Hajde da spalimo knjige!


Nakon nekog dužeg vremena, evo da se malo javim. I eto malo kontemplacije o cenzuri i spaljivanju knjiga. Još negde kao klinac bio sam naložen i pisao sam pesmice, jedna je izašla čak u nekoj zbirci sa nekog konkursa, a jedna u nekom dečijem časopisu. Negde u tom časopisu je po izboru Mome Kapora bio izbor kao 100 knjiga koje su uticale na njega (ne gotivim Momu čisto da se zna). I među njima knjiga Reja Bredberija „Farenhajt 451“.

Negde godinu – dve dana kasnije naletim u biblioteci na tu knjigu, i odmah je pročitam. Nešto pre toga sam čitao i Orvela, pa mi tematika cenzure u društvu nije bila strana. Orvel me je duboko bacio u razmišljanja a i dan danas, ali Bredberi me je udario u žicu. Ko nije čitao roman, neka to obavezno učini. Radnja se dešava u društvu u kome su knjige zabranjene, postoji posebna brigada koja iste spaljuje. Naziv Farenhajt 451 potiče od temperature na kojoj papir gori (Amerikanci više vole sve u Farenhajtima nego leba da jedu i u Celzijusima mere, ili pak Kelvinima :D). I kao što se obično dešava, pojedinac slučajno ne spali primerak, pročita ga i navuče se…

Prilično slična radnja je kod Oldosa Hakslija u romanu „Vrli novi svet“. Gde jedan od glavnih likova, koji nije nastao na standardan način kao i drugi u laboratoriji, je jedini nešto čitao, svi ga smatraju divljakom, a onda se ispostavi da čovek koji vodi sistem ima hrpu knjiga kod sebe u sefu :))

Zapravo to me je nateralo da se setim i razmislim koji su nagoni nekoga da spali knjigu ili knjige? Kad neko pomisli spaljivanje knjiga, odmah se svi sete mitske Aleksandrijske biblioteke. Ali ja se uvek prisetim jednog novijeg, relativno novijeg, onog u nacističkoj Nemačkoj. Postoji priča da su neki od pisaca tada gledali razularenu gomilu kako baca na lomaču sve što truje društvo (mislim da je npr Erih Kestner bio pisac koji je gledao kako masa frenetično spaljuje njegove knjige, inače kao klinac sam čitao Leteći razred (izdanje čuvene edicije Lastavica iz Sarajeva)). Zaista jedan od zločina koji je za osudu u svakom slučaju je i bombardovanje Narodne biblioteke Srbije 6. aprila 1941. godine kada su knjige danima gorele, a mnogo toga je i uništeno zauvek (biće jedan post i o šestoaprilskim danima :)).

Ali sam se oduševio kad sam našao spisak zabranjenih knjiga Index Librorum Prohibitorum od strane katoličke crkve. Mila majko koji sam ja bezbožnik, koliko sam samo toga pročitao i koliko toga posedujem. Zapravo dosta tih dela je uticalo na ljude da promene obrazac gledanja na svet. Cenzura se najčešće obijala o glavu onima koji su je uvodili. Uzimam za primer nam pokojnu SFRJ, koja je itekako bila pedantna u cenzuri, gde su mnogi postajali disidenti zbog svojih dela. Državna dogma je štampala na hiljade primeraka dela Vlasta Dedijera i njegova 3 toma o Titu (ako se ne varam), koja kuća to nije imala??? Ili koliko njih koji su bili kao neke face u savezu komunista nisu imali knjige iz istorijata KPJ??? Ili gomila dela iz kvazimakrsizma, kod mene su iz škole na tone toga izbacili, verujem i iz drugih ustanova. Što bi rekao Bata Stojković u Varljivom letu ’68: Marksizam sinko…

Ruku na srce, izdavašto u SFRJ je za ovo današnje samo daleki san. Šta je knjiga tada štampano, da bi iste takve sada jurili po antikvarnicama, ulici ili pijacu, eeee….

Ali opet, ima jedan genijalan deo u knjizi „Mudrost zapada“ Bertranda Rasela vezan za pojavu Gutenbergove mašine. Pojava Gutenberga znači početak masovne kulture, Biblija je postala dostupna svima. Naš svet se promenio. No, kako Rasel kaže, vrlo je bitno šta štampamo!

Danas izdavači izlaz u susret najnižim porivima kod čitalačke publike (bilo je toga i ranije, ali su se štampala i kvalitetna dela!). Štampaju se razna proseravanja raznoraznih sumnjivih likova. Realno, nekada morate prekopati more govana da biste došli do nečeg kvalitetnog. Nisam pobornik toga da bi zabrana takvih likova i poturanja deci Dostojevskog poboljšala ukus čitalačke publike, to je nešto što se godinama gradi i profiliše. Mora da postoji nešto što može da služi za poređenje. Rado bih ja recimo spalio i Tihi Don i Ćosićeva dela, ali mora i to da postoji. Kada mi neko spomene kako je npr Ćosićevo delo „Vreme smrti“ nešto što je kao veliko delo, ja mu ukažem na Pekića, Andrića, ili Kiša.

Mada ako dođe dan da se založi nešto od Dobricinog pisanija, zovite me!

Iako kao zvanično nema cenzure, izdavači u ovom gramzivom svetu gledaju šta će da izdaju. Ko ima bolju prođu, delo koje poziva na duboko razmišljanje i puno metafizike, ili priča o četiri bičarke sa Menhetna? Zar ovo nije gore od cenzure? U vreme cenzure su opet dela izlazila na piratski način, i baš zato što su bila zabranjena bila su čitana! (Što kaže narodni pesnik: Šta se može kad me svaka hoće, najslađe je zabranjeno voće :))

Ali nisam protiv vatre, treba naložiti i potpaliti lomaču, ali za pravo smeće.

Jedna anegdotica za kraj: kada su u jednom intervjuu pitali Dalija šta bi spasio iz Luvra koji gori. On je rekao da bi spasio plamen.

Poslušajte stvar ispod!

Mislite o tome!

Advertisements

6 thoughts on “Hajde da spalimo knjige!

  1. Povratni ping: Smakosmo se | izmedju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s