Uskom stazom u proleće


Stari ribnjak.
Uskočila je žaba:
pljusak vode.

Pre nekoliko milijardi godina, čovek je krenuo na putovanje koje još uvek traje. Počelo je u Africi, i širilo se u svim pravcima, sa različitim intenzitetom i u različito vreme. Izlišno je ponavljati šta je cilj svakog puta. Svako se otisne na jedno da vidi nešto novo, presabere misli, doživi prosvetljenje. Kao što je npr. Pavle doživeo prosvetljenje na putu za Damask.

Hirošige: Putnici iznenađeni kišom

Ipak ovaj put nećemo o Pavlu i hrišćanstvu. Jedan drugi čovek se milenijum i po kasnije otisnuo na putovanje, najduže do tada. Krenuo je na sever da gradi svoj stil poezije. Pretabanao je za 156 dana puta preko 2000 kilometara. To mu je bilo treće putovanje, mislio je da se sa njega neće vratiti. Ali kao što kaže Jamamoto u Hagakureu (pogledaj i post o Hagakureu ovde):

Kada odlaziš iz kuće odlučan da je nikad ne vidiš, vratićeš se kući, kada imaš i najmanju pomisao da ćeš se vratiti kući, nikada se nećeš vratiti.

Vratio se sa putovanja, izgradio sopstveni stil u haiku poeziji i postao poznat, a iz tog putovanja je nastao putopis „Uska staza prema Dalekom severu“. Njegovo ime je Macuo Bašo.

Zapravo, rođen je kao Macuo Kinsaku 1644. godine u Edou (današnji Tokio). 1662. godine objavljuje prvu pesmu. Četiri godine kasnije kada umire njegov gospodar, on napušta samurajsku službu. Tada (a bogami i danas) je bila striktna podela u feudalnom društvu Japana (a i šire) na trgovce, ratnike i ratare. Bašo odlučuje da se bavi poezijom, i 1672. godine se pojavljuje u Edo-u.

Silno se vrati
žal za majkom i ocem.
Krik fazana.
(Haiku nastao 1666. godine)

Pojavljuje se Edou željan dokazivanja 1674. godine. Stiče naslov haikai majstora a uz to i učenike. Ne bih pametovao o haikaiu, stilu haiku poezije i japanskoj kulturi, nisam najupućeniji, a ni pozvan da o tome raspredam. Oprostićete mi što ću se više fokusirati na Bašoa i njegova putovanja i njegovim stihovima, nego o stilu i značenju.

Do 1680. godine Bašo postaje slavan, tada nastupa prekretnica u njegovom životu. A onda u zimu te godine odlučuje da se preseli u predgrađe Eda i tu se u potpunosti posveti haiku poeziji. U proleće je u njegovom dvorištu zasađeno drvo bašo (vrsta banane) i od tada će se koliba zvati Bašoan, a stihotvorac se potpisuje sa Macuo Bašo.

1682. godine koliba mu gori u požaru. Sledeću godinu dočekuje u tuđoj kući, iste godine mu umire majka. Tada nastupa promena u životu Macuo Bašoa. Poduzima prvo veliko putovanje 1684. godine. Putovati tada u unutrašnjost Japana je bilo izuzetno opasno. Bašo je mislio da će zaglaviti negde usput, preminuti od gladi ili bandita. Sa puta „Belih kostiju“ vraća se u jednom komadu nakon devet meseci. Pesma sa početka ovog posta nastaje nakon tog puta i jedan je od najpoznatijih Bašoovih haikua.

Na gorskoj stazi
nešto me očarava:
ta ljubičica.
(1687)

 
Tako zaželim
da putnikom me zovu.
Prva zimska kiša
(1687)

U jesen 1687. godine kreće na novo putovanje, i sa njega se vraća sa „Beleškama u putnom rancu“. Na povratku sa njega, Bašo nekada rado prima goste, a nekada i odbija društvo.

Hokusai: Čamci i Mesec

Ipak najvažnije Bašoovo putovanje se desilo u kasno proleće 1689. godine. Zajedno na put kreće sa svojim učenikom ka oblasti Oku u unutrašnjost Japana. Za tih 150 dana putovanja, kao što sam već napisao, prešao je 2400 kilometara. Kada se vratio proveo je 5 godina u sređivanju beleški i stihova koji su nastali tokom putovanja.

Na samom početku putovanja Bašo zapisuje sledeće stihove:

Proleće minu.
Plaču ptice, suzne su
i oči riba.

Nije verovao da će se vratiti, ali ipak vratio se sa puta, koga je nazvao „Uska staza prema Dalekom severu“. Evo još par pesama sa tog puta:

Kakva tišina!
U stene se upija
zuka cvrčaka.
(1689)

 
Burnog li mora!
Prema ostrvu Sado
Mlečni put leži.
(1689)

Hirošige

Oj, te žalosti!
Pod ratnikovim šlemom
sad peva cvrčak.
(1689)

 
Ne posta leptira,
a jesen na izmaku:
ta gusenica.
(1689)

Ovaj haiku je nastao kada je Bašo završavao svoje šestomesečno putovanje. Po završetku puta, dve godine provodi u Kjotu u radu sa učenicima. U Edo se vraća dve godine kasnije. Po treći put se nastanjuje u svojoj „bašo“ kolibi koju su mu podarili učenici.

Ipak, umesto smiraja, bira put, i na njega odlazi 1694. godine. Nažalost, sa tog puta, Bašo se neće vratiti, umire na njemu. Razboleo se, i umier u gradu Osaka, imao je tada pedeset godina. Priča se da je tada pred smrt video sebe kako trči po zimskom polju i da je tada izdiktirao sledeći haiku svom učeniku:

Bolestan na putu –
moji snovi obleću
svenulo polje.

Hirošige: Vetar gura travu preko Meseca

Advertisements

3 thoughts on “Uskom stazom u proleće

  1. Stalno neka putovanja……… :***
    Samo da proverim kako napreduje japanski…… Da li primećuješ nešto na drugoj slici? 😉

  2. Povratni ping: Do Kine – Almati (3) | izmedju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s