Sećanje na Hirošimu i Nagasaki


Na današnji dan pre 67 godina bačena je atomska bomba na Hirošimu, samo tri dana kasnije, 9. avgusta, bomba je bačena i na Nagasaki. Ljudi su se tada susreli sa novim tipom oružja. Nečim što je bilo gore od svih viđenih bombi i bojnih otrova.

Četiri decenije kasnije, kada je Gorbačov nudio sporazum o nuklearnom razoružavanju, Margaret Tačer je rekla da je to najsmešnija stvar koju je ikada čula, a Ronald Regan je pokrenuo američki program „Ratova zvezda“.

Ima jedan crnjak kada se profesor nameračio da obori studenta na ispitu sa pitanjima vezanim za Hirošimu i Nagasaki, i kada je ovaj rekao koliko je bilo poginulih, profesor mu je rekao: „Imena kolega, imena!“. Jednom prilikom Staljin je rekao: „Smrt miliona je statistika, smrt pojedinca tragedija“.

Nažalost, tako nam se i interpretira ovaj događaj, samo kroz brojke. Pa ipak, moram da preporučim knjigu Čarlsa Pelegrina: „Poslednji voz iz Hirošime“, koja se bavi događajima između 6. i 9. avgusta. Knjiga je izašla u izadnju Mono i Manjane.

Pelegrino ima sjajan dar da vas ubaci na samo mesto događanja. Čitajući ovu potresnu knjigu, imate utisak da ste vi taj koji hoda pored preživelih, pored ljudi mrava, pored onih koji su prosto isparili pod bombom.

Ljudi koji su prosto nestali nakon eksplozije bombe za sobom su ostavili samo crni ugljenicni trag, kao dokaz da su nekada postojali. Nekoliko ljudi je preživelo u epicentru eksplozije, krenuli su taj dan poslednjim vozom iz Hirošime za Nagasaki.

Kada su japanski oficiri došli u Hirošimu, zatekli su nerealnu sliku, grad je bio zbrisan sa lica zemlje. Oko njih su bauljali ljudi-mravi kako su ih nazvali, oni kojima je eksplozija obrisala sva sećanja. U knjizi ima toliko strašnih scena, poput one kada porodica čuje stepovanje ulicom, ali to nije stepovanje. već čovek koji je prosto izgubio tabane i vuče gole kosti na nogama po ulici. Priče kada su mnoge od preživelih povukli za ruku, da se njihova koža ogulila tako da su se jasno videli mišići i vene. Kao u najgorim horor filmovima.

U vozu preživelih koji su krenuli za Nagasaki, bila su dvojica ljudi koja će se dva puta naći u epicentru eksplozije. Oni su bili dvostruke hibakuše (ljudi koji su preživeli atomsku bombu su nazivani hibakuše).

Poslednji voz iz Hirošime

Nakon eksplozija javljala se crna kiša, a uveče nezapamćen fenomen plavih svitaca. Zaista od srca preporučujem čitanje ove knjige, koju su u SAD-u pokopali ratni veterani. Kritičari koji su se ostrvili na ovu knjigu nisu mogli da shvate da je ovo rubni žanr, između istorijskih zapisa, svedočenja i piščeve imaginacije da to uveže u jednu priču.

Tu je topla priča o Jamagučiju koji je izgubivši ženu u Hirošimi, skupio njene kosti u posudicu, tj. ono što je ostalo od njih i krenuo za Nagasaki da bi poneo njene ostatke roditeljima, i tamo ga opet zatiče eksplozija, u kojoj po drugi put gubi ženu…

Nažalost oni koji su preživeli su bili obeleženi za dugo vremena žigom. Dobili su zabranu od američkih vlasti u Japanu, generala Mak Artura da pričaju o događajima. Tada se i došlo do cifre (kako to ameri kažu „samo“) 19 000 poginulih. Ćutali su i iz drugih razloga, ako bi se znalo da su preživeli patnju, ne bi dobijali ruku devojke od njenih roditelja, bili su diskriminisani na poslu itd.

I ove godine će se pojaviti u medijima samo kratke vesti o ovom događaju koji je promenio naš svet i i koji je treba da promeni naše poimanje etike i humanosti. Čarls Pelegrino se potrudio da verodostojno oživi i ljude i događaje, i nakon čitanja ove knjige se tek mogu naslutiti veličine tragedija, ne onih u brojkama, već onih ličnih.

Advertisements

5 thoughts on “Sećanje na Hirošimu i Nagasaki

  1. Već sam čitao priče o tim događajima i jako su mi se dojmile. Pokušati ću nabaviti ovu knjigu.

    P.S. negdje sam čitao da su znanstvenici na Manhattan projektu nakon što su dovršili bombu ispunjali anketu što da naprave s njom i većina ih je zaokružila opciju da demonstriraju vojnu silu na neutralnom teritoriju (pusti otok ili tako nešto).

  2. E čitao sam i ja, i generalno i stvari vezane za razvitak oružja još tokom prvog i drugog rata, ali ova knjiga je nešto potpuno drugačije, drugačiji žanr, povezuje sve priče. Čini ti se da si tu, da je to sve oko tebe…

    Imaš recimo u jednom intervjuu Feynman kaže da je posle toga 5 godina bio u depresiji, jer je mislio da je zbog takvog oružja potpuno besmisleno živeti. Kasnije su oni pokretali mirovne konferencije, ali sa druge strane imaš lika poput Edvarda Telera koji je težio razviću što smrtonosnijeg oružja, i svedoka tužilaštva u postupku protiv Openhajmera (koji je bio otvoreni levičar).

  3. Citajuci tvoj tekst, podsetio si me na jedan izrazito lep i tuzan anime film, „Hotaru no haka“ tj „Grave of the Fireflies“ iz 1988. koji prica o bratu i sestri koji tokom Drugog svetskog rata u Japanu ostanu sirocici…preporuka, samo sa upozorenjem da ti nece biti lako dok ga gledas.

    • Hvala na komentaru. Pogledacu anime, cim mi se ukaze prva prilika.

      Procitaj obavezno knjigu Carlsa Pelegrina. Mucna je za citanje. Tu spominje i Bosonogog Gena, mangu Keizija Nakazave, autora koji je preziveo bombardovanje u Hirosimi i tuznu pricu o tome ko je i kako je nastao Bosonogi Gen.

  4. Povratni ping: Ako jedne zimske noći čitate Kerta Vonegata | izmedju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s