Istorijska epizoda 6. april 1941.

Izgleda da je istorija stvarno jedna velika metafora. Neko može da se zapita, zašto pišeš ovaj post? Nisi nacionalista? Ne ložiš se na političke podele?

Pišem ovo, jer mi to vreme deluje toliko ludo, kao scenario za epizodu Korto Maltezea. U glavnoj ulozi će biti nekoliko likova. Kao što možda većina čitalaca zna, sve je počelo krajem marta kad su se predstavnici tadašnje jugoslovenske vlade dogovorili sa Hitlerom i potpisali sporazum o pristupanju silama Osovine. 27. marta, narod skida bagru sa vlasti. Priča se da je tim sporazumom (iz današnje perspektive nekih srpskih istoričara) dobijala mnogo, nemačka vojska je vozovima mogla biti transportovana kroz Jugoslaviju, nismo bili dužni da ratujemo za njih, i dobili bismo luku Solun. Ipak narod na čelu sa komunistima i crkvom izlazi na proteste, dolazi do puča, pada vlada, za predsednika vlade je proglašen general Simović, kralj je proglašen punoletnim pre vremena da uzme vlast u ruke. Nesrećni Stojadinović i knez Pavle odlaze u egzil. General Simović brže bolje pokušava da uspostavi vezu sa Berlinom i javno tvrdi da će Kraljevina ispoštovati sve svoje obaveze iz ugovora. Svesni da će ih najverovatnije Nemci bombardovati, predstavnici vlasti proglašavaju Beograd „otvorenim gradom“ (što će reći u gradu se nije nalazilo nikakvo teško naoružanje niti protiavionska odbrana).

Pozivaću se tokom ovog pisanja na sećanja Milutina Milankovića, Aleksandra Fredija Mošića i mog dede. Iz njihove perspektive plus ovo što sam čitao o Aprilskom ratu, pokušaću da fuzionišem u jednu istorijsku epizodu.

Noć 5. na 6. april, stiže naredba o napadu na Jugoslaviju. U cik zore nemački avioni bombarduju Beograd. Pred zoru Radio Beograd javlja da su sile Osovine proglasile rat Kraljevini Jugoslaviji. Tada mnogi su već bili u dubokom snu. Malo njih je stiglo da ode do skloništa. Napad je bio nemilosrdan, Nemci su razorili Beograd iz vazduha. Uništena je Narodna Biblioteka Srbije, danima su gorele knjige! Žalosno je što se to mesto gde je stara biblioteka bila, danas ne sredi i ne uredi za neke kulturne prilike. Gomila važnih i unikatnih istorijskih spisa je tada nestala u plamenu, ili ukradena. Bombradovan je i Beogradski Univerzitet, uništena je zgrada rektorata. Iste večeri je potpisan i akt o prijateljstvu i nenapadanju Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a (potpuno bezvredan akt). Urednik dnevnog lista „Politika“ je celu noć čekao da dođe do primerka ugovora i objavi u dnevnom izdanju. Međutim kasno, Nemci su bombardovali štampariju, sva oprema i papir su stradali.

Milutin Milanković

Dajem reč Milutinu Milankoviću:

Jedna duga povorka mladića i devojaka, medju kojima videh i svoje studente, preseče mi put. Bila je u oduševljenom raspoloženju i vikala iz sveg glasa: „Bolje rat, nego pakt!“

Pomislih u sebi: „Čudan je ovaj nas narod! Evo ga, već po drugi put, vidim kako se raduje ratu kao da će u svatove!“

Prelistavam dalje svoj dnevnik iz godine 1941. Tu pod 6. aprilom – bila je bas nedelja – stoji ova kratka pribeleska: „Napad i požar Beograda“.

Totalna dezorganizacija vlada u redovima Jugoslovenske vojske, dešavalo se da vojnici dobiju ili pušku ili metke. Mobilizacija nije ni izvršena do kraja, u Beogradu tako nešto nije bilo moguće.

