Preporuka za čitanje: Nikolaj Ljeskov

„Zašto se ne bismo, gospodine, razumeli – kažem – u umetnosti, to je božanska veština, ima kod nas takvih ljubitelja, običnih seljaka, koji umeju da raspoznaju ne samo pojedine škole, u čemu se jedna od druge razlikuju u radu – ustjuška ili novgorodska, moskovska ili vlogodska, sibirska ili stroganovska – nego čak u istoj školi bez greške određuju kičicu pojedinih starih majstora.“ – Zapečaćeni anđeo

Da budem iskren, nikada nisam padao na pisce sa hrišćanskom tematikom, oduvek mi je to išlo na živce, nekako sam veru smatrao kao unutrašnje čovekovo stanje i grozio sam (a danas još i više) javnim iskazivanjem vere „naše svetosavske“ poput masovne pojave krštavanja u prevozu pri prolazu pored neke crkve, do toga da su crkve i manastiri postali neizostavni deo svake ekskurzije (bez obzira da li ste pravoslavni ili ne). Nisam ateista, ali mi smeta zatucanost, no da skratim. Preporuku za čitanje Ljeskova sam baš dobio iz hrišćanskih izvora, i bio sam moram priznati skeptičan. Ipak, skepsi nije bilo mesta, Nikolaj Ljeskov je zaista nepravedno zapostavljeni genije ruske literature. Čovek čiji su savremenici bili i Dostojevski i Tolstoj, nekako nije preživeo da bude popularan posle revolucije i time postane dostupan širem čitateljstvu.

Za Ljeskova je zanimljivo da je na žulju bio i revolucionarima, i vlastima i crkvi (ponajviše zbog ismevanja crkvenih velikodostojnika i lažnog morala!). Za razliku od Dostojevskog ili Tolstoja njegovi likovi nemaju unutrašnja trvenja, njih prosto život nosi i mire sa onim što im je krst koji nose, nema tu unutrašnjeg loma i filozofije kao kod ove dvojice pisaca. Ali baš ta prostota i pomalo naivnost njegovih likova je ono što vas opija dok čitate.

Nikolaj Ljeskov

Kao remek dela bi se svakako izdvojile pripovetke: Začarani putnik, Zapečaćeni anđeo, Ledi Magbet mcenskog okruga, Levak, Vlasuljar…

Njegove pripovetke oslikavaju Rusiju 19. veka onakvu kakva ona zaista jeste, rastrzana između birokratije, klera, lokalnih moćnika i drznika, Rusije koja nema svoj identitet već se vidi svemu što je strano.

Npr u pripoveci Levak, ruski car odlazi u London da se divi engleskoj tehnici, i na poklon dobija metalnu bubu koja je vidljiva pod mikroskopom. Kozak koji je u carevoj pratnji ubeđuje cara da majstori iz Tule mogu da naprave veće čudo. I majstori prionu na posao i naprave potkovice na nogama buve i na svakoj od potkovica stoji potpis majstora. Moglo bi se reći da je ovo nešto poput nanotehnologije 🙂 Ova priča je ispričana u vidu ruske skaske, jedan od majstora, levak (jer radi sve levom rukom, njome se i krsti) odlazi u London da im uzvrati majstorlukom…

U noveli „Zapečaćeni anđeo“, nalazimo na priču o starovercima, pravoslavnim Rusima koji nisu prihvatili reforme iz 17. veka, i ikoni koju čuvaju kao svetinju i nose sa sobom. Pitanja religije je primarni motiv, ali Ljeskov je majstor sitnih detalja, opisa ikonopisanja, srednjevekovne umetnosti, starih majstora. I tu u pripoveci opet Ljeskov spominje kako Rusija nema svoj kulturni identitet, tj. traći ga i daje u bescenje poput starih srednjevekovnih ikona. Ko nije čuo za Andreja Rubljova?

Andrej Rubljov – Sveto trojstvo

Meni lično, najjače delo čitajući Ljeskova jeste roman „Začarani putnik“. Ceo roman jeste zapravo ispovest konesera Ivana Severjaniča na brodu njegovim saputnicima. Od rođenja Ivan je prosto pomiren sa svim onim što mu život donosi, ali u san mu dolazi kaluđer koji mu kaže da je njegova životna misija da ide u manastir pre nego što mnogo postrada u životu. Ivan mu nije verovao, i tada počinje njegova životna epopeja (ili možda čak odiseja?) i on podnosi zaista mnoga stradanja dok na kraju se ne odluči da ode u manastir.

„Izgubljen je obrazac visokog nadahnuća nego se samo gleda zemaljsko i zemaljskom strašću prožeto. Najnoviji naši slikari počeše s time da arhistratiga Mihaila prikazuju u liku kneza Potemkina Tavričeskog,… Ma koliko da su te slike lepe mi ih smatramo za odvratno mračnjaštvo i bežimo od njih jer postoji predanje da ono što zabavlja oči razara čistotu razuma, kao vodoskok pokvaren upropašćuje vodu.“ – Zapečaćeni Anđeo

„Vrlo prosto: njih desetoro oborili su me na zemlju i kažu: „Viči Ivane, što jače viči kad počnemo da sečemo, biće ti lakše“; seli su na mene a jedan veštak mi je začas kožu na tabanima zasekao i sitno sečene konjske grive tamo natrpao i ponovo je kožu namestio i strunom zašio.“ – Začarani putnik

„Rekavši to, začarani putnik kao da je nanovo osetio prisustvo proročanskog duha i pao u tihu pogruženost koju se niko od sabesednika nije usudio prekinuti novim pitanjem. A i o čemu bi se još mogao pitati? Ispovest o svojoj prošlosti on je izneo sa svom iskrenošću, a njegova proricanja dok ne dođe vreme ostaju u ruci onoga koji sakriva volju svoju od umnih i mudrih i tek ponekad je otkriva ljudima čista srca“. – Začarani putnik

I na kraju kako izgleda to satirično poigravanje sa crkvom i onim što zapravo nije vera već čist materijalizam Ljeskov dobro opisuje u „Začaranom putniku“ kada misionari dolaze među Tatare da šire pravoslavlje, a jedan mu se hvali spiskom imena koje je sve preveo u pravu veru. Slično se dešava i u noveli „Na kraju sveta“ gde mlad monah dolazi u Sibir kako bi među narode širio pravoslavlje i povećao broj vernika. Na kraju kada shvata da se vera prima pro forme među lokalcima i to saznanje zamalo plaća životom kao i saznanje da ne mora čovek da bude pravoverni da bi bio dobar. Opet imamo naratora koji priča grupi ljudi, a grupa slušaoci na kraju svi nehotice izgovaraju: „Amin“.

Otuda to da Ljeskov nikome nije valjao i da je dugo vremena trebalo da prođe da bi se njegova dela štampala. Ono što je do sada prevedeno na srpski i meni poznato i što preporučujem za nabavku su sledeća izdanja:

Začarani putnik (Vuk Karadžić – Progres, 1976. godine, Biblioteka Sovjetske i ruske književnosti)
Gora (Logos, Beograd)
Zapečaćeni anđeo (Bernar, Beograd)
Na kraju sveta (Bernar, Beograd)

Da ne bude zabune Bernarovo izdanje sadrži dve pripovetke iz izdanja „Začarani putnik“ a ostale su novi prevodi.