Svi smo mi Walden


Pre dva meseca sam pogledao slučajno film Into the Wild. Vrlo sam skeptičan u pogledu filmova koje izbacuje Holivud, ali gle čuda, nađe se časni izuzetak (u takve ubrajam još možda 2 – 3 filma). Ali na film sam se naložio. Kristoferu MekKendelsu je dosta materijalne civilizacije, ima slobodan duh. Odlučuje da napusti svoj prethodni život odmah nakon diplomiranja na koledžu. Odlazi u nepoznato da ispuni svoj konačni cilj – Aljaska. Usput on upoznaje različite ljude i dešavaju mu se različite stvari. Npr. kajakom se spušta do Meksika, upoznaje hipije itd itd. Da ne prepričavam, film je sa obavezno gledanje.

Ali da se dotaknem malo dublje niti filma. Nije to samo puko sanjanje Aljaske i ispunjavanje cilja kako doći iz A u B sa pričom usput. Film ima mnogo dublju poruku u sebi, koju Aleksandar Superskitnica (možda je bolja engleska verzija Alexander Supertramp) saopštava drugim ljudima. Usput čovek čita Džek Londona i H. D. Toroa, citira Bajrona, pomenutu dvojicu, Tolstoja.

Izvire iz njega taj Valdenovski duh. Detalji u filmu koji su me najviše dotakli su kad se popenje na brdo i sa njega kaže sledeće reči:

I do, Mr. Franz!
You got to get back out in the world!
Get out of that lonely house,
that little workshop of yours.
Get back out on the road! Really!

You should make a radical change
in your lifestyle!
I mean, the core of man’s spirit
comes from new experiences.

And there you are, stubborn old man,
sitting on your butt.

Ili scena sa diplomiranja na koledžu, odlaska na Aljasku itd. Otkrivam tužan kraj čitaocima, odlazi na Aljasku i tamo umire od gladi (ovo je istinita priča).

Pogledao sam kasnije i neke dokumentarce o koji su drugi ljudi pravili o Aleksandru Superskitnici, većina ljudi ga smatraju ludim što se upustio u tako nešto.

Zapravo ljudi koji me poznaju, znaju da duže vreme govorim kako ću da odjebem gomilu stvari i zapalim u moju „Aljasku“. Našao sam mesto i neću otkrivati poziciju. Za sada nema previše ljudi u njemu, prilično je izolovano i nadam se da će tako ostati. Planinarim, koliko stignem (biće poseban post o planinarenju), i čini mi se da mi to pomaže da jasnije gledam na stvari. Ubi me GSP, postao sam prilično troma osoba.

No, da se vratimo na temu. Stalno pravim digresije, to je nekako način na koji volim da pričam.

Pogledao sam dokumentarac Vernera Hercoga (Werner Herzog), čoveka o kome ću ceo jedan post izdvojiti! Jedan od poslednjih hodača! „Grizzly man“ se zove. Gledao sam skoro sve Hercogove radove (i ovaj put apelujem na čitaoca Matu da pozove Hercoga na festival nauke!), ovaj i još neki poslednji su mi promakli. Dokumentarac je o Timotiju Tredvelu koji je postao neka vrsta nacionalne legende, 13 leta je provodio sa grizlijima. Držao je predavanja po školama o medvedima, pojavljivao se u emisijama. Svaki svoj boravak je detaljno snimao. Polako priča o grizlijima je postala priča o njemu. I on je imao problem sa modernom civilizacijom, izgubio je kurs u životu, previše je pio. Grizliji su ga izvukli. Ali ipak prešao je neku vrstu nevidljive granice, i stradao je na kraju zajedno sa devojkom od grizlija. Dokumentarac me je oduševio, ima i nekih po meni i više nego patetičnih delova, ali Hercogov zaključak na kraju je pogodio tačno u metu.

And while we watch the animals in their joys of being,
in their grace and ferociousness,a thought becomes more and more clear.

That it is not so much a look at wild nature as it is an insight into ourselves, our nature.

And that, for me,beyond his mission, gives meaning to his life and to his death.

Ono što mi je interesantno, ali veoma retko je vidim, jeste ta Toroovska strana Amerike, pa čak i pomalo duh Džek Londona. Nešto sa čim se retko srećem čitajući knjige i gledajući filmove. Obožavam taj nomadski duh, tu večitu skitnju, mislim da je čovek usrao motku onog trenutka kad se pozicionirao na jednom mestu. U sf romanu Kliforda Simaka „Grad“ ima sjajna ideja. Ljudi više ne žive u gradovima, sada svi u budućnosti beže iz grada, kupuju velika imanja. Zapravo nema više nikakve potrebe da se živi u gradu, jer gradovi po Simaku su stvoreni iz potrebe čoveka da se lakše koncentriše i brani od spoljnog neprijatelja na jednom mestu. Sada kada je pretnja nestala, ljudi nemaju toliku potrebu da budu na gradu, jer relativno brzo mogu iz svojih domova da stignu gde god požele nekakvim letećim kolima. Ali ljudi počinju da se vezuju za zemlju na kojoj žive, ne mogu da je napuste, hvata ih nostalgija. Jedno od boljih sf ostvarenja vredno čitanja.

