Metafizika logora zvanog Srbija


Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima jedinu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih i pouzdanih svedoka.

Danilo Kiš – Grobnica za Borisa Davidoviča

Poslednji društveni dogadjaji su mi legli kao budali šamar. Hteo sam da pišem malo o logorima, ne o logorima kao mestima strave i užasa (što oni zaista jesu), već o njihovoj ulozi u totalitarnim sistemima. Na tu temu, setio sam se na prvu loptu dva literarna izvora. Jedan je Solženjicin i njegova novela “Jedan dan u životu Ivana Denisoviča”, a drugo delo je “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša.

Radnja u Solženjicinovoj noveli se zbilja dešava jedan dan. U jedan dan ruskog gulaga može što šta da stane, buđenje, trka za doručak, gledaš da ne ozlovoljiš nekog od glavnih u gulagu, rad na nekoj od zgrada, snalaženje kako da što bolje obaviš posao, što bolji komad zagrabiš tokom ručka, preživiš dan i zapališ cigaretu na kraju…

Zbog ovog dela, Solženjicin je postao nepoželjan u SSSR-u, nije mu dugo trebalo da postane dissident, ali boga mi i da to ostane do kraja života (umro je pre dve godine).

Sa druge strane, potres na domaćoj sceni je izazvao Danilo Kiš svojom “Grobnicom za Borisa Davidoviča”, kako piše u podnaslovu “Sedam poglavlja zajedničke povesti”. Nisam literata, i definitivno nisam najkompetentniji, ali jebi ga, delo je izvanredno! Svih sedam priča. Ali nisam hteo da ovde pričam kako su oba dela vrhunska i kako treba da ih pročitate. Jok, hteo sam da povučem neke paralele.

Nakon objavljivanja “Grobnice”, na Kiša je krenula organizovana hajka sa svih strana. Digla se kuka i motika čaršije da napadne Kiša. Zamerali su mu da je prepisivao od Borhesa i da nije navodio izvore! Kišov odgovor, nešto najbolje napisano, možete naći u “Času anatomije”. To sam već i spominjao i navodio i linkovao esej o nacionalizmu odatle.

Ono što je tada zabolelo čaršiju jeste što je Kiš tako pisao o logorima (gulazima) i SSSR-u. Šuškalo se tada o tome, o Sibiru, o Golom otoku, ali Kiš je imao i talenat i muda da o tome piše (Snimak njegovih mošnji veličine najveće kolhozne tikve, preštampava se i u stranim stručnim knjigama gde god je reč o elefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda. – Kratka biografija A. A. Darlomatova). Čak je i Štulić spomenuo Kiša u “Filigranskim pločnicima”:

“Zašto plačeš gospodjo,
Grobnica za Borisa, čovječe,
Ako želiš da saznaš,
Pristani na sve,
Ako želiš da mijenjaš ljude,
Ne odmeći se”

Nažalost, društvo ni tada, kao ni sada, nije spremno da se obračuna sa zlom. Uglavnom se ćutalo i ćuti, a svako ko bi drugačije pričao, bio bi sankcionisan. Nije se pričalo o Golom otoku, ali ni o Sibiru. Bilo je i jugoslovenskih komunista koji su ostavili kosti na istoku Rusije tokom čistki.

Ali umesto obračunavanja sa zlom, kod nas postoji neki čudan sindrom, pa čak i perverzan, nasladjivanja i zadovoljavanja totalitarizmom. Mnogi prizivaju okupaciju, kralja, partiju, Tita, Slobu i ostale demone. Prosto mi je neverovatno da kada pričam sa ljudima, dosta njih ima pomirljiv stav prema svim zlim stvarima koje su nas zadesile i koje nam se dešavaju. Stravično je to da neko opravdava kapoe na Golom otoku ili osnivanje takvih logora. A opravdanje tipa: Radio je svoj posao, je još frapantnije. Zapravo dovelo nas je ovde gde smo, jer svako je radio svoj posao.

I to nam je prešlo u naviku. “Ja samo radim svoj posao”, kaže loš nastavnik, policajac, kontrolor u busu, šalterska radnica, medicinska sestra, predsednik republike.

Pre nekog vremena, prolazeći blizu jednog studentskog doma, video sam da je neki lik iznad vrata u sobi okačio sliku Slobodana Miloševića. Jebo te!

Kada komentarišem sa konzervativcima i ovom morbidnom srpskom desnicom, često dobijam odgovor, u stilu 1389 i ostalih domaćih fašista: Sloba je imao muda.

