Nemogućnosti jedina


Ovaj unos posvećujem u slavu nemogućnosti kojoj smo svakodnevni izloženi, samo nas u manjoj ili većoj meri dotiče.

Režiser koji je svojim filmovima proslavio nemogućnost je Luis Bunjuel. Na primer u „Mračnom predmetu želja“ stariji muškarac ne uspeva da osvoji naklonost mlade devojke, grupa prijatelja ne uspeva da se skupi na večeri u „Diskretnom šarmu buržoazije“ jer ih ometaju nemogućnosti koje nisu nemoguće, dok sa druge strane u „Anđelu uništenja“ grupa zvanica nije u mogućnosti da napusti kuću u kojoj večeraju.

Diskretni šarm buržoazije (Luis Bunjuel)

Diskretni šarm buržoazije (Luis Bunjuel)

Ako se prebacimo iz sveta filma u svet književnosti, broj ovakvih fiktivnih i realističnih tema raste. U pripoveci Hulia Kortasara „Putovanje“, glavni junak ne može da se seti naziva stanice da bi kupio kartu i uhvatio pravi voz. Sa druge strane imamo Dina Bucatija i njegove pripovetke o kraljeviću koji je u nemogućnosti da proveri granice svoga kraljevstva jer kako nam se čini u pripoveci, one su beskonačne. Šalje jednog za drugim konjanike A, B, C, D, E i F u glavni grad da nose informacije, na kraju je shvatio da se neki od konjanika neće vratiti u narednih 80 godina, a on tada neće biti živ. U drugoj pripoveci Bucati priča o liku koji pokušava da ode do toaleta ali tada istovremeno u toalet hoće još neko, i lik odustaje, i svaki put kad bi pokušao da krene do toaleta, isti tip sa druge strane bi to takođe pokušao. Glavni junak igra na strpljenje, čeka do jutra kod svojih vrata sakriven, dolazi jutro i shvata da su zapravo ispred soba svi u tom stanju.

Naravno rekli bismo da svako može da zaboravi nešto, i da mu je nemoguće da se toga seti, ali teško da bi probdeo noć kraj toaleta.

Šta tek reći o nemogućnostima da se setimo budućnosti? Prošlosti se sećamo u manjoj ili većoj meri, znamo ko smo, gde smo rođeni, događaje iz života, šta smo radili sutra, ali smo u nemogućnosti da kažemo šta smo radili sutra! Ili šta smo radili krajem ove godine! Naravno sa jedne strane je to zbog toga što se ti događaji još nisu odigrali, ali i njihovo sećanje nam ne omogućava psihološka strela vremena. Sa druge strane strela vremena je uvek usmerena od prošlosti ka budućnosti, videćemo da čaša pada na pod i razbija se, ali suprotan događaj skupljanja delića u celinu i vraćanja čaše tamo gde je bila, nećemo videti, jer (skoro pa) nemoguć.

U nemogućnosti smo da razlučimo optičke varke, da razlučimo nemoguće objekte. Naravno tako nešto nas u svakodnevnom životu ne dotiče, sem kao grafika ili animacija (npr Eschera, poput Penrouzovog trougla). Ali igranje gluvih telefona i nemogućnost prenosa tačne informacije zna da boli.

Gore - dole (M. C. Escher)

Gore – dole (M. C. Escher)

Nemogućnost da napredujete na poslu i karijeri takođe zna da nervira, stvara frku i paniku. Nemogućnost da dobijete neku bolest ili sedmicu na lotou a iščekivanje istoga znači da ste ili anksiozni ili naivni. Rešenja su u vidu seroxata ili učenja statistike.

Ali koliko ste predvidljivi u životu u svojoj rutini? Da li idete istim prevozom i istim ulicama na posao ili u školu? Da li vas je ikada iritirala nemogućnost postojanja beskonačnog broja kombinacija kojima biste mogli doći iz tačke A u tačku B u realnom životu? Da koliko god se trudili da stvorite lavirint od ulica kojima hodate, da dođete do cilja? Zar ne bi bilo zanimljivo kada bi gradske ulice za promenu bile lavirinti sa beskonačnim brojem kombinacija, tako da vas vaša dnevna rutina neće odvesti u središte lavirinta, ali neka druga kombinacija hoće? I zamislite da postoji upravnik lavirinta koji svaki dan menja šemu, odnosno od svih delova lavirinta stvara nove kombinacije, kao loto 🙂

Lako do posla

Lako do posla

Sam život u Srbiji je ništa drugo do nemogućnost, stizanja na vreme do posla, jer se autobus pokvario, stvorila se gužva, utakmica, navijači, ludilo, diplomatske delegacije.

