Sitna manija bibliomanije

„Uvek sam zamišljao raj kao neku vrstu biblioteke.“
Horhe Luis Borhes

Rudolf II Habzburški je u istoriji upamćen kao jedan od najzanimljivijih vladara. Čovek koji je novac neštedimice trošio na kupovinu najboljih umetničkih dela tog vremena, kao i na dovođenje krema okultnih nauka u Prag. Ceo svoj život je proveo u maniji gonjenja, potrazi za kamenom mudrosti, receptom za pretvaranje olova u zlato i skupljanju umetničkih dela širom Evrope. Smatraju ga zaslužnim za razvoj severne renesanse, ali i naučne revolucije (na njegovom dvoru su boravili i Tiho Brahe i Johan Kepler, istina kao astrolozi, ali su se bavili astronomijom, da ne spominjemo i Keplerove zakone).

Da budem iskren, o Rudolfu nisam znao skoro nista do pre par meseci dok nisam počeo sa čitanjem knjige „Noću pod kamenim mostom“ Lea Peruca (izdanje Logos, Beograd). Leo Peruc inače u ovim krajevima nepoznat pisac, čovek koga je Borhes svrstao u svoj izbora knjiga „Šta ponovo čitam“, odnosno naslov „Majstor sudnjeg dana“. Lično „Noću pod kamenim mostom“ je jedna od najboljih knjiga koje sam čitao. Pisac izvanrednog literarnog umeća. Živeo je u Beču i nakon ajnšlusa otišao za Palestinu, knjigu je pisao skoro dvadeset godina. U njoj su isprepleteni jevrejski geto u Pragu, Rabin Levi, Rudolf II, legende, Johan Kepler, astrologija, alhemija, Rudlofovo ludilo i ljubav koja čini lanac i sve to čini knjigu čudesnom. Sa opisima Rudlofove manije, njegovog dvora, susreta sa drugim ljudima i Rabinom Levijem (poznatim zbog svoje mudrosti i stvaranja Golema). Sve pripovetke je moguće čitati odvojeno, ali su međusobno lančano povezane u celinu.

Negde nakon Peruca, na red je došao roman Gustava Majrinka „Anđeo sa zapadnog prozora“ koji se delimično odvija u Pragu. Ne treba previše trošiti reči na Majrinka, jednog od najpopularnijih pisaca fantastike prve sredine dvadesetog veka. Da dodamo da je i ovo delo Borhes svrstao u svoju antologiju.

Ukratko, Rudolf je imao maniju jednog kolekcionara, nije žalio para za delo koje mu se dopadne. Tako da se kasa praznila ne na vojsku, već na kolekcionarsku maniju vladara. Ne podržavam, samo konstatujem.

Nedavno sam nabavio i pročitao knjigu Brusa Četvina (spominjanog u ranijem postu) „Uc“, o čoveku koji je ceo svoj život posvetio skupljanju majsenskog porcelana. Njegova strast prema porcelanu nije mogla da ga odvoji od Praga, nikako nije mogao da napusti svoju zbirku i emigrira van zemlje (iako je to svako leto bezuspešno pokušavao odlaskom u banju Viši, gde bi mu porcelan nedostajao i to bi ga vuklo da se vrati natrag).

A sada više lično.

Mene lično vuče pravljenje biblioteke vezano za moja interesovanja. U zadnjih par godina uleteo sam u svet kupovine na Limundu i Kupindu, kupovanje knjiga po ulicama, tezgama na pijaci, mini sajmovima, upoznavanje raznoraznih ljudi koji su i konkurenti i prodavci 🙂

Neverovatne stvari mogu da se iskopaju, knjige koje su pripadale akademicima iz perioda Kraljevine Jugoslavije (lepo očuvan Knut Hamsun iz 1940. godine, izdanje SKZ), Borhesov izbor za fantastičnu biblioteku umetnut među knjige Mire Marković, ruske zbirke pored drangulija. Nekada je stvar pitanja sreće, nekada se danima ništa ne nalazi.

