Do Kine – Almati (3)


Nekako zanimljiviji deo ove Odiseje počinje zapravo od leta za Almati. U avionu upoznajem nekog lika iz Gruzije, zaboravio sam mu ime. Prekrsti se čova, poletesmo, i poče bebi teror spreda i pozadi. Iza nas ruskinje sa detetom koje su kao nešto smirili nekim sirupom za uspavljivnje beba. Ispred nas Kazakinja sa svojim detetom. I kapetan leta koji nam se obrati na ruskom. Lele bato, ruska gubernija, tamo idem, objašnjava mi lik iz Gruzije. Nije ni on bio u Almatiju, ali snaći će se već i kaže mi da svi kao drugi jezik u Kazahstanu govore ruski.

Teško pričati od terora bebe spreda, koju nekako umiriše čudesnim sirupom. Pomislih sad malo kuntanja, kad eto ti ga na. Ovaj mali iza se razbudio, kakav sirup, kakve trice. Grlat maljčik, probija ušne školjke, ne možeš spavati. Četiri sata leta, mali je grleno zapomagao. Testirao živce svima. Niko nije posustao i proderao se.

Slećemo u Almati, pasoška kontrola natuca engleski i pita me šta je razlog mog dolaska u veliku i ponosnu zemlju, Kazahstan. Objašnjavam tranzit ka ljubavi. Svejedno, upozoravaju me, u roku od pet dana prijava gde boraviš. OK, ako ostanem pet dana, ako mi se posreći, odoh danas iz vaše zemlje. Tada počinje mala agonija, nakon što slučajnim izborom uzorka shvatam da od engleskog nema ništa, počinjem iz turšije zaborava da vadim ruski jezik iz osnovne škole. Prastite, mnje, vokzal i tako to. Taksisti me saleću, a ja ponosno kao Tito Staljinu ’48 kažem “Njet!” i nastavljam dalje. Taksista mi nudi da me za 500 tengi odbaci do železničke stanice (oko 2 i po eura) ja odbijam, jer za 80 ima bus. Objašnjavaju mi kako i kojim busom stići do autobuske stanice Sajran, odakle sam hteo da vidim da li će mi se posrećiti bus za Urumči i Kinu. Hvatam bus koji je iz iste one serije rashodovanih autobusa koje su austrijanci poklanjali Srbiji, industrijski selja bez grejanja. Lepe planine u pozadini. Grejanja njet. Gledam gde im je bus plus. Nema toga, imaju vodiča autobusa, čiji posao je da stoji na drugim vratima, prodere se ime stanice, vrati vam kusur, kartu njet. Nisam video da ju je iko dobio ili da se iko žalio što je nije dobio. Natucanjem ruskog, hvatam dobar bus. Malo više o vodičima autobusa, to su uglavnom mlađani likovi u plavim kombinezonima i kapama na glavi. Pružaju ruke da pomognu starijima da uđu i izađu. Vise na vratima sve vreme pokušavajući da uoče da li neko trči za autobusom. Za razliku od majstora u Beogradu koga zabole što trčite za busom, ovde se vrata automatski otvaraju ako vas primete. A vožnja, bez reda i pravila, trubi se i svira na sve strane. Alma Ata, socrealizam, osim ove novogradnje izazvane bumom eksploatacije nafte i gasa. Besplatna vožnja za penzionere (od 53. godine pa na dalje), heroje SSSR-a i heroje socijalističkog rada. Socijalizam u punom sjaju.

Izlazim na Sajranu, i teta mi kaže English no, i ja opet koristeći se rusko srpskim jezikom joj kažem da je mnje nužan avtabus za Urumči. I kaže sutra ujutro ima karata, danas njet. Ok, kupim kartu za sutra ujutro i krenem u potragu za hostelima. Ono što ima na Wikitravelu da su hosteli, sad su hoteli i gostionice (malo fensi naziv za hostele). Mlad, zelen i naivan učim lekciju o taksistima u Almatiju, poučen velikim natpisom na aerodromu da se čuvam ilegalnih, ulazim u legalni taksi. Taksista mi traži basnoslovnih 5000 tengi, da me vozi do neke ulice. Njet, ne pristajem ja. On se dere i kaže da su mogli Uzbeci da me uzmu i voze i traže 10 000 tengi (8400 me koštala karta za Urumči u Kini). Stani sjuda, pažalsta, ali on neće da stane. Preti da će me vratiti nazad u gomilu da se obračunavamo. Pristajem teška srca da mu ispljunem 2000 tengi. Usput mi nudi i neku devojku i pita jel mi se dopada. Njet.