Jedan mladić, student Tehničkog fakulteta, iako je bitno reći, Jevrej, Aleksandar Fredi Mošić je uspeo da rano izjutra izbegne smrt od bombardovanja, on pokušava da se zajedno sa još jednim prijateljom javi na mobilizaciju u vojnom odseku za Beograd. Vojni odsek je u rasulu, i njega upućuju ka Sarajevu, iako su veze u prekidu. Aleksandar i njegov prijatelj uspevaju da se ukrcaju na voz za Sarajevo, čuveni ćira je tada putovao više od pola dana do Sarajeva. Od Beograda do Užica, dalje prema Mokroj Gori, Višegradu, uz Drinu ka Međeđi i Sarajevu. Dolaze do Sarajeva.

Međutim tokom večeri ih posećuje jedan od oficira koji je takođe Jevrej, i uputio ih je kakva je situacija. Oni odatle beže na jug, ka Mostaru. Malo pre početka rata, Kraljevina Jugoslavija počinje sa premeštanjem novca i zlata iz Beograda ka jugu, u trezor u Užicu i Mostaru. Na samom početku rata, ubrzo počinje ustaška pobuna u Mostaru, i konvoj sa zlatom i novcem vrlo brzo odatle beži ka Nikšiću. Slično čine i Aleksandar i njegov prijatelj, kreću ka moru, tu se javljaju u mornaricu. Dežurni kapetan ih obaveštava da će tokom noći pokušati da pobegne sa svojim brodom i posadom ka Mediteranu i da se tu priključi Britancima. Od toga nije bilo ništa, sva posada je pobegla, ostavivši kapetana i njegovog pomoćnika same. Digli su brod u vazduh.

Ludilo koje se komplikuje

Tekst fašističke organizacije Zbor - Dimitrija Ljotića

Vlada kraljevine je već pre rata napustila Beograd, sednice su se održavale prvo u Sevojnu, od početka rata vojska je u rasulu a neprijatelj brzo napreduje. Jugoslavija se raspala iznutra, nacionalno. 10. aprila je već proglašena NDH. Srpski istoričari poprilično opravdanje u rasulu nalaze u razlogu da je bilo slučajeva gde su hrvatski vojnici bežali iz četa i odlazili Nemcima. Realno, mislim da to nije glavno razlog. Zemlja je još dugo pre toga bila u političkom i nacionalnom disbalansu, pogođena ekonomskom krizom koja je vladala u celom svetu, ali i trvenjem političara. I tada je bilo popularno biti poslanik, znam za slučajeve iz mog kraja, gde su već tada delili opanak pre izbora, a drugi nakon glasanja za određenog kandidata! Ili gde bi jedan kandidat napio drugog i gurnuo ga sa mosta u reku!

Vlada takođe odlazi na jug, tačnije ka Nikšiću. Tu se koncentriše i blago i novac. Vojnici su kod sebe imali benzin kojim bi u slučaju napada uništili ogromnu svotu novca.

Jedino je situacija na granici ka Albaniji bila drugačija, jugoslovenska vojska je tu čak prešla u protivnapad (na istom frontu su Italijani pretrpeli poraz ranije pri pokušaju da okupiraju Grčku). Ali najvažniji pravac Moravsko – Vardarska dolina (put ka Egeju) je već bio zauzet.

Kralj Petar beži sa zlatom 14. aprila, prvo u Jerusalim. Kasnije mu se priključuje vlada.

Tada Nemci već gaze po Srbiji. Evo malog delića sećanja mog dede na te dane:

Idu kao u paradi, prvo su išli napred kao izvidjači na motociklu. Našim stražarima, iz Jugoslovenske vojske, su uzeli puške i oterali ih kući. Za njima su išli tenkovi prekriveni nemačkim zastavama, na njima su sedeli vojnici. Još nije bila potpisana kapitulacija. Ljudi iz sela su najviše bili na frontu prema Italiji. Ustanak je počeo 6. 9., bilo je tu i izbeglica, municija je najviše stizala od partizana iz Užica.

U razrušenom Beogradu, Milutin Milanković je za dlaku izbegao smrt. Vratio se svojoj kući, u čijoj blizini je pala bomba. Uzdao se u statistiku (Poasonovu raspodelu) da je verovatnoća da se dva ista događaja dese jedan za drugim, veoma mala.

