Do Kine – Sofija (1)


Posle burnih istorijskih događaja,
pao sam u nervnu tenziju,
molim nadležni organ da mi odobori,
odlazak u penziju.

Rambo Amadeus

Kuckam iz Kine, gde je wordpress zabranjen, kao i facebook, youtube, blogspot… Nije tako loše kad imate proxy na kompu. Krenuo sam na put pre oko dve nedelje u posetu mojoj boljoj polovini koja je ovde na studijama već nekoliko meseci, a ja sam dobio od nadležnog organa odlazak u penziju (ili tako bar pauzu). Ovaj putopis je nastao delimično tokom, delimično nakon puta, pa ću okačiti više delova danas. Beograd – Sofija – Istanbul – Almati – Urumči – Peking.

Najviše muke i živaca u Srbiji mi je oduzelo konzularno odeljenje NR Kine, koje ovim putem pozdravljam sa porukom „Ipak sam ušao u Urumči“. Više o svemu ovome o delu posvećenom putopisu za Urumči. Pošto je internet ovde spor, a još više kad idem preko proxy-a, slike će morati da sačekaju. Sada prvi deo, Sofija.

Sinoć krenuo na put. Kao i na svakom putovanju mentalna barijera iščezava što put dalje odmiče. Kušet kola raspad, bio sam sam u njima. Kuriozitet i večeras i sinoć sam bio u kabini 7 sam. Malo spavanja i nadrealnih snova do Dimitrovgrada, budjenje dok carina radi svoje, malo kasnije to rade i bugarski carinici. U kabini do mene stranci, traze im pasoše, i pita jednog:

“US citizen? William?”

“Yes, William Sheakspire”, odgovara ovaj lik i crče od smeha.

Prvi susret sa Sofijom uživo. Pre toga je bilo posredno preko švercovane Dizni kasete pre 20 godina. A i posredno preko hiperinflacionih priča. Desilo, ne ponovilo se. Mada slušajući Štulića i njegovu “Slobodu” (Tko ne pamti, iznova prozivljava), i nisu se vremena nešto promenila. Jutarnji dolazak u socrealizam Sofije, kao da je grad zamrznut u prošlosti gledajući arhitekturu i prevoz.

U potrazi za bilo kakvom malom mapom, naletim na turističkog smarača, razgovor se vodio na bugarsko srpskom. Kaže dosta ljudi dolazi iz Srbije u kupovinu u Sofiju, a neki i da švercuju cigarete. Bio je jednom u Srbiji, u Pirotu. Gazda ih je častio, vodio na pivo, a onda odmah povratak u Sofiju. Reklo bi se gazda Piroćanac.

Nabavljam tu mapu i polazim u lutanje duž ulica Sofije. Prelazim Lvovski most, ispod neka rečica. Nailazim na džamiju koja se renovira, a potom na čudo urbane zamisli. Malena crkvica Svete Petke podignuta iznad metro stanice, tj pravilnije je da je u okviru kompleksa metroa sama crkvica. Do sada sam uočavao obratne tendencije, uglavnom pretabati sakralno i na njemu staviti nešto tipa parka ili  slično.

Lutam i dalje uličicama, tražim knjižaru sa neta za koju kazu da ima veliki izbor knjiga, e pa baš i nemaju, ali šta je tu je. Nastavljam ka zgradi univerziteta i hrama Aleksandra Nevskog, vladi i tome slično. Vidim neke proteste, odlučim da se procunjam. Reklo bi se neki desničari u pitanju. Za razliku od domaćih, ovi mole da im EU protera komunizam. Kolorit kao i kod nas, krstovi, ikone , Biblije i hashtag #ostavka. Kuriozitet videh i zastave “Otpora”. Univerzitet isto tako spolja ukrašen politickim parolama, vise što na ogradi, što na prozorima.

U mom daljem lutanju za knjigama mi pomaze slučajni putnik u tramvaju, koji mi otkriva da predaje računarske nauke i bavi se robotikom. Opet prolazak oko protesta koji su sve veći.

Lutam prevozima ka predgrađima, oko grada se vide visoke planine, ali sivilo jeseni kvari vidik. Sofija je pravi primer socrealizma u delimičnoj tranziciji. Socreaizam i u wc-u, 0.6 leva, a isti se renovira. Verovatno od dvostrukih priloga posetilaca, što se kaže svako gradi deo sebe u njega. Prevoz kao da je neko reciklirao Sanos autobuse i OOUR-e prevoza iz vremena socrealizma. Nekako ne uočavam puno ljudi oko sebe, kao da je poluprazan grad. Utisak praznine se siri i na moje impresije. Dođoh, videh, odoh dalje.

Napuštam Sofiju, ipak mislim da je mudrije ne trošiti vreme u gradu pod patronatom Sofije. Upadam u voz za Istanbul. U Kapulkiju nas vade iz voza u 2 posle ponoci zarod pasoske kontrole. Ovde zaustavljam dalje putopisanje, nemam svetla u kabini, pa koristim ceonu lampu sa led diodama od 250 dinara kupljenu kod Kineza letos. Pozdrav za njih, šteta što je Mikelandjelo nije imao, nego se mucio sa svećom. Očekujem da voz krene, i ujutro stigne u Istanbul…

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s