Ispadam, i odlučim da se bacim u pretragu za hostelima isključivo busom. Dva ili tri pokušaja ćorak. Ide mi se u wc, hvata me umor, jer sam promenio časovne zone i nisam dremnuo preko 24 sata zahvaljujući teroru beba u avionu. Na kraju učim lekciju kako stopirati pravi ilegalni taksi u Almatiju. Digneš ruku, sačekaš da ti stane vozilo. Kažeš destinaciju i pitaš skoljka? On ti kaže, ti uđeš ili ne uđeš. Možeš i malo da se cenkaš. Ako znaš nešto ruskog, ako ne znaš, onda ništa…

Odlučujem da overim gostionicu na železničkoj stanici Almati 2. Cenovni šok, krevet u sobi na jedan dan, 25 eura, uzimam na pola dana (prošlo je podne), i daju mi za pola dana cenu. Samo da prespavam do jutra. I već me stiže umor i iscrpljenost od nespavanja u transportnim sredstvima od Beograda do Almatija.

Moja bolja i lepša polovina mi iz Pekinga javlja da nema slobodnih vozova iz Urumčija za Peking narednih 7 dana. Snalazi se brže bolje da mi nabavi kartu za avion iz Urumčija. Kačim se na net u nekom restoranu, malo žderem, i hvata me frka. Iz mnogo razloga, od toga kakav li je taj autobus, putevi, vožnja od 24 sata, da li će me pustiti lagano na kineskoj granici, iako su me u ambasadi ubeđivali da mi je potreban papir dodatni za ulazak u Xinjiang pokrajinu. Slagao sam ih konačno lažnom rezervacijom da ću ići direktno za Peking bez ulaska u Urumči (“Tamo nije bezbedno” rekoše mi u ambasadi). Te večeri iscrpljenost psihofizičke prirode bi se najbolje opisala haikuom Macuo Bašoa: “Krik fazana, vrati mi se žal za roditeljima”. Bašo je tada negde pokisao na stazi ka severu Japana. Tako sam se i ja osećao u sobi iznad železničke stanice koju sam delio sa nepoznatim bićima, dok sam čuo dolazak i odlazak vozova. Pa ipak moram da dodam, da je osoblje gostionice bilo zaista gostoljubivo, kao i Kazasi na koje sam naletao, svi su manje ili više bili spremni da pomognu.

Ogrešio sam se na fejsu opljuvaši Kazahstan, nije baš sve tako crno belo. Nisam imao nijednu neugodnost od ljudi, čak ko je mogao, pomogao mi je. Ono što sam primetio npr na reklamama za markete i tako ta čuda, jeste da na posterima nisu kazaške devojke, već evropljanke (najviše ruskinje), da li je to ideal njihove lepote koju nameću sami sebi??? Viđao sam i postere za maratone posvećene Velikom otadžbinskom ratu (tj Drugi svetski rat u SSSR-u), hodajmo u znak sećanja na heroje koji su branili Moskvu. Posteri sa pozivom za vojnu službu i primamljivom platom (budi i ti deo velike svetle tradicije vojnih snaga Kazahstana). Video sam i lepe planine u pozadini grada, koje i nisu tako daleko, ali nije bilo vremena za obilazak ni grada ni planine.

Nisam video skoro nijedan market, uglavnom na svakom koraku mogu se kupiti piroške, šašiljki (mešano meso), kebabi itd. Imaju i jogurt (koga npr u Bugarskoj ne videh), kefir… Nisam probao kumis, ali ima nade u povratku. Na železničkoj stanici neke žene su prodavale jabuke i kruške. Uzeh nešto krušaka. Prilazi mi neki lik, i pokušava na nemačkom da uspostavi konverzaciju. Enšuldigenzi bite, ali slabo govorim nemački. Ali kapiramo se, svejedno čudan lik. Priča mi da je stranac u Kazahstanu, Johan, preko 20 godina, a porodica mu u Nemačkoj. Vuče neki kofer, koji je valjda pun satova i hoće da mi nudi nešto iz njega. Nein, i palim nazad u sigurnost gostionice.

Rano izjutra uspevam da se iscenkam sa taksistom da me za 1000 umesto 1500 tengi prebaci do Sajrana, doručkujem nešto na autobuskoj stanici, i ulazim u bus.

Advertisements

One thought on “Do Kine – Almati (3)

  1. Povratni ping: Crtica o (ne)humanim preseljenjima i muzičarima | između

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s