I na kraju autor je u nemogućnosti da nekako drugačije završi ovaj tekst.

Advertisements

9 thoughts on “Nemogućnosti jedina

  1. U mnogo čemu se slažem sa tvojim člankom. Osim oko Seroxat -a, davao sam ga pacovima, između ostalih SSRI -ova, nekada davno u INN Vinča. Moj lični zaključak o tim lekovima je analogija sa mafijaškim filmovima, ti antidepresivi su onaj jastuk koji ubica stavi između pištolja i glave žrtve, pucanj i jauk slabije se čuju. Ti lekovi nisu rešenje za pacijenta, već rešenje za sistem – društvo mediokriteta, bez mentalnih ekstrema, lokalnih maksimuma i spoljnih vrednosti.

  2. U jebote, što me udeprimirao tvoj post. Zanimljivost vezana za pitanja vremena (zašto se ne sjećamo budućnosti i sl.) je da postoji ontološki pogled na vrijeme (eternalism) koji ne daje samo sadašnjosti na stvarnosti, nego i prošlosti i budućnosti – što je nekako prva ideja koju čovjek može dobiti nakon što pročita teoriju relativnosti koja implicira da je vrijeme još jedna dimenzija. Stoga je tvoja prošlost jednako stvarna kao sadašnjost, kao i budućnost, samo je i dalje pitanje (fizikalno) zašto se budućnosti ne sjećamo. Jedan od odgovora je možda dao Tim Maudlin koji je reformulirao teoriju relativnosti na način da vrijeme ima strijelu unutar same teorije (prema budućnosti) i njegova matematička formulacija daje iste rezultate kao Einsteinova.

    A što se rutina tiče, a kako smo već spominjali vrijeme i relativnost, gledajući sliku prostorvremena ti zapravo nikad ne radiš rutinu, uvijek si u novoj točki prostor vremena 😛 No, neki ljudi čak vole rutinu, sigurnost od svih onih vjerojatnosti koje ti život nudi (onih loših). Znam da sam imao periode života gdje sam stalno imao istu rutinu zbog nenormalnih strahova i ta rutina me spašavala. Trenutno sam u kaotičnom režimu xD.

    • Naravno da STR ima neke cake koje bi se povezale sa ovim, pa sam pogled na nocno nebo je pogled u neciju proslost. Koliko se ja secam putovanja u buducnost su dozvoljena, ali tada buducnost postaje nasa sadasnjost dok putovanje u proslost nije izvedivo po teoriji relativnosti i Kurtu Gedelu (ali i svetlosnom konusu).

      Opet sto se fizike i rutine tice, gledano iz ugla principa najmanjeg dejstva i racuna varijacija, ti od A do B mozes stici na beskonacno mnogo nacina, ali uvek ces ici onom gde dejstvo ima ekstremum 🙂 Gle fizike svuda oko nas 😀

  3. Kaže Goethe, ako se dobro sjećam, da je veliko umijeće i u znanosti i u životu od problema načiniti postulat (ili tako nekako). Budući da se u život razumijem još manje nego u znanost, možda da podsjetim da npr. u fizici neke nemogućnosti – drugi zakon termodinamike, Heisenbergove relacije neodređenosti – nisu prouzročile puku dešperaciju, nego su aktivno prihvaćene kao nešto pozitivno, kao preduvjet od koga se može poći u daljnjem radu. U matematici je, vjerujem, još puno više takvih primjera (npr. nemogućnost rješavanja određenih jednadžbi dovela je do otkrića (?) kompleksnih brojeva, i tome slično).

    • Drugi zakon termodinamike i nije nemogucnost, npr to je zakon statisticke prirode. Dok npr za sada znamo da je gravitacija sila koja deluje na sva tela. Pa eto otuda i mogucnost da se nekada desi nesto nepredvidjeno (mada je to skoro pa nemoguce :)) Relacije neodredjenosti su posledica prirode kvantne mehanike. Nuzno ne kazem da su nemogucnosti lose, ali znaju da iritiraju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s