Recimo mislio sam da nikada neću pronaći knjigu razgovora između Borhesa i Sabata, da bih je pronašao, potpuno novu i neotpakovanu sa sve kontrolnim brojem (sledeći primerak sam našao pola godine kasnije za drugara koji je takođe bio u potrazi za istoimenom knjigom). Ima strašno bezobraznih prodavaca, pa je nekada prosto stvar principa da tu knjigu neću da kupim, ma koliko mi stalo do nje. Ima ljudi koji hoće i da spuste cenu (mada ne umem da se cenkam). Uglavnom pišem naslove sa drugim stvarima u rokovnik i tada potraga počinje, prvo ukucavanje po netu, a zatim povremeno obilazak lovišta.

U knjizi razgovora između Umberta Eka i Žan Klod Karijera se vidi kako izgleda kada vas bibliomanija obuzme. Umberto Eko poseduje zaseban stan u kome mu se nalazi biblioteka. Kao što kaže, sve knjige koje imate, i pročitane i nepročitane su neka vrsta garanta znanja koje posedujete i možete posedovati.

Dosta knjiga je ukradeno iz biblioteka, ne retko na prvoj stranici su pečati raznih školskih, narodnih i ko zna čijih biblioteka. Pre par godina u Hrvatskoj su iz biblioteka izbacili sve knjige štampane ćirilicom, šteta za bibliomane koji nisu bili blizu da ih preuzmu. Neke potiču od vlasnika koji su preminuli, neko je nasledio biblioteku i rasprodao je bud zašto, zauzima prostor u nasleđenom stanu. Dosta knjiga je sa posvetama (njih baš i ne volim da kupujem, ne bih voleo da knjige koje poklanjam dragim osobama završe na kraju kao ulov bibliomana na Kaleniću).

Neke knjige čini mi se nikada neću uloviti. Naravno nemoguće je skupiti sve knjige koje biste ikada želeli da imate. Sigurno je da sa protokom vremena broj knjiga koje leže na polici nosi prevagu nad onim pročitanim. Ali bitno je da knjiga stoji tu, i da u neke sitne noćne sate može da se uživa u stihu, pripoveci, ili glavi nekog romana.

Knjige koje se pojavljuju sada u izdanju velikih izdavača nisu ni prineti izdanjima iz doba SFRJ po kvalitetu štampe (a i prevoda). Mnogi idu logikom da će kvantitet treša poroditi čitaoce ukusa, pa tako Laguna nakon mora neukusa izdaje stvari (u treš koricama i povezu) koji vredi pročitati, ali ja idem logikom, nek’ je Lagunino, ja to u ruke ne uzimam, nabaviću SFRJ ekvivalent, kvalitetnije odrađen (poput veličanstvenog (nemam bolji pridev da opišem) dela Ljose – Rat za smak sveta u Nolitivom izdanju sa tvrdim koricama).

Mogao bih ovako večno, ali za kraj:

„Prvi aksiom: Biblioteka postoji ab aeterno. U ovu istinu, iz koje neposredno proizilazi buduća večnost sveta, ne može posumnjati niko razuman. Čovek, kao nesavršeni bibliotekar, može biti proizvod slučaja ili zlonamernih demijurga; svemir, sa svojom elegantnom zalihom polica, zagonetnih tomova, beskonačnih stepenica za putnika, i sa nužnicima za bibliotekara koji sedi za stolom, može jedino biti delo kakvog boga.“

Horhe Luis Borhes – Vavilonska biblioteka (najbolja zbirka priča „Maštarije“)

„Pripali cigaretu i reče:

…-„Ex absurdo sequitur guodlibet. Te tako iz te detinjaste zbrke (Borhes) izvlači neku vrste opake parabole koja nameće zaključak da je ovaj svet nerazumljiv. Svaki student to zna, a čak i ja bih se usudio da iznesem pretpostavku (što bi rekao Borhes) da ostvarenje svih mogućnosti nije mogućno. Ja mogu da stojim i mogu da sedim, ali ne i da stojim i da sedim istovremeno.“