Kakva muda? Da nas sve pobije? Potera u večna lovišta? Dok mali Marko nedužno nosi gajbice…

Zapravo, jebi ga, neću da pišem o tome. Hteo sam da pišem u drugu stranu…

Kako se uopšte takve stvari dese, kako to da se pred očima ljudi stvori takav cvet zla? Kažu da niko u Krakovu nije znao šta se zapravo dešava u Aušvicu. Da dok su građani Krakova živeli svoje živote pod okupacijom, 40 kilometara odatle dešavale su se stravične stvari.

Kako to da običan čovek ne vidi zlo pred nosom? Kako to da zatvara oči kad ga vidi? Učeni smo od malih nogu u tom nekom etno fazonu Kraljevića Marka da reagujemo na nepravdu, a onda se pretvaramo u jajare kojima bi isti taj Marko sabljom “dimiskijom” odsekao ruke u narodnim pesmama. Kao što se neko nazovi svetosavlje propoveda kao vehabizam, naježim se kad čujemo reči koje su oksimoroni: svetosavsko pravoslavlje. Odakle ta metamorfoza?

Kao što su se ljudi na Jadranu ’91 kupali, dok su bombardovali Dubrovnik. Čak kad je Rambo Amadeus na bini tada povikao: “Ljudi bobmarduju jedan grad danas”, misleći na Dubrovnik. Bio je izviždan od strane publike.

Stvarno kako smo postali takve jajare? Kako smo tako nisko pali?

Nova u nizu hajki koja me je naterala da priču okrenem u ovom pravcu, jeste ova na Sretena Ugričića, sada već bivšeg upravnika Narodne biblioteke Srbije. Ekspresno nakon stvarno bljuvotina po novinama vezanih za kao mogući pokušaj atentata na patrijarha i predsednika i teksta Nikolaidisa, odjednom je krenula hajka. Kad su se neki slobodoumni ljudi suprostavili tako nečemu, odjednom više meta hajke nije bio Nikolaidis, već Sreten Ugričić. Neki likovi sa dna kace su isplivali i opleli po slobodoumlju. Tu se javio i ministar policije i zatražio u komunističkom stilu, hapšenje i glavu Ugričića.

Kako me sve to neodoljivo podseća na situaciju vezanu za “Grobnicu”.

Mi u Srbiji smo zaključani kao i Novski u psetarniku.

… čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek živ zazidan, pa svoje zemaljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti.

I mi smo kao i Novski shvatili sledeće:

No, čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekti psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom poslednjom dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime tog istog saznanja, predate zagrljaju ništavila.

Razmišljao sam o tome da li jedna država može da bude logor. Država poput ove u kojoj živimo. Kao što smo u logorima negde imali bizarne privide života i slobode poput “divizija radosti” (Joy division) u Aušvicu, ili radnih obaveza u gulazima… Država bi, kako su mislili Stari Grci, trebala da bude okvir za sreću, da stvara prilike ljudima koji u njoj žive. Nažalost, ovde imamo samo privid države, a metafizički smo u logoru. Živimo od danas do sutra ustaljenim tempom života, okovani birokratijom i BusPlus karticama, pretrpanim autobusima koji su šuplji sa svih strana. Ne vidimo kroz prozore jer su prljavi ili prelepljeni reklama, a i unutra nema ništa specijalno, 1389, Obraz i ostali klerofašisti su dekorisali bus, a i grad, zemlju i naše živote.

Gledao sam prethodne sedmice “Utisak nedelje” sa Basarom i Vukadinovićem, i očekivao totalni sukob i “krv do kolena”. Cenim Basaru, volim ga kao pisca, Vukadinović mi je odvratan. Ne mogu da shvatim ljude koji se primaju na ono što on priča… Kad smo već kod Basare, ne mogu, a da se ne setim “Projekta velike ludnice” iz “Fame o bickilistima”. Ono što je izgledalo kao postmodernistička sprdnja, kasnije se pretvorilo u surovu realnost. Projekat velike ludnice, kapaciteta za 20 000 000 duševnih bolesnika se zaista realizovao ludilom devedesetih i raspadom SFRJ.

Zbilja da li živimo još uvek u takvoj ludnici ili u nekoj grobnici poput B. D. Novskog?

