U pozadini se oseća fantastična truba Jon Hassell-a.

Ry Cooder:One Cat, One Vote, One Beer

Hey bartender, what you say
I’m gonna get drunk on election day!
Want one glass of bourbon, one glass rye
Come on, set me up, Joe, don’t pas me by
My money’s alright, but my feets got sore
See, I’ve been tryin’ to vote, now ’bout an hour or more
I tried, but I didn’t get nowhere
Joe, you know I just don’t think they are doing this voting fair and square

Better make it one cat, one vote, and one beer
Bartender, one cat, one vote, and one beer

See, I went downtown to the votin’ room
‘Cause I wanted to get my voting done soon
Man said, “Now we’re gonna have to do a little checkin’ on you”
Come back a little later on and said,
“Well, Buddy, you know your vote just can’t go through
Says you’ve been dead, ten years back. We’re sure not gonna take a vote off a, a dead red cat”
“What you say?”
“Step aside now, you’re interfering with the election process, that’s a crime”
“The crime is you!”
“Well, Buddy, votin’ is just something I don’t think you’re going to do”

One cat, one vote, and one beer
Ain’t that a shame
One cat, one vote, and one beer
Bartender!

I’m gonna drink a little gin and some mellow wine
Then I’m gonna try that voting machine out just one more time
‘Cause democracy is in our hands, but it’s slipping through our fingers just like sand
Now I’m worried for you, sure worried for me, watching the election comin’ round on the T.V.
Voting’s closed, we already lost the race
Might as well meet me down to Little Joe’s Place

Make it one cat, one vote, and one beer
Dog my cats you know
I guess just make it one cat, one vote, and one beer
One cat, and one vote, and one beer
Bartender

Letu Štuke

Moram reći da su me za kratko vreme Letu Štuke osvojile, što ljubavnim, što socijalnim pesmama. Nažalost taj žanr je nekako izumro na ovim prostorima, nakon Azre i EKV-a (bolje rečeno Milana Mladenovića) nema više nikoga da opeva dušu običnog čoveka dok se sa sistemom rve, otuda su mi Štuke bile pravo osveženje.

Neću više ništa da kažem o njima, samo ću ispod da kačim pesme i stihove za koje se nadam da su odlična podloga za bele glasačke listiće. Nema te sile koja će me ubediti u suprotno, ma koliko god se zapinjali razni ljudi. Glasajte, ali u ovoj zemlji ima oko 100 000 ljudi zaposleno po partijskoj liniji, ako ne i bar 2 – 3 puta toliko, pomnožite tu cifru sa minimum dva, garantujem da ima oko pola miliona glasackog kadra partija koji ce izaci. Naivni glasaju iz ideala.

Ovih dana sav u znoju spavas.
Migrena te budi, ona hrce, ah, ljudi.
U mraku pijes „ksanaks“, sta ces danas,
mislis li na nas? O, ne.

Ovih dana, Vrhovni sud ti sudi.
Nista od toga, pa ti si prvi do Boga.
Diktiras, urednik pise, klise,
bice kise, opet migrena.

Ovih dana raskol u stranci za naslovnicu.
Loziona za naivnu rulju. Burek, sir u ulju,
meso na zaru, iza zatvorenih vrata:
„Nece, hoce, hoce, nece biti rata.“

Refren (dva puta):
Mi smo maticni brojevi, brojevi racuna,
poluprazni kontejneri, iscupane klupe.
Nas nema i nikad nas nije ni bilo,
samo ti se snilo.

Ovih dana odluka je pala u prvom krugu,
izglasana od budala. Hvala? Ni hvala.
Povjerenje? Prosperitet? Postenje?
Pojest cemo drago kamenje s nakita vasih zena, kceri, kurtizana.

Ovih dana gladni, bijesni jedni na druge,
na sebe zbog vas, zbog tebe, zbog svih poltrona,
kurtona, mediokriteta, mi smo supak svijeta.
Nikad vise devedeseta – devedeset peta.
Konopac je spreman, savit ce se grana – ovih dana.

Refren (dva puta):
Mi smo maticni brojevi, brojevi racuna,
poluprazni kontejneri, iscupane klupe.
Nas nema i nikad nas nije ni bilo,
samo ti se snilo.