Ernesto Sabato – O junacima i grobovima

Za dalje čitanje i shvatanje razmera bibliomanije:

Umberto Eko i Žan Klod-Karijer: „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“ (Gradac, biblioteka „Alef)

Borhes i Sabato: „Razgovori“ (Dečija knjiga)

Orhan Pamuk – Moja turska biblioteka (nisam još uvek čitao nijedno Pamukovo delo, ali njegovi tekstovi su očaravajući… u najmanju ruku)
http://pescanik.net/2008/12/moja-turska-biblioteka/

Roberto Bolanjo – Ko bi se usudio
http://pescanik.net/2011/12/ko-bi-se-usudio/

Nastaviti niz poput Vavilonske biblioteke.

Mali izdavači, heroji vredni pomena, najčešće je najbolje naći ih na sajmovima u Domu Sindikata (novogodišnji i uskršnji):
Logos, Lom, Utopija, Algoritam, Tanesi, Bernar i oni malo veći Paideia, Geopoetika, Gradac…

Antikvarnice:
Dveri – ulica Đure Jakšića
Antikvarijat Vulin i antikvarnica Ekvilibrijum – Brankova ulica, blizu Brankovog mosta, jedna pored druge su.

Postojale su još dve ali nažalost sada zatvorene u Lominoj ulici i ispod Bajlonijeve pijace kod BITEF-a (u ovoj drugoj je radio neki kul tip, koji me ostavi samog jer mora da kupi cigarete :)).

Nedavno sam bio u knjižari/antikvarnici Magelan u Koče Kapetana (ugao Makenzijeve i Koče Kapetana), solidno opremljena naslovima na engleskom i srpsko-hrvatskom.

A sada prava poslastica za one koji bi da kopaju bez prestanka:

• Tezga na Kalenić pijaci – uglavnom su sve knjige jeftine, i može da se nađe sve i svašta. Tu je tek prava trka šta će ko ugrabiti, pa je najbolje izjutra i oko podneva dolaziti, ako ste u prilici. Mada stalno može nešto zanimljivo da se nađe.
• Tezga na Bajlonijevoj pijaci – oko podneva najbolje doći. Ne postoji neko radno vreme.
• Na stanici gradskog prevoza kod Hrama Svetog Save bilo je dosta uličnih prodavaca, ali čujem da im je nedavno revnosna komunalna policija Djilas city-a konfiskovala knjige. Bravo za komunalnu policiju, istrebite ulične prodavce knjiga, oni su najveći problem ovog grada. Bio je jedan tip koji se uglavnom tu pojavljivao posle 18h sa knjigama (tu sam u jednom krugu nabavio tri knjige Ernesta Jingera, mada nekada danima ne može ništa da se nađe). Na istom mestu sam ulovio npr „Goli ručak“ i zbirku pripovedaka „Stoglava“ – Mihaila Bulgakova). Prekoputa te stanice, ima par tezgi sa knjigama, ali i ne baš neki izbor.
• Ljudi koji su bili kod filološkog fakulteta su pomereni iza njega, uličica 1200 kaplara, između filološkog i Kolarca. Tezge sa knjigama su tu, preskočiti nadrndanog tipa i prvu tezgu jer nabijaju cene (stvar principa da ne pristajem na cenu knjige koja zaista ne vredi toliko), pohvala za starijeg sedog gospodina (radnja „SMAK“), prijatan prodavac, a i uvek sam spusti cenu.
• Čuo sam da na pijaci u Zemunu može isto da se iskopa nešto od stvari. Za buvljak na Novom Beogradu nemam informacija. Povremeno na Slaviji kod stanice trola (smer ka Terazijama) se pojavi nešto zanimljivo.  Ako se setim još nekog mesta, dodaću.

Srećan vam lov! Kao što napisa autor jednog bloga, biblioman, nažalost neosvežavan zadnje dve godine, pazite se, bibliomanija vreba 🙂

Da konstatujem, ovo je pedeseti post nakon dve godine postojanja bloga, dođe mu kao jubilej. Hvala što čitate ove mudrolije…