Dopada mi se duh Korto Maltezea, Šejna, vestern junaka.

dok živim
život koji nisam birao sam
o suhom vjetru s juga
moja duša sanja

Pao mi je na pamet još jedan naslov Džordža Orvela, za koji verujem da mnogi nisu čuli. Iako poznat po 1984 i „Životinjskoj farmi“, prošle godine sam došao u posed „Niko i ništa u Parizu“ (izdavačka kuća „Lom“, inače i ostala njihova izdanja su odlična), neka vrsta autobiografije, tj deo života kad je Orvel napustio Englesku i odlučio da od nule krene u Parizu, kretao se u najnižim slojevima društva i borio se za goli život. Pri povratku u Englesku napisao je i nešto o životu skitnice. Tada je na snazi bio zakon koji beskućnicima nije dozvoljavao da više od čini mi se jednog noćenja u jednom mestu, pa je armija beskućnika pešačila po Engleskoj od mesta do mesta da bi noćili u kojekakvim prihvatilištima. Beda, i to najgora, opisana majstorski.

Često uhvatim sebe neprilagođenog, više od 5 ljudi u grupi, pogubim se. U šumi se osećam kao na svome. Nemam ništa protiv tekovina moderne civilizacije ili tako nešto, nisam neki fundamentalista, već jednostavno volim da doživljavam prirodu na drugačiji način.

Sagradiću sebi kuću u mojoj Aljasci, do tada planinariću, pogledati još ovakvih stvari, pročitaću još po nešto od Toroa, Džek Londona i još sličnih skitnica. Isto preporučujem i vama, a završavam sa pitanjem: U kom još kultnom filmu se citira deo iz Valdena? Ko se seti, dobija neku nagradicu, tipa blog gost ili tako nešto 🙂

Da rezimiramo.

Za gledanje:

Čitanje:

  • Walden
  • dela Džek Londona

I mali muzički dodatak:

Advertisements

10 thoughts on “Svi smo mi Walden

  1. @Djordje
    Baci slobodnu neku preporuku na tu temu 🙂

    @Jassna
    Bice i kucica, nadam se, nije bas jezero kraj nje, ali jeste jedna cista reka. A film je pa malo je reci kultan, ja sam ga gledao bar 5 puta. Cak su ga i na rts-u pustali kad su pravili radili sinhronizaciju filma za slepe.

    Setio sam se jos jednog filma gde Toroa spominju, o nekim debaterima je bio (crnacki koledz u nekom mest sa debatnim klubom, negde na jugu, i na kraju ucestvuju u debatnom dvoboju sa Harvardom i tu pobedjuju, nije bas nesto, ali tu recimo citiraju Toroa i njegov esej o Duznosti gradjanina da bude neposlusan).

  2. E skidam, pa cu da pogledam.

    Vidim da si i ti kacio Toroa, ja sam jos medju prvim postovima okacio odlomak iz njega, a imam i taj esej o Gradjanskoj neposlusnosti u pdf-u.
    Sjajan ti je blog, kacim ga u blogroll sa strane. Citamo se 😉

  3. Upravo preslušavam muziku iz filma, to mi je omiljeni soundtrack već više godna, Edi Veder je rasturio… Film je odličan, pogledao sam nekoliko puta. Delim tvoj ideal, mada meni taj walden-ovski duh dolazi polako sa godinama, tek sada na vratima tridesetih shvatam ideju koju mogu da citiram iz tvog članka: „… mislim da je čovek usrao motku onog trenutka kad se pozicionirao na jednom mestu.“ Još uvek nisam nabavio i pročitao srpski prevod Valdena (sa dodatkom O građanskoj neposlušnosti), mada mi je preporučen 🙂 Čituckao sam svojevremeno sa projekta gutenberg englesko izdanje.
    I da, Simak je pravi genije kada opisuje koliko čovek zapravo više daje društvu u ime civilizacije, nego što dobija za uzvrat. Simak je to lepo opisao i u Tranzitnoj stanici. Čitao sam i ranije ovaj članak, ali tek sada, uz zvuke iz filma, dobio sam ideju da ostavim komentar, mali doprinos ideji da čovek sebe može da pronađe samo u prirodi.

    • E pa Ivane, na istim smo talasnim dužinama 🙂

      Imaš u komentarima koje je PI ostavio iznad gde nabaviti srpski prevod (ovo je novije izdanje postoji i starije SKZ).

      Planiram kad uhvatim vremena da nabavim još nešto od Simaka, definitivno mi je zapao za oko romanom „Grad“, čak planiram jedan tekstić na tu temu, ali večito pitanje vremena i obaveza 🙂

      Ja nekako planiram jednog dana da se vratim da živim u prirodi bar na neko vreme.

      • Ja imam slične planove. Hoću da imam neko parče daleko od sveta, to jeste neka valdenovska priča, eksperiment. Gajio bih neke biljčice, životinje, čitao i pisao, u svakom slučaju to će biti test, primena akumuliranog znanja i razvijene logike u pravom svetu, prirodi. I to nije nikakvo bežanje, zatvaranje povlačenjem, ili želja za promenom, već naprotiv pravi, iskonski smisao reči život, onako kako ga je priroda osmislila kada je nastao čovek kao vrsta. Gradovi imaju dinamiku srednjeg veka, iako više nemaju bedeme, potpuno su zatvoreni, zbijeni i prljavi. U svetu modernih komunikacija približavamo se idealu koji si pomenuo kada si pričao o Simakovom Gradu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s