A vi ste obicna bagra s koca i konopca.
Da nije bilo rata ne bi imali za graha.
Hranite ekstreme da zaustave vrijeme,
da i djeca budu sluge mrznje, gluposti i straha.

Ova zemlja je kulisa za predstavu lazi,
teatar apsurda za pokisle zabe.
Dok muhe nas jedu u prvom su redu
svi oni sto karte dobivaju dzabe.

Mi smo maticni brojevi, brojevi racuna,
poluprazni kontejneri, iscupane klupe.
Nas nema i nikad nas nije ni bilo,
samo ti se snilo…

To nije nikakva posebna kuca
to nije nikakav poseban vrt
tu nema puno zena, nema bazena
na oko dosadno je na smrt

Al’ oko mene su posebni ljudi
svi zanimljivi, eksentricni
celicne felge i plasticne grudi
i svi su digitalni, elektricni

Spoji slatko i slano, to ide
ali kruske i jabuke ne
spoji crnu i bijelu nam boju
siva je slika svijeta, zar ne

A svi bi htjeli bit’ novi i cudni
ili bar bljestavi cirkusanti
dok mnogi spavaju neki su budni
sami sa svemirom na ti

To je minimalizam
to je minimalizam
al’ ne zna primitivizam
sta je to minimalizam

To je minimalizam
to je minimalizam
svi vide, niko da prizna
koja to gazi nas cizma

Bogati roditelji ne zale
za svoju djecicu dat ce bas sve
prodaju sume i hidrocentrale
i drze pola drzave

Zato im potomci veselo zive
ne rade nista, a imaju sve
cisti kokain i rublje od svile
i tudje gladne godine

To nije minimalizam
to nije minimalizam
al’ ne zna primitivizam
sta je to kapitalizam

To nije minimalizam
to nije minimalizam
svi vide, niko da prizna
koja to gazi nas cizma

Mali, tad sam bio mali,
Možda čak ni rođen
To su bili dani.
Ne bih da te davim,
Ne znam gdje da stavim ovo tmurno lice
Da li među ribe ili među ptice

Koju da poštujem formu?
Jer kada oči zinu
Zajebi suštinu
kuća, pos’, ve na kredit
morat ću se sredit, sam sebe oplodit
I opet se rodit
Žohar hermafrodit

U danima, vagonima
Za sreću i za bolje sutra
Gdje sretna djeca sviraju
I ne treba im dop, ni vutra
U danima, žetonima
Dok zemlja vrti rulet ludi
Gdje pamet ide s mudima
I gdje su ljudi samo ljudi

Sunčano jutro s reklama
Laptop u krevetu – smile
Radno odijelo, pidžama
Život il’ samo – lifestile

Uvijek je bilo isto,
zakon je reala.
Sirova koža, meso,
zlatom sve do para.

I trči, radi, trpi,
hrani se i množi.
Otimaj, kradi, varaj,
pred očima božijim.

Vazda su želje iste,
život ideala.
Ugodi tijelu pa ga bodi,
sto igala.

I nije važnio je li droga ili joga,
samo je bitno čemu dođeš putem toga.

Ja se baš ne razumijem,
ja malo šta umijem.
Moje su ulice u zlatnom ramu.
Ja se baš i ne poznajem,
samo prepoznajem kada svjetlo
promoli kroz tamu.

(monotono monotono)

Seks je u glavi,
svi ga slave kao totem.
Nisam muškarac ako s bojnog polja odem.
I popij oči,
krvi loči, al’ se bori
za tuđi račun i nejasan teritorij.

Nije sve tužno,
imamo i zabavljače,
novu elitu,
nove talente pjevače.
Rastu ko gljive,
euforičan je prizor.
Plovim kroz dimove i ne palim televizor.

Ja se baš ne razumijem,
ja malo šta umijem.
Moje su ulice u zlatnom ramu.
Ja se baš i ne poznajem,
samo prepoznajem kada svjetlo
promoli kroz tamu.

Sinovac, sve što treba ti je novac
(puši kurac).
Sinovac, uči li te tako otac?
(puši kurac).
Oca mi ne diraj.

Molim uz ovaj post da obavezno odslušate muziku koja će biti u svakom delu

Neću započeti klišeom, priči o Dedalu i Ikaru, parabolama itd. Moja prva asocijacija na želju da se leti, jeste let balonom, i scena koja otvara film Andreja Tarkovskog “Andrej Rubljov”, kada Jefim pokušava da uspešno leti sa balonom, ajde tako da kažemo, napunjenim toplim vazduhom. Nažalost Jefim ne leti toliko dugo, nakon toga aterira.

Druga slika je stari film “Put oko sveta za 80 dana” i scena sa balonom, ali inače iako je delo nastalo po istoimenom romanu Žila Verna, on nikada nije spomenuo balon kao prevozno sredstvo za taj put. Balon jeste bio u pitanju, ali u delu “Pet nedelja u balonu”, kada ekspedicija putuje preko Afrike u balonu.

Let braće Mongolfije

Što se istorije letova balonom tiče, trebalo je dosta vremena da čovek sedne u balon. Pre toga su bili eksperimentalni letovi, pa čuveni letovi braće Mongolfije. Prvi putnici na letu njihovim balonom su bili ovca, patka i petao. A zašto baš ove tri životinje? Smatralo se da su ovce najbliže ljudima po fiziologiji, patka može da leti, dok petao predstavlja pticu koja ne može da leti. Sve se to zbilo septmebra 1783. godine. Svi putnici su sleteli neozleđeni.

Malo kasnije, u novembru iste godine, let se ponavlja, ali prvi put sa ljudskom posadom. Otada započinje trka ko će više preći balonom, prvo preko kanala do Engleske, a zatim i ceo svet.

Baloni pronalaze i primenu u vojne svrhe, ali samo kao izviđačke pozicije kako bi se sa njih mogli pratiti pokreti neprijateljskih trupa. Popularna referenca na ovo je i Prvi svetski rat, epizoda Korto Maltezea sa blagom crnogorskog kralja Nikole i front na Soči.

Ognjeslav Kostović

Istina kasnije se oblik menjao, pa su tu bili dirižabli. Verovali ili ne, prvi dirižabl je konstruisao Ognjeslav Kostović Stepanović, što bi se reklo naš čovek, pronalazač, i to 20 godina pre Cepelina! Nažalost novčana pomoć je izostala, pa dirižabl nikada nije završen jer je pre toga izgoreo u požaru.

Zlatno doba za dirižable počinje samim početkom 20. veka.

Pored one turističke, baloni i dirižabli su imali i svoju istraživačku svrhu. Kraj 19. veka i početak 20. su bili trke između država da se dostignu dve tačke na svetu, najsevernija i najjužnija. Nažalost na tim pohodima mnogi će ostaviti svoje kosti u ledu.

Jedan od njih je i Salomon Andree, švedski istraživač, inženjer i fizičar. Inače bio je prvi švedski “balonista”. Njegov predlog je bio da se balonom sa Svalbarda, i danas najsevernije tačke naseljene ljudima, dosegne Rusija ili Kanada, i tom prilikom preleti preko Severnog pola. Andree je naručio polarni balon “Orao” iz Pariza. Bio je svestan da je balon slabiji nego što treba da bude. Pa ipak, odlučio je da nastavi sa ekspedicijom. 1897. godine kreću na put, nažalost nije dugo trebalo da se sruše, a nedugo od toga i da umru od posledica gladi i smrzavanja. Preko 30 godina će biti misterija gde se tačno nalaze tela Andrea i njegovih pratilaca.

Nažalost Andree se više uzdao u tehnologiju, nego u prirodu, vetrove i preživljavanje, i to je njega i posadu koštalo života.

Norge

Period između dva svetska rata će biti nešto poput trke za osvajanjem svemira 30 godina kasnije. Prvo je italijanski dirižabl “Norge” preleteo preko Severnog pola u maju 1926. godine. Vođa posade je bio čuveni polarni istraživač Roal Amundsen. Dve godine kasnije italijanski dirižabl “Italia” se srušio nakon povratka sa Severnog pola, a Roald Amundsen misteriozno nestaje nakon rušenja letelice koja je predviđena kao spasilačka misija za posadu “Italije”. Telo Amundsena nikada nije pronađeno.

Roald Amundsen

Naravno sve ove ekspedicije su imale za cilj dizanje nacionalizma u svim državama. Svaka ih je koristila u pripremama za rat koji će uslediti, naročito kroz medijsku propagandu o napretku “nacionalne” nauke.

Uzgred da kažemo još koju o osvajanju Severnog pola, pre balona, prvi pokušaji su bili brodovima. Između ostalih u toj trci u 19. veku je učestvovala i Austro-Ugarska. Njena posada dolazi do onoga što se danas zove (a tada su oni to nazvali) Zemlja Franca Jozefa. Ekspedicija je trajala od 1872. do 1874. godine. Pored istorijskog imala je i naučni značaj.

Prvi čovek koji je svojim stopalom dodirnuo Severni pol, bio je sovjetski pilot Aleksandar Kuznjecov, koji je sleteo u blizini najsevernije tačke, a zatim se prošetao do nje. Prva osoba koja je pešaka došla do Severnog pola je Voli Herbert, koji je tokom 1968. godine krenuo iz Aljaske i došao do Severnog pola, ali zahvaljujući isporukama namirnica iz vazduha.

Skok Kitingera

Nakon Drugog svetskog rata, skoro cela planeta je poznata, počinje novo doba, ko će pre u svemir. Pa ipak, ni tu baloni nisu izgubili značaj. Sa balonima napunjenim helijumom počinje trka do najviše tačke Zemljine atmosfere (stratosfere). Jozef Kitinger je uspeo tokom 1959. i 1960. godine da se popenje na visinu od 31300 metara! Tu na strahovito niskoj temperaturi, izlazi iz balona i baca se u slobodan pad. Oko 4 minuta je leteo neverovatnom brzinom, da bi došao do tačke gde bi mogao da otvori padobran.

Danas razni univerziteti rade slične stvari, s tim što umesto ljudi u balone punjene helijumom ubace male kamere.

I danas našom atmosferom leti na hiljade malih helijumskih balona sa mernim instrumentima koji šalju meteorološke podatke.

Ako neko zna gde u Srbiji može da se leti i kako, neka ostavi komentar

Evo i male preporuke predivnog dokumentarca Vernera Hercoga “Beli dijamant”.

I za kraj, još uvek smo na trećem kamenu od Sunca

Sećam se, u Balvaneri,
neke noći vrlo davne
jedan čovek reče ime
nekog Hasinta Čiklane.

Pre neko leto pretražujući mrežu u potrazi za Pjacolinim ostvarenjima koje nisam nalazio u drugim diskografijama, naletim na neverovatan naslov “Borges & PIazzolla” koji je nastao saradnjom ove dvojice velikana. Svaki od njih je živeo totalno različit život, Borhes među knjigama, Pjacola kao ptica, svuda po svetu, svirajući, nekada po noćnim barovima, nekada po velikim koncertnim salama. Zajedničko za obojicu, želeli su promene u Argentini. Istina Borhes je više bio konzervativac i nikada to nije skrivao, a Pjacola je govorio: “Argentina se mora u svemu menjati, osim u tangu”.

Kako god, došlo je do saradnje između njih dvojice, gde je Pjacola stvarao muziku za tanga i milonge (kompozicije brže od tanga), a Borhes je napisao tekstove. Jedna od najpoznatijih stvari sa albuma je “Milonga o Hasintu Čiklani”.

Iznad bašte i avlije
kule Balvanera stoje
i slučajna smrt na uglo
uličice ne znam koje.

Eto mala muzička preporuka za večeri, prigušite svetlo, pustite muziku i pustite da vas Pjacolin bandeon vodi kroz Borhesove stihove.

Više o samom albumu na:

http://www.themodernword.com/borges/borges_borges%26piazzolla.html

Ako bude potrebe za po nekim linkom, ne libite se )

Nikakve vajde od google-a. Spakovao sam se u potrazi za tim pitanjima i krenuo ka Jugu. Nešto poput Borhesovog junaka, koji izlazi iz bolnice, ide na Jug, mitski Jug, koji bi trebalo da ga oporavi. Istina moj oporavak nije toliko fizički. No moje mitsko putovanje je pokvarila lokomotiva i njen kvar. Tako da sam i ja stigao u zoru, spakovao se dva sata kasnije i pravac u planinu.

Za sada sam u potrazi kao onaj tip iz filma Paris, Texas. I ja sam zapucao u moj Paris, istina ne mogu toliko dugo, ali valjda će se neki odgovori pojaviti. Trebalo bi.

Još par fotki, i mala muzička podloga sjajnog albuma Keith Jarret-a “Personal Mountians”.