Jučerašnji dan bio je izgubljen. To se dogodilo nekako samo od sebe, uveče sam, svim svojim bićem, osetio da je taj dan za mene propao.
Tek što sam se probudio, mnome su ovladale brige: iskoračile su pred mene sve moguće životne teškoće, usložnjenja i direktne opasnosti, čitavo jedno zmijsko gnezdo. Uzalud sam pokušao da se otrgnem prezrenjem ili humorom; uzalud sam korio sebe zbog plašljivosti i pesimizma; uzalud sam iskao spokojstvo u molitvi. Kao da se magla koja davi nadvila nad moju dušu; uzlovi se nisu razrešivali, nade su gasle. Uobrazilja je ocrtavala preteće nesreće i poniženja: kad životom ovladaju bezdušni fanatici, duhovni idioti, onda valja biti spreman na sve. Tuga i odvratnost me preplaviše. Srce se u drhtavici stisnulo i skorilo. Trebalo se boriti i tako je započeo taj dan propasti.
Praštaj propali dane. Ugasni u zaboravu. Jedan jedini dar mi ostaje od tebe: da sam uvideo svoju prazninu i shvatio da sam te izgubio, živeći.
Ivan Aleksandrovič Iljin – Pojuće srce (Bernar 2010.), odlomak iz eseja „Izugbljeni dan“
Pola sata kasnije stigao sam u ulicu Kampanj-Premijer. S malo reči saopštio mi je da ga je Elza Trole zauvek napustila, da su nadrealisti protiv njega objavili uvredljiv pamflet i da je komunistička partija, čiji je član bio, odlučila da ga izbaci. Neverovatnim sticajem okolnosti, ceo život mu se srušio u istom trenu. Izgubio je sve do čega mu je stalo. U toj svojoj nesreći koračao je tamo-amo po svom ateljeu kao lav u kavezu. Ta slika mi je ostala u sećanju kao jedan od najlepših primera ljudske hrabrosti za koji znam.
Sutradan se sve sredilo. Elza se vratila, komunistička partija je odustala od toga da ga izbaci. Do nadrealista mu i onako više nije bilo stalo.
Kao uspomena na taj dan ostao mi je primerak Progonjenog progonitelja sa Aragonovom posvetom: „Ima dana kada ti je potrebno da ti prijatelj dođe i da se rukujete jer osećaš da ti nije još mnogo ostalo od života“. Od tada je prošlo pedeset godina.
Luis Bunjuel – Moja labudova pesma (Hinaki 2004.)
Jutros
Si zaboravio sve
Što te držalo skupa
Ovaj dan što na prozor lupa
Nije tvoj
Nije tvojOko tebe šute stvari
Tvoj krevet i stol te nijemo
Gledaju
Sa zidova vise trice
Tek da te grubo
Sjećaju
U sjenama tih
Vremenama tih
Vremena
Slutiš prevaruIzdaju u u u u
Izdaju u u u uPa pusti da ti sviram
Duša gine od tišine
I ne boj se buke
To što svira
To su ruke
Darko Rundek – Ruke
(C) izmedju
Ovo je jako lep spoj. Kako je Bunjuel opisao Bretonovske napade, tako ih i ja imam, evo me gde ti opet mašem.
6. marta, izgubljenog dana