Pred početak rata u Beograd se vraća Mustafa Golubić. Poznat kao pripadnik organizacije „Mlada Bosna“. Tokom Prvog svetskog rata optužen za izdaju, zajedno u namontiranom procesu protiv pripadnika „Crne ruke“ (Apisa i ostalih). Posle rata odlazi u Švajcarsku, tu ulazi u krug Kominterne, odlazi u Moskvu i postaje oficir NKVD-a (Sovjetska obaveštajna služba, u suštini ubistva, špijunaža i tako to). 6. aprila Mustafa dolazi u Beograd. Početkom juna je neko otkucao Nemcima ko je u pitanju, mučili su ga i streljali. Kasnije je Crvena armija prenela njegove ostatke u Moskvu. Staljin ga je posthumno odlikovao.

Mesec dana kasnije Josip Broz Tito prelazi iz Zagreba u Beograd, tu dolazi i u kontakt sa Golubićem (koji je tada imao lažne isprave, 50 godina i status studenta).

16. aprila je potpisana kapitulacija. Kralj i vlada su bili daleko od zemlje. Javljali su se preko BBC-a, za one koji su hteli da ih slušaju. Dosta zlata i novca su oduzeli Italijani, kasnije su to predali Nemcima. Nešto je vraćeno, mislim da je ovo što je kralj odneo iz zemlje i dalje u trezoru neke banke u Njujorku, ne držite me za reč.

6. april je prouzrokovao mnogo promena u životu jedne male i nestabilne zemlje. Isparcelisana je na nekoliko delova, a ubrzo počinje građanski rat, čije smo posledice osetili skoro 50 godina kasnije, a i osećamo i dan danas.

Sad pitate se gde su veze, moj deda je tih dana bio mladić, pruga od Užica ka Sarajevu je išla preko Sarajeva, istom tom prugom je prolazilo i zlato, istom prugom je i Aleksandar sa njegovim drugarom krenuo ka Sarajevu, ali i kolona izbeglica.

Aleksandar Fredi Mošić je imao neverovatnu sreću da izbegne smrt od ustaša. Zarobili su ga Italijani, kad je Italija kapitulirala, njega su pustili (1943. godine), a on se pridružio pokretu otpora u Dalmaciji.

Milutin Milanković je tokom rata ostao neutralan, nije potpisivao proglas koji su mnogi morali da potpišu. Međutim posle rata, nove komunističke vlasti na njega nisu blagonaklono gledale.

Moj deda je tokom rata navukao problem sa srčanim mišićima, u vreme bede nije bilo lako lečiti se. Morao je da ide do okupiranog Beograda. Pričao mi je da su preko puta iz Zemuna, sa druge strane reke, ustaše često znale da zapucaju na kafanu.

Suma summarum ove 2011. godine, moj deda za života je promenio nekoliko država (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevina Jugoslavija, NDH, FNRJ, SFRJ, BiH). Ja sam rođen u SFRJ, za 20 godina života sam izmenjao nekoliko država (SFRJ, SRJ, Srbija i Crna Gora, Republika Srbija).

Turbulentno vreme na ovim prostorima, pogotovu ono tokom Drugog svetskog rata, može slobodno da se uzme kao jedna epizoda Korto Maltezea (Corto Maltese) Hugo Prata. Preživeti u moru paravojnih jedinica i okupacionih snaga (pogotovu kad na jednom mestu imate upravu NDH, četnike i partizane koji periodično dolaze u selo, kao i nemačke i bugarske okupacione trupe).

Iz istorije treba da izvučemo pouke, i dok opet čujemo nacionalističke poklike, budimo pametni, bojim se da ne prođemo kao ovi što su na ulicama bili 1941. godine a ovi što nas vode da ne zbrišu sa lovom za Bahame (umesto Jerusalima).

Preporučujem dve stvari svima. Prva je knjiga „Sećanja“ Milutina Milankovića. Sramotno je što se ova knjiga nigde ne nalazi u pdf-u za besplatno preuzimanje, i sramotno je što je Narodna biblioteka Srbije postavila očajno skeniranu verziju.

http://scc.digital.nb.rs/document/II-016015-195

Druga stvar jeste deo emisije gde o sećanjima na te aprilske dane govori Aleksandar Fredi Mošić. Nažalost Radio Beograd 2 je potpuno neprofesionalno isekao tu emisiju na pola.