U roku koji mu je određen, takvih dana od zvona do zvona bilo je tri hiljade šesto pedeset i tri. Zbog prestupnih godina – dodavala su se još tri naknadna dana…

Ovako svoj dan završava Ivan Denisovič. Za razliku od njega, iako je ovo prestupna godina, ko zna koliko je nama ostalo dana u našem metafizičkom gulagu zvanom Srbija?

Ako vam je u redu, onda ništa…

Mali dodatak: odgledao sam zadnjih pola sata “Utiska nedelje” gde su gosti bili Prokić, Smajlovićka i Ugričić. Ono što je mene frapiralo jeste stav koji se vukao kroz emisiju jeste da državni službenici nemaju pravo da javno iznose svoje mišljenje. Jedan od najopasnijih stavova koji zadire u privatnost svačije persone. Ako ste zaposleni negde, da li to znači da vas neko poseduje i da ima prava na vaše misli? Znam da to važi za privatne firme, ali izgleda da se i država naložila na taj vid razmišljanja. Tj. ovo sve podseća na vic gde onaj ko prvi prekine da tapše nakon Staljinovog govora automatski ide u gulag sutradan.

Hteo bih da spomenem još dve stvari, imamo veliku uniformisanu masu i čeka nas, tek nas čeka, sranje poput onog iz «Gospodara muva».

5. oktobar je iz ove perspektive bio drugi Gazimestan iz ’89. Ništa nismo promenili, nismo se suočili sa prošlošću. Isti likovi su ostali. Nemci su se nakon rata itekako suočavali sa nacističkom zaostavštinom. Jedan od prvih filmova posleratnih jeste «Ubice su medju nama», kako napisa negde Makavejev, film koji bi mi trebali da snimimo.

I za kraj, ono za šta se ja borim jeste ono što je Volter rekao Didrou: «Ne slažem se sa vašim mišljenjem, ali ću se uvek boriti za pravo da iznesete vaše mišljenje».

Advertisements

6 thoughts on “Metafizika logora zvanog Srbija

  1. Bravo Milija, ovaj tvoj tekst me ionizirao (u nedostatku bolje riječi). Ogorčenje koje osjećaš se toliko prožime kroz tekst da mi je ušlo u kosti i usporedio sam ga sa onim istim koji svi mi osjećamo kada se ovakva sranja događaju. Ali tu tužno je, jadno je, bijedno je što će većina ljudi, dakle većina, tražiti glavu intelektualca u obrani izopačenih(izvrnutih, nakrivo usađenih) ideala. To je ona gorčina, mučnina, koju mali dio ljudi osjeća i baš zato što su manjina, osuđeni da tek promatraju..

    Danas je cijelo društvo takvo. Pogledaj kakve novine imaju navjeću tiražu: što manje teksta, što više slika i bombastike, preseravanja, laži. To je svijet kojeg većina ljudi traži, to je svijet koji jede (jebe) svaku kritičku misao. Zato za boga i domovinu i neka ljudi ginu. I ubijmo sve što nas tjera da razmišljamo..

  2. Ima ona persijska mudrost u kojoj se kaže: Možeš probuditi čoveka koji spava, ali ćeš teško probuditi nekoga ko se samo pretvara da spava.

    Loša vest je da većina, fakat, spava dubokim snom pravednika i ne vidi to zlo oko sebe i svoju ulogu u njemu.
    Dobra vest je da su oni koji se pretvaraju da spavaju malobrojni = ekstremisti pa na njihovo buđenje ne treba trošiti previše truda. Ekstremizma će uvek biti.

    Pitanje za milion dolara ostaje nerešeno: Kako probuditi one koje je još moguće probuditi…Kako probuditi malog čoveka i pomoći mu da se istinski emancipuje?
    Na koncu, taj mali čovek je opasniji od okorelog ekstremiste, jer je on taj koji u prvoj nevolji, neizvesnosti, krizi sanja i priziva tu „čvrstu ruku koja zavodi red“. On je taj koji rado žrtvuje slobodu za privid sigurnosti.
    Otpori su silni, treba se probiti kroz strah, ravnodušnost, defetizam… ali ako se i jedan čovek da probuditi, ništa nije uzalud 😀

    a za onaj busplus ausvajs si skroz u pravu, to je prava slika sjaja i bede. Otuđenje sistema od korisnika je tu tako drastično i očigledno.

  3. Da vas citiram: „Ali umesto obračunavanja sa zlom, kod nas postoji neki čudan sindrom, pa čak i perverzan, nasladjivanja i zadovoljavanja totalitarizmom. Mnogi prizivaju okupaciju, kralja, partiju, Tita, Slobu i ostale demone. Prosto mi je neverovatno da kada pričam sa ljudima, dosta njih ima pomirljiv stav prema svim zlim stvarima koje su nas zadesile i koje nam se dešavaju.“

    Upravo zelim da se osvrnem na vasu konstataciju, da su ljudi u poslednje vreme poceli ovako radikalno ili cak sasvim suprotno , pomirljivo da razmisljaju o stanju u kojem se nalazi drzava i drustvo. S obzirom na to , da sam zadnjih 5 godina vise vremene proveo u inostranstvu nego u Srbiji, moram da dodam da se sindrom koji ste vi pomenuli nije imao konstantu medju mladjim generacijama , rodjenim pocetkom 80` (moja generacija), pa cak i medju starijima. Ovaj fenomen ( sindrom) sam primetio kod svojih prijatelja koji su do pre samo 5 godina imali sasvim drugacije misljenje o dogadjajima u 90-tim. Bojim se da kod nas na stvaranju tog sindroma najvise uticaja imaju mediji, koji sve vise stvaraju animozitet prema odredjenim etnickim grupama, politicarima i intelektualcima slobodnih demokratskih shvatanja. Prizivanje diktatora je , veruj te mi na rec, uzelo tolikog maha, da danas imate mlade od nekih 20-25 god. koji smatraju da je vreme Milosevica bilo zlatno doba. Razgovorom sa tim ljudima , sam zapravo uvideo kolika je moc mass-media , i koliko sam zapravo srecan sto se u poslednjih 5 godina nisam nasao na udaru istih. U pravi ste kada kazete da imamo danas nekih 20 .000.000 psihickih bolesnika na Balkanu, cak smatram i sebe jednim od njih , zato sto sam preziveo horor tog vremena , zeleo ja to sebi da priznam ili ne. ali neverovatno je da mladi koji su bili u pelenama tih godina , mogu danas da prizivaju diktatore i smrt?! Sama pomisao me najezi. Gde je kraj ovoj bestijariji koja traje vise od 20 godina? Vama saljem veliki pozdrav i iscekujem jos kvalitetnih tekstova na ovu temu.

  4. Hvala svima 🙂
    Prvo, ko je delio tekst na facebook-u :D?

    Nazalost, kao sto je Pi primetio, dosta ljudi spava zimskim snom… I znam da ih nece biti moguce pokrenuti, ali ovaj blog i ne pisem za siroke narodne mase, koliko sa nadom da cu kod makar jednog citaoca pokrenuti iskru radoznalosti za svet oko sebe, da procita i poslusa nesto. Ako uspem u tome, ovaj blog je ispunio svoje postojanje.

    Ne planiram da pisem u tolikoj meri socijalne tekstove, jedan na svakih par meseci je dovoljan, iz prostog razloga, sto koliko god pisali, nivo frustracije ostaje, ostrica se tupi. Na kraju ostaje dozivotna isfrustriranost. Ne zelim toliko da se bavim dnevno politickim dogadjajima palanacke Srbije. Postoji toliko lepsih stvari.

    Treba se boriti protiv nepismenosti i zaglupljivanja, sve ostalo je suvisno. Problem je nekriticko razmisljanje koje usvajamo od malih nogu. Ono sto nam se kaze je amin.

    A da nam sledi veci moralni sunovrat, to je sigurno. Gledajuci klince po autobusima kako odusevljeno pricaju i iscekuju zurke „veselih devedesetih“ sa recima „to su bile godine“, a mnogi od njih nisu ni bili rodjeni. Jbg, nisam ni ja bas zahvatio ludilo devedesetih, ali se secam dobro redova za hleb i mleko, pa bonova i ostalih izmisljotina sistema sa ekonomskim krahom, bombardovanja, narodnog ludila na referendumu ’99, teorija zavera koje su kruzile itd.

    Demontaza ludila nije nacinjena kao u Nemackoj nakon Drugog svetskog rata, mladi se nisu suocili sa tome da je neko vrsio zlocine u njihovo ime. Glavni poklici na utakmicama su nam: Ko ne skace, Srbin nije. Boze kako li je gradjanima koji nisu Srbi u ovoj jadnoj fasistickoj zemlji?

  5. I ovaj Ekoov tekst je fenomenalan!

    Dopada mi se to sto radi npr Pescanik, gde kace fenomenalne tekstove kao lektire. Da je srece, i bili bi deo skolskog sistema gde bi se diskutovalo o njima. Ali nema srece ni univerzalne pravde 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s