunistička zemlja, kontam da je to sve u cilju zajedničkih napora za postizanje zajedničkog cilja. Šta je tu je, nisam član partije, preskačem taj wc.

Po planu putovanja, trebalo je da stignemo negde u zoru u Urumči. Međutim stigosmo u mrklu noć. Šta sad Bog te maz’o, nepoznato mesto. Meni još i rođendan, kuda do zore da hodam kad ništa ne znam, a spava mi se. Taksisti navalili. Ja se mislim, najbolje na aerodrom, pa tamo da trošiti vreme. Ali nemam juane. Jedan od Kazaka mi priskače u pomoć, ja njemu na rusko srpskom objašnjavam šta mi je potrebno, on taksisti na kineskom. Jedan oniži debeli pristaje da me vozi na aerodrom. Zovem bolju polovinu u Peking da joj objasnim situaciju.

Horor počinje, vožnja po Urumčiju, taksista koji mi znakovnim jezikom objašnjava da idemo na aerodrom. Vozimo se 20 kilometara po autoputu, vidim isključenje za aerodrom, dobro je, vozi me tamo. Gledam, kadar nevera bar 10 automobila sam video da voze sa otvorenim gepecima, zašto je to tako, nemam pojma. Taksista spontano podriguje dok me vozi, ja se europski gadim. Dolazimo, aerodrom pust, na svim terminalima isključena svetla i sve zaključano. Šta je ovo??? Nigde nikoga. Ja kažem hotel, taksista pokazuje znakovnim jezikom za spavanje, ja pokazujem na neki obližnji. Pošto na engleskom zna da kaže samo brojeve, objašnjava 1000 juana noćenje (1 euro je 8 juana). Ma gde tolike pare??? Kaže on ima za 200. Taksista nosi majicu Čelsija, mislim se ko ti je pokloni nesrećo. Dolazimo do jednog, ulazi on unutra, izlazi i kaže da je samo za Kineze taj hotel. Sledeći, horor počinje da se dešava.

Unutra na recepciji žena i čuvar u polusnu. Očigledno se svi poznaju, i taksista pokušava nešto da mi objasni. Zovem bolju polovinu na telefon da služi kao prevodilac. Objašnjava mi i da je taj hotel za Kineze. Inače imaju čudnu politiku da imaju hotele samo za njihove državljane, ali da će kao napraviti foru za mene da ja tu prespavam. Inače prenoćišta su od 80 juana do 500 juana. Kaže mi on 500 juana noćenje i pokušava digitronom da mi dokuči. Ja nemam juane samo eure. Sad se njih troje konsultuju, neće u hotelu da mi menjaju eure. A menjačnica nigde nema. Raspravka se otegla, već je dosta vremena prošlo. Da ne dužim, horor gde troje pričaju jezikom koji ne razumem i pokušavaju da me farbaju. Svestan sam potpuno igre. Uzimaju sobu na taksistino ime, on plaća 80 juana, a meni naplaćuju 450 juana, plus 100 juana depozit. Nemam kud, sem da pristanem. Sad kao taksista je dobra duša, on će mi razmeniti te pare, ali po kursu od 1 euro za 7 juana. Ne pristajem, makar ne spavao, on kaže 7,5 juana za euro, to već može, ali svejedno znam da me kradu. Taksista kreće do bankomata da digne lovu da bi mi zamenio eure. I posle 10 minuta se vraća poluplačan a polubesan, neko ga slupao spreda. Karma je kučka, kad hoćeš da opljačkaš studenta iz bratske Srbije gde ti rođaci ne izdaju fiskalne račune u radnjama.

Umesto njega odlazi usnuli portir da razmeni pare, vraća se konačno sve sređujemo. Dajem im 100 juana depozita, ulazim u neke mračne hodnike i dolazim u poluraspalu sobu. Moja je do podneva kada moram da je napustim. Unutra jad, beda i očaj. Na zidu diskretno zalepljen broj za masažu sa sve ženom na njemu. Univerzalni jezik, nema potrebe za prevodom. Bacam se u krevet da bar malo dremnem. Ono uprljana posteljina. Spavam par sati, u pola 12 svima kucaju na vrata. Spremam se brzo, mislim se konačno vas napuštam. Silazim na recepciju po 100 juana, kao moraju da provere. Šalju neku ženu, a onda iz voki tokija se čuje glas koji podseća na čoveka kome je strug odsekao prste. Pomislih kakav li je to očaj zatekla. Odlazi i žena sa recepcije, vraćaju se sa onom prljavom posteljinom ubeđujući me da sam je ja isprljao. Ja pokušavam na engleskom da kažem da nisam, ali posle 15 minuta, puno mi splovilo i hotela, i Kineza i Urumčija, dreknem ok. I za divno čudo mi vrate 50 od 100 juana i džabe me odbace do aerodroma (5 kilometara odatle).

Na ulasku skener, otkrivaju mi nož u rancu za koji sam mislio da sam ga izgubio u Kazahstanu, i već se pomirio sa tim. Sad mi ne daju da ga unesem, džaba priča što kažem da je to prtljag za avion a ne lični, i da je to za hleba i suhomesnatog usput. Neumoljiva je žena što je za skenerom. Predajem nož, šta ću, već sam ga prežalio u stepama Kazahstana. Vrtim se i čekam avion za Peking. Čekiram se ranije, prolazim rigorozne kontrole.

Urumči je jedan od najzagađenijih gradova na svetu, toliko zagađen da gledano iznutra sa sprata vidite smog u njemu ispod vas u holu aerodroma. A Peking je još zagađeniji od Urumčija. U suštini avionom idu kao što se kod nas putuje vozom Beograd – Bar. U avionu hladno, lik iza podriguje, sasvim je normalno i da se hrakne, šmrče pa i pusti vetar (ne onaj južni već smrdni).  U Kini je to normalno. Tokom leta nas služe filmovima, lošim engleskim, i hranom. Pri napuštanju aviona, kao da napuštam kupe u vozu, smetlište pod nogama i nervoza što se red sporo kreće ka izlazu. Jedva sam uspeo i prtljag da nađem na pokretnoj traci jer su menjali brojeve.

Tako prođe mojih 24 sata, rođendan i put do Pekinga, gde sam za dan prešao skoro 3000 kilometara. Stvarno i duže od veka mi je trajao dan. Inače podnaslov „Duže od veka traje dan“, je zapravo naslov jedne od najlepših knjiga koje sam čitao, pisca kirgijskog porekla, Čingiza Ajtmatova. Pa ne budite lenji, pročitajte je kad stignete.

Advertisements

3 thoughts on “Do Kine – Urumči i duže od veka traje